Krstaški rat 1456.

Krstaški rat 1456.
	; Opsada Beograda, najveća bitka u ovom ratu.
Vreme	1456.
Mesto	Podunavlje
Ishod	Pobeda krstaša
Sukobljene strane
Krstaši	Osmansko carstvo
Komandanti i vođe
Jovan Kapistran,; Janoš Hunjadi,; Mihalj Silađi,; Đurađ Branković	Mehmed II Osvajač,; Mahmud-paša Anđelović,; beglerbeg Karadža †
Jačina
manje od 50.000	manje od 100.000,; 200 galija
Žrtve i gubici
nepoznati	28 topova,; 100 galija,; 13.000 vojnika

Krstaški rat 1456. godine počeo je kada su Turci predvođeni sultanom Mehmedom opseli Smederevo i Beograd. U ovoj borbi srušeni su svi beogradski bedemi. Janoš Hunjadi je izvršio nekoliko protiv udara i na kraju Turci su poraženi, ali su hrišćani bili u teškim gubicima. Papa Kalist III je 23. jula naredio da sve katoličke crkve zvone tačno u podne, a ljudi da se mole da bi Beograd bio odbranjen, ali Turci su se povukli pre toga pa je ta zvonjava prerasla u pobedničku. Srbi su se u borbi pokazali kao odlični strelci. Čak su mnogi hrišćanski vladari obećali pomoć Ugarima, ali ona nije stigla.

Krstaške vođe rata[uredi | uredi izvor]

Jovan Kapistran[uredi | uredi izvor]

Jovan je bio Italijan, a još kao mlad je postao laik, pa čak mu je i napuljski kralj Ladislav dao na upravu Peruđu. Nekoliko decenija posle toga Jovan postaje franjevac. Jovan je propovedao kult presvetog imena Isusovog po Svetom rimskom carstvu, Ugarskoj, Bohemiji i Poljskoj. Isusov kult je prihvatilo više od 200.000 ljudi. Ipak, papa Martin V ga je optužio za jeres. Posle hapšenja Jovan je na suđenju od strane pape propovedao, pa je i sam papa prihvatio Jovanovu veru. Pod Jovanovim uticajem 41 Jevrejin je spaljen u Vroclavu, 36 je spaljeno na pijaci u Berlinu, a u legnici je spaljena čitava jevrejska populacija. Budući papa Kalist III ga je, posle pada Carigrada 1453. godine pod tursku vlast, proglasio za vođu krstaškog rata. Jovan je posetio skupštinu u Frankfurtu i skupio vojsku protiv Turaka. U toj vojsci je bilo 4 000 rulje. Ta vojska se sastojala od seljaka, sirotinja, avanturisti i studenti.

Janoš Hunjadi[uredi | uredi izvor]

Bio je Beogradski zapovednik za vreme vladavine Stefana Lazarevića, a posle njegove smrti borio se uz Žigmunda Luksemburškog. Posle njegove smrti je postavljen za komandanta južnih granica Ugarske, a i malo kasnije je postavljen za kneza Erdelja i ponovo za zapovednika Beograda. Učestvovao je u Kosovskom krstaškom ratu i u Varninskom krstaškom ratu. Hunjadi je bio glavni borac u ovom ratu.

Mihalj Silađi[uredi | uredi izvor]

Bio je saradnik i zamenik Janoša Hunjadija. Kada su se na Kalemegdanu Krstaške vojske ujedinile Mihalj je stavljen na čelo te vojske i uspešno je porazio turke i oni su morali da se povuku iz Beograda. Mihalj je ovim delom postao slavan.^{[traži se izvor]}

Đurađ Branković[uredi | uredi izvor]

Godine 1427. nasledio je svog ujaka Stefana na mestu srpskog despota. Đurađ je morao Žigmundu da vrati Podunavlje, ali Turci su osvojili Golubac. Đurađ nije imao ni jedno veliko utvrđenje u svojoj zemlji pa je napravio Smederevo, koje mu je postalo prestolnica. Turci su godine 1437. godine opljačkali okolinu Smedereva, a 18. avgusta 1439. godine ga osvojili posle tri meseca opsade. Godine 1444. Srbija se oslobodila. U Kosovskom krstaškom ratu, Srbija se našla na strani Turaka pošto su je opljačkali Ugari. Posle pada Carigrada 1453. godine Turci su opseli Smederevo, ali su poraženi. Turski sultan je 1456. pre napada na Beograd opseo Smederevo, pa se Đurađ našao na strani hrišćana.

Huan Karvahal[uredi | uredi izvor]

Huan je bio glavni kardinal u Italiji. Papa ga je poslao sa Kapistranom. Karvahal i Kapistran su zajedno vodili prosjake.

