Pređi na sadržaj

Izbegličko pravo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Izbegličko pravo je grana međunarodnog prava koja se bavi obavezama i pravima države s obzirom na izbeglice. Stručnjaci međunarodnog prava se razilaze u mišljenju o odnosu između izbegličkog prava i međunarodnog prava ljudskih prava ili međunarodnog humanitarnog prava (MHL).

Rasprava je deo šire debate o fragmentaciji međunarodnog prava.[1] Dok jedni naučnici smatraju da je svaka grana samostalan režim koji se razlikuje od drugih grana, drugi smatraju da tri grane čine jedinstveni normativni sistem koji nastoji zaštititi prava svih ljudskih bića u svakom trenutku. Zagovornici potonje koncepcije misle da taj holistički sistem obuhvata norme koje se primenjuju samo na određene situacije, kao što su oružani sukobi i okupacija, ili na određene grupe ljudi, poput izbeglica (izbegličko pravo), dece (Konvencija o pravima deteta) i ratnih zarobljenika (Treća ženevska konvencija).[2]

Definicija pojma izbeglica[uredi | uredi izvor]

Postoje različite definicije pojma izbeglica. Razlike u tim definicijama otežale su stvaranje konkretne i jedinstvene vizije o tome šta predstavlja izbeglicu. Član 1 Konvencije o statusu izbeglica iz 1951. s izmenama i dopunama Protokola iz 1967. navodi sledeću definiciju:

Izbeglica je lice koje se, zbog opravdanog straha od progona na temelju svoje rase, veroispovesti, nacionalnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili svojih političkih uverenja, nalazi izvan zemlje državljanstva i nije u mogućnosti ili, zbog takvog straha, nije voljno da se stavi pod zaštitu te zemlje, kao i lice bez državljanstva koje se nalazi izvan zemlje svog prethodnog stalnog boravka kao posledica takvih događaja i koje nije u mogućnosti ili, zbog takvog straha, nije voljno da se vrati u tu zemlju.[3]

Protokol iz 1967. uklonio je vremenske odrednice što su svodile status izbeglice samo na one koje su emigrirale „kao posledica događaja pre 1. januara 1951. godine”. Takođe je odstranio geografske odrednice koje su državama potpisnicama Konvencije ostavljale prostor da ih tumače kao „događaje u Evropi” ili „događaji u Evropi ili negde drugde”. Međutim, protokol je onim državama koje su ratifikovale Konvenciju iz 1951. i odlučile da upotrebljavaju geografski suženu definiciju pružio mogućnost da zadrže to ograničenje. Konvencija koja reguliše specifične aspekte izbegličkih problema u Africi Organizacije afričkog jedinstva (OAU) usvojila je regionalni sporazum zasnovan na Konvenciji. Ta regionalna konvencija je dopunila definiciju termina dodajući sledeće:

Pod izbeglicom se podrazumeva svako lice koje je prinuđeno da napusti svoju zemlju zbog spoljne agresije, okupacije, strane dominacije ili događaja koji ozbiljno narušavaju javni red bilo u delu zemlje bilo u celoj zemlji njegovog porekla ili državljanstva.[4]

Godine 1984. grupa latinoameričkih vlada je usvojila Kartahensku deklaraciju, koja je, poput Konvencije OAU, dopunila definiciju termina na osnovu znatnog razmatranja Konvencije iz 1951. godine. Karhagenska deklaracija utvrđuje sledeće:

Pod izbeglicom se podrazumevaju lica koja napuštaju svoje zemlje jer su im životi, bezbednost ili sloboda bili ugroženi generalizovanim nasiljem, stranom agresijom, unutrašnjim sukobima, masivnim kršenjem ljudskih prava ili drugim okolnostima koje su ozbiljno narušile javni red.[4]

Razlika od pojma raseljeno lice[uredi | uredi izvor]

Termin raseljeno lice je postao sinonim za izbeglice zbog znatnog preklapanja u njihovim pravnim definicijama. Međutim, oni su pravno različiti i između njih postoje suptilne razlike. U načelu, raseljeno lice je „osoba koja nije prešla državnu granicu i stoga ne ispunjava uslove za formalni status izbeglice”.[5]

Deca izbeglice[uredi | uredi izvor]

Prema prvobitnoj Konvenciji iz 1951. i Protokolu iz 1967. deca izbeglice se pravno nisu razlikovala od odraslih izbeglica. Godine 1988. objavljene su Smernice za zaštitu dece izbeglica Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR). Te smernice su posebno osmišljene da odgovore na potrebe dece izbeglica i zvanično im ustupaju međunarodno priznata ljudska prava.[6]

