Ključna pitanja razvojne psihologije

Uprkos velikoj raznovrsnosti u radu razvojnih psihologa i raznovrsnosti među teorijama koje vode njihova istraživanja, postoji zajedničko interesovanje za tri osnovna pitanja:

1. Kontinuitet. U kojoj meri razvoj odlikuju kontinuirane promene, odnosno u kojoj meri razvoj podrazumeva diskontinuitet koji dovodi do javljanja novih oblika i procesa promene?
2. Izvori razvoja. Da li je razvoj prvenstveno vođen genetskim programom koji je zaključan u ćelijama tela, ili je spoljna sredina sila koja proizvodi promene?
3. Individualne razlike. Nema dva ljudska bića koja su potpuno ista. Kako kod ljudi nastaju stabilne karakteristike koje ih razlikuju od svih drugih ljudi?

Među psiholozima postoje velike i brojne razlike u vezi sa odgovorima na ova pitanja. Različite pretpostavke o kontinuitetu, izvorima razvoja i individualnim razlikama dovode do suprotstavljenih teorijskih sistema koji tragaju za sveobuhvatnim objašnjenjem razvojnih procesa.

Kontinuitet

Pošto se pojam kontinuiteta primenjuje na donekle različite pojave i postoji nekoliko oblasti istraživanja i pitanja. Koliko su ljudski mentalni kapaciteti i emocije slični onima drugih vrsta? Da li je proces individualnog razvoja postepena akumulacija malih, kvantitativnih promena, ili tokom odrastanja prolazimo kroz niz kvalitativnih transformacija? Na kraju, da li tokom života postoje periodi kada se određene promene moraju javiti da bi se razvoj normalno nastavio? Da li su ljudska bića drugačija? Vekovima ljudi raspravljaju u kojoj meri se ljudi razlikuju od drugih stvorenja i, u vezi sa tim pitanjem, da li su podložni istim prirodnim zakonima kao i svi drugi oblici života. Ova pitanja odnose se na filogenezu – evolucionu istoriju vrsta. Pitanje kontinuiteta i diskontinuiteta između ljudi i drugih vrsta važno je jer oblikuje zaključke o zakonima koji upravljaju ljudskim razvojem. U onoj meri u kojoj je odnos Homo sapijensa sa drugim vrstama kontinuiran, izučavanje drugih životinja može dati podatke o ljudskom razvoju. U meri u kojoj su ljudska bića drugačija, nalazi istraživanja o razvoju drugih vrsta mogu biti pogrešni kada se primene na ljude.

Evoluciono stanovište

Kada je Čarls Darvin (1809-1882) objavio Poreklo vrsta, ideja evolucije već je bila široko rasprostranjena. Darvinovo dostignuće je u tome što je ubedio veći deo zapadnog, naučnog sveta, a kasnije i drugih ljudi, da „nebrojene vrste, rodovi i porodice koje nastanjuju svet, sve potiču, unutar svojih klasa ili grupa, od zajedničkih predaka, i sve su bile modifikovane tokom razvoja“. Darvin je čvrsto verovao u kontinuitet među vrstama. On je evoluciju video kao spor, stabilan proces akumulirane promene. Kako je on formulisao, razlika između Homo sapijensa i najbližih srodnika je „u stepenu, a ne u vrsti“. Dok moderni evolucioni teoretičari prihvataju Darvinove tvrdnje da je poreklo novih vrsta prirodan proces, mnogi od njih odbacuju ideju da je evolucija postepena i kontinuirana. Oni tvrde da su, u relativno izolovanim sredinama, nove vrste nastajale naglo i da su bile sposobne da prežive nagle sredinske promene koje su uništile vrste od kojih su one nastale. Stiven Gold, predvodnik teorije diskontinuirane evolucije, poredi proces evolucione promene sa ključanjem vode:

„ Promena se javlja u velikim skokovima, nakon spore akumulacije pritisaka kojima se sistem odupire dok ne dostigne tačku pucanja. Zagrejte vodu i ona će, na kraju, proključati. ”

