Pređi na sadržaj

Majnhard Mihael Mozer

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Majnhard Mihael Mozer
Mozer, oko 1980s
Lični podaci
Datum rođenja(1924-03-13)13. mart 1924.
Mesto rođenjaInzbruk, Austrija
Datum smrti30. septembar 2002.(2002-09-30) (78 god.)
Mesto smrtiInzbruk, Austrija
DržavljanstvoAustrijsko
ObrazovanjeUniverzitet u Inzbruku
Naučni rad
Poljemikologija
InstitucijaUniverzitet u Inzbruku

Majnhard Mihael Mozer[a] (Inzbruk, 13. mart 1924 — Inzbruk, 30. septembar 2002) bio je austrijski mikolog. Njegov se rad uglavnom odnosi na taksonomiju, hemiju i toksičnost gljiva sa lamelama (Agaricales), posebno roda Cortinarius, kao i na ekologiju odnosa ektomikorize. Njegovi doprinosi seriji mikoloških vodiča Kleine Kryptogamenflora von Mitteleuropa dobro su prihvaćeni i široko korišćeni. Konkretno, njegovo delo Blätter - und Bauchpilze (Agaricales und Gastromycetes) iz 1953. godine, koje je postalo poznata jednostavno kao Mozer, imalo je nekoliko izdanja na originalnom nemačkom i u prevodu. Ostala važna dela uključuju monografiju iz 1960. godine o rodu Phlegmacium (koji se danas smatra delom roda Cortinarius) i istraživanje iz 1975. o članovima rodova Cortinarius, Dermocybe i Stephanopus u Južnoj Americi, čiji je koautor zajedno sa mikologom Egonom Horakom.

Nakon što je u mladosti pokazao interesovanje za prirodne nauke, Mozer je studirao na Univerzitetu u Inzbruku. Njegova univerzitetska karijera, međutim, počela je tokom Drugog svetskog rata, a ubrzo ga je prekinula vojna služba. Stacioniran kao prevodilac u istočnoj Evropi, bio je zarobljen i smešten u logor ratnih zarobljenika. Oslobođen je 1948. godine, nakon čega se vratio u Inzbruk kako bi završio studije. Nakon što je 1950. odbranio doktorat, Mozer je šest meseci radio u Engleskoj, istražujući simbiotske odnose između biljaka i gljiva. Po povratku u Austriju pridružio se Federalnom istraživačkom zavodu za šumarstvo, gde je ostao do 1968. godine, sprovodeći uticajna istraživanja upotrebe mikoriznih gljiva u pošumljavanju. Na Univerzitetu u Inzbruku počeo je da predaje 1956. godine, a 1972. postao šef novoosnovanog Instituta za mikrobiologiju u Austriji. Na Institutu je ostao sve do svog penzionisanja 1991. godine, a nastavio je da se bavi naučnim studijama sve do smrti 2002. godine. Mozer je bio uticajni mikolog koji je opisao oko 500 novih taksona, a tokom svog života dobio je brojne nagrade i u njegovu čast su imenovane brojni taksoni gljiva.

Život i karijera[uredi | uredi izvor]

White and orange-brown mushrooms on soil
A single yellow mushroom on the forest floor
White and brown mushrooms on moss
Brown mushrooms on the forest floor
Mozer se sa kompleksnošću roda Cortinarius upoznao još kao mlad. Na slikama su (u smeru kazaljke na satu) neke od vrsta iz tog roda koje je Mozer prvi put opisao: Cortinarius aureofulvus (M.M. Moser 1952), Cortinarius psittacinus (M.M. Moser 1970), Cortinarius betuletorum (M.M. Moser ex M.M. Moser 1967), and Cortinarius canabarba (M.M. Moser 1976).

Detinjstvo, mladost, univerzitet i vojna služba[uredi | uredi izvor]

Majnhard Mihael Mozer je rođen 13. marta 1924. godine u Inzbruku u Austriji, od majke Margarete i oca Jozefa Mozera. Otac mu je bio učitelj na tehničkom fakultetu u gradu, dok je njegova majka bila ćerka botaničara Emila Johana Lamberta Hajnrihera.[2] Mozer je pohađao osnovnu školu i gimnaziju u rodnom gradu. Deda Hajriher je u Mozeru usadio interesovanje za prirodne nauke još od malih nogu. Mozerove najstarije slike gljiva datiraju iz 1935. godine, kada je imao svega 11 godina.[3]

