Linda Grant

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Linda Grant
Lični podaci
Datum rođenja(1951-02-15)15. februar 1951. (73 god.)
Mesto rođenjaLiverpul, Engleska, Ujedinjeno Kraljevstvo
Književni rad
Najvažnija delaRemind Me Who I Am Again
When I Lived in Modern Times
The Clothes on Their Backs
Zvanični veb-sajt
www.lindagrant.co.uk

Linda Grant (engl. Linda Grant, Liverpul, Engleska, 15. februar 1951) je engleska književnica i novinarka.

Rani život[uredi | uredi izvor]

Linda Grant je rođena u Liverpulu. Bila je najstarije dete Benija Ginsberga, biznismena koji je pravio i prodavao frizerske proizvode, i Rouz Haft; oba roditelja su bila imigrantskog porekla – Benijeva porodica je bila poljsko-jevrejka, Rouzina rusko-jevrejka – i usvojili su prezime Grant ranih 1950-ih. [1]

Obrazovala se u The Belvedere School, čitala engleski na Univerzitetu u Jorku (od 1972. do 1975. godine), a zatim je završila master studije engleskog jezika na Univerzitetu Makmaster u Kanadi. Završila je postdiplomske studije na Univerzitetu Simon Fraser. [2]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Godine 1985, Grant se vratila u Englesku i postala novinarka, radeći za The Guardian, i na kraju osamnaest meseci pisala svoju kolumnu. [3] Svoju prvu knjigu, nefikcijsko delo, Sexing the Millennium: A Political History of the Sexual Revolution objavila je 1993. godine. Napisala je lične memoare o borbi svoje majke sa vaskularnom demencijom pod nazivom Remind Me Who I Am, Again (Podseti me ko sam, ponovo), koji je citiran u diskusiji o starenju na BBC Radio 4 Thinking Allowed u decembru 2003. [4]

Njena fikcija se u velikoj meri oslanja na njeno jevrejsko poreklo, porodičnu istoriju i istoriju Liverpula. U intervjuu Eme Parker za konferenciju „Unsettling Women: Contemporary Women's Writing and Diaspora“ Univerziteta u Lesteru u julu 2008, a kasnije objavljenom u časopisu Wasafiri, [5] Grant je rekla:

Oduvek sam želela da zarađujem za život kao pisac, ali ti nisi mogao da se zaposliš kao pisac, pa sam dobila posao kao reporter u lokalnim novinama neposredno pre svog osamnaestog rođendana. Uvek sam znala da ću pre ili kasnije pisati beletristiku, iako nisam znala da će to biti tako kasno. Napisala sam roman tek posle četrdesete godine, jer mi je trebalo mnogo vremena da pronađem izmišljeni glas, što je značilo da sam Jevrej. […] Probala sam različite glasove i nisam našla nijedan adekvatan. Osećala sam da su mi otvorena dva moda. Jedan je bio da imam glas kao Hauard Džejkobson, koji je apsolutno ugrađen u prepoznatljivu jevrejsku zajednicu, ali ja sam bila iz zajednice koja nije bila priznata kao jevrejska. Ljudi kažu: 'Oh, nikad nisam znao da ima Jevreja u Liverpulu'. Takođe, odrastanje u porodici srednje klase učinilo me je marginalnom za glas Liverpula, koji je oduvek bio radnička ili irska. A onda je postojao i generalizovani engleski glas srednje klase, koji mi je uvek ličio na trbušni govor. I nisam osećala da mogu da pišem kao američki jevrejski pisac kao što je Filip Rot, koji pokazuje kako su Amerikanci Jevreji, poput Irskih Amerikanaca i Italijana, doprineli američkom nacionalnom identitetu, jer do trenutka kada su Jevreji stigli ovde, Britanci su nacionalni identitet je već bio formiran. I zato je moj prvi roman, The Cast Iron Shore (Obala od livenog gvožđa), o nekome ko se oseća marginalno. Tek kada sam počela da pišem o ljudima koji su marginalni, koji imaju problematične identitete i probleme sa pripadanjem, pronašla sam svoj glas. [6]