Da bi proverili Darvinovu tezu da su vrste nastale postepeno i kontinuirano, kao deo prirodnog reda, naučnici su tragali za dokazima o evolucionim vezama – prelaznim oblicima koji ljude povezuju sa drugim oblicima života – i poredili ljudski genetski zapis i ponašanje sa drugim organizmima. U prilog tvrdnji o kontinuitetu između ljudi i drugih životinja, utvrđeno je da dele čak 98 procenata genetskog materijala sa šimpanzama. Međutim, takođe je jasno da postoji i nešto drugačije u vezi sa obrascem karakteristika naše vrste. Jedna karakteristika Homo sapijensa koja je drugačija, jeste činjenica da se ljudi razvijaju u sredini koja je oblikovana nebrojenim ranijim generacijama ljudi u borbi za opstanak. Ova specifična sredina sastoji se od proizvoda (kao što su oruđe i odeća), znanja kako da stvore i koriste te proizvode, verovanja o svetu i od vrednosti (ideja o tome šta je vredno), što, sve zajedno, usmerava interakcije odraslih sa fizičkim svetom, njihove međusobne interakcije i odnos sa decom. Antropolozi nazivaju ovu akumulaciju proizvoda, znanja, verovanja i vrednosti „kulturom“. To je deo sredine stvoren „ljudskom rukom“ koji nas dočeka na rođenju i „način života“ koji ljudi usvajaju iz zajednice.

Ključna osobenost kulture jeste njeno prenošenje s generacije na generaciju, putem jezika. Prema tome, nije iznenađujuće što je, još od davnina, jezik predložen kao distinktivna karakteristika naše vrste. U sedamnaestom veku, filozof Rene Dekart izneo je tradicionalno shvatanje:

„ Jezik je, u stvari, jedini siguran znak skrivenih misli u telu; svi ljudi ga koriste, čak i oni glupi ili poremećeni, oni kojima nedostaje jezik ili glasovni organi, ali nijedna životinja ga ne koristi, i zbog toga je prihvatljivo uzeti jezik kao stvarnu razliku između čoveka i zveri. ”

Čak i Darvin, koji je čvrsto verovao u kontinuitet vrsta, slaže se da različitost, u onoj meri u kojoj je Homo sapijens različit, jeste rezultat sposobnosti da ljudi komuniciraju putem jezika. U skorije vreme, naučnici su pokazali da se začeci kulture i ponašanja sličnog jeziku mogu naći kod šimpanza i drugih primata. Ipak, ljudska kultura je kvalitativno značajnija od ostalih.

Kontinuiran individualni razvoj

Kolbergov model moralnog razvoja.

Drugo veliko pitanje o kontinuitetu odnosi se na ontogenezu – razvoj individualnog organizma tokom života. Po pravilu, psiholozi koji veruju da je razvoj prvenstveno kontinuiran proces - postepena akumulacija malih promena, naglašavaju kvantitativne promene, kao što je povećanje rečnika; dok oni koji posmatraju razvoj kao proces obeležen naglim, diskontinuiranim promenama, naglašavaju javljanje kvalitativno novih obrazaca u razvoju, kao što je promena od puzanja ka hodanju. O ovim kvalitativno novim obrascima razvoja obično se govori kao o stadijumima.

Psiholozi koji koriste pojam stadijuma nastoje da odrede šta misle pod stadijumom i kako su psihološki procesi, za koje veruju da razlikuju određene stadijume, povezani sa ponašanjem karakterističnim za svaki stadijum. Flejvel ističe da su četiri kriterijuma ključna za pojam razvojnog stadijuma:

1. Stadijumi razvoja se razlikuju na osnovu promena koje su kvalitativne. Kada se od adolescenta traži da zapamti niz reči on ne samo da zapamti više reči od osmogodišnjaka, već pamti drugačije, grupišući reči prema prihvaćenim kategorijama i primenjujući istančane strategije pamćenja.
2. Prelazak sa jednog na drugi stadijum obeležen je promenama u većini, ako ne u svim, aspektima ponašanja deteta. Na primer, deca uzrasta oko dve godine ne samo da počinju da prave gramatički ispravne rečenice, ona počinju i da pričaju o sebi kao zasebnoj osobi i počinju da koriste objekte kao reprezente drugih objekata u svojoj igri.
3. Promena iz jednog stadijuma u drugi je nagla. Na primer, fizički razvoj u detinjstvu odlikuje relativno spor rast praćen naglim povećanjem visine i veličine početkom puberteta.
4. Brojne fizičke i ponašajne promene, koje označavaju pojavu stadijuma, oblikuju koherentan obrazac. Na primer, novi oblici mišljenja koji se javljaju tokom srednjeg detinjstva (u proseku od 6. do 12. godine) blisko su povezani sa novim oblicima socijalne interakcije koji se javljaju u isto vreme.

U meri u kojoj je razvoj obeležen diskontinuiranim, kvalitativnim promenama, način na koji dete doživljava svet i način na koji svet utiče na dete menja se tokom detetovog razvoja, od jednog stadijuma do drugog. Ukratko, menja se i sam proces promene. Na primer, novorođenčad su posebno osetljiva na zvuke jezika, ali ne razumeju šta se govori. Kada počnu da razumeju i sama da produkuju govor, iz temelja se menja način na koji upoznaju svet oko sebe, kao i način na koji se drugi odnose prema njima. Diskontinuitet koji prati pojavu detetovog aktivnog učestvovanja u razgovoru označava granicu između perioda odojčeta i ranog detinjstva. Kegan tvrdi da „svaka životna faza ima specifične zahteve, pa je svaka faza praćena specifičnim nizom kvaliteta“. Kegan veruje da je diskontinuitet između susednih životnih perioda tako istaknut, da neki delovi naše prošlosti „bivaju inhibirani ili odbačeni“. Ovo strogo stanovište o razvojnim diskontinuitetima podrazumava da rani razvojni problemi ne vode nužno do kasnijih razvojnih problema; zapravo, svaki novi stadijum pruža nove mogućnosti.

Neki psiholozi negiraju da je pojam stadijuma ključan za razumevanje razvoja. Na primer, Albert Bandura smatra da je mehanizam kojim se uče nova ponašanja isti na svim uzrastima, pa postoji određeni kontinuitet u procesu razvojne promene. Prema ovom stanovištu, diskontinuitet u razvoju je relativno retka pojava koja prati nagle izmene u „socijalnom učenju i drugim biološkim ili sredinskim varijablama“. Sigler, psiholog koji se specijalizovao u izučavanju razvoja dečijeg mišljenja, iznosi sličnu tvrdnju: „Dečije mišljenje se menja kontinuirano i izgleda da je većina promena postepena, pre nego iznenadna.“.

Tokom većeg dela dvadesetog veka teoretičari stadijuma razvoja bili su brojniji i uticajniji od teoretičara kontinuiteta. Ipak, teoretičari stadijuma suočeni su sa raznovrsnim činjenicama koje krše jedan ili više kriterijuma razvojnih stadijuma koje je predložio Flejvel. Jedan problem za moderne teoretičare stadijuma jeste činjenica da procena na kom je stadijumu dete često varira od jedne situacije do druge. Na primer, 4-godišnjaci često imaju problem u zauzimanju tuđe perspektive, ali, kada razgovaraju sa 2-godišnjacima, oni znaju da na odgovarajući način pojednostave svoj govor. Deca na uzrastu od 4 godine obično previđaju potrebe svoje braće ili sestara, ali ipak često postaju brižna kada je mlađe dete uznemireno. Ovakvo istovremeno javljanje ponašanja koja bi trebalo da se javljaju na različitim stadijumima čini se nespojivim sa idejom da stadijumi reprezentuju opšte strukture psihološkog ustrojstva individue.