Godine 1942. Mozer je upisao Univerzitet u Inzbruku gde je slušao botaniku, zoologiju, geologiju, fiziku i hemiju. Austrija je u to vreme bila pod kontrolom nacističke Nemačke i nije postojala kao nezavisna država. Mzer je postao „ovlašćeni kontrolor gljiva i instruktor”, a zauzvrat je bio upućen da prisustvuje mikološkim seminarima širom Nemačke i Austrije. Na tim seminarima susreo se sa uglednim mikolozima, uključujući Ernsta Tiringa, koji je Mozera upoznao sa velikim rodom Cortinarius i njegovim naučnim izazovima, što je ostalo Mozerovo interesovanje do kraja života.[3]

Iduće, 1943. godine, sa 19 godina i nakon samo tri semestra u Inzbruku, njegovo obrazovanje prekinula je vojna služba. Pokazavši ranije talenat sa jezicima, obučavan je za prevodioca, a zatim je poslat na Balkansko poluostrvo. I dalje se aktivno interesovao za mikologiju, prikupljanje i identifikaciju gljiva i čitao je Agaricales u modernoj taksonomiji (nem. Das System der Agaricales) Rolfa Singera.[3]

Tokom 1945. godine, kada je Mozer imao 21 godinu i još uvek je služio vojnu službu,[2] sovjetski vojnici su ga zarobili u Čehoslovačkoj i načinili ga ratnim zarobljenikom. Zatvoren je u radnom logoru na Krimu, u Ukrajini.[4] Dok je bio zatvorenik, bio je uključen u obnavljanje Instituta za biologiju južnih mora u Sevastopolju.[5] Radeći na građevini u logoru, morao je da radi do svojih fizičkih granica izdržljivosti i bio je umešan u ozbiljan sudar u kojem je poginulo nekoliko drugih zatvorenika.[3] Mozer je oslobođen 1948,[3] i odlučio se vratiti na studije na Univerzitet u Inzbruku. Njegova prva publikacija izašla je 1949; Masovno oplođenje oblika roda `Morchella` u šumskim područjima (nem. Über das Massenauftreten von Formen der Gattung Morchella auf Waldbrandflächen) objavljena je u časopisu Sydowia.[6] Iduće, 1950. godine, pod nadzorom botaničara Artura Piseka, Mozer je završio doktorsku tezu na temu Vodena ekologija kod viših gljiva, sa posebnim naglaskom na šumsko-požarna područja (nem. Zur Wasserökologie der höheren Pilze, mit besonderer Berücksichtigung von Waldbrandflächen).[2] Za vreme boravka na univerzitetu, postao je član Mikološkog društva Francuske i Britanskog mikološkog društva.[7] Nakon sprijateljavanja sa uglednim nemačkim mikolozima tokom rata,[8] želeo je da ponovo uspostavi akademske odnose širom Evrope u godinama posle rešavanja sukoba.[7]

Engleska i Federalni institut za šumarska istraživanja[uredi | uredi izvor]

Zbog kvaliteta svog doktorskog rada, Mozer je dobio grant Britanskog saveta i 1951. godine se preselio u Englesku, gde je ostao šest meseci. Dok je bio u inostranstvu, vršio je istraživanja u laboratoriji šumarskog naučnika Džeka Harlija u Oksfordu, sagledavajući simbiozu gljiva i šumskog drveća, a neko vreme je sprovodio taksonomske studije u Kraljevskim botaničkim vrtovima.[9] Godine 1952, po povratku u Austriju, ponuđeno mu je mesto na Federalnom institutu za istraživanje šuma u Imstu, što je i prihvatio. Tamo je primenio ono što je naučio o simbiozi gljiva i drveća na praktičnu problematiku pošumljavanja u Alpima i razvio metodu za upotrebu ektomikoriznih gljiva za „inokulaciju” drveća, koja je kasnije postala standardna praksa širom sveta.[10] Mozer je ostao u Institutu sve do 1968. godine.[7]

