Ivan Milat

Ivan Robert Marko Milat
Lični podaci
Pseudonim	Ubica turista
Datum rođenja	(1944-11-27)27. novembar 1944.
Mesto rođenja	Novi Južni Vels, Australija
Datum smrti	27. oktobar 2019.(2019-10-27) (74 god.)
Mesto smrti	Novi Južni Vels, Australija
Uzrok smrti	rak jednjaka
Državljanstvo	Australija
Broj žrtava	7+
Država	Australija

Ivan Robert Marko Milat (27. decembar 1944. – 27. oktobar 2019) bio je australijski serijski ubica hrvatskog porekla koji je osuđen za ubistva bekpekera, odnosno putnika i turista 1996. godine. Milat je zarobio, napao, opljačkao i ubio dva muškarca i pet žena u Novom Južnom Velsu između 1989. i 1992. Njegov modus operandi je bio da priđe autostoperima duž autoputa Hjum pod maskom da im obezbedi prevoz do područja južnog Novog Južnog Velsa, a zatim odvede svoje žrtve u državnu šumu Belanglo gde bi onesposobio i ubio ih. Od hapšenja, Milat je takođe postao osumnjičen da je počinio mnoga druga slična krivična dela i ubistva širom Australije.

Biografija

Ivan Milat je rođen kao Ivan Robert Marko Milat 27. decembra 1944. u Gilfordu, Australija, i bio je sin hrvatskog emigranta i radnika Stjepana Marka "Stivena" Milata (1902–1983) i Australijanke Margaret Elizabet Pidlston (1920–2001), koja se udala kada je imala 16 godina. Milat je bio peto od njihove četrnaestoro dece a osiromašena porodica je prvo živela u seoskoj farmi u Bosli parku, 36 kilometara zapadno od Sidneja, Novi Južni Vels, pre nego što se preselila u Liverpul u Novom Južnom Velsu. Po svemu sudeći, roditelji su savesno vaspitavali i disciplinovali svoju decu i sve su ih slali u privatne rimokatoličke škole. Međutim, članovi porodice opisali su Milatovog oca, Stivena, kao tihog i agresivnog zbog alkoholizma. Mnogi od deset dečaka Milata bili su dobro poznati lokalnoj policiji i navikli su da rukuju noževima i vatrenim oružjem, a popodne su provodili gađajući mete u dvorištu svojih roditelja. Braća i sestre se sećaju da je Milat pokazivao antisocijalno i psihopatsko ponašanje u mladosti, kao što je napad na životinje mačetama tokom njihovog detinjstva, što je dovelo do boravka u rezidencijalnoj školi sa 13 godina.

Sa 17 godina Milat je bio u centru za maloletnike zbog krađe, a sa 19 godina bio je umešan u provalu u radnju. Godine 1964. osuđen je na osamnaest meseci zbog provale i ulaska, a mesec dana nakon puštanja uhapšen je zbog vožnje ukradenog automobila i osuđen na dve godine prinudnog rada. Septembra 1967, sa 22 godine, osuđen je na tri godine zbog krađe. Milat je 7. aprila 1971. nožem oteo dve mlade osamnaestogodišnje stoperke u blizini železničke stanice u Liverpulu. Silovao je jednu od njih pre nego što su stali u kafiću na benzinskoj pumpi. Uz pomoć muškaraca iznutra, uspele su da pobegnu i Milat je kasnije tog dana uhapšen i optužen za jednu tačku silovanja i dve tačke za oružanu pljačku. Dok je čekao suđenje, bio je umešan u niz pljački sa nekom od svoje braće pre nego što je lažirao samoubistvo ostavljajući cipele na Gapu, poznatom mestu za samoubistvo u Sidneju. Posle ovoga, vlasti veruju da je Milat pobegao u Kvinslend, zatim u Viktoriju pre nego što je odleteo na Novi Zeland, gde je živeo dve godine. Međutim, za to vreme se sumnja da se Milat možda krišom vratio koristeći lažni pasoš i živeo u međudržavnom prostoru kako bi izbegao otkrivanje. Ponovo je uhapšen 1974. nakon što je njegova majka odvedena u bolnicu zbog srčanog udara, ali slučajevi pljačke i otmice protiv njega su propali na suđenju uz pomoć advokata porodice Milats, Džona Marsdena. Milat se zaposlio kao vozač kamiona 1975. godine, a do hapšenja je dvadeset godina radio u Upravi za puteve i saobraćaj. Godine 1977. Milat je bezuspešno pokušao da siluje i ubije još dve žene koje su stopirale od Liverpula do Kanbere, ali nikada nije optužen.