Kao što je Sigler istakao, da li ćemo se usmeriti na postepene ili nagle promene delimično zavisi i od vremenske skale koju prihvatimo. Kada poredimo 3-godišnjaka sa 7-godišnjakom teško je izbeći utisak opšte, kvalitativne razlike. Ali, kada se posmatra 3-godišnjaka tokom dužeg perioda, stari i novi oblici ponašanja su toliko međusobno isprepletani i u velikoj meri zavise od zadatka i aktivnosti u koje je dete uključeno, da promena može biti toliko postepena da ju je skoro nemoguće primetiti.

Kritični periodi

Još jedno pitanje u vezi sa kontinuitetom individualnog razvoja jeste postoje li ili ne postoje kritični periodi razvoja – periodi u razvoju organizma tokom kojih se moraju pojaviti posebni sredinski ili biološki uslovi da bi se razvoj normalno nastavio. Postojanje kritičnih perioda sa sigurnošću je utvrđeno kod nekih životinja, kao i za neke aspekte fizičkog razvoja ljudi. Na primer, ako novofromirane gonade (polne žlezde) ljudskog embriona ne proizvedu muške hormone oko 7 nedelja nakon začeća razviće se ženski polni organi, čak i kod embriona sa genima za muškarca. Najjači dokazi za kritični period u psihološkom razvoju ljudi dolaze iz izučavanja razvoja jezika. Deca koja, iz bilo kog razloga, nisu bila u dovoljnoj meri izložena jeziku do 6. ili 7. godine, možda nikada neće usvojiti jezik.

Pitanja o izvorima razvoja

Druga velika tema koja privlači pažnju razvojnih psihologa jeste oblik interakcije bioloških faktora, vođenih genima, i sredinskih faktora u ljudskom razvoju. Tokom većeg dela dvadesetog veka, ovaj problem postavljen je u obliku izbora između „nasleđa“ i „odgoja“. Nasleđe se odnosi na urođene, biološke kapacitete individue; odgoj se odnosi na uticaje socijalne sredine na individuu, posebno uticaj porodice i zajednice. Veliki deo argumentacije o Viktoru, Divljem dečaku iz Avejrona, u suštini je bio o nasleđu i odgoju: Da li je Viktor bio nesposoban za govor i druga ponašanja normalna za dečaka njegovog uzrasta, zbog defektne biološke obdarenosti (nasleđa), ili zbog neadekvatnog odgoja?

Verovanja o relativnom doprinosu nasleđa i sredine razvoju, imaju dalekosežne efekte na način na koji se društvo odnosi prema deci. Na primer, ako se pretpostavlja da devojčice, po prirodi, nemaju interesovanja za matematiku i nauku, one neće ni biti podsticane da postanu naučnici ili matematičari. Ako se, sa druge strane, pretpostavlja da je talenat za matematiku i nauku, većim delom, rezultat delovanja sredine, društvo može podjednako obučavati devojčice i dečake ovim aktivnostima. Savremeni psiholozi naglašavaju da ne možemo adekvatno opisati razvoj uzimajući samo nasleđe ili sredinu izolovano, jer organizam i njegova sredina čine jedinstven životni proces. Ipak, uobičajena je praksa izučavanja živih sistema razdvajanjem odredivih uticaja i njihovom nezavisnom analizom. Onda, problem je dvostruk:

• odrediti relativan doprinos nasleđa i odgoja različitim vrstama ponašanja
• i otkriti u kakvom su međudejstvu nasleđe i odgoj pri oblikovanju razvoja deteta

Biološko-maturacionistički pristup

Ključna tvrdnja biološko-maturacionističkog okvira jeste da je osnovni sled promena koje karakterišu razvoj endogen; tj. promene dolaze iz unutrašnjosti organizma, kao posledica njegovog biološkog nasleđa. Osnovni uzrok razvoja je maturacija – genetski određen obrazac promena koji se javlja sa uzrastom jedinki, od njihovog nezrelog početka pri začeću, do zrelog doba. Psiholozi koji su usvojili biološko-maturacionistički okvir veruju da je psihološki razvoj napredak kroz stadijume koji prate (i uzrokuju) promene u stadijumima u biološkoj strukturi organizma.

