Lidija Litvjak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
lidija vladimirovna litvjak
Datum rođenja(1921-08-18)18. avgust 1921.
Mesto rođenjaMoskva
 Ruska SFSR
Datum smrti1. avgust 1943.(1943-08-01) (21 god.)
Mesto smrtiKrasni Luč
 Sovjetski Savez
Profesijainstruktor letenja
Učešće u ratovimaVeliki otadžbinski rat
SlužbaSovjetsko ratno vazduhoplovstvo
Činporučnik
Heroj SSSR od6. maja 1990
Odlikovanja
sovjetska odlikovanja:
Heroj Sovjetskog Saveza
Orden Lenjina
Orden otadžbinskog rata prvog stepena
Orden crvene zastave
Orden crvene zvezde

Lidija Vladimirovna Litvjak (rus. Лидия Владимировна Литвяк; 18. avgust 1921. Moskva1. avgust 1943. Krasnaja Luč)[1]), takođe poznata i kao "Lidija Litvak" ili "Ljilja Litvak", bila je najuspešniji žena pilot-lovac u Sovjetskom ratnom vazduhoplovstvu tokom Drugog svetskog rata. Sa 12 priznatih samostalnih vazdušnih pobeda[2][3] i sa najmanje 4 zajedničke pobede,[4] postignute tokom 66 borbenih letova,[5] u periodu od dve godine, bila je prva žena pilot-lovac koja je oborila neprijateljski avion, prva žena koja je dobila titulu "lovačkog asa" i najbolji ženski pilot-lovac u istoriji ratnog vazduhoplovstva. Poginula je kada je, prilikom napada na formaciju nemačkih bombardera njen avion oboren iznad Orela, tokom Kurske bitke.

Rana mladost[uredi | uredi izvor]

Lidija je rođena u Moskvi, u jevrejskoj porodici.[6][7][8][9] Zanimanje za avijaciju pokazala je još od malih nogu. Sa 14 godina učlanila se u letački klub, a prvi solo let je obavila kada joj je bilo 15 godina. Kasnije je diplomirala na Keršonskoj vojnoj školi letenja. Postala je instruktor letenja u letačkom klubu u Tveru, u Kalinjinskoj oblasti.[10] Do početka nemačkog napada na SSSR, Lidija je već bila obučila 45 pilota.[11]

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Ženski vazduhoplovni puk[uredi | uredi izvor]

Nakon početka nemačkog napada na SSSR, u junu 1941. godine Lidija je pokušala da stupi u Sovjetsko ratno vazduhoplovstvo, ali je odbijena zbog nedostatka iskustva. Nakon što je prepravila svoju letačku knjižicu da izgleda kao da ima preko 100 sati naleta, primljena je u potpuno ženski 586. lovački puk iz sastava snaga protiv-vazdušne odbrane, (586 IAP/PVO, istrebitel'naia aviatsia protivovozdushnoi oborony),[12] koji je formirala Marina Raskova. U puku je završila letačku obuku na lovačkom avionu Jakovljev Jak-1.

Muški vazduhoplovni puk[uredi | uredi izvor]

Lidija je svoj prvi borbeni let obavila u leto 1942. godine iznad Saratova. U septembru je prekomanodana u 437. lovački puk koji su činili samo muškarci i koji je bio angažovan u borbama iznad Staljingrada. 10. septembra prebačena je zajedno sa Katjom Budanovom, Marijom M. Kuznjecovom i Raisom Beljajevom, komandantom grupe i pratećom zemaljskom posadom, na istočnu obalu Volge, na aerodrom Verkaja Aktuba. Međutim, kada su stigli do baze, aerodrom je bio prazan i pod napadom, pa su ubrzo prebačeni na aerodrom Srednjaja Aktuba.[13] Leteći na lovačkom avionu Jakovljev Jak-1[14] sa brojem "32" na trupu, postići će značajne uspehe.[15] Boris Eremin, komandant puka u diviziji u kojoj su Litvak i Budanova bile raspoređene, rekao je za nju da je "veoma agresivna" i da je "rođena za pilota-lovca".[16]

