Папа Мартин V
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Додавање викивеза, пребацивање у перфекат. |
Мартин V | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Одо Колона |
Датум рођења | јануар или фебруар 1369. |
Место рођења | Ђенацано, Папска држава |
Датум смрти | 20. фебруар 1431.61/62 год.) ( |
Место смрти | Рим, Папска држава |
Народност | Италијан |
Папа | |
Редослед | 206. |
Понтификат | 11. новембар 1417 — 20. фебруар 1431. |
Претходник | римски претедент: Гргур XII авињонски претедент Бенедикт XIII пизански претедент Јован XXIII |
Наследник | Папа Евгеније IV |
детаљи |
Папа Мартин V (јануар или фебруар 1369 – 20. фебруар 1431) је био папа (11. новембра 1417 — 20. фебруара 1431),[1] који је успоставио папску власт у Риму.
Порекло и политички успон
[уреди | уреди извор]Родио се јануара или фебруара 1369. године у месту Ђенацано, као син Агапита Колоне и Катарине Конти. Био је члан богате и цењене италијанске породице Колона. Римски антипапа Урбан VI (антипапа 1378—1389) га је поставио за високог функционера Папства у Риму, а римски антипапа Иноћентије VII (антипапа 1404—1406), га је именовао за кардинала. Године 1410. постао је изасланик антипапе Пизе, Александра V (антипапа 1409—1410), у Бохемији да преговара са Јаном Хусом.
Сабор у Констанци и Мартиново седање на Свету столицу
[уреди | уреди извор]Антипапа у Пизи Јован XXIII (папа 1410—1415), се 1414. одрекао антипапске столице па је прешао на уједињење антипапа и бирање новог правог папе. Арагонски краљ Алфонсо је одржао седницу да би поставио свог папу у Риму. Већина арагонског свештенства била је да авињонског папу Бенедикта XIII (антипапа 1394—1423) устоличи као антипапу Пизе (тиме би Бенедикт постао нови папа), али Алфонсо је био против њега и био је за римског антипапу Гргура XII. На крају 11. новембра 1417. године за папу је изабран кардинал Одо Колона, који узима име Мартин V, али Алфонсо је био против њега. То је изазвало многе побуне у Арагону, а посебно у Сарагоси и Валенсији, па чак и напад Кастиље. На крају је 1430. године морао да призна Мартина за папу. После завршетка сабора Мартин у мају 1418. креће ка Риму и у град стиже у септембру 1420. године.[тражи се извор]
Мартинове особине и односи са суседима
[уреди | уреди извор]Мартин је био веома умерен, образован и способан. Почео је да обнавља Папску државу и укинуо је фискализам и централизам и врло брзо се учврстио на власти.
Антипапе
[уреди | уреди извор]Антипапе Бенедикт XIV и други Бенедикт XIV
[уреди | уреди извор]Бенедикт XIII је умро 1423, а онда је Бернард Гарниер постао антипапа Бенедикт XIV, а Бенедикта је 1429. године наследио Жан Кариер, који је исто узео име Бенедикт XIV, који је умро 1437. године.
Антипапа Климент VIII
[уреди | уреди извор]У пролеће 1430 Мартин је послао своје легате у Кастиљу да би утицали на склапање мира између Кастиље и Арагона. После успешног задатка, који су извршили легати у Арагону се против Алфонса подигла побуна, којој су се придружила и краљева браћа. Алфонсова војска није могла да се бори јер је била превише исцрпљена. Побуни се придружује и кардинал од Фоиша. Он је чак Гила Санчеза Муњоза, надбискупа Мајорке, именовао за антипапу Климента VIII, који уопште није био активан.[тражи се извор]
Култ пресветог имена Исусовог
[уреди | уреди извор]Мартин је позвао проповедника и фрањевца Јована Капистрана пошто је проповедао култ пресветог имена исусовог и још био оптужен за јерес. Капистран је тако речито бранио своје пријатеље да је и сам папа прихватио култ пресветог имена Исусовог.
Односи са Напуљском краљевином и смрт
[уреди | уреди извор]Још по доласку на власт погоршао се Мартинов однос са Јованом, краљицом Напуља. Мартин је чак и склопо савез против ње. У том савезу је била Ђенова и анжујски војвода Луј III, који је био Јованин рођак и који је имао право на напуљски престо. Те године је Луј извршио инвазију на Кампанију. Алфонсо је по Јованином позиву дошао у јулу 1421. године и освојио Напуљ и тако постао Јованин престолонаследник. Луј је после тога изгубио подршку Мартинову, а истовремено су се погоршали Јованини односи са Алфонсом, који се окренуо против ње и у мају 1423. године освојио њену палату. Јована је некако успела да побегне и да се састане са Лујем, да раскине свој уговор са Алфонсом и да Луја прогласи за свог наследника. Алфонсо се повукао у априлу 1424. године, а Јована је повратила све своје области осим замака Кастилије де Ороа и Новог дворца.
Алфонсо је био толико очајан да је 1326. године склопио савез са Млечанима и Фиренцом и тиме је објавио рат Војводству Милану. Са њима су у септембру 1430. године становници Тарента склопили савез. Мартин их је подржавао у томе, али је умро већ 20. фебруара 1431. године.[тражи се извор]
Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press. Недостаје или је празан параметар
|title=
(помоћ)
Chisholm, Hugh, ур. (1911). - Setton, Kenneth M. (1978). The Papacy and the Levant. DIANE Publishing. ISBN 978-0-87169-127-9. Review
- Burton, Keith Augustus (2007). The blessing of Africa. InterVarsity Press. ISBN 978-0-8308-2762-6.
- Davis, David Brion (1988). The problem of slavery in Western culture. Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-505639-6.
- Davidson, Basil (1961). The African Slave Trade. James Currey Publishers. ISBN 978-0-85255-798-3.
- Semmes, Clovis E. (1996). Racism, health, and post-industrialism. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-275-95428-4.