Prosjački krtaški rat 1456.[uredi | uredi izvor]

U februaru 1456. prisustvovao je ugarskom državnom saboru, na kojem nije uspeo da pridobije ugarsku podršku. Rulja Jovana Kapistrana se skupila u Petrovaradinu, a zatim u Zemunu. 2. jula Jovan je na samom početku opsade deo rulje prevezao u Beograd, dok je on ostao u Zemunu gde je hrabrio i obučavao krstaše i slao ih u opsednut Beograd.

Opsada Smedereva[uredi | uredi izvor]

Turci su pokušali da prevare srpskog despota Đurđa Brankovića i da opsednu Smederevo nespremno za opsadu, ali despot je to shvatio da Turci hoće da ga prevare i spremio je Smederevo za odbranu. Đurađ je napustio Smederevo spremno za opsadu i pobegao u svoje posede u Ugarskoj. Sultan je već do jula odustao od opsade grada i krenuo ka Beogradu.

Opsada Beograda[uredi | uredi izvor]

4. jula Turci su opseli Beograd. Velika turska vojska je prodrla u grad, a turski sultan Mehmed II Osvajač se nalazio na Vračaru, na mestu današnjeg hrama Svetog Save. Borba je bila duga, hrišćanima su bili potrebni svi stanovnici Beograda da bi odbranili grad, pa su žene preko zida bacali zapaljive materije. 14. jula hrišćanska flota je uprkos kugi pobedila tursku, ipak Turci su nastavili da bombarduju grad. Turski barjaktar je pokušao da postaviturski barjak na vrhu Kalemegdanske tvrđave i da tako podigne moral vojsci. Hunjadijev vojnik, Srbin, Titus Dugović je pokušao da otme barjak barjaktaru, pa je povukao i barjak i barjaktara i zajedno su pali sa kule. 21. jula Turci su krenuli u žestok napad, koji je završen pogibijom 22. jula počeo je proboj Krstaša, kome se pridružio Jovan Kapistran. Krstaši su upadali u turske šatore i pljačkali ih, a Turci su krenuli u beg. Sam sultan je pokušao da ih zaustavi, ali je ranjen, pa je i on naredio povlačenje. Do 23. jula Turci su se povukeli. Krstaši su tada počeli da ih napadaju otimaju stoku i uništavaju sprave za opsadu. Ovim porazom sultanov ugled je propao.

Kraj rata[uredi | uredi izvor]

Kraj rata za prosjake[uredi | uredi izvor]

Posle ove pobede Krstaši su počeli da se međuskobno sukobljavaju. Na jednoj strani su bili Ugari, a na drugoj prosjaci Jovana Kapistrana. u sukobu su prvo bile samo vojske, a onda i njihovi komandanti, pa je Kapistran na kraju bio primoran da pusti rulju svojim kućama. Zbag kuge koja je sa Turaka prešla na hrišćane Hunjadi je umro 11. avgusta, a Kapistran 23. oktobra u Iloku.^{[traži se izvor]}

Kraj rata za Ugare i posledice[uredi | uredi izvor]

Hunjadija je nasledio sin Ladislav, koji je od očevih titula, prema državnom saboru u Futogu, nasledio samo titulu beogradskog zapovednika, dok su ostale titule ugrabio grof Celja, najmoćniji ugarski velikaš, slavonsko-hrvatsko-dalmatinski ban, prvi regent ugarskog kralja i njegov ujak, Ulrih II Celjski. Ladislav je nastojao da u Ugarskoj održi za sebe očev ugled. Kada je u jesen 1456. godine ugarski kralj dopratio Ulriha do Beograda, Ladislav nije hteo da pusti kraljevu vojsku u grad, nego je 9. novembra u zemunskoj tvrđavi Ulrihu odsekao glavu i njegovu glavu bacio pred ugarsku vojsku. Besan kralj je odmah naredio da se Ladislav pogubi. Taj događaj je zaustavio krstaški rat 1456. godine, a Krstaši su se razišli tak u decembru. Ladislav je pogubljen 16. marta 1457. godine. Tim povodom počeo je građanski rat, a kralj je napustio Ugarsku i otišao u Prag gde je i umro 23. novembra.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Kalić, Jovanka (1967). Beograd u srednjem veku. Srpska književna zadruga.
Momčilo Spremić, Despot Đurađ Branković i njegovo doba, Beograd 1994.
Rober Mantran, Istorija Osmanskog carstva, Klio, Beograd, 2002.
Peter Rokai, Zoltan Đere, Tibor Pal, Aleksandar Kasaš, Istorija Mađara, Klio 2002.
Franc Babinger, Mehmed Osvajač i njegovo doba, Novi Sad 1968.
Mihailo Dinić, Građa za istoriju Beograda u Srednjem veku II, Istorijski arhiv Beograd, Beograd 1958.