Grantovi izbori njenih omiljenih komada klasične muzike emitovani su u okviru emisije Saturday Classics na BBC Radiju 3 u junu 2012. [7]

U novembru 2016, novine The Guardian objavile su detaljan izveštaj o Grantovom procesu pisanja, u kojem je ona primetila: „Moji rituali pisanja su toliko klasifikovani da bih mogla da budem stariji pukovnik u njegovom džentlmenskom klubu: ispeglane novine, vrući čaj, cipele ispravne boje za grad. Bez skele svojih navika, sujeverno sam ubeđena da nikada ne bih napisala ni reč. Ne mogu – ne mogu – da pišem posle ručka, u kafiću ili bilo kom drugom javnom mestu, uključujući vozove i avione, ili kada je neko drugi u kući. To je čin teške, intenzivne samoće, delimično uništen internetom, i njegovo varljivo obećanje o lakoći traženja stvari dok idete dalje."[8]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Dokumentarna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Sexing the Millennium: A Political History of the Sexual Revolution (Seks u milenijumu: politička istorija seksualne revolucije), (London), 1993.
  • Remind Me Who I Am, Again (Podseti me ko sam, ponovo), (London), 1998.
  • The People on the Street, a writer's view of Israel (Ljudi na ulici, pogled pisca na Izrael), (London), 2006.
  • The Thoughtful Dresser, (London), 2009.

Fikcija[uredi | uredi izvor]

  • The Cast Iron Shore, (London), 1995.
  • When I Lived in Modern Times (Kada sam živeo u modernim vremenima), (London), 2000.
  • Still Here (Još uvek ovde), (London), 2002.
  • The Clothes on Their Backs (Odeća na leđima), (London), 2008.
  • We Had It So Good (Bilo nam je tako dobro), (London) 2011.
  • Upstairs at the Party (Gore na zabavi), (London) 2014.
  • The Dark Circle (Mračni krug), (London), 2016. [9]
  • A Stranger City, (London) 2019. [10]
  • The Story of the Forest (Priča o šumi), (London), 2023.

Nagrade[uredi | uredi izvor]

Grantov debitantski roman, The Cast Iron Shore (Obala od livenog gvožđa), osvojio je David Higham Prize for Fiction 1996. godine; nagrađen za najbolji prvi roman godine. [11] Tri godine kasnije, njeno drugo, nefikcijsko delo, Remind Me Who I Am Again (Podseti me ko sam ja ponovo), osvojio je i nagrade za knjigu godine za um i uzrast. [12] [13]


Njen drugi roman fikcije, When I Lived in Modern Times, osvojio je Žensku nagradu ѕa beletristiku 2000. godine i ušao u uži izbor za Jewish Quarterly-Wingate književnu nagradu iste godine.[14][15] Godine 2002. njen treći roman Still Here (Još uvek) je bio na dugoj listi Nagrade Buker.[16]

Godine 2006. Grant je osvojila prvu Lettre Ulysses Award za „Umetnost reportaže“, poslednju dodeljenu, za njen publicistički rad o izraelskom narodu pod nazivom The People on the Street: A Writer's View of Israel (Ljudi na ulici: pogled pisca na Izrael). [17] [18] The Clothes on Their Backs ušao je u uži izbor za Nagradu Buker 2008. i osvojio nagradu The South Bank Show u kategoriji književnosti. [19] [20] [21] Takođe je bio na dugoj listi za Žensku nagradu za beletristiku iste godine.[22]

Godine 2014, Grant je imenovana za člana Kraljevskog književnog društva (FRSL). [23]