Mozer je nastavio svoje taksonomske studije dok je bio u Federalnom institutu. Godine 1953. objavio je prvo izdanje Die Blätter und Bauchpilze (Agaricales und Gastromycetes), monografiju koja se bavi gasteroidnim i gljivama sa lamelama iz centralne Evrope.[10] U knjizi je navedeno 3.150 taksona.[11] Služila je kao nadogradnja knjige iz 1918. Priručnik za lovce na gljive (nem. Vademecum für Pilzfreunde) mikologa Adalberta Rikena, iako odražava Mozerove taksonomske poglede, koji su bili pod velikim uticajem Singera.[11] Knjiga je bila deo serije Mali kriptogami centralne Evrope (nem. Kleine Kryptogamenflora von Mitteleuropa), koju je uredio botaničar Helmut Gams.[10] Delo, koje je postalo poznato samo kao Mozer, ažurirano je i objavljeno više puta tokom narednih decenija, i prevedeno je na italijanski i engleski jezik[11] od strane prirodnjaka Rodžera Filisa.[12] Neke kasnije verzije knjige imale su drugačiji fokus. Mikolog Rene Pomerlo opisao je izdanje iz 1967. godine, Röhrlinge und Blätterpilze, sa opisima 2.547 vrsta, kao „verovatno najpotpuniji i najsavremeniji opis flore ove grupe gljiva za srednju Evropu”.[13] Delo Die Blätter und Bauchpilze postalo je važno za proučavanje biološke raznolikosti u Evropi i van nje,[10] a Singer je ovu knjigu nazvao „mnogo korišćenim i cenjenim terenskim priručnikom”.[14] Rad je i dalje nastavio da se koristi kao standardna referenca narednih nekoliko decenija; 1981. godine je još uvek, prema rečima mikologa Ričarda P. Korfa, bio „najčešće korišćen i najautoritativniji priručnik o velikim evropskim mesnatim gljivama”.[15]

Univerzitet u Inzbruku[uredi | uredi izvor]

Dark brown mushrooms on grass
Dainty cream-coloured mushrooms growing from mulch
Muddy cream-brown mushrooms lying on grass
Slimey yellow-brown mushrooms growing from moss
Među stotinama vrsta koje je prvi put opisao Mozer, uključujući i oko 420 vrsta iz roda Cortinarius, izdvajaju se (u smeru kazaljke na satu) Cortinarius serratissimus (M.M. Moser 1968), Psilocybe serbica (M.M. Moser & E. Horak 1969), Tricholoma viridilutescens (M.M. Moser 1978), and Cortinarius lilacinocolossus (M.M. Moser 2000).

Godine 1956, dok je još bio istraživač na Institutu,[16] Mozer je postao docent i počeo da predaje mikrobiologiju na Univerzitetu u Inzbruku,[11] a nastavio je da objavljuje radove dok je predavao. Njegova monografija Die Gattung Phlegmacium (Schleimköpfe) odnosila se na Phlegmacium, koji se u to vreme smatrao rodom gljiva, ali se sada smatra delom Cortinarius, objavljena je 1960. kao deo serijala Gljive centralne Evrope (nem. Die Pilze Mitteleuropas).[17] Za razliku od prethodne tri knjige u ovom serijalu, koje su sve napisali nemački autori, delo se odnosilo na gljive koje su manje zanimale amaterske mikologe; na primer, za Phlegmacium se nije smatralo da sadrži značajne jestive vrste. Knjiga se oslanjala na Mozerovu ekspertizu o mikoriznim vezama. Na spisku je bilo 166 vrsta, uključujući neke „egzotične” taksone. Neke od nabrojanih vrsta prvi put su opisane u toj monografiji.[14] Ilustracije, koje su došle u obliku obojenih pločica,[18] uglavnom su Mozerovo sopstveno delo; Singer ih je opisao u recenziji knjige kao „jedne od najboljih koje su dosad objavljene, kako u originalnom izvođenju, tako i u reprodukciji”.[19] Govoreći o knjizi u celini, Singer je rekao da bi izdanje, „izvanredno po dobrom štampanju, atraktivnom izgledu i zanimljivim sadržajima, trebalo da bude prisutno u svakoj mikološkoj biblioteci”.[19]

Mozer je 1963. godine objavio drugo delo u Kleine Kryptogamenflora von Mitteleuropa[11] pod nazivom Ascomyceten (Schlauchpilze).[20] Ovaj rad je bio monografija o gljivama mešinarkama (Ascomycota),[10] usredsređena na klasu Discomycetes.[20] Iako nije tako poznata kao njegova ranija knjiga,[11] bila je dobro prihvaćena u mikološkoj zajednici. Korf je, recenzirajući rad za časopis Mycologia, rekao da „knjiga treba da se nađe na polici svake mikološke biblioteke u Evropi”, hvaleći „odlične, pogodne ključeve za redove, porodice, rodove i evropske vrste”. Korf je napisao da „ako bi mogla da se utvrdi makar jedna greška, onda bi to sigurno bilo zbog nedostatka dokumentacije”.[20] Međutim, kombinacija nedostatka vremena i Mozerovog komparativnog nedostatka ekspertize u oblasti mešinarki sprečila su naknadna izdanja dela.[11]

