Филозофија духа

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Френолошко мапирање мозга. Френологија је била један од првих покушаја да се корелирају менталне функције с одређеним делом мозга.[1]

Филозофија духа (или филозофија ума) је грана филозофије, коју чине: филозофија психологије, филозофска психологија и такође, дио метафизике, који се бави природом менталних феномена и начин на који се исти уклапају у каузалну структуру стварности.[2] Филозофија психологије, као грана филозофије науке, испитује оно што каже психологија о природи психолошких феномена, испитује одређене дијелове теоретске психологије, испитује кориштене моделе, понуђена објашњења и законе на којима се исти базирају, и на крају, испитује на који начин се психологија уклапа са природним и друштвеним наукама. Филозофска психологија, истражује популарну психологију, групу концепција о ономе “разумном”, односно протонаучне концепције о менталним феноменима. Ова истраживања покушавају артикулисати и дефинисати концепције, које се налазе у популарној психологији, као што су: концептуализација, меморија, перцепција, чулни надражаји (осјећаји), свијест, вјеровања, жеља, интенције (намјере), размишљање, акција и остале менталне феномене. Проблем дух-тијело, централни метафизички проблем филозофије ума, је проблем у којем се разматра, да ли су ментални феномени физички феномени, и у супротном, какав је њихов однос са физичким феноменима. Други метафизички проблеми филозофије ума су: проблем слободе воље, проблем личног идентитета и проблем о томе, како су могући, ако јесу, ирационални феномени, као што је акразија и самозаваравање.

Дуализам и монизам две су главне школе мисли које покушавају да реше проблем ума и тела. Дуализам је стајалиште које тврди да су ум и тело на неки категоријски начин одвојени једно од другога. Може се пратити од Платона,[3] Аристотела[4][5][6] te Санкја и Јога школе хиндуистичке филозофије,[7] али најпрецизније ју је формулирао Рене Декарт у 17. веку.[8] Дуалисти субстанција тврде да је ум независна постојећа супстанца, док дуалисти својстава кажу да је ум група независних својстава која произлазе из мозга и не могу се редуковати на њега, али није дистинктивна супстанција.[9]

Монизам је позиција да ум и тело нису онтолошки различите врсте ентитета. Ту је перспективу први пут предложио у западној филозофији Парменид у 5. веку п. н. е. и била је касније усвојена код рационалиста попут Баруха Спинозе.[10] Физикалисти тврде да постоје само ентитети постулирани физичком теоријом, и да ће ум бити евентуално објашњен тим ентитетима након што се физичка теорија довољно развије. Идеалисти заговарају да је ум све што постоји и да је вањски свет или сам менталан или илузија створена од самога ума. Неутрални монисти се приклањају стајалишту да постоји нека друга, неутрална супстанција, те да су и материја и ум својства те непознате супстанције. Уобичајени монизми 20. и 21. стољећа су варијације физикализма: у те перспективе спадају бихевиоризам, теорија различног идентитета, аномалијски монизам и функционализам.[11]

Многи модерни филозофи ума усвајају редуктивну или нередуктивну физикалистичку позицију, тврдећи у различитим погледима да је ум нешто што није одвојено од тела.[11] Ти су приступи изразито утицајни у наукама, посебно у подручјима социобиологије, рачунарства, еволуцијске психологије и различитих неуронаука.[12][13][14][15] Остале филозофије, пак, заступају нефизичку позицију, која ставља у питање идеју да је ум чиста физичка творевина. Редуктивни физикалисти заговарају да ће сва ментална стања и својства бити објашњена научним увидом у физиолошке процесе и стања.[16][17][18] Нередуктивни физикалисти тврде да, иако је мозак све што је у односу с умом, предикати и речник кориштен у менталним описима и објашњењима су незамењиви, те се не могу редуковати на језик и објашњења нижег нивоа физикалних знаности.[19][20] Континуирани напредак у неуронауци је помогао да рашчисти неке недоумице и питања, и њезини налази снажно подржавају тврдње физикалиста.[21] Ипак оне су далеко од тога да буду решене, и модерни филозофи ума настављају да истражују како субјективни квалитети и интенционалност менталних стања и својстава могу бити објашњена у натуралистичким терминима.[22][23]

Дуализам дух-тијело (Картезијански дуализам)[уреди]

Дуализам ум-тијело је доктрина, по којој је душа посебан ентитет у односу на тијело, идеја чији су зачеци још у Платоновој филозофији. Проблематика је присутна током цијеле историје филозофије. Ипак, Декарт се сматра оцем проблема у модерној филозофији.