Tri dana nakon njenog dolaska u 437. lovački puk, na svom trećem borbenom letu, 13. septembra 1942. godine, postigla je svoje prve dve vazdušne pobede iznad Staljingrada i postala je prva žena pilot-lovac koja je oborila neprijateljski avion.[17] Tog dana formacija koju je predvodio major S. Danilov, sastavljena od četiri sovjetska lovca Jak-1, napala je formaciju nemačkih bombardera Junkers Ju-88, u pratnji nemačkih lovaca Meseršmit Me-109.[18] Litvak je prvo oborila jedan bombarder Ju-88, a zatim je oborila i nemačkog lovca Me-109 G-2 "Gustav" koji se bio prilepio za rep komandira njene eskadrile, Raise Beljajeve.[18][19] Nemačkim lovcem Me-109 koji je oborila, upravljao je odlikovani pilot i lovački as, sa 11 priznatih vazdušnih pobeda i trostruki dobitnik Gvozdenog krsta,[20] štabski narednik Ervin Miler iz 2. eskadrile 53. lovačke grupe, iz sastava nemačke 4. vazdušne flote, kojom je komandovao general Volfram Frejer fon Rihthofen (daleki rođak Crvenog barona).[17] Miler je iskočio iz aviona i nakon što je po prizemljenju zarobljen od strane sovjetskih trupa, tražio je da mu dozvole da se susretne sa sovjetskim pilotom koji ga je nadvladao. Kada su ga odveli pred Litvakovu, pomislio je da je u pitanju šala. Međutim, kada mu je Litvakova opisala svaki manevar koji je izvela tokom vazdušne borbe sa njim, shvatio je da ga je oborila žena pilot.[21]

Međutim, prema drugim izvorima[22] prva vazdušna pobeda koju je postigla žena pilot pripisuje se poručniku Valeriji Komjakovoj iz 586. lovačkog puka, koja je 24. septembra 1942. godine oborila nemački bombarder Ju-88 kojim je upravljao oberlojtnant Gerhard Mak iz 7. ekskadrile, 76. bombarderske grupe. Prema nekim izvorima, Litvakova je 14. septembra oborila još jedan nemači Me-109.[23] Međutim, tog dana Luvftvafe nije prijavila gubitak ni jednog Me-109 iznad Staljingrada.[24] 27. septembra Litvak je oborila još jednog Ju-88, nakon što je strelac nemačkog bombardera oborio komandanta puka majora M. S. Kovostnjikova..[18] Prema nekim istoričarima[22] ovo je bila njena prva vazdušna pobeda.

Slobodan lov[uredi | uredi izvor]

Litvakova, Beljajeva, Budanova i Kuznjecova zadržale su se veoma kratko u 437. lovačkom puku, uglavnom zato što je bio naoružan avionima LaGG-3, a ne avionima Jak-1, za koji su prošle obuku, zato što nije imao opremu i osoblje za opslugu. Zbog toga su četiri žene prekomandovane u 9. gardijski lovački puk. Od oktobra 1942. pa do januara 1943. godine, Litvak i Budanova borile su se u oblasti Staljingrada leteći u sastavu čuvene jedinice kojom je komandovao Lev Šestakov, Heroj Sovjetskog saveza.[17]