Sekundarnu ulogu sredine u oblikovanju osnovnog toka razvojne promene, iz ugla biološko-maturacionističkog stanovišta, vrlo jasno je izrazio Arnold Gezel, jedan od najuticajnijih razvojnih psihologa s početka dvadesetog veka:

„ Sredina... određuje priliku, intenzitet i povezanost mnogih aspekata ponašanja, ali ne podstiče osnovne napretke u razvoju ponašanja. Oni su određeni nasleđenim mehanizmima sazrevanja. ”

Drugi značajan maturacionista bio je Sigmund Frojd, i njegovet eorije formiranja ličnosti i mentalnih poremećaja imale su ogroman uticaj na savremene ideje o ljudskoj prirodi. Frojdovo, dobro poznato, uverenje da je seksualni nagon primarni motiv ljudskog ponašanja svrstava ga među teoretičare biološko-maturacionističkog pristupa. Međutim, kada je razmatrao procese individualnog razvoja, Frojd je, kao i Gezel, pripisao određenu ulogu i sredini. „Konstitucioni faktor“, pisao je, „mora čekati na određeno iskustvo pre nego što može da se ispolji“. Drugim rečima, osnovni ljudski nagoni su biološki determinisani, ali socijalna sredina usmerava načine na koje će ovi nagoni biti zadovoljeni, oblikujući individualne ličnosti, na taj način.

Biološko-maturacionistički teoretičari nisu bili popularni sredinom veka, ali su poslednjih decenija ponovo dobili značajnu pažnju. Savremene studije sticanja jezika dobar su primer koji ukazuje da sredina ima samo ulogu „okidača“ u ostvarivanju lingvističkog potencijala; sposobnost upotrebe jezika sazreva određenom brzinom i nasleđuju je sva ljudska bića. Pored toga, pokazano je da aspekti ličnosti i inteligencije imaju značajnu naslednu komponentu, a nekoliko osnovnih intelektualnih sposobnosti prisutno je od, ili skoro od samog rođenja, ukazujući da inicijalno ne zavise od interakcije sa postnatalnom sredinom.

Pristup teorija socijalnog učenja

Prema perspektivi teorija socijalnog učenja, biološki faktori pružaju osnovu za razvoj, ali glavni izvori razvojnih promena su pretežno egzogeni, tj. dolaze iz sredine, posebno od odraslih koji nagrađuju i kažnjavaju detetove napore. Osnovni mehanizam razvoja, prema ovom pristupu, jeste učenje – proces kojim je ponašanje jednog organizma modifikovano iskustvom. Džon Votson, jedan od ranih teoretičara bihejviorizma, dao je jednu ekstremnu tvrdnju ovog stanovišta:

„ Dajte mi desetak zdravih beba, dobro formiranih, i moj zasebni svet da ih odgojim i garantujem da će, bilo koju da slučajno odaberem i obučim je, postati bilo koja vrsta specijaliste – doktor, pravnik, umetnik, šef prodaje, i čak i prosjak ili lopov, bez obzira na njene talente, sklonosti, tendencije, sposobnosti, poziv i rasu njenih predaka. ”

Savremeni psiholozi koji su usvojili perspektivu teorija socijalnog učenja, ne negiraju više tako, u potpunosti, biološke razlike među decom. Međutim, oni veruju da je sredina, delujući kroz mehanizme učenja, neuporedivo važnija za oblikovanje razvoja. Kao potporu svom stanovištu, oni ističu podatke da obogaćivanje sredine dece koja su živela u izolaciji, ili koja su odgajana u sirotištima sa malo intelektualnih podsticaja, dramatično poboljšava njihov kasniji socijalni i kognitivni razvoj; da neki oblici vaspitanja unapređuju sposobnosti dece i da televizija može uticati na agresivno ponašanje.