Mozer je unapređen u vanrednog profesora 1964. godine.[16] Dve godine kasnije, Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Inzbruku preporučio je da se oformi katedra za mikrobiologiju na Botaničkom institutu u Inzbruku. Savezno ministarstvo obrazovanja prihvatilo je preporuku. Mozer je bio jedini kandidat za tu funkciju i jednoglasno su ga imenovali brojni vodeći evropski botaničari i mikolozi za tu funkciju 1967. godine.[10] Sledeće godine je Mozer unapređen u redovnog profesora.[16]

Kao predsednik Austrijskog mikološkog društva od 1970. godine, Mozer je zauzeo tu funkciju posle smrti prethodnog nosioca, mikologa Kurta Lovaga, koji je pak tu funkciju preuzeo posle smrti Tiringa ranije te godine.[21] Mozer je ne mestu predsednika društva bio 21 godinu.[22] Potom je, 1972. godine, postao šef novoosnovanog Instituta za mikrobiologiju u Inzbruku, prvog te vrste u Austriji.[10] Do penzije je ostao na čelu Instituta. Predavao je širok spektar predmeta, uključujući taksonomiju gljiva, ekologiju gljiva, mikogeografiju, bakteriologiju, virologiju, hemotaksonomiju, molekularnu genetiku, mikrobnu toksikologiju, imunologiju i simbiozu. Tokom karijere na univerzitetu nadgledao je preko 60 doktorskih disertacija, pored diplomskih radova.[11]

Delo Cortinarius Fr. i njemu bliski rodovi u Južnoj Americi (nem. Cortinarius Fr. und nahe verwandte Gattungen in Südamerika) objavljeno je 1975.[b][10] Mozer je bio koautor rada zajedno sa mikologom Egonom Horakom,[24] a posvećen je Singeru. Bila je to studija južnoameričkog Cortinarius, Stephanopus — roda opisanog u ovom radu prvi put — i taksonu Dermocybe, sadržavajući opise 276 novih vrsta.[24] Uporedo sa njegovom ranijom monografijom o Phlegmacium, pokazalo se da je to jedno od Mozerovih najvažnijih dela koje je poslužilo kao podsticaj drugim mikolozima za rad na rodu Cortinarius.[10] Mikolog Aleksander H. Smit naglasio je značaj ovog dela, rekavši da „svako ko nije radio na sistematici roda Cortinarius ne može u potpunosti da ceni veličinu i važnost ovog dela za opšti predmet distribucije i specifikacije viših gljiva”.[25]

Godine 1983, u znak priznanja povodom njegovom predstojećeg 60. rođendana, u časopisu Sydowia objavljen je članak posvećen Mozeru. Delo koje su napisali mikrobiolog Franc Šiner, mikolog Zuno Firer-Ziogas i Horak, sadržao je detaljnu Mozerovu biografiju i potpunu bibliografiju sastavljenu od 116 istraživačkih publikacija čiji je on bio autor ili koautor između 1949. i 1983. godine.[26] Pišući s Valterom Julihom, Mozer je 1985. objavio prvi tom serije knjiga Atlas u boji gljiva spačarki (Farbatlas der Basidiomyzeten), predstavljajući primerke različitih vrsta iz razdela Basidiomycota. Do Mozerove smrti objavljeno je 19 tomova;[27] neki posthumno objavljeni tomovi su takođe navodili Mozera kao jednog od autora.[28]

Penzionisanje i smrt[uredi | uredi izvor]

Mozer se 1991. godine povukao sa svog profesorskog položaja kako bi izbegao administrativno opterećenje i usredsredio se na svoje istraživanje o rodu Cortinarius i srodnim rodovima.[10] Nakon odlaska u penziju nastavio je žestoko da radi, obično započinjući u 5 sati ujutro.[29] Godine 1992. istraživao je prisustvo Agaricales u planinama Krima, identifikujući oko 70 vrsta koje dotad nisu bile dokumentovane (ili su bile veoma retke) u regionu, uključujući neke nove za nauku.[30] U Mozerovu čast je 1995. godine objavljen festšrift (nem. Festschrift) kao dodatak izdanju časopisa Sydowia. Sadržao je članak o samom Mozeru i 16 mikoloških članaka posvećenih njemu za njegov 70. rođendan.[31]