Zločini i hapšenje

U vreme prvih otkrića u državnoj šumi Belanglo, nekoliko turista je prijavljeno kao nestalo. Jedan slučaj se odnosio na mladi par iz Frankstona, Debora Everist, od 19 godina i Džejms Gibson, takođe 19 godina, koji su nestali otkako su otišli iz Sidneja na festival KonFest, u blizini Alberija, 30. decembra 1989. Drugi se odnosi na Simon Šmidl, 21 godina iz Nemačke, koja je nestala otkako je 20. januara 1991. krenula iz Sidneja u Melburn. Slično, nemački par, Gabor Nojgebauer, 21, i Anja Habšid, 20, nestali su nakon što su 26. decembra 1991. otišli iz hostela Kings Krosa u Milduru. Drugi je uključivao nestale britanske putnice Kerolin Klark, 21, i Joana Valters, 22, koje su bile poslednji put viđen u Kings Krosu 18. aprila 1992. godine.

Ulaz u Belanglo šumu gde je Milat ubijao i ostavljao žrtve

Dana 19. septembra 1992, dvojica trkača su otkrila sakriveni leš dok su se dizorijentisali u Belanglu. Sledećeg jutra, policija je otkrila drugo telo 30 m (98 ft) od prvog. Policija je brzo potvrdila, putem zubnih kartona, da su tela bila Klark i Volters. Volters je izboden petnaest puta; četiri puta u grudi, jednom u vrat i devet puta u leđa što bi je paralisalo. Klark je pogođena deset puta u glavu na mestu sahranjivanja, a policija veruje da je korišćena kao meta za gađanje. Nakon detaljne pretrage šume, istražitelji su odbacili mogućnost daljih otkrića unutar državne šume Belanglo.

Dana 5. oktobra 1993, meštanin je u potrazi za drvetom za ogrev otkrio kosti u posebno udaljenom delu šume. Vratio se sa policijom na lice mesta gde su dva tela brzo otkrivena i kasnije identifikovana kao Gibson i Everist. Gibsonov skelet, pronađen u položaju fetusa, pokazao je osam ubodnih rana. Veliki nož mu je presekao gornji deo kičme što je izazvalo paralizu, a ubodne rane na leđima i grudima bi mu probile srce i pluća. Everist je bio divljački pretučena; lobanja joj je bila slomljena na dva mesta, vilica joj je slomljena, a na čelu su joj bili tragovi noža. Bila je jednom ubodena u leđa. Prisustvo Gibsonovog tela u Belanglu zbunilo je istražioce jer je njegova kamera ranije otkrivena 31. decembra 1989, a njegov ranac kasnije 13. marta 1990, pored puta u Galston klisuri, u severnom predgrađu Sidneja, preko 120 km (75 mi) na sever.

Dana 1. novembra 1993. godine, tokom policijskog čišćenja na čistini pored šume, pronađen je skelet. Kasnije je identifikovana kao Šmidlova i imala je najmanje osam uboda nožem: dva uzduđ kičme, a drugi su joj probili srce i pluća. Odeća pronađena na licu mesta nije bila njena, već je odgovarala drugoj devojci Habšid. Tela Habšid i Nojgebauera su zatim pronađena na obližnjoj stazi, 4. novembra 1993. godine, u plitkim grobnicama udaljenim 50 m (160 ft). Habšid je bila obezglavljena i uprkos opsežnoj potrazi, njena lobanja nikada nije pronađena. Nojgebauer je pogođen šest puta u glavu. Bilo je dokaza da neke od žrtava nisu odmah umrle od zadobijenih povreda.

Pregled posmrtnih ostataka pokazao je dokaze da su neke od žrtava bile mučene. Kao odgovor, 14. oktobra 1993. godine, policija Novog Južnog Velsa je osnovala posebnu jedinicu, koja je sadržala više od dvadeset detektiva i analitičara. Vlada Novog Južnog Velsa je 5. novembra povećala nagradu u vezi sa ubistvima na 500.000 dolara. Nakon što je razradila svoj profil ubice, policija se suočila sa ogromnom količinom podataka iz brojnih izvora. Istražitelji su primenili tehnologiju analize linkova i kao rezultat, spisak osumnjičenih je sužen sa kratke liste od dvesta trideset na još kraću listu od trideset i dvoje. Pojavile su se spekulacije da su zločini delo nekoliko ubica, s obzirom da je većina žrtava napadnuta u paru, ubijena na različite načine i odvojeno sahranjena.

