Matija Zlamalik
Matija Zlamalik | |
|---|---|
| Datum rođenja | 2. februar 1905. |
| Mesto rođenja | Sarajevo |
| Datum smrti | 3. oktobar 1965. (60 god.) |
Matija ili Mate Zlamalik (Sarajevo, 2. februar 1905 — 3. oktobar 1965) je bio slikar, grafički radnik, ilustrator, dizajner poštanskih marki i novčanica, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu (1950—1965). Slikao je klasične i intimističke žanrove, u tradiciji evropskog modernizma.
Biografija
[uredi | uredi izvor]Rođen je 2. februara 1905. u Sarajevu, od majke Lucije (rođene Braher) iz Novske i oca Ivana, rodom iz Vrbanje u Slavoniji, a poreklom iz Moravske u istočnoj Češkoj, kao peto od šestoro dece u porodici.[1] Imao je četiri sestre i jednog brata.[2]
U detinjsvu je leta provodio u Vrbanji i Travniku, u krugu šire porodice.[3]
Godine 1917. umrla mu je jedna od sestara, a godinu dana kasnije i otac.[2] U Travniku je ostavši rano bez oca (1920) počeo da radi kod knjižara-štampara Franje Lipskog.[1] U štampariji je često crtao svoje kolege u pokretu i pravio karikature, ali je ove radove uništio, samokritički ih smatrajući amaterskim.[3] Nakon četiri godine rada u štampariji je postao tipograf.[1]
Godine 1925. je prešao u Beograd. S obzirom da je u to vreme bio na snazi generalni štrajk štamparskih radnika, pridružio se štrajkačima i postao član Saveza grafičkih radnika.[1] Godine 1926. zaposlio se kao tipograf u Ministarstvu vojske i mornarice i doselio je porodicu u Beograd.[3]
Naredne godine je otišao u Trebinje na odsluženje vojnog roka.[3] Pri kraju odsluženja vojnog roka, upisao se na pripremni tečaj Odeljenja čiste umetnosti na Umetničkoj školi u Beogradu (1928).[1] Prvu školsku godinu je završio sa odličnim uspehom. Naredne četiri godine je studirao Niži tečaj na Odeljenju za čistu umetnost,[3] pod nadzorom Ivana Radovića. Godine 1933. je stekao status slobodnog umetnika. Istakao se na izložbi završetka škole učenika Umetničke škole, koja je organizovana juna 1933. [3]
Tokom prvih godinu i po dana školovanja je primao materijalnu pomoć za nezaposlene od kolega grafičara, dok se ostatak vremena izdržavao svirajući bendžo[1] i po potrebi i klavir u muzičkoj grupi „Džos”, nastupajući u noćnim kabareima.[3] Profesori su mu bili: Milan Milovanović, Ivan Radović, Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Nikola Bešević.[1] Najjači utisak na njega je ostavio Ljubomir Ivanović, koji je kao vodič i profesor, svoje studente vodio po Staroj Srbiji, u manastire gde su kopirali stare freske i slikali pejzaže.[3]
Školske 1934/35. je završio Viši akademski tečaj na Odeljenju čiste umetnosti, kao redovan učenik, a istovremeno je vanredno završavao i gimnaziju u Beogradu.[1]
Nakon studija je o sopstvenom trošku putovao u Pariz. Obilazio je muzeje i pratio aktuelnosti.[4]
Kao umetnik je primećen novembra 1935. godine na VIII jesenjoj izložbi prijatelja lepih umetnosti. Redovno je izlagao svoje radove sve do 1941. godine i dobijao je vrlo lepe kritike.[5]
Pripadao je grupi pobunjenih od 37 „nezavisnih umetnika”, koji su bojkotovali izložbe u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, zbog sve otežanijeg učešća i visokih cena za izlagače i publiku, priređujući u isto vreme svoju, samostalnu izložbu. Ova grupa naprednih slikara i vajara je činila novo stvaralačko jezgro, koja je delovalo vaninstitucionalno nekoliko godina pred Drugi svetski rat.[1]
Autor je mnogih karikatura objavljenih u predratnom „Ošišanom ježu”,[5] sarađivao je u „Ediciji” ilustrujući udžbenike, izrađivao nacrte za ambalažu, plakate, učestvovao u opremanju sajmova, radio kao slikar u slikarnici Narodnog pozorišta i kao profesor crtanja u šegrtskoj školi,[1] u Jagićevoj ulici na Crvenom krstu u Beogradu.[4]
Početkom Drugog svetskog rata je mobilisan. Uspeo je da pobegne iz zarobljeničkog voza, zajedno sa Laletom Stankovićem. Uz pomoć srpskih seljaka iz Mačve, zajedno se vratili u Beograd.[1] Tokom bombardovanja okupatora 1941, kao i za vreme savezničkog bombardovanja 1944. stradale su mnoge njegove slike i dokumanta. [6]
Pošto je marta 1942, osvojio prvu i drugu nagradu za rešenje apoena od 100 dinara i 10 dinara, na anonimnom konkursu za izradu skica za novčanice, maja iste godine dobio je stalno zaposlenje u Zavodu za izradu novčanica.[1] Iste godine, takođe je bio uhapšen na ulici i proveo ceo dan u zatvoru, a atelje mu je pretresen, prilikom traženja Marka Nikezića.[2]
