Pređi na sadržaj

Lublinska unija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Act of the Union of Lublin from 1569

Lublinska unija (polj. Unia lubelska, litv. Liublino unija, ukr. Люблінська унія) je bio akt, zaključen 1569. godine između Poljske i Litvanije, koji je posle dugog postojanja personalne unije između ove dve države (od 1385), doveo do formiranja realne unije[1] — Državne zajednice Poljske i Litvanije (personalna unija je nastala udajom poljske princeze Jadvige za litvanskog kneza Jagela).[2][3][4]

Plemićka Republika poljske krune i Velike litvanske kneževine ili Republika oba naroda — Poljsko-litvanska unija, imala je ne samo zajadničkog vladara, već i skupštinu, valutu, inostranu i odbrambenu politiku; obe zemlje su zadržale određenu autonomiju i sopstvenu administraciju, sudove i vojsku.

Ovaj akt potvrđen je u skupštini 1. jula 1569. u poljskom Lublinu, što je bilo za vlade Sigismunda II Avgusta, poslednjeg kralja iz roda Jagelonaca.[5]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Poljska i Litvanija 1526. pre Lublinske unije
Lublinska unija, slika Marčela Bačarelija. Dva viteza drže isprepletene transparente sa grbovima obe države. Preko njih vijori traka sa natpisom: IN COMMVNE BONVM - [COMPL]EXV SOCIATA PERENNI ("Za opšte dobro - ujedinjeni zauvek")
Poljsko-litvanski komonvelt 1569. godine
Lublinska unija, slika Jana Matejka. Kralj Žigmund II Avgust drži krst u sredini dok ga okružuju državnici, diplomate, sveštenstvo i plemići

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Vođene su duge diskusije pre potpisivanja ugovora o uniji. Litvanski magnati su se plašili da će izgubiti veliki deo svojih ovlašćenja, jer bi unija njihov pravni status izjednačila sa mnogo brojnijim poljskim nižim plemstvom. Litvanija je, međutim, sve više bila na gubitničkoj strani u Moskovsko-litvanskim ratovima, i do druge polovine 16. veka, suočila se sa pretnjom potpunog poraza u Livonskom ratu i inkorporacije u sastav Ruskog carstva.[6] Poljsko plemstvo (šljahta), s druge strane, nije bilo voljno da ponudi veću pomoć Litvaniji, a da ne dobije ništa zauzvrat (čak 70% poreza prikupljenih u Poljskoj 1560-ih otišlo je za podršku Litvaniji u njenom ratu sa Moskvom).[7][8] Poljska i litvanska elita ojačale su lične veze i imale su prilike da planiraju svoju ujedinjenu budućnost tokom povećane vojne saradnje.[9] Žigmund II Avgust, kralj Poljske i veliki vojvoda Litvanije, videći opasnost za Litvaniju i na kraju za Poljsku, vršili su pritisak na uniju, postepeno dobijajući sve više sledbenika sve dok nisu osetili dovoljnu podršku da nasilno oteraju zemljoposednike koji su se protivili prelasku teritorije sa Litvanije na Poljsku.[10] Jasna motivacija za Sigismunda bila je to što je bio poslednji Jagelo i nije imao dece ili braće koji bi mogli da naslede presto. Stoga, unija je bila pokušaj da se sačuva kontinuitet rada njegove dinastije putem lične (ali ne i ustavne) zajednice Poljske i Litvanije u braku Jadvige i Jagela. Unija je bila jedna od ustavnih promena potrebnih za uspostavljanje formalne izborne monarhije, koja bi istovremeno vladala u oba domena.[10]

Parlament iz 1569.[uredi | uredi izvor]

Parlament Poljskog kraljevstva se sastao januara 1569. u blizini poljskog grada Lublina, ali nije postigao dogovor. Jedna od spornih tačaka bilo je pravo Poljaka da se nasele i poseduju zemlju u Velikom kneževstvu. Nakon što je veći deo litvanske delegacije pod vođstvom Mikolaja „Rudija“ Radživila iz Viljnuskog vojvodstva napustio Lublin 1. marta, kralj je odgovorio pripajanjem Podlasija, Volinije, Braclava i Kijevskog vojvodstva kruni (6. juna), uz široko odobravanje lokalnog plemstva.[11][12] Te istorijske zemlje Rutenije su više od polovine moderne Ukrajine i tada su bile značajan deo teritorije Velikog vojvodstva Litvanije. Tamošnji rutenski plemići su bili željni da iskoriste ekonomske i političke mogućnosti koje je nudila poljska sfera, i uglavnom su želeli da njihova zemlja postane deo Poljske krune.[13]

Ostavština[uredi | uredi izvor]

Sećanje na uniju trajalo je dugo. Slika u čast Poljsko-litvanske unije; oko 1861. Moto glasi „Večna zajednica”.