Mozer je umro 30. septembra 2002. godine. Bio je prisutan na 7. međunarodnom mikološkom kongresu Međunarodnog mikološkog udruženja održanom u Oslu od 11. do 17. avgusta,[32] na kojem je naveden kao autor ili koautor za četiri odvojena predavanja.[v] Po povratku kući doživeo je niz srčanih udara. Primljen je u bolnicu, ali mu se stanje brzo pogoršalo, što je rezultiralo njegovom smrću.[29] Umrlice su objavljene u različitim akademskim časopisima, uključujući Mycological Progress,[36] Mycological Research,[37] Sydowia,[38] Österreichische Zeitschrift für Pilzkunde[39] i Berichte des Naturwissenschaftlichen-medizinischen Verein Innsbruck.[40] Horak i kolege su u jednom od njih napisali da Mozerova smrt predstavlja „nezamenljiv gubitak međunarodnoj zajednici mikološke nauke”,[41] a u drugom da je „mikološki svet izgubio jednog od svojih stubova taksonomije za stapčarke i boletovke. Njegovi bivši studenti, asistenti i saradnici mikrobiološkog instituta na Univerzitetu u Inzbruku, njegove kolege iz mikološke zajednice širom sveta i njegovi brojni prijatelji duboko će žaliti zbog gubitka uglednog istraživača, učitelja, vođe i mentora.”[42] U kratkoj čitulji, kao deo svog izveštaja sa Osmog međunarodnog simpozijuma o arktičko-alpskoj mikologiji, mikolozi Kati Krips i Džo Amirati, nazvali su Mozera „džentlmenom naučnikom” koji nas je „mirno vodio kroz tundru i niz mnoge dihotomne staze”.[43]

Istraživački rad[uredi | uredi izvor]

Brown and white mushrooms lying on rock
A spongey white and yellow mushroom lying on the forest floor
Južnoamerička vrsta koju su Mozer i Horak opisali jeste vrsta Cortinarius rubrobasalis (M.M. Moser & E. Horak 1975) (levo), dok je subalpska vrsta koju je opisao Mozer vrsta Suillus subalpinus (M.M. Moser 1997) (desno).

Tokom svoje karijere Mozer je prikupio više od 25.000 mikoloških uzoraka. Prvi je opisao oko 420 vrsta roda Cortinarius i oko 80 drugih vrsta, uključujući stapčarke i boletovke. Opisao je tri nova roda: Singeromyces (1966), Stephanopus (1975) i Anamika (2002).[44] Veliki deo njegovog istraživanja odnosio se na Agaricales — uključujući klasičnu morfotaksonomiju i hemotaksonomiju reda, kao i toksičnost hemijskih sastojaka članova reda — mada je kasnije ključna istraživačka briga bila ekologija ektomikorizne simbioze.[45]

U ranim decenijama svoje karijere Mozer je težio da razjasni taksonomski identitet evropskih gljiva prikupljanjem uzoraka koji će se opisati kao neotipovi na lokalitetima koje je proučavao mikolog Elijas Magnus Fris, ali to više nije bilo potrebno nakon promena nomenklaturalnih pravila 1981. godine. Među Agaricales, Mozerovo interesovanje bilo je prevashodno za složen rod Cortinarius. Objavio je brojne radove koji su bili obimni na nivou celih knjiga na temu taksona iz roda Cortinarius koje su pronađene u Evropi i, u saradnji sa Horakom, Južnoj Americi.[46] Mozer je, radeći sa Amiratijem, doprineo istraživanju roda u Severnoj Americi,[12] a takođe je ispitao azijske i australijske taksone. Posebno se interesovao za arktičko-alpska staništa i dokumentovao je, slikao i objavljivao u svojim kolekcijama na ovim i drugim lokacijama širom sveta.[46] Mozer je u početku sumnjao u korisnost molekularne filogenetske analize Agaricales, ali je kasnije doprineo istraživanjima u ovoj oblasti.[47]