  • Ум је супстанца која се не распрострањује у простору, из ког разлога се разликује од било које физичке супстанце.
  • Сама есенција једне менталне супстанце је размишљање.

Ова двострука визија је позната под именом, Картезијански дуализам. Декарт је био свјестан интимног односа између ума и мозга. (Не постоји, ниједан разлог априори, који би нас навео на размишљање, по којем је ум интимно везан за мозак, сам Аристотел их није асоцирао у свом филозофском дјелу.) Декарт је мислио (погрешно), да се централно мјесто те везе, налази у пиналној жљезди. По њему, наш ум није наш мозак, ум нема своје мјесто у простору и као такав, постоји послије наше смрти, односно деструкције нашег тијела (физичке материје).

У Картезијанском дуализму се поставља сљедеће питање: „Шта је то што повезује наш ум са нашим мозгом?“ Декарт би рекао: ментална и мождана стања су у константној интеракцији.

Паралелизам[уреди]

Паралелизам је концепција по којој се физички и ментални домени развијају паралелно, утолико уколико се одређени видови менталних феномена ко-дешавају уједно са одређеним видовима физичких феномена, али та ко-дешавања не предусловљавају постојање каузалне интеракције. У свим постојећим видовима, паралелизам је директна посљедица Божијег стваралаштва. Маленбранш и Лајбниц, између осталих, су одбацивали могућности психофизичке каузалне интеракције у било ком правцу. Обојица су заговарали прецизно одређене видове паралелизма. Лајбниц је усвојио један вид паралелизма, познат под именом предуспостављена хармонија.

Епифеноменализам[уреди]

Епифеноменализам је доктрина по којој физичка стања узрокују ментална стања, али ментална стања не узрокују ништа, односно немају као посљедицу никакво физичко стање. Цјелокупна емпиријска истраживања, указују да се дешавања у једном можданом стању, на почетку, могу објаснити каузално, тј., позивајући се једино на друга физичка стања. По епифеноменализму постоји само један правац, односно психофизичка акција од физичког ка менталном.

Материјализам[уреди]

Хобс, савременик Декарта је одлучио да прихвати материјализам, односно верзију монизма по којој је све материја и физикално. Било која од постојећих монистичких теорија сусреће се са два битна проблема:

  • како окарактерисати своје основне ентитете и
  • како објаснити формирање ентитета (од већ постојећих), који нису основни.

Идеалистичка и монистичка неутрална теорија, које су постављене до сада, увијек су падале на испиту, приликом покушаја објашњења једног, или оба проблема. Већим дијелом, због повратка на сцену, атомске теорије материје и успјеха квантне механике око објашњења хемије и успјеха саме хемије приликом објашњења доброг дијела биологије, многи филозофи, данас сматрају, да ће материјализам успјети у објашњењима, тамо гдје су идеализам и монизам пали у покушајима.

Материјализам централних стања[уреди]

Овај вид материјализма се развио крајем 1960-их и почетком 1970-их година. Његов главни представник је био Дејвид Малет Армстронг, аустралијски филозоф ума и научни метафизичар. Са његове тачке гледишта, ментална стања су контингетно идентична стањима у мозгу, или централном нервном систему, са капацитетом стварања одређеног опсега понашања. За разлику од логичког кондуктивизма, материјализам централних стања заузима став по којем ментална стања представљају стварна унутрашња стања са каузалним посљедицама. Али, за разлику од картезијанског интеракционизма, сматра да психофизичка интеракција није ништа друго до физичка каузална интеракција. Осим тога, за разлику од логичког кондуктивизма, материјализам централних стања не укључује могућност превода менталних орација у физичке орације.