U istom zavodu je 1943. napravio prvu porto marku (bez oznaka vrednosti) za Oslobođenu teritoriju.[1] Pred kraj 1944. je ušao u „Propagandno odeljenje Vrhovnog štaba NOB-a”.[1]
Aktivno je sarađivao u osnivanju Doma armije vojske Jugoslavije.[1]
Godine 1945. nastavio je da radi kao slikar u Zavodu za izradu novčanica. Napravo je nacrt marke u spomen oslobođenja Beograda, pod nazivom „20. oktobar”. Do 1963. je napravio je više od 120 realizovanih skica za markice. Takođe je radio na skicama prvih novčanica za Jugoslaviju, Rumuniju i Albaniju. Ukupno je u periodu 1942—1960. projektovao više od 25 idejnih rešenja za novčanice koje su se nalazile u opticaju.[1] Zbog nedovoljne angažovanosti odlučio je da napusti Zavod za izradu novčanica i vrati se na status slobodnog umetnika.[2]
Oženio se Mirjanom, 1947, 1950. mu je umrla majka, 1951. nesrećnim slučajem jedini brat mu je izgubio život.[2]
Autor je „hiljadarke“, novčanice koja se nalazila u prometu 1950-ih,[5] poznatoj ne samo po lepoti već i po velikoj kupovnoj moći.[3]
Autor je grba Srbije koji je važio u periodu 1947—2004. [5]
Godine 1944. izradio je prvi plakat o slomu fašizma, sa iscepanim kukastim krstom („27. mart 1941. - Bolje grob nego rok”), koji je bio veoma popularan u Beogradu. Isti plakat se pojavio i na Sremskom frontu.[1] U posleratnom periodu je bio jedan od glavnih aktera u umetnosti plakata[7] i napravio je veliki broj plakata, od kojih i prvi plakat bio za prvu izložbu Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije.[5]
Januara 1950. je postao vanredni profesor na novoosnovanoj Akademiji za primenjene umetnosti, i u tom svojstvu je ostao do kraja bavljenja profesurom,[1] sve do penzionisanja 1964, zbog bolesti.[5]
Leta 1951. organizovao je svoju prvu samostalnu izložbu, na kojoj je predstavio 66 uljanih slika, 22 tempere, 20 crteža tušem, 9 crteža olovkom, 25 ilustracija, što je predstavljalo samo mali deo njegovih radova.[1]
Godine 1954. započeo je rad na izrade poštanskih markica iz serije „Flora i fauna Jugoslavije”. U izboru biljaka karakterističnih za naše podneblje mu je pomogao profesor Jovan Tucakov, a u izboru životinja profesor Stefan Đelineo. Markice su štampane u Švarcarskoj, u firmi „Kurvoazije” fr. Courvoisie. Njegova likovna rešenja za markice su ušla u fond najlepših markica sveta.[1]
Juna 1962. doživeo je moždani udar, posle čega mu je desna strana tela oduzeta.[1] Uprkos zabrani lekara, nastavio je da slika. Oktobra 1964. usledio je novi moždani udar, posle čega je gubio ravnotežu i morao da koristi invalidska kolica. I posle toga je nastavio da slika, a započeo je da piše i dnevnik.[8]
Aprila 1965. u galeriji ULUS na Terazijama, organizovana je njegova druga samostalna izložba sa 35 slika iz perioda pre i posle bolesti.[1] Nije prisustvovao otvaranju izložbe. [8]
Umro je 23. oktobra 1965.[1]
(Ne)Priznanja
[uredi | uredi izvor]Dva puta je predložen za Oktobarsku, jednom za Sedmojulsku nagradu. Nagrade nije dobio, zbog neslaganja sa Komunističkom partijom Jugoslavije, čiji član nikada nije bio.[5]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć Zlamalik 2015.
- ^ a b v g d Zlamalik 2009, str. 8.
- ^ a b v g d đ e ž z Zlamalik 2009, str. 4.
- ^ a b Zlamalik 2009, str. 5.
- ^ a b v g d đ e Saopštenja Pokrajinske vlade & 15. 7. 2015.
- ^ Zlamalik 2009, str. 7.
- ^ Mitrović 2016, str. 10.
- ^ a b Zlamalik 2009, str. 10.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Zlamalik, Vesna (2015). Mihailo M. Petković, ur. Matija Zlamalik (PDF). Beograd: Prodajna galerija "Beograd". ISBN 978-86-6141-084-0. Pristupljeno 17. 9. 2016.
- Zlamalik, Vesna (2009). „Sećanja na profesore: Matija Zlamalik” (PDF). Signum. Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. 4. ISSN 1452-9475. Arhivirano iz originala (PDF) 18. 09. 2016. g. Pristupljeno 17. 9. 2016.
- „Izložba slika Matije Zlamalika u Galeriji likovne umetnosti poklon zbirci Rajka Mamuzića”. http://www.vojvodina.gov.rs. Novi Sad: Pokrajinska vlada. 15. 7. 2015. Pristupljeno 17. 9. 2016. Spoljašnja veza u
|work=(pomoć)[mrtva veza] - Mitrović, Vladimir (2016). Branislav Dobanovački 44 godine kasnije (PDF). Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine. Pristupljeno 18. 9. 2016.[mrtva veza]