Univerzalno-konstruktivistički pristup

Psiholozi koji su usvojili univerzalnokonstruktivističko gledište smatraju da nasleđe i sredina imaju jednake i recipročne uloge kao izvori razvoja, pa nije prikladno pripisivati veću važnost bilo jednom, bilo drugom faktoru. Vodeći pristalica ovog stanovišta bio je švajcarski razvojni psiholog, Žan Pijaže koji je svoju naučnu karijeru započeo kao biolog. Pijaže je posebnu pažnju pridavao procesima zajedničkim za biološki razvoj sveg organskog života, dosta slično teoretičarima biološkomaturacionističkog pristupa. „Mentalni rast je neodvojiv od fizičkog rasta“, tvrdio je; „sazrevanje nervnog i endokrinog sistema, posebno, traje do šesnaeste godine“. U isto vreme, Pijaže je, kao i pristalice teorija socijalnog učenja, verovao da uloga sredine u razvoju daleko prevazilazi pokretanje urođenih potencijala deteta:

Na način na koji ga je Pijaže shvatao, univerzalno-konstruktivistički pristup je pripisivao deci značajniju ulogu kao aktivnim konstruktorima sopstvenog razvoja, nego što je to činio biološko-maturacionistički, ili pristup teorija socijalnog učenja. „Znanje nije kopija realnosti“, Pijaže je jednom napisao. Umesto toga, znanje dolazi iz modifikovanja i transformisanja sveta. Aktivnim nastojanjima da ovladaju svojom sredinom, deca konstruišu više nivoe znanja od elemenata koje pružaju maturacioni i sredinski uslovi. Ovaj konstruktivni proces, kako ga je Pijaže zamišljao, u osnovi je isti u svim ljudskim grupama (pa se zbog toga i naziva univerzalno-konstruktivistička perspektiva). Pored toga, Pijaže i njegovi sledbenici smatrali su da sredina ne deluje na isti način na svim uzrastima. Uticaji sredine zavise od trenutnog razvojnog stadijuma deteta. Razvoj može biti ubrzan ili usporen varijacijama sredine, ali je osnovni sled promena univerzalan.

„ Ljudsko biće je od rođenja umešano u socijalnu sredinu, koja na njega utiče isto koliko i fizička sredina. Društvo, na neki način, čak i više nego fizička sredina, menja samu strukturu individue... Svaki odnos između jedinki (dve ili više) bukvalno ih modifikuje... ”

Savremeni psiholozi koji slede Pijažeovu tradiciju izmenili su, ili dopunili brojne njegove ideje. Neki su se usmerili na njegovo objašnjenje zašto deca na datom stadijumu razvoja rešavaju različite zadatke na, naizgled, različitim nivoima (nasuprot shvatanju o promenama kroz stadijume). Drugi nastoje da prevaziđu nedostatke u njegovoj teoriji koji proizilaze iz činjenice da nije proučavao biološke doprinose kognitivnom razvoju. Neki, opet, nastoje da jasnije odrede ulogu socijalne interakcije u procesu konstrukcije. Međutim, svi slede Pijažea u prihvatanju uverenja da biologija i sredina igraju recipročne uloge, kao izvori razvojnih promena.

Socio-kulturni pristup

Psiholozi koji deluju u okviru tri teorijska pristupa opisana do sada, pretpostavljaju da razvoj proizilazi iz interakcije faktora iz dva izvora – filogenetskog nasleđa i ontogenetske sredine. Njihova neslaganja odnose se na relativnu težinu koju treba pripisivati ovim izvorima, i na oblik interakcije ovih faktora koji dovodi do razvoja. Psiholozi koji su usvojili socio-kulturni okvir, takođe pretpostavljaju da biološki i iskustveni faktori utiču jedni na druge u razvoju. Ali, oni se razlikuju od drugih pristupa po tome što ističu da isti biološki ili sredinski faktori mogu imati potpuno različite posledice za razvoj, zavisno do specifičnog kulturno-istorijskog konteksta u okviru koga deluju. Naglašavajući da načini na koje ljudi organizuju svoje aktivnosti zavise od iskustva ranijih generacija koje je preneto kulturom, pristalice socio-kulturnog stanovišta uključuju i treći izvor razvoja: istoriju detetove socijalne grupe, u sadašnjosti kristalizovane u obliku njene kulture.