Dana 13. novembra policiju je kontaktirao Pol Onions (24) iz Ujedinjenog Kraljevstva. Nekoliko godina ranije, 25. januara 1990, Onions je putovao samo sa rancem po Australiji i dok je stopirao od stanice u Liverpulu prema Milduri, prihvatio je vožnju južno od Kasule od čoveka poznatog samo kao "Bil". Južno od grada Mitagonga, na manje od jednog kilometra od državne šume Belanglo, Bil je stao i izvukao revolver i nekoliko užadi navodeći da je u pitanju pljačka, nakon čega je Onions uspeo da pobegne dok je Bil pucao na njega. Onions je zaustavio ženu koja je bila kolima u prolazu, Džoan Beri iz Kanbere i zajedno su opisali napadača i njegovo vozilo policiji. Dana 13. aprila 1994. detektivi su ponovo pronašli belešku o Onionsovom pozivu. Onionsovu izjavu je potvrdila Beri.

Policijski nadzor kuće Milat počeo je 26. februara 1994. godine. Policija je saznala da je Milat nedavno prodao svoj srebrni Nisan Patrol pogon na sva četiri točka ubrzo nakon otkrića tela Klark i Voltersa. Policija je takođe potvrdila da Milat nije radio ni u jednom od dana napada, a poznanici su policiji rekli i da je Milat bio opsednut oružjem. Kada je uspostavljena veza između ubistava Belanglo i Onionsovog iskustva, Onions je odleteo u Australiju da pomogne u istrazi. Dana 5. maja 1994. Onions je identifikovao Milata kao čoveka koji ga je pokupio i pokušao da ga ubije.

Milat je uhapšen u svojoj kući 22. maja zbog optužbi za pljačku i oružje u vezi sa napadom na Onionsa nakon što je pedeset policajaca opkolilo kuću.[ Pretresom Milatovog doma otkriveno je različito oružje, uključujući pušku kalibra .22 i delove puške kalibra .22 koja je odgovarala tipu korišćenom u ubistvima, pištolje i noževe. Takođe su otkriveni predmeti koji su pripadali nekoliko njegovih žrtava. Pretreseni su i kuće koje su pripadale njegovoj majci i petorice njegove braće, pri čemu je otkriveno još nekoliko predmeta koji su pripadali žrtvama.

Milat se pojavio na sudu 23. maja, ali se nije izjasnio o krivici. Dana 31. maja, Milat je takođe optužen za sedam ubistava turista. Milat je otpustio svog branioca Marsdena 28. juna i zatražio pravnu pomoć da plati svoju odbranu. U međuvremenu, braći Ričardu i Volteru suđeno je u vezi sa oružjem, drogom i ukradenim predmetima pronađenim na njihovim imanjima. Pretresno ročište za Milata u vezi sa ubistvima počelo je 24. oktobra i trajalo je do 12. decembra, tokom kojeg se pojavilo preko dve stotine svedoka. Na osnovu dokaza, Milatu je početkom februara 1995. određen pritvor do juna iste godine.

Suđenje je počelo u Vrhovnom sudu Novog Južnog Velsa u Sidneju 26. marta 1996. godine, a tužio ga je Mark Tedeski. Uprkos ogromnim dokazima protiv njega, Milat je navodno bio uveren da će biti proglašen nevinim. U telefonskim snimcima napravljenim za program Australijske priče Australijske komisije za radiodifuziju 2004. godine, Milat je naveo svoje razloge za verovanje da će biti proglašen nevinim na suđenju – „Moja osnovna odbrana na mom suđenju bila je da to nisam bio ja“, rekao je on. „Ne znam ko je to uradio. Na njima je bilo da dokažu moju krivicu, a ne na meni da dokažem svoju nevinost.“ Njegova odbrana je tvrdila da, uprkos dokazima, nije bilo neuspeha. - posredni dokaz da je Milat kriv, i pokušao je da prebaci krivicu na druge članove svoje porodice, posebno na Ričarda. Svedočilo je 145 svedoka, među kojima i članovi porodice Milat koji su nastojali da daju alibije. Milat je 18. juna sam svedočio. Dana 27. jula 1996. godine, nakon osamnaest nedelja svedočenja, porota je proglasila Milata krivim za ubistva. Izrečena mu je doživotna robija po svakoj tački bez mogućnosti uslovnog otpusta. Takođe je osuđen za pokušaj ubistva i pljačku Onionsa, za šta je dobio po šest godina zatvora.