U martu 2017. objavljeno je da je Grantov roman The Dark Circle (Mračni krug) na dugoj listi za Bejlisovu žensku nagradu za fikciju.[24]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Rustin, Susanna (17. 1. 2011). „Linda Grant: a life in writing”. The Guardian. London. Pristupljeno 8. 11. 2016. 
  2. ^ „Linda Grant”. Themanbookerprize.com. Booker Prize Foundation. Arhivirano iz originala 9. 11. 2016. g. Pristupljeno 8. 11. 2016. 
  3. ^ „Linda Grant”. theguardian.com. Pristupljeno 27. 4. 2019. 
  4. ^ „03 December 2003”. Thinking Allowed. 3. 12. 2003. BBC Radio 4. 
  5. ^ Parker, Emma (5. 3. 2009). „Linda Grant: An interview”. Wasafiri. 24 (1): 27—32. doi:10.1080/02690050802589008. 
  6. ^ Parker, Emma (jul 2008). „FEATURES: Interview with Booker-shortlisted novelist Linda Grant”. le.ac.uk. University of Leicester. Pristupljeno 12. 3. 2017. 
  7. ^ „Saturday Classics: Linda Grant”. Saturday Classics. 9. 6. 2012. BBC. BBC Radio 3. Pristupljeno 26. 4. 2019. 
  8. ^ Grant, Linda (5. 11. 2016). „My writing day: Linda Grant: 'I can't write after lunch, in a public place, or when anyone is in the house'”. The Guardian. London. Pristupljeno 13. 3. 2017. 
  9. ^ Beckerman, Hannah (6. 11. 2016). „The Dark Circle by Linda Grant review – insurrection in the sanatorium”. The Observer. London. Pristupljeno 8. 11. 2016. 
  10. ^ Grant, Linda (2. 5. 2019). A Stranger City. Virago. ISBN 978-0349010502. 
  11. ^ Parker, Emma (24. 10. 2008). „University of Leicester – Interview with Booker-shortlisted novelist Linda Grant”. .le.ac.uk. Pristupljeno 20. 3. 2012. [mrtva veza]
  12. ^ „Book of the year”. Mind. Pristupljeno 20. 3. 2012. 
  13. ^ „Linda Grant: Biography: Awards”. literature.britishcouncil.org. British Council. Pristupljeno 8. 11. 2016. 
  14. ^ Kennedy, Maev (8. 6. 2000). „Orange prize winner rejects claims of plagiarism | UK news”. The Guardian. Pristupljeno 19. 3. 2012. 
  15. ^ „Shortlist announced for Jewish Quarterly Wingate Literary Prizes”. Jewish Quarterly. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 20. 3. 2012. 
  16. ^ „Prize archive: 2002”. Themanbookerprize.com. Arhivirano iz originala 13. 3. 2012. g. Pristupljeno 20. 3. 2012. 
  17. ^ „Cover Stories: Frankfurt Book Fair; Norman Kember; Lettre Ulysses Award – Features – Books”. The Independent. 6. 10. 2006. Arhivirano iz originala 14. 6. 2022. g. Pristupljeno 19. 3. 2012. 
  18. ^ C. Max Magee (14. 7. 2007). „The Lettre Ulysses Goes on Hiatus”. The Millions. Pristupljeno 19. 3. 2012. 
  19. ^ „Entertainment | Rushdie tipped for 2008 Booker”. BBC News. 29. 7. 2008. Pristupljeno 19. 3. 2012. 
  20. ^ Pauli, Michelle; Flood, Alison (9. 9. 2008). „Rushdie 'not good enough' for Booker shortlist | guardian.co.uk”. Guardian. Pristupljeno 19. 3. 2012. 
  21. ^ „Linda Grant wins South Bank Show award: Man Booker Prize news”. Themanbookerprize.com. 21. 1. 2009. Arhivirano iz originala 9. 6. 2012. g. Pristupljeno 19. 3. 2012. 
  22. ^ Wendy (3. 6. 2009). „The Orange Prize Project: The Orange Prize for Fiction – Long Lists (1996 – Present)”. Orangeprizeproject.blogspot.co.uk. Pristupljeno 20. 3. 2012. 
  23. ^ „Current RSL Fellows”. rsliterature.org. Royal Society of Literature. Pristupljeno 8. 11. 2016. 
  24. ^ Kean, Danuta (8. 3. 2017). „Baileys women's prize 2017 longlist sees established names eclipse debuts”. The Guardian. London. Pristupljeno 8. 3. 2017. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Линда_Грант&oldid=27414804”