U januaru 1943. godine 9. gardijski lovački puk opremljen je lovačkim avionima američke proizvodnje Bel P-39 Erakobra, zbog čega su Litvak i Budanova prekomandovane u 296. lovački puk (kasnije 73. gardijski lovački puk), iz sastava 8. vazduhoplovne armije, pod komandom Nikolaja Baranova, kako bi nastavile da lete na Jakovima.[25] 23. februara odlikovana je Ordenom Crvene zastave, unapređena u čin potporučnika i izabrana da učestvuje u primeni nove borbene taktike "slobodnog lova", koja je sastojala u tome da je lovačkim parama iskusnih pilota bilo dozvoljen da lete na sopstvenu inicijativu, u potrazi za neprijateljskim avionima.[26] Dva pute je bila prinuđena da izvrši prinudno sletanje usled oštećenja koje je njen avion pretrpeo u borbi. 22. maja je prvi put bila ranjena.[27] Tog dana je letela u formaciji od šest sovjetskih Jakova koji su napali formaciju nemačkih bombardera Ju-88. Litvak je oborila jedan bombarder, ali ju je prilikom okreta napao jedan Me-109 iz pratnje i ranio je. U borbi koja je usledila, iako ranjena, uspela je da obori napadača i da se vrati na svoj aerodrom, ali je izgubila mnogo krvi.[28] Dok je bila u 73. gardijskom lovačkom puku, često je letela u paru sa Aleksejem Frolovičom Solomatinom. Kapetan Solomatin je bio lovački as sa ukupno 39 priznatih vazdušnih pobeda, od kojih 22 zajedničke. Međutim, 21. maja Solomatin je poginuo kada se, prilikom trenažnog leta sa novim pilotom, njegov avion zabio u zemlju kod Pavlonke, na očigled celog puka,[29] Lidija je teško podnela gubitak svog pratioca i u pismu svojoj majci napisala je da je tek nakon Solomatinove smrti shvatila da ga je volela.[26]

Stariji narednik Ina Pasportnjikova koja je bila Lidijin mehaničar u vreme dok je letela u muškom puku, izjavila je 1990. godine da je, nakon Solomatinove smrti Lidija želelea samo da leti i da je očajnički srljala u borbu.[30] 31. maja 1943. godine Litvak je oborila nemački izviđački balon u kojem se nalazio oficir koji je vršio korekturu artiljerijske vatre. Drugi sovjetski piloti su već bili pokušali da obore balon ali ih je oterala jaka nemačka protiv-avinska artiljerija koja je bila postavljena oko balona. Litvak se dobrovoljno prijavila da obori balon ali je odbijena. Nastavila je da insistira i objasnila je svom komandiru kako planira da obori balon: napašće ga iz pozadine nakon što u širokom luku iznad nemačke teritorije, zaobiđe nemačku protiv-avionsku odbranu. Njena taktika je bila uspešna i rezultirala je obaranjem balona.[31]

13. juna 1943. godine Litvak je postavljena za komandanta treće eksadrile u sastavu 73. gardijskog lovačkog puka.[26]

16. jula 1943. godine postigla je još jednu pobedu.[32][33] Toga dana, šest sovjetskih Jakova susrelo se sa 30 bombardera Ju-88, u pratnji šest nemačkih lovaca. Litvak je oborila jedan nemački bombarder i učestvovala u obaranju drugog, ali je njen avion bio pogođen, zbog čega je morala da izvrši prinudno sletanje.[33] Ponovo je bila ranjena, ali je odbila da ode na lečenje. Na dan 19. i 21. jula 1943. godine oborila je po jedan Me-109.[33]

Poslednja misija[uredi | uredi izvor]

Zid časti u Krasnom Luči, posvećen sovjetskim herojima rata i rada. Litvak je poletela na svoju poslednju misiju sa aerodroma u blizini ovog grada, na kojem se nalazi muzej posvećenoj njoj.