Kada je Milat umro, nikada nije priznao, kaže se da je rekao svojoj majci Margaret, sa kojom je imao bliske odnose, neposredno pre njene smrti 2001. godine, da je odgovoran za ubistva svih turista.

Smrt

Milat je 8. novembra 2004. dao televizijski intervju za emisiju Australijska priča, u kojoj je negirao da je bilo ko od njegove porodice umešan u sedam ubistava. Milat je 26. januara 2009. odsekao svoj mali prst plastičnim nožem, sa namerom da ga pošalje Visokom sudu Australije kako bi iznudio žalbu. Odveden je u bolnicu u bazi Goulburn pod visokim obezbeđenjem; međutim, 27. januara, Milat je vraćen u zatvor nakon što su lekari odlučili da operacija nije moguća. Milat se prethodno povredio 2001. godine kada je progutao žilet, spajalice i druge metalne predmete. U maju 2011. Milat je stupio u devetodnevni štrajk glađu, izgubivši 15 kilograma u neuspešnom pokušaju da dobije Plejstejšn.

U maju 2019. godine, Milat je prebačen u bolnicu Princa od Velsa, u Randviku, i naknadno mu je dijagnostikovan terminalni rak jednjaka. Nakon lečenja prebačen je u popravni centar Long Bej da bi nastavio izdržavanje zatvorske kazne. Dana 9. avgusta 2019, bolesni Milat je prebačen u bezbednu jedinicu za lečenje koja se nalazi u bolnici Princa od Velsa nakon gubitka od dvadeset kilograma prethodnih nedelja; Milat je takođe pokazivao visoku temperaturu. Njegov status je, međutim, prijavljen kao neopasan po život. Dana 27. oktobra 2019, Milat je preminuo od raka jednjaka i želuca u 4:07 ujutru u bolničkom krilu u popravnom centru Long Bej. Imao je 74 godine.

Privatni život

Milat je 1983. godine upoznao 16-godišnju Karen Dak koja je bila trudna sa njegovim rođakom. Venčali su se 1984. godine i dobili jednu svoju ćerku. Međutim, ona ga je napustila 1987. godine zbog nasilja u porodici i razveli su se u oktobru 1989. godine. Na suđenju ga je opisala kao 'ludaka sa oružjem', prisećajući se da je ubijao kengure tokom posete državnoj šumi Belanglo. Milatov nećak Metju Milat i njegov prijatelj Koen Klajn (obojica u trenutku izricanja presude imali su 19 godina) osuđeni su 2012. na četrdeset tri godine, odnosno na trideset dve godine zatvora zbog ubistva Dejvida Okterlonija na njegov sedamnaesti rođendan u šumi Belanglo u novembru 2010. Metju Milat je udario Okterlonija sekirom dok je Klajn snimao audio tokom napada mobilnim telefonom. Dana 18. jula 2005, Milatov bivši advokat, Marsden, dao je izjavu na samrti u kojoj je tvrdio da je Milatu pomagala njegova sestra Širli Soar (1946–2003) u ubistvima dvojice britanskih turista. Čak se sumnja da je Milat bio u incesnoj vezi sa svojom sestrom i da su živeli zajedno.

U maju 2015, Milatov brat Boris Milat rekao je Stivu Aperenu, bivšem detektivu za ubistva koji je radio kao konsultant u policijskoj upravi Los Anđelesa i Federalnom istražnom birou Sjedinjenih Država, da je Milat kada je imao 17 godina priznao odgovornost za slučajno pucanje u taksistu Nevila sa sačmarom 6. marta 1962. tokom pljačke koja je krenula naopako dok se Milat koji se vozio pozadi u taksiju u blizini Milatove kuće u Murbanku u Sidneju. Taksista je ostao paralizovan od struka naniže. Milat nikada nije uhvaćen, a nevini čovek, Alan Dilon, kasnije je osuđen i odslužio je pet godina zatvora za zločin. Nakon poligrafskog testiranja sa Borisom Milatom i Alanom Dilonom, Aperen se uverio da je Milat pucao u taksistu. Vlasti nikada nisu optužile Milata za zločin iako su primetile sličnosti sa zločinom i način na koji je Milat paralizovao mnoge svoje žrtve pre nego što su ubijene. Slično tome, nadzornik Klajv Smol koji je vodio istragu o ubistvima bekpekera takođe je verovao da je Milat odgovoran za pucanje na taksistu.