Istorijski razvoj kognitivne psihologije
Početke ispitivanja kognitivnih procesa moguće je vremenski locirati u nekoliko perioda, u zavisnosti od toga na koji način se određuje predmet i metode ispitivanja. Kognitivna psihologija u današnjem obliku nastaje sredinom pedesetih godina 20. veka, ali je empirijsko ispitivanje kognitivnih procesa započelo dosta ranije, kada je psihologija krenula da se razvija, u drugoj polovini 19. veka. Pitanja vezana za kognitivnu psihologiju su razmatrana i u okviru filozofije od njenih početaka, da bi od 17. veka postala centralni problem filozofskih razmatranja. Pitanja o prirodi ljudskog saznanja i o načinima na koje ljudi saznaju o svetu se od samog nastanka filozofije bavi gnoseologija, kao zasebna filozofska disciplina. Glavna pitanja su da li se informacije stiču, ili postoje i neka znanja koja su urođena.[1]
Sumnja u verodostojnost čulnih podataka[uredi | uredi izvor]
Sumnja u verodostojnost čulnih podataka, tačnije, u mogućnost saznanja koje bi bilo zasnovano isključivo na čulnim podacima, proističe iz sledećih argumenata:
- ponekad postoje razlike između objektivnih svojstava objekta i percepta (fenomen iluzija)
- osetljivost ljudskih čula je ograničena
- između čulnog podatka i percepta ne postoji odnos ekvivalencije
Što se tiče prvog argumenta, postoje slučajevi kada čula ne daju verodostojnu informaciju o spoljašnjem svetu. Takvi slučajevi se nazivaju iluzije. Ovaj fenomen može najlakše da se demonstrira u okviru vizuelnog opažanja gde postoje mnogobrojni primeri razlike između fizičkih svojstava stimulusa i onoga šta se opaža. Činjenica da postoji razlika između objektivnih svojstava stimulusa i percepta ukazuje na to da podaci koji se dobiju od čula nisu uvek verodostojni.
Kada je reč o osetljivosti čula, istina je da ljudska čula ne mogu da registruju celokupno energetsko variranje u prirodi. Na primer, osetljivost ljudskog auditivnog aparata je ograničena na opseg od 16 do 20,000 herca. Ljudski vizuelni aparat nije u mogućnosti da registruje ultraljubičasti i infracrveni deo spektra, a mirisna osetljivost je skromna u poređenju sa onom od nekih životinjskih vrsta. Ljudskim čulima su dostupni samo segmenti spektra energetskih variranja, van tih segmenata promene u prirodi nisu dostupne čulima.
U slučaju vizuelne percepcije se uočava razlika između onoga što čovek vidi i onoga što opaža. Posmatrajući projektovanu sliku na mrežnjači, uočava da je ona izvrnuta, distorzovana usled konkavnosti mrežnjače (unutrašnje strane oka) i da je dvodimenzionalna. Postavlja se pitanje kako je došlo do razlike između slike na mrežnjači i percepta. Odgovor na ovo pitanje je izveden iz pretpostavke da je nad podacima koje čovek dobija izvršena transformacija u okviru mentalnog domena (nervnog sistema i kognitivnog sistema).[1]
Empirizam nasuprot racionalizmu[uredi | uredi izvor]
U zavisnosti od svojih opredeljenja, filozofi su uzimali različita stanovišta o poreklu i prirodi znanja. U istoriji filozofije dominiraju dva pravca kada je reč o ovom problemu, a to su empirizam i racionalizam. Empiristički pristup polazi od toga da je čovek rođen kao tabula raza, da je njegovo znanje o svetu stečeno isključivo iskustvom. Najznačaniji predstavnici empirizma bili su Džon Lok, Dejvid Hjum i Džordž Barkli. Nasuprot empirizmu, racionalisti su smatrali da je osnova znanja razum. Iako ne negiraju značaj iskustva, racionalisti ukazuju na to da se ljudsko znanje zasniva na urođenim idejama koje su svojstvo uma. Među najistaknutijim racionalistima bili su Rene Dekart, Baruh Spinoza i Gotfrid Lajbnic.[1]
Racionalizam Renea Dekarta[uredi | uredi izvor]
Svoje ideje o mogućnostima saznanja i prirodi znanja, Dekart je izložio u studiji pod naslovom Meditacije o prvoj filozofiji, objavljenoj 1641. godine. Ovu studiju Dekart započinje razmatranjem verodostojnosti čulnih podataka i zaključuje da ovu vrstu podatka čovek ne može smatrati pouzdanom. Dekart govori da je ono šot je na osnovu čulnih podataka izvesno, može biti iluzija. Postoje, međutim, karakteristike objekata koje nisu iluzija, kao što su količina, mesto, vreme i broj, kao i neke matematičke istine koje se odnose na objekte.