Kultura se sastoji od ljudskih obrazaca življenja koji su zasnovani na akumuliranom iskustvu ljudi koje je kodirano u jeziku i otelotvoreno u fizičkim rukotvorinama, verovanjima, vrednostima, običajima i aktivnostima koji se prenose sa jedne generacije na drugu. Način na koji kultura utiče na razvoj može se videti u razvoju matematičkog razumevanja. Oblici matematičkog mišljenja koje će deca razviti ne zavise samo od njihove sposobnosti da savladaju apstrakcije i napora odraslih da ih nauče matematičkim pojmovima. Oni, takođe, zavise od matematičkog znanja odraslih, koje opet zavisi od njihovog kulturnog nasleđa i konteksta u kojima je matematičko znanje značajno. Dete koje odrasta među Oksapminima na Novoj Gvineji ima iste univerzalne sposobnosti da ovlada osnovnimpojmovima broja kao i dete koje odrasta u Parizu ili Pitsburgu. Sistem brojanja koji se koristi u kulturi Oksapmina – brojanje delovima tela – nije dovoljan kada deca moraju da rešavaju aritmetičke probleme u školi i, kasnije, kada uđu u ekonomiju novca; ali, ne predstavlja nikakav problem za osobu koja rešava zadatke iz svakodnevnog života u tradicionalnoj Oksapmin kulturi.

Brazilska deca-prodavci, koja odrastaju u zemlji u kojoj je moderna matematika deo nacionalnog kulturnog nasleđa, ali koja ne pohađaju školu, razvijaju značajne matematičke veštine u kontekstu svakodnevne kupovine i prodavanja, ali imaju teškoća sa istim problemima ako su im predstavljeni u školskom obliku. Mnoga američka deca mogu da reše određene probleme iz fizike koji su zbunjivali grčkog filozofa Aristotela u starom veku. U svakom od ovih slučajeva, kultura je oblikovala tok razvoja uređujući određenu konfiguraciju interakcije između bioloških i iskustvenih faktora. Socio-kulturno i univerzalnokonstruktivističko gledište slična su u nekoliko aspekata. Oba smatraju da osoba u razvoju prolazi kroz distinktivne promene na nivou stadijuma tokom razvoja i oba naglašavaju da je razvoj nemoguć bez aktivnih napora individue. Međutim, razlikuju se s obzirom na tri važna aspekta. Prvo socio-kulturna perspektiva pretpostavlja da su i deca i njihovi staratelji aktivni učesnici u procesu razvoja. Razvoj je u tom smislu „ko-konstruisan“. Drugo, ovaj pristup predviđa veliku varijabilnost u postignuću, kako ljudi prelaze sa jedne aktivnosti na drugu. Treće, sociokulturna perspektiva je otvorenija za shvatanje da sled promena, pa čak i postojanje ili nepostojanje određenog stadijuma razvoja, zavisi od kulturno-istorijskih uslova života pojedinca.

Univerzalno-konstruktivistička i sociokulturna perspektiva su dovoljno slične da je, ponekad, teško svrstati nekog teoretičara u jedan ili drugi tabor. Na primer, Erik Erikson, Frojdov učenik čiji rad zauzima značajno mesto u kasnijim poglavljima, ponekad je klasifikovan kao teoretičar univerzalnog-konstruktivizma, jer je pristalica gledišta da nasleđe utvrđuje osnovni sled stadijuma, dok sredina oblikuje razvojne procese u okviru stadijuma. Međutim, na osnovu podataka iz mnogih kultura, Erikson je naglašavao da ranije iskustvo društva u kome su deca rođena, i koje je sastavni deo njegove kulture, igra značajnu ulogu u razvoju. U odnosu na ovo shvatanje, njegovo stanovište je blisko teoretičarima sociokulturnog pristupa.

Individualne razlike

Kada pokušavamo da razumemo prirodu razvoja, važno je uzeti u obzir dva pitanja o individualnim razlikama:

• Šta individue čini različitim jedne od drugih? i
• U kojoj meri su individualne karakteristike stabilne tokom vremena?