Godine 1989. Ujedinjene nacije su potpisale Konvenciju o pravima deteta (CRC), dodatni sporazum koji je definisao prava dece i obavezao svoje potpisnike da poštuju ta prava.[7] Iako CRC nije bio specifičan za prava maloletnih izbeglica, upotrebljavan je kao pravni plan za postupanje u takvim slučajevima. Maloletnik je u konvenciji definisan kao osoba mlađa od 18 godina. CRC pojačava zaštitu dece izbeglica ostavljajući zemljama potpisnicama prostor da prepoznaju decu koja ne potpadaju pod strogu definiciju Konvencije, ali ih ipak ne treba vraćati u svoje matične zemlje. Dopunjuje načelo zabrane proterivanja tako što zabranjuje povratak deteta u njegovu matičnu zemlju „tamo gde postoje razlozi za verovanje da postoji stvarni rizik od nepopravljive štete za dete”.[7]

Međunarodni sporazumi[uredi | uredi izvor]

Izbegličko pravo obuhvata običajno pravo, peremptorne norme i međunarodne pravne sporazume. Jedini međunarodni sporazumi koji se neposredno primenjuju na izbeglice jesu Konvencija Ujedinjenih nacija o statusu izbeglica iz 1951. i Protokol o statusu izbeglica iz 1967. godine. I Konvencija i Protokol su otvoreni za nove države potpisnice, ali se to mora učiniti zasebno. Konvenciju je ratifikovalo 145, a Protokol 146 država. Sporazum se primenjuje samo u državama koje su ga ratifikovale. Pojedine zemlje su ratifikovale sporazume uz različite rezerve.

Međunarodni sporazumi o izbeglicama
Godina Zakon/sporazum/deklaracija Organizacija/depozitar/usvojenici Beleške
1948. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Generalna skupština Ujedinjenih nacija
1951. Konvencija o statusu izbeglica Generalni sekretar Ujedinjenih nacija
1954. Sporazum o političkom azilu i utočištu Šest latinoameričkih država: Peru, Argentina, Urugvaj, Bolivija, Paragvaj i Čile Potpisan 4. avgusta 1939. godine, a stupio na snagu 29. decembra 1954.
1966. Bangkoški principi o statusu i tretmanu izbeglica[8] Azijsko-afrički pravno konsultativni odbor
1967. Protokol o statusu izbeglica Generalni sekretar Ujedinjenih nacija
1967. Deklaracija o teritorijalnom azilu[9] Generalna skupština Ujedinjenih nacija
1969. Konvencija koja reguliše specifične aspekte izbegličkih problema u Africi[10] Organizacija afričkog jedinstva
1974. Deklaracija o zaštiti žena i dece u vanrednim situacijama i oružanim sukobima Generalna skupština Ujedinjenih nacija
1976. Preporuka 773 (1976) o polžaju defakto izbeglica[11] Savet Evrope
1984. Kartahenska deklaracija
  • Sanhosejska deklaracija iz 1994.[12]
  • Meksička deklaracija iz 2004.[13]
  • Brazilska deklaracija iz 2014.[14]
 Deset latinoameričkih država: Belize, Kolumbija, Kostarika, Salvador, Gvatemala, Honduras, Meksiko, Nikaragva, Panama i Venecuela
1989. Konvencija o pravima deteta Generalni sekretar Ujedinjenih nacija
1998. Zaključak o međunarodnoj zaštiti Izvršnog odbora Programa visokog komesara[15] Savet za ljudska prava Ujedinjenih nacija
2001. Deklaracija država potpisnica Konvencije iz 1951. i/ili njenog Protokola iz 1967. o statusu izbeglica[16]
2003. Konvencija Plus Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice Odlučeno je da ponovno naseljavanje izbeglica bude središnja briga UNHCR-a.[17]
2004. Direktiva 2011/95/EU Evropska unija Direktiva Saveta o minimalnim standardima za kvalifikaciju i status državljana trećih zemalja i osoba bez državljanstva kao izbeglica ili lica kojima je na drugi način potrebna međunarodna zaštita[18]
2016. Njujorška deklaracija za izbeglice i migrante[19] Generalna skupština Ujedinjenih nacija

Utvrđivanje izbegličkog statusa[uredi | uredi izvor]

Teret utvrđivanja izbegličkog statusa (UIS) pada pre svega na državu. Međutim, u slučajevima kada države ili ne žele ili ne mogu da to učine, UNHCR preuzima odgovornost. Godine 2013. UNHCR je koordinirao UIS u više od 50 zemalja i radio je uporedo s nacionalnim vladama u 20 država.[20] U razdoblju od 1997. do 2001. broj zahteva za UIS podnetih UNHCR-u gotovo se udvostručio.

UIS pruža direktnu pomoć i zaštitu izbeglicama promovisanjem zabrane proterivanja i pomaganjem pri ponovnom naseljavanju.

Ljudska prava i izbegličko pravo[uredi | uredi izvor]

Ljudska prava su prava koja su osobi osigurana s rođenjem. U nastavku su popisana univerzalna ljudska prava koja su najznačajnija za izbeglice:[21]

  • pravo na slobodu od torture ili ponižavajućeg postupanja,
  • pravo na slobodu mišljenja i izražavanja,
  • pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti,
  • pravo na život, slobodu i bezbednost,
  • sloboda od diskriminacije,
  • pravo na azil.