Gljive iz roda Cortinarius su često vrlo šarene. Mozer je rano napredovao u proučavanju pigmenata u ovim gljivama, nadajući se da će pronaći kriterijume za razdvajanje taksona, a neki od njegovih doktoranada koje je mentorisao su ih detaljno proučavali. U saradnji sa biohemičarima, proizveo je važan rad o biosintezi pigmenata.[48] Mozer se takođe interesovao za toksičnost grupe Agaricales i sa svojim učenicima se bavio istraživanjem toksina orelanina.[48]

Mozerov rad na ektomikoriznim vezama, iako nepoznat mnogim istraživačima koji su bili upoznati sa njegovim taksonomskim radom, bio je značajan zbog njegove fokusiranosti na gljivične partnere u vezi. Učestvovao je u velikoj količini istraživanja šume u prelaznoj zoni između subalpskih i alpskih staništa. Njegovi objavljeni rezultati obuhvatali su opis novih taksona.[49] Godine 1960. Singer je Mozera nazvao „jednim od pionira istraživanja mikorize, i osnovnog i primenjenog”.[14]

Privatan život[uredi | uredi izvor]

Na kraju svog života Mozer je živeo u selu Vil, blizu Inzbruka.[50] Mozer je bio relativno rezervisan i formalan u javnosti i na događajima. Kad je bio među prijateljima i kolegama u opuštenom okruženju, bio je mnogo otvoreniji, pokazujući duhovitost i dobar smisao za humor.[51] Bio je posvećen i mikološkim istraživanjima i mikološkom obrazovanju,[52] i tečno je govorio na nekoliko jezika, poput — pored svog maternjeg nemačkog — ruskog i švedskog.[8] Bio je poznat kao intelektualac i strastveni čitalac, sa interesovanjima za likovnu umetnost, klasičnu muziku, književnost, istraživanje, geografiju i botaniku.[53] Osim što je čitao i šetao, uživao je u skupljanju markica i uzgoju biljaka iz semena koje je sakupljao na svojim istraživačkim putovanjima.[50] Bio je vešt kuvar, često je stvarao jela na bazi gljiva za goste, mada je jednom prilikom otrovan tokom „gastronomskih eksperimenata” u kojima je koristio pečurke iz roda Agaricus kao i vrstu Phaeolepiota aurea.[48] Takođe je bio poznat po tome što je pravio šnaps od lisičarki, pijući ga sa učenicima i delivši svoj recept s kolegama.[12]

Priznanje[uredi | uredi izvor]

Multiple white and brown mushrooms lying on the ground
Multiple brown mushrooms growing from soil
Među vrstama koje su ponele ime po Mozeru izdvajaju se Tricholoma moseri (Singer 1989) (levo) i Psilocybe moseri (Guzmán 1995) (desno).

Mozer je dobio veliki broj nagrada tokom svoje karijere, uključujući Kluzijusovu medalju Mađarskog mikološkog društva (Budimpešta, 1978) i nagradu Kardinal-Innitzer-Preis bečke nadbiskupije (Beč, 1985). Godine 1986. postao je član Austrijske akademije nauka.[54] Nakon što je već izabran za počasnog člana Ukrajinskog botaničkog društva, postao je strani član Ukrajinske akademije nauka 1992. godine, postavši prvi mikolog koji je izabran za to zvanje.[30] Dobio je međunarodna priznanja od većeg broja mikoloških društava,[traži se izvor] uključujući počasno članstvo Mikološkog društva Amerike 1987.[55] i stogodišnje članstvo Britanskog mikološkog društva 1996. godine.[54] Takođe je 1984. dobio počasnu titulu doktora na Univerzitetu u Lionu, a 1990. dobio je počasno državljanstvo grada Borgo Val di Taro u Italiji.[54]