Pitanje po čemu se pojedinci međusobno razlikuju, zapravo se odnosi na pitanje o izvorima razvoja: Da li smo međusobno različiti zbog našeg nasleđa ili zbog naše sredine? Ako je beba-Sem plačljiva, da li je to zato što je nasledio tendenciju da bude lako uznemiren, ili je na njega uticala anksioznost roditelja, ili činjenica da je njegova majka tokom trudnoće bila zavisna od kokaina? Ako beba-Džordžija ima veliki apetit, da li je to zato što je nasledila tendenciju ka gojaznosti, ili zato što njena hrana sadrži veliku količinu šećera?

Moćne statističke tehnike i genijalne metode sakupljanja podataka koriste se u naporima da se razdvoje osnovni izvori individualnih varijacija, ali neslaganja oko teorija i činjenica ostaju. U onoj meri u kojoj su individualne razlike stabilne, one pružaju uvid u to kakva će deca biti u budućnosti. Ako je Sem, kao beba plačljiv, verovatno će biti osetljivo i lako razdražljivo dete. Ako beba-Džordžija ima veliki apetit, možda će biti velika izelica kao tinejdžer. Postoji intuitivno prihvatanje shvatanja da neke od naših individualnih psiholoških karakteristika ostaju nepromenjene tokom dužeg vremenskog perioda, ali naučna demonstracija takve stabilnosti pokazala se problematičnom.

Problem je u tome što indikatori koji su prikladni za merenje memorije ili ljubaznosti novorođenčeta, nisu prikladni i za merenje iste osobine kod osmogodišnjeg deteta ili tinejdžera. Možda iz tog razloga, mnoga istraživanja nisu uspela da pruže podršku ideji o stabilnim psihološkim crtama. Međutim, usavršavanje istraživačkih tehnika tokom poslednjih decenija, omogućilo je nekim istraživačima da dobiju potvrdu da su individualne razlike u psihološkim karakteristikama stabilne. Postoje noviji podaci da je velika verovatnoća da će se deca koja su stidljiva i nesigurna na uzrastu od 21 meseca, na primer, na uzrastu od 5½ godina biti plašljiva i povučena, a da će bebe koje se brzo navikavaju na nove vizuelne stimuluse (pokazatelj da brzo uče) imati dobre rezultate na testovima mentalnog razvoja 4 ili 5 godina kasnije.

Stabilnost dečijih psiholoških karakteristika tokom vremena, zavisi od stabilnosti njihove sredine, pored stabilnosti karakteristika koje se mogu pripisati njihovoj genetskoj osnovi. Istraživanja su pokazala da su deca koja ostaju u sirotištima sa minimalnom negom, od rođenja do adolescencije, letargična i neinteligentna. Ona su, takođe, pod rizikom emocionalnih i intelektualnih teškoća u odraslom dobu. Ali, ako se poboljša sredina u kojoj su ova deca– tj. ako im osoblje u sirotištu pruži dodatnu negu i stimulativnu pažnju, ili ako ih usvoje brižne porodice – njihovo stanje se značajno popravlja i mnoga od njih postaju intelektualno normalni odrasli ljudi.

Iako su pristalice suprotstavljenih pristupa i teorijskih okvira tokom celog dvadesetog veka pokušavale da objasne razvoj, osnovna pitanja razvojne psihologije ostala su bez odgovora. Ne postoji ni slaganje oko jedinstvenog „ispravnog“ pristupa ili teorije koju treba koristiti pri pokušajima da se na njih odgovori. O savremenoj disciplini razvojne psihologije korisno je misliti kao o socijalnom mehanizmu za organizovanje naučnog istraživanja. Ona omogućava naučnicima sa suprotstavljenim pogledima da uporede svoje beleške i uče međusobno iz radova drugih, uprkos različitim teorijama o specifičnim pojavama. Posledična diskusija o teorijama i metodama okružuje svaki aspekt ovog naučnog polja – sprovedena 18 posmatranja, metode za povezivanje činjenica i teorija i implikacije činjenica i teorija na načine na koje odgajamo našu decu.

Literatura

Kol, Majkl; Kol, Šejla (1993). Razvoj deteta.