Izbegličko pravo i međunarodno pravo ljudskih prava usko su povezani po sadržini, ali se razlikuju po svojoj funkciji. Glavna razlika u njihovoj funkciji jeste način na koji međunarodno izbegličko pravo razmatra državni suverenitet, dok međunarodno pravo ljudskih prava to ne čini.[22] Jedan od glavnih aspekata međunarodnog izbegličkog prava jeste zabrana proterivanja. Osnovna ideja je da država ne može vratiti osobu u matičnu zemlju ako će se ona po povratku suočiti s ugroženošću. U tom slučaju se državi oduzima određeni nivo suvereniteta. Osnovno pravo zabrane proterivanja u suprotnosti je s osnovnim pravom suverene države da protera strance bez dokumenata.[22]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Koskenniemi, Marti (septembar 2002). „Fragmentation of International Law? Postmodern Anxieties”. Leiden Journal of International Law. 15 (3): 553—579. doi:10.1017/S0922156502000262. 
  2. ^ Yun, Seira (2014). „Breaking Imaginary Barriers: Obligations of Armed Non-State Actors Under General Human Rights Law – The Case of the Optional Protocol to the Convention on the Rights of the Child”. Journal of International Humanitarian Legal Studies. 5 (1–2): 213—257. SSRN 2556825 Slobodan pristup. doi:10.1163/18781527-00501008. 
  3. ^ „Convention relating to the Status of Refugees”. United Nations High Commission for Refugees. 28. 7. 1951. Pristupljeno 26. 4. 2018. 
  4. ^ a b Jastram, Kate; Achiron, Marilyn (2001). Refugee Protection: A Guide to International Refugee Law (PDF). UNHCR. ISBN 92-9142-101-4. Pristupljeno 15. 7. 2010. 
  5. ^ Malkki, Liisa H. (1995). „Refugees and Exile: From "Refugee Studies" to the National Order of Things”. Annual Review of Anthropology. 24 (1): 495—523. doi:10.1146/annurev.an.24.100195.002431. 
  6. ^ „Refugee Children: Guidelines on Protection and Care” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 28. 04. 2018. g. Pristupljeno 26. 06. 2022. 
  7. ^ a b UN General Assembly, Convention on the Rights of the Child, 20 November 1989, United Nations, Treaty Series, vol. 1577, p. 3, available at: https://www.refworld.org/docid/3ae6b38f0.html[accessed 10 May 2018]
  8. ^ „Bangkok Principles on the Status and Treatment of Refugees” (PDF). Asian-African Legal Consultative Committee. 31. 12. 1966. 
  9. ^ Šablon:UN doc
  10. ^ „The 1969 OAU Convention Governing the Specific Aspects of Refugee Problems in Africa”. Arhivirano iz originala 21. 11. 2019. g. Pristupljeno 26. 06. 2022. 
  11. ^ Recommendation 773 (1976) on the Situation of de facto Refugee
  12. ^ International Colloquium in Commemoration of the Tenth Anniversary of the Cartagena Declaration on Refugees. „San José Declaration on Refugees and Displaced Persons”. 
  13. ^ „Mexico Declaration and Plan of Action to Strengthen the International Protection of Refugees in Latin America” (PDF). Mexico City: Organization of American States. 16. 11. 2004. 
  14. ^ „Brazil Declaration: A Framework for Cooperation and Regional Solidarity to Strengthen the International Protection of Refugees, Displaced and Stateless Persons in Latin America and the Caribbean” (PDF). Brasilia. 3. 12. 2014. 
  15. ^ Šablon:UN doc
  16. ^ 2001 Declaration by States Parties to the 1951 Convention and/or its 1967 Protocol Relating to the Status of Refugees
  17. ^ „Convention Plus”. UNCHR. 
  18. ^ „Directive 2011/95/EU”. 13. 12. 2011. „On standards for the qualification of third-country nationals or stateless persons as beneficiaries of international protection, for a uniform status for refugees or for persons eligible for subsidiary protection, and for the content of the protection granted” 
  19. ^ „United Nations Official Document”. 
  20. ^ United Nations High Commissioner for Refugees. „Refugee Status Determination”. UNHCR (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2018-03-16. 
  21. ^ „What Are Refugee Rights Under International Law?” (PDF). Lutheran Immigration and Refugee Service. Arhivirano iz originala (PDF) 4. 4. 2017. g. Pristupljeno 2. 4. 2017. 
  22. ^ a b Goldenziel, Jill (1. 9. 2016). „The Curse of the Nation-State: Refugees, Migration, and Security in International Law” (PDF). Arizona State Law Journal. 48: 8. SSRN 2684903 Slobodan pristup. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Избегличко_право&oldid=26888924”