Pod pojmom ideja, Dekart podrazumeva sve ono što je sadržaj čovekovog uma, razlikujući pri tom ideje koje se dobijaju posredstvom čula, urođene ideje i ideje koje nastaju kombinacijom ideja koje se dobijaju posredstvom čula i urođenih ideja. Dekart pretpostavlja da postoje tri urođene ideje i da su to ideje o Bogu, materiji i umu. Dekartovi argumenti o urođenosti ovih ideja zasnovane su na negativnom dokazu, odnosno na činjenici da one ne mogu da budu izvedene iz iskustva. Kroz refleksiju (aktivnu manipulaciju), urođene ideje učestvuju u osmišljavanju čulnih podataka i pre nego što čovek postane svestan njihovog smisla.[1]
Empirizam Džona Loka[uredi | uredi izvor]
Za Lokovu studiju, Ogled o ljudskom razumu, objavljenu 1960. godine, se može reći da predstavlja prvo integralno razmatranje kognitivnih procesa u istoriji filozofije. Centralni pojam Lokove studije je ideja. Pod ovim pojmom Lok podrazumeva bilo koji objekat svesti, sve sadržaje misaonih procesa, što je slično pojmu mentalne reprezentacije. Ideje korespondiraju s objektima i događajima u realnom svetu. Poreklo ideja je u čulnom iskustvu, onim informacijama koje čovek dobija iz iskustva. Lok pravi razliku između ideja, odnosno onoga nad čim se obavlja misaoni proces i sam proces. Kada je reč o jednostavnim idejama (čulnim podacima, ljudski um je pasivan. Pošto objekti u realnom svetu imaju više različitih osobina, jednostavne ideje, ono što registruju čula, ne javljaju se izolovano već u kombinaciji. Kao što može da razlikuje jednostavne ideje koje se javljaju zajedno, um može i da spoji nekoliko jednostavnih ideja u kompleksnu.
Moć proizvođenja ideje Lok naziva kvalitetom objekta koji poseduje takvu moć, pri čemu razlikuje primarne i sekundarne kvalitete. Primarni kvaliteti su neodvojivi od samog objekta, uvek su opaženi ako je i sam objekat opažen. U primarne kvalitete spadaju čvrstina, prostiranje, oblik i mobilnost. Za razliku od primarnih, sekundarni kvaliteti se odnose na mogućnost objekta da izazove određene senzacije, poput boje, mirisa, toplote itd. Sekundarni kvaliteti ne odražavaju kvalitete samih objekata, oni su samo znaci događaja u fizičkim telima. Lok pominje i tercijarne kvalitete, imajući u vidu mogućnost izazivanja određenih promena na drugim telima.
Pitanje da li je znanje urođeno ili stečeno je postavljeno u polemici između empirista i racionalista pre više stotina godina i ostalo je aktuelno do današnjih dana, ne samo u filozofiji, već i u psihologiji. Koreni kognitivne psihologije jesu u posebnoj filozofskoj disciplini, gnoseologiji. Najveći broj pitanja postavljenih vezano za kognitivne procese su postavljena još u antičko doba, a svoju punu razradu su dobila za vreme empirizma i racionalizma. Danas se ona razmatraju u okviru saradnje kognitivnih psihologa i filozofa koji se bave filozofijom uma.[1]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
Istorija kognitivne psihologije, dokumentarni film iz 2011. godine.[2]
Predavanje Andreja Zamejtata, introdukcija i istorijski razvoj kognitivne psihologije.[3]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d Aleksandar Kostić (2006). Kognitivna psihologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.
- ^ The History of Cognitive Psychology documentary (2011) (na jeziku: srpski), Pristupljeno 2021-07-06
- ^ PY2025 - Lecture 01 - Introduction and History of Cognitive Psychology (2014) (na jeziku: srpski), Pristupljeno 2021-07-06