1. avgusta 1943. godine Lidija se nije vratila u svoju bazu u Krasnoj Luči, u Donbasu, u Ukrajini, nakon zadatka pružanja lovačke pratnje sovjetskim jurišnim bombarderima Iljušin Il-2. Bio je to njen četvrti let tog dana. Dok su se sovjetski lovci vraćali u svoju bazu u blizini Orela[5] dva nemačka lovca Me-109[30] obrušila su se na Lidiju dok je napadala grupu nemačkih bombardera. Sovjetski pilot Ivan Borisenko kasnije se prisećao: "Lili jednostavno nije videla nemačke Meseršmite Me-109 koji su leteli u pratnji bombardera. Jedan par se obrušio na nju i kad ih je ugledala, okrenula se ka njima. Onda su svi nestali u oblaku." Borisenko, koji je učestvovao u ovoj borbi, poslednji put je, kroz otvor u oblacima, video njen Jak-1 u plamenu i najmanje osam nemačkim Me-109 koji ga progone.[34]

Borisenko je spustio svoj avion bliže zemlji u pokušaju da je pronađe. Međutim, nije video kupolu padobrana niti je video eksploziju na zemlji od pada aviona. Ipak, nikad se nije vratila sa misije. Imala je 21 godinu. Sovjetske vlasti su posumnjale da je možda bila zarobljena, zbog čega joj nije dodeljena titula Heroja Sovjetskog saveza.[35] Dva nemačka pilota za koje se verovalo da su oborili Litvakovu, bili su feldvebel Hans-Jorg Merkle iz 1. eskadrile 52. lovačke grupe i poručnik Hans Šlef iz 7. eskadrile 3. lovačke grupe. Merkle je jedini pilot koji je 1. avgusta 1943. godine prijavio obaranje sovjetskog lovca Jak-1 iznad Dmitrevke (gde je Lidija poslednji put viđena i navodno sahranjena), dok je Šlef prijavio obaranje lovca LaGG-3 (koji su u borbi nemački piloti često pogrešno smatrali za Jak-1) istog dana, iznad juga Ukrajine, u oblsti u kojoj je konačno pronađena olupina Lidijinog aviona.

Priznanje i kontroverze[uredi | uredi izvor]

U nameri da dokaže da Litvak nije bila zarobljena, Pasportnjikova je započela potragu za mestom pada Lidijinov aviona Jak-1, koja je trajala 36 godina. U potrazi je imala podršku javnosti i medija. Tri godine je, zajedno sa rođacima pretraživala potencijalna mesta pada sa detektorom za metal.[35] 1979. godine, nakon što su otkrili više od 90 mesta padova, 30 olupina aviona[35] i posmrtne ostatke mnogih pilota nestalih u akciji, "tragači su otkrili da je neidentifikovana žena pilot sahranjena u selu Dmitrevka... u Šakterski oblasti." Tada je pretpostavljeno da se radi o Litvakovoj i da je poginula u borbi nakon što je smrtno pogođena u glavu.[26] Pasportnjikova je rekla da je formirana specijalistička komisija koja je ekshumirala telo i zaključila da posmtrni ostaci pripadaju Litvakovoj.[36]

6. maja 1990. godine, sovjetski predsednik Mihail Gorbačov, posthumno je odlikovao Lidiju Litvak Ordenom Zlatne zvezde i dodelio joj je titulu Heroja Sovjetskog saveza.[37] Njen poslednji čin je bio čin poručnika što je dokumentovano u brojni Moskovskim novinama iz vremena njene pogibije.

Kontroverze u vezi sa pogibijom[uredi | uredi izvor]