Rodovi Moserella (Pöder & Scheuer 1994) i Chromosera (Redhead, Ammirati & Norvell 1995) imenovani su u Mozerovu čast, kao i vrste Pyxidiophora moseri ((T. Majewski & J. Wisn.) N. Lundq. 1980), Conocybe moseri (Watling 1980), Cortinarius moseri ((E. Horak) E. Horak 2001), Cortinarius moserianus (Bohus 1970), Cortinarius meinhardii (Bon 1986), Entoloma moserianum (Noordel. 1983), Gerronema moseri (Singer 1983), Gymnopus moseri (Antonín & Noordel. 1997), Hebeloma moseri (Singer 1969), Hydropus moserianus (Bas 1983), Hygrocybe moseri (Bon 1976), Lactarius moseri (Harmaja 1985), Hilberina moseri ((O. Hilber) Huhndorf & A.N. Mill. 2014), Leucoagaricus moseri ((Wasser) Wasser 1978), Peziza moseri (Aviz.-Hersh. & Nemlich 1974), Phaeocollybia moseri (Bandala & Guzmán 1996), Psathyrella moseri (Singer 1969), Psilocybe moseri (Guzmán 1995), Thaxteriola moseri (T. Majewsky & J. Wisn. 1978), Tricholoma moseri (Singer 1989), Tricholoma moserianum (Bon 1990), Tubaria moseri (Raithelh. 1974) i Wardomyces moseri (W. Gams 1995).[29]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Opširna bibliografija Mozerovog rada objavljena uz umrlicu 2003. u časopisu Sydowia, na kojoj je navedeno preko 210 publikacija bilo samostalnih bilo u koautorstvu, sa još osam dostavljenih ili štampanih u vreme objavljivanja.[g][56] Mozerova glavna dela uključuju:

  • Moser, Meinhard Michael (1953). Blätter- und Bauchpilze (Agaricales und Gastromycetes). Kleine Kryptogamenflora von Mitteleuropa. Bd. 2. Stuttgart: Gustav Fischer. str. 1—282. 
  • Moser, Meinhard Michael (1955). Blätter- und Bauchpilze. Kleine Kryptogamenflora von Mitteleuropa. Bd. 2 (2nd izd.). Stuttgart: Gustav Fischer. str. 1—327. 
  • Moser, Meinhard Michael (1960). Die Gattung Phlegmacium (Schleimköpfe). Die Pilze Mitteleuropas. Vol. 4. Bad Heilbrunn: Julius Klinkhardt. str. 1—440. 
  • Moser, Meinhard Michael (1963). Ascomyceten (Schlauchpilze). Kleine Kryptogamenflora von Mitteleuropa. Bd. 2a. Stuttgart: Gustav Fischer. str. 1—147. 
  • Moser, Meinhard Michael (1967). Röhrlinge und Blätterpilze. Kleine Kryptogamenflora von Mitteleuropa. Bd. 2b/2 (3rd izd.). Stuttgart: Gustav Fischer. str. 1—443. 
  • Moser, Meinhard Michael; Horak, Egon. . „Cortinarius Fr. und nahe verwandte Gattungen in Südamerika”. Nova Hedwigia Beiheft. 52: 1—628. 1975. .
  • Moser, Meinhard Michael (1978). Röhrlinge und Blätterpilze. Kleine Kryptogamenflora von Mitteleuropa. Bd. 2b/2 (4th izd.). Stuttgart: Gustav Fischer. str. 1—532. 
  • Moser, Meinhard Michael (1978). Fungorum Rariorum Icones Coloratae. Vol. 7. Vaduz: J. Cramer Verlag. str. 1—48. 
  • Moser, Meinhard Michael (1980). Guida alia determinazione dei funghi. (Polyporales, Boletales, Agaricales, Russulales). Trento: Saturnia. str. 1—565. 
  • Moser, Meinhard Michael (1983). Röhrlinge und Blätterpilze. Kleine Kryptogamenflora von Mitteleuropa. Bd. 2b/2 (5th izd.). Stuttgart: Gustav Fischer. str. 1—533. 
  • Moser, Meinhard Michael (1983). Keys to Agarics and Boleti (Polyporales, Boletales, Agaricales, Russulales). London: Roger Phillips. str. 1—535. 
  • Moser, Meinhard Michael; Jülich, Walter (1985–2002). Farbatlas der Basidiomyzeten. Lieferungen 1–19. Stuttgart: Gustav Fischer.[d]
  • Moser, Meinhard Michael (1986). Guida alia determinazione dei funghi (Polyporales, Boletales, Agaricales, Russulales) (2nd izd.). Trento: Saturnia. str. 1—565. 
  • Moser, Meinhard Michael (2001). Rare, debated and new taxa of the genus Cortinarius (Agaricales). Fungi non Delineati. Vol. 15. Alassio: Libreria Mykoflora. str. 1—57. 
  • Keller, Gerwin; Moser, Meinhard Michael (2001). Die Cortinariaceae Österreichs. Catalogus Florae Austriae. Bd. 3/2. Vienna: Kommission für Interdisziplinäre Ökologische Studien. str. 1—220. 