Неки од представника ове позиције сматрају, да ум није ништа друго него мозак, поистовјечујући „нематерију“ са физичком материјом. Ипак, свака мождана промјена се не може назвати менталном промјеном.

Референце[уреди]

  1. ^ Oliver Elbs, Neuro-Esthetics: Mapological foundations and applications (Map 2003), (Munich 2005)
  2. ^ Kim 1995
  3. ^ Plato (1995). E.A. Duke; W.F. Hicken; W.S.M. Nicoll; D.B. Robinson; J.C.G. Strachan, ур. Phaedo. Clarendon Press. 
  4. ^ Robinson, H. (1983): ‘Aristotelian dualism’, Oxford Studies in Ancient Philosophy 1, 123–44.
  5. ^ Nussbaum, M. C. (1984): ‘Aristotelian dualism’, Oxford Studies in Ancient Philosophy, 2, 197–207.
  6. ^ Nussbaum, M. C. and Rorty, A. O. (1992): Essays on Aristotle's De Anima, Clarendon Press, Oxford.
  7. ^ Sivananda, Sri Swami. „Sankhya:Hindu philosophy: The Sankhya”. Архивирано из оригинала на датум 15. 05. 2006. Приступљено 28. 01. 2019. 
  8. ^ Descartes, René. Metafizičke meditacije : Razmišljanja o prvoj filozofiji. Demetra. ISBN 86-81877-4-6. 
  9. ^ Hart, W.D. (1996) "Dualism", in Samuel Guttenplan (org) A Companion to the Philosophy of Mind, Blackwell, Oxford, 265-7.
  10. ^ Spinoza, Baruch (1670) Tractatus Theologico-Politicus (Teološko-politička rasprava).
  11. 11,0 11,1 Kim, J., "Mind-Body Problem", Oxford Companion to Philosophy. Ted Honderich (ed.). Oxford:Oxford University Press. 1995.
  12. ^ Pinel, J. Psychobiology, (1990) Prentice Hall, Inc. ISBN 978-88-15-07174-3.
  13. ^ LeDoux, J. (2002) The Synaptic Self: How Our Brains Become Who We Are, New York:Viking Penguin. ISBN 978-88-7078-795-5.
  14. ^ Russell, S. and Norvig, P. Artificial Intelligence: A Modern Approach, New Jersey:Prentice Hall. ISBN 978-0-13-103805-9.
  15. ^ Dawkins, R. The Selfish Gene (1976) Oxford:Oxford University Press. ISBN
  16. ^ Churchland, Patricia (1986). Neurophilosophy: Toward a Unified Science of the Mind-Brain. MIT Press. ISBN 978-0-262-03116-5. 
  17. ^ Churchland, Paul (1981). „Eliminative Materialism and the Propositional Attitudes”. Journal of Philosophy: 67—90. 
  18. ^ Smart, J.J.C. (1956). „Sensations and Brain Processes”. Philosophical Review. 
  19. ^ Davidson, Donald (1980). Essays on Actions and Events. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-924627-4. 
  20. ^ Putnam, Hilary (1967). "Psychological Predicates", in W. H. Capitan and D. D. Merrill, eds., Art, Mind and Religion Pittsburgh: University of Pittsburgh Press.
  21. ^ Farah, Martha J.; Murphy, Nancey (2009). „Neuroscience and the Soul”. Science. 323 (5918): 1168. doi:10.1126/science.323.5918.1168a. Приступљено 20. 11. 2012. 
  22. ^ Dennett, Daniel (1998). The intentional stance. Cambridge, Mass.: MIT Press. ISBN 978-0-262-54053-7. 
  23. ^ Searle, John (2001). Intentionality. A Paper on the Philosophy of Mind. Frankfurt a. M.: Nachdr. Suhrkamp. ISBN 978-3-518-28556-5. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]