U poslednje vreme iznete su brojne činjenice koje osporavaju zvaničnu verziju smrti Lidije Litvak. Iako je Jekaterina Valentina Vaščenko, kurator muzeja posvećenog Litvakovoj u Krasnom Luči tvrdila da je Lidijino telo ekshumirano i da su ga pregledali forenzički specijalisti koji su utvrdili da se zaista radi o Litvakovoj,[38] Kazimjera Janjina Kotam tvrdi, na osnovu dokaza koje je pružila Ekaterina Polunjina, glavni mehaničar i arhivar 586. lovačkog puka u koje je Litvakova prvobitno služila, da njeno telo nikada nije ekshumirano i da je identifikacija izvršena samo na osnovu nekoliko izveštaja.[39] Kotam, koja je istraživač i autor koji se bavi proučavanjem doprinosa sovjetskih žena u vojsci, zaključila je da je Litvakova uspela prinudno da sleti u oštećenom avionu i da je zarobljena i odvedena u zarobljenički logor.[39] U svojoj knjizi objavljenoj 2004. godine Polunjina navodi dokaze koji su je naveli na zaključak da je Litvakova uspela da se izvuče iz oborenog aviona, da su je zarobili Nemci i da je provela neko vreme u zarobljeništvu.[40] Đan Pijero Milaneti, autor knjige o sovjetskim avijatičarkama,[41] napisao je da je jedna žena pilot iskočila padobranom iz oštećenog aviona u blizini lokacije na kojoj se navodno srušio Lidijin avion. S obzirom da ni jedna druga sovjetska žena pilot nije operisala u toj oblasti, Milaneti je zaključio da se radi o Litvakovoj i da su je najverovatnije zarobili Nemci.

U televizijskoj emisiji Švajcarske televizije, emitovanoj 2000. godine, žena pilot i veteran iz noćnog bombarderskog puka, Raspopova je videla ženu pilota za koju je pomislila da bi mogla da bude Lidija Litvak. Ova žena je bila ranjena dva puta, udala se izvan Sovjetskog saveza i imala je troje dece. Raspopova je odmah obavestila Polunjinu o tome šta je saznala iz švajcarske TV emisije.[40]

Broj vazdušnih pobeda[uredi | uredi izvor]

Brojne publikacije sadrže različite tvrdnje u vezi sa brojem vazdušnih pobeda koje je postigla Lidija Litvak, ali ni jedna od njih ne predstavlja zvaničnu evidenciju. Najčešće se spominje cifra od 11 samostalnih vazdušnih pobeda i 3 zajedničke, ali se takođe spominje i 8 samostalnih i 4 zajedničke kao i 12 samostalnih i dve zajedničke vazdušne pobede[42] ili neka druga kombinacija. Pasportnjikova je 1990. godine izjavila da je ukupan broj pobeda koje je ostvarila Litvak, 12 samostalnih pobeda (uključujući i osmatrački balon) i 3 zajedničke pobede.[43] Poljunjina je napisala da je broj vazdušnih pobeda sovjetskih pilota uljučujući i Litvakovu, često prenaduvan; i da se Litvakovoj može pripisati 5 samostalnih i 2 zajedničke pobede, uključujući i izviđački balon.[40]

Litvak je odlikvana Ordenom Crvene zastave, Ordenom Crvene zvezde i dva puta Ordenom Patriotskog rata.

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Litvakova je imala buntovnički i romantični karakter.[44] Po povratku sa uspešne misije, najčešće bi u niskom letu nadletela aerodrom, a zatim bi izvela čitav niz akrobacija što je izazivalo bes njenih pretpostavljenih.

Litvakova je takođe umela da bude sujeverna, o čemu svedoči Pasportnjikova:

Nikada nije verovala da je nepobediva. Verovala je da neki piloti imaju sreću na svojoj strani, dok je drugi nemaju. Čvrsto je verovala da ukoliko preživiš prvu misiju, što više letiš i što više iskustva stekneš, povećavaju se tvoje šanse da opstaneš. Ali sreća mora da bude na tvojoj strani.[45]

Bez obzira na potpuno muško okruženje u kojem se našla, nikada se nije odrekla svoje ženstvenosti i nastavila je da farba svoju kosu u plavu zahvaljujući svojoj prijateljici Ini Pasportnjikov koja joj je donosila hidrogen peroksid iz bolnice.[46] Često je od materijala za padobrane pravila šalove i nije krila svoju ljubav prema cveću koje je brala svaki put kad bi joj se ukazala prilika. Najviše je volela crvene ruže. Često bi napravila buket cveća koji bi bio sa njom u pilotskoj kabini, a koje su njene muške kolege koje su delile avion sa njom najčešće bacale.[47] Veruje se da je njen pratilac Solomatin bio njen verenik. Nakon njegove smrti, u pismu majci, napisala je:

Vidiš, on nije bio moj tip ali su me njegova upornost i njegova ljubav naveli da ga zavolim.. i sada izgleda da nikada neću upoznati nekog kao što je bio on.[47]

U romanu Vernis iz Poleta[48] ("Povratak sa leta") autora Natalije Kvacove prikazana je izmišljenja verzija smrti Solomatina prema kojoj je navodno on poginuo, kada mu je nestalo municije, u borbi sa nemački Me-109 iznad njegovog aerodroma. Litvak i ostali piloti i zemaljsko osoblje iz njegove jedinice gledali su kako gine.

Beli liljan, bela ruža[uredi | uredi izvor]

Sovjetska štampa zvala ju je "Belom ružom Staljingrada". Takođe su je zvali i "Bela ruža Staljingrada" u Evropi i Severnoj Americi, nakon što su izveštaji o njenim podvizima priv put objavljeni u Engleskoj.[49]

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Vazdušne pobede[uredi | uredi izvor]

  • 13. septembar 1942.
    • dve samostalne pobede, oborena dva Junkersa Ju-88[15] i Meseršmit Me-109 (E. Majer). Još jedan izvor navodi da je umesto Ju-88 oborila Hajnkel He-111.[50]
  • 14. septembar 1942.
    • jedna samostalna pobeda, oboren Mesešrmit Me-109 [23] (prema istoričaru Hansu. D Sajdlu,[18] obu pobedu postigla je zajedno sa Katjom Budanovom)
  • 27. septembar 1942.
    • jedna samostalna pobeda, oboren Junkers Ju-88
    • jedna zajednička pobeda sa Raisom Beljajevom, oboren Meseršmit Me-109
  • 11. februar 1943.
    • jedna samostalna pobeda, oboren Junkers Ju-87[14][26][51]
    • jedna zajednička pobeda sa Aleksejem Solomatinom, oboren Foke Vulf Fv-190[14][26]
  • 1. mart 1943.
    • jedna samostalna pobeda, oboren Foke Vulf Fv-190
  • 22. mart 1943.
    • dve samostalne pobede, oborena dva Meseršmita Me-109[14][26] i jedan Junkers Ju-88 [14]
  • 5. maj 1943.
    • jedna samostalna pobeda, oboren Meseršmit Me-109[14][26][51]
  • 7. maj 1943.
    • jedna samostalna pobeda, oboren Meseršmit Me-109[14][26][51]
  • 31. maj 1943.
    • jedna samostalna pobeda, oroben osmatrački balon[14][26][51]
  • 16. juli 1943.
    • jedna samostalna pobeda, oboren Meseršmit Me-109. Jedan izvor tvrdi da je oboreni avion nosio amblen "Kec pik".[50] Drugi izvor tvrdi da je oboreni avion bio bombarder.[32]
    • jedna zajednička pobeda[32] (Prema drugom izvoru, bila je jedna zajednička pobeda, oboren Meseršmit Me-109 i jedna samostalna pobeda, oboren Junkers Ju-88[14])
  • 19. juli 1943.
    • jedna samostalna pobeda, oboren Meseršmit Me-109
  • 21. juli 1943.
    • jedna pobeda, oboren Meseršmit Me-109[33]
  • 31. juli 1943.
    • jedna samostalna pobeda, oboren Meseršmit Me-109
    • jedna zajednička pobeda, oboren Meseršmit Me-109 (međutim, prema knjigama Peningtona, Kotama, Nogla, Sakaide, Gudpastera, Polaka i Sajdla, 31. jula 1943. godine Litvakova nije postigla ni jednu pobedu)
  • 1. avgust 1943.