Lublinska unija bila je Žigmundovo najveće dostignuće i njegov najveći neuspeh. Iako je stvorio jednu od najvećih država u savremenoj Evropi, koja je opstala više od 200 godina,[14] Žigmund nije uspeo da sprovede reforme koje bi uspostavile funkcionalan politički sistem. Nadao se da će ojačati monarhiju uz podršku nižeg plemstva i uravnotežiti moć nižeg plemstva i magnata. Međutim, dok je svo plemstvo u Komonveltu u teoriji bilo jednako pred zakonom, politička moć magnata nije značajno oslabljena, i na kraju su prečesto mogli da podmićuju ili primoravaju svoju niže rangiranu braću.[11] Pored toga, kraljevska moć je nastavila da opada, i dok su susedne države nastavile da se razvijaju u jake, centralizovane apsolutne monarhije, Komonvelt je sa svojom Zlatnom slobodom klizio u političku anarhiju koja ga je na kraju koštala samog postojanja.[15]

Današnja Republika Poljska sebe smatra naslednicom Zajednice Poljske-Litvanije,[16] dok je međuratna Republika Litvanija na stvaranje Komonvelta gledala uglavnom u negativnom svetlu.[17]

Originalni dokument uvršten je u Uneskov svetski registar pamćenja 2017. godine.[18]

Lublinski trougao, regionalni savez između Poljske, Litvanije i Ukrajine, nazvan je u odnosu na Lublinsku uniju.[19]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Dybaś, Bogusław (2006). „Livland und Polen-Litauen nach dem Frieden von Oliva (1660)”. Ur.: Willoweit, Dietmar; Lemberg, Hans. Reiche und Territorien in Ostmitteleuropa. Historische Beziehungen und politische Herrschaftslegitimation. Völker, Staaten und Kulturen in Ostmitteleuropa (na jeziku: nemački). 2. Munich: Oldenbourg Wissenschaftsverlag. str. 51—72,109. ISBN 3-486-57839-1. 
  2. ^ Dvornik, Francis. The Slavs in European History and Civilization. Rutgers University Press. str. 254. ISBN 0-8135-0799-5. 
  3. ^ Norman Davies. God's Playground: A History of Poland in Two Volumes. Oxford University Press. str. 50. ISBN 0-19-925339-0. 
  4. ^ W. H. Zawadzki (1993). A Man of Honour: Adam Czartoryski as a Statesman of Russia and Poland, 1795–1831. Oxford University Press. str. 1. ISBN 0-19-820303-9. 
  5. ^ „Zašto se Rusi i Poljaci zaista mrze”. Vesti. Pristupljeno 31. 1. 2020. 
  6. ^ Bain, Robert Nisbet (1971) [1908], Slavonic Europe, Cambridge historical, Cambridge: Cambridge University Press 
  7. ^ Grzywacz, Marta (1. 7. 2019). „450 lat unii lubelskiej. Dla Polaków i Litwinów - duma. Dla Europy - dziwactwo i źródło pogardy (Interview with Robert I. Frost)”. wyborcza.pl (na jeziku: poljski). Gazeta Wyborcza. Pristupljeno 5. 7. 2020. 
  8. ^ Frost, Robert I. (2000). The Northern Wars: War, State and Society in Northeastern Europe, 1558-1721. Routledge. str. 39—40. ISBN 978-0582064294. „Between 1562 and 1565, the Lithuanian treasury had spent nearly 2,000,000 złoties. Of the 626,000 złoties in taxation voted by Poland at the 1565 Sejm, the substantial sum of 483,000 złoties went to support Lithuania. This was in addition to the significant contingents of Polish troops which bolstered the defence of the eastern borders.” 
  9. ^ Norman Davies, God's Playground: A History of Poland in Two Volumes, Oxford University Press, pp. 151
  10. ^ a b Norman Davies, God's Playground: A History of Poland in Two Volumes, Oxford University Press, pp. 153. Two Podlasian officers were deprived of their lands and offices.
  11. ^ a b Lukowski, Jerzy; Zawadzki, Hubert (2001). A Concise History of Poland (1st izd.). Cambridge University Press. str. 63–64. ISBN 9780521559171. 
  12. ^ Riasanovsky, Nicholas V. (1999). A History of Russia (6th izd.). New York: Oxford University Press. ISBN 9780195121797. 
  13. ^ Magocsi, Paul Robert (1996). A History of Ukraine (1st izd.). Toronto University Press. str. 149. ISBN 9780295975801. 
  14. ^ McHugh, James T.; Pacy, James S. (29. 6. 2001). Diplomats Without a Country: Baltic Diplomacy, International Law, and the Cold War. Greenwood Press. ISBN 9780313318788 — preko Google Books. 
  15. ^ Robertson, John; John, Robertson (20. 4. 1995). A Union for Empire: Political Thought and the British Union of 1707. Cambridge University Press. ISBN 9780521431132 — preko Google Books. 
  16. ^ As stated, for instance, in the preamble of the 1997 Constitution of the Republic of Poland.
  17. ^ Eidintas, Alfonsas; Žalys, Vytautas (1999). Tuskenis, Edvardas, ur. Lithuania in European Politics: The Years of the First Republic, 1918–1940. Afterword by Alfred Erich (1st pbk. izd.). New York: St. Martin's Press. str. 78. ISBN 0-312-22458-3. 
  18. ^ „The Act of the Union of Lublin document | United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization”. www.unesco.org. 
  19. ^ „Meeting of Foreign Ministers of Poland, Lithuania and Ukraine”. 28. 7. 2020. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Lublinska unija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лублинска_унија&oldid=27880023”