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ M. M. Moser[1]
  2. ^ Delo je objavljeno kao izdanje Nova Hedwigia Beiheft, što je dodatak časopisu Nova Hedwigia.[23]
  3. ^ On je bio jedini autor dela Koliko su alpske `alpske` gljive?[33] i Rasprostranjenost roda Cortinarius u svetskoj flori i njihove povezanosti sa fanerogamima.[34] Pored toga, koautor je dela `Cortinarius favrei`: primer filogenetskih, morfoloških i ekoloških koncepta vrsta kod alpskih gljiva[33] i Višegenska filogenija ukazuje na skorašnju radijaciju roda `Cortinarius`.[35]
  4. ^ Bibliografija se može pogledati na vebsajtu Univerziteta u Inzbruku.
  5. ^ Dalji tomovi u ovoj seriji nastavili su da se objavljuju i nakon Mozerove smrti, i dalje noseći njegovo ime.[28]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Moser, Meinhard Michael”. International Plant Names Index. Pristupljeno 27. 12. 2010. 
  2. ^ a b v Horak et al. 2003a, p. 506
  3. ^ a b v g d Horak et al. 2002, p. 331
  4. ^ Horak et al. 2002, p. 331; Wasser 1995, p. 2
  5. ^ Wasser 1995, str. 3
  6. ^ Horak et al. 2002, pp. 331, 508
  7. ^ a b v Moser et al. 2003b, p. 2
  8. ^ a b Horak et al. 2003b, p. 1
  9. ^ Horak et al. 2003a, pp. 506–07
  10. ^ a b v g d đ e ž z i Horak et al. 2003a, p. 507
  11. ^ a b v g d đ e ž Horak et al. 2002, p. 332
  12. ^ a b v Kibby 2003, str. 16
  13. ^ Pomerleau 1968, str. 1126
  14. ^ a b v Singer 1960, str. 824
  15. ^ Korf 1981
  16. ^ a b v Horak et al. 2003b, p. 3
  17. ^ Horak et al. 2003a, p. 507; Singer 1960, p. 823
  18. ^ Singer 1960, str. 823
  19. ^ a b Singer 1960, str. 825
  20. ^ a b v Korf 1964
  21. ^ Krisai-Greilhuber and Moser 1999, p. 102
  22. ^ Hausknecht 2003, str. 210
  23. ^ Moser and Horak 1975
  24. ^ a b Smith 1975, str. 1078
  25. ^ Smith 1975, str. 1079
  26. ^ Schinner et al. 1983
  27. ^ Horak et al. 2003b, pp. 5, 8
  28. ^ a b Benkert 2004; Benkert 2005; Benkert 2006
  29. ^ a b v Horak et al. 2002, p. 334
  30. ^ a b Wasser 1995, str. 2
  31. ^ Petrini 1995
  32. ^ Horak et al. 2002, p. 334; IMA 2002
  33. ^ a b IMA 2002, str. 16
  34. ^ IMA 2002, str. 125
  35. ^ IMA 2002, str. 124
  36. ^ Horak et al. 2002
  37. ^ Horak et al. 2003a
  38. ^ Horak et al. 2003b
  39. ^ Hausknecht 2003
  40. ^ Pöder and Peintner 2003
  41. ^ Horak et al. 2003a, p. 508
  42. ^ Horak et al. 2003b, p. 8
  43. ^ Cripps and Ammirari 2010, p. 8
  44. ^ Horak et al. 2003b, p. 5
  45. ^ Horak et al. 2003b, pp. 3–7
  46. ^ a b Horak et al. 2003b, p. 4
  47. ^ Horak et al. 2003b, pp. 4–5
  48. ^ a b v Horak et al. 2003b, p. 6
  49. ^ Horak et al. 2003b, pp. 5–6
  50. ^ a b Horak et al. 2003b, p. 7
  51. ^ Horak et al. 2003b, p. 7; cf. Kibby 2003, p. 15
  52. ^ Wasser 1995, str. 1
  53. ^ Horak et al. 2003b, p. 7; Wasser 1995, p. 4
  54. ^ a b v Horak et al. 2003a, pp. 507–08
  55. ^ „Honorary members”. Mycological Society of America. Arhivirano iz originala 2. 2. 2016. g. Pristupljeno 25. 1. 2016. 
  56. ^ Horak et al. 2003b, pp. 8–17

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мајнхард_Михаел_Мозер&oldid=27777806”