    • jedna samostalna pobeda, oboren Meseršmit Me-109[14]
    • jedna zajednička pobeda, oboren Meseršmit Me-109 [14][26]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Goodpaster 2009, str. 27
  2. ^ Jackson 2003, str. 57
  3. ^ Seidl 1998, str. 323
  4. ^ Bergström 2007, str. 83.
  5. ^ a b Spick 1999, str. 120
  6. ^ „המכשפות באו בלילה”. בטאון חיל האוויר 192. 1. 4. 2010. 
  7. ^ „לוחמים יהודים בצבאות בעלות הברית ובארגוני מחתרת נגד הנאצים, עמ' 38” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) na datum 17. 10. 2013. Pristupljeno 07. 10. 2015. 
  8. ^ „טייסים יראי שמיים:הדתיים של הקורס”. מעריב. 7. 7. 2013. 
  9. ^ „אהוד ברק: גם היום - להישמר מקריאות להשמדת עם”. Arutch 7. 9. 5. 2010. 
  10. ^ Seidl 1998, str. 134
  11. ^ Cottam-Selected-Biographies (1998). str. 149.
  12. ^ Pennington 2001, p. XV.
  13. ^ Pennington 2001, str. 130–131
  14. ^ a b v g d đ e ž z i j Polak 1999, str. 202
  15. ^ a b Polak 1999, str. 201
  16. ^ Pennington 1997, str. 163
  17. ^ a b v Cottam-Selected-Biographies (1998). str. 150.
  18. ^ a b v g Seidl 1998, str. 135
  19. ^ The Eastern Front. Russian Aces. Lilya Vladimirovna Litviak. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. mart 2016) Retrieved March 23, 2009.
  20. ^ Goodpaster 2007, str. 27
  21. ^ Goodpaster 2007, str. 27.
  22. ^ a b Bergström 2007, str. 83
  23. ^ a b Sakaida 2003, str. 14
  24. ^ Bergström 2007, str. 134
  25. ^ Pennington 2001, str. 135–163
  26. ^ a b v g d đ e ž z i j Pennington, 1997
  27. ^ Cottam-Selected-Biographies (1998). str. 152.
  28. ^ Pennington 2001, str. 137–138
  29. ^ Polak 1999, str. 302
  30. ^ a b Noggle 1994, str. 198
  31. ^ Noggle 1994, str. 197–198
  32. ^ a b v Sakaida 2003, str. 15
  33. ^ a b v g Pennington (Amazons) (2003). str. 264.
  34. ^ Myles 1981, str. 232
  35. ^ a b v Noggle 1994, str. 199
  36. ^ Noggle 1994, str. 200
  37. ^ Noggle 1994, str. 158, 194
  38. ^ Soviet-Awards.com Henry Sakaida, 2002. The Memorial to Soviet Ace Lydia Litvyak. str. 3. Retrieved on March 23, 2009.
  39. ^ a b Redarmyonline.org. Kazimiera Janina "Jean" Cottam, 2006. (Lidya (Lily) Vladimirovna Litvyak (b. 1921). Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. март 2016) Retrieved March 23, 2009.
  40. ^ а б в Polunina, 2004
  41. ^ "Soviet Airwomen of the Great Patriotic War", 2013
  42. ^ Noggle 1994, стр. 157
  43. ^ Noggle 1994, стр. 197.
  44. ^ Milanetti 2011, стр. 73–88.
  45. ^ Milanetti 2011, стр. 79.
  46. ^ Milanetti, стр. 79
  47. ^ а б Milanetti 2011, стр. 80.
  48. ^ Return from the flight
  49. ^ „Who was the White Rose of Stalingrad?”. BBC History. 
  50. ^ а б Myles, 1981
  51. ^ а б в г Aranysas, March 2009. "Sztálingrád Fehér Lilioma". Retrieved March 23, 2009.

Литература[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]