Milan Ristić (kompozitor)

Milan Ristić
Lični podaci
Datum rođenja	(1908-08-18)18. avgust 1908.
Mesto rođenja	Beograd, Kraljevina Srbija
Datum smrti	20. decembar 1982.(1982-12-20) (74 god.)
Mesto smrti	Beograd, SFR Jugoslavija

Milan Ristić (Beograd, 18. avgust 1908 — Beograd, 20. decembar 1982) bio je srpski kompozitor i akademik SANU.

Biografija

Ristić je pripadao takozvanoj „praškoj grupi“ kompozitora - pored njega, činili su je još i Mihovil Logar, Dragutin Čolić, Ljubica Marić, Vojislav Vučković i Stanojlo Rajičić – koja je u muzički život srpske prestonice ušla početkom tridesetih godina 20. veka, da bi nakon Drugog svetskog rata, njeni predstavnici odigrali vodeće uloge u srpskoj muzici. Ristiću među njima pripada posebno mesto, budući da se tokom školovanja u Parizu i pre dolaska u Prag, upoznao sa stremljenjima evropske savremene muzike. Ristić je prve klavirske lekcije dobio u Beogradu, od Brezovšeka. U Pariz je otišao 1927. godine (sa školskim drugom, piscem Oskarom Davičom) započinjući studije kompozicije (1927-1929) kod J. Pjersona. Po povratku u Beograd, nastavio je školovanje sa Milojem Milojevićem, a potom i sa Josipom Slavenskim u Muzičkoj školi u Beogradu. Nakon očeve smrti, dve godine je izdržavao porodicu sviranjem u beogradskom džez sastavu Džoli bojs (Jolly Boys). Godine 1929. Ristić je uništio partituru svog prvog dela – Četiri impresionistička komada – od koga je, međutim, ipak sačuvana druga klavirska minijatura, Invokacija. U toku studija u klasi Alojza Habe na Državnom konzervatorijumu u Pragu, Ristić prihvata ideje o „atematizmu“, stalnom razvoju tematskog materijala bez ponavljanja i prihvata linearno mišljenje, kao značajnu karakteristiku koja će se manifestovati i u njegovom daljem radu. Rana Ristićeva dela (Simfonijeta, jednostavačni Violinski koncert, klavirski Prelidi...) pisana su u duhu međuratnog modernizma, u pojedinim slučajevima oslanjajući se na Habino učenje o četvrtstepenoj muzici (Svita za četiri trombona, Septet).

Vratio se u Beograd nakon okupacije Čehoslovačke, 1939. godine. Nakon povratka, počeo je da radi u Radio Beogradu, za koji će u budućnosti vezati značajan deo svojih aktivnosti, prekidajući javno istupanje tokom okupacije. Nakon rata se vraća u Radio, gde je na poziciji zamenika glavnog urednika muzičkog sektora ostao do 1963. godine, kada je postao muzički savetnik direkcije Radio-televizije Beograd. Izabran je za dopisnog člana SANU 1961. godine, a za redovnog 1974. godine. Bio je predsednik Udruženja kompozitora Srbije od 1960. do 1962. godine. Odlikovan je Ordenom rada sa crvenom zastavom.

Stvaralaštvo

Ristić je u periodu školovanja napisao svoje najsmelije kompozicije, među kojima mnoge u četvrtonskom i šestinotonskom sistemu. Ipak je najpoznatiji kao autor devet simfonija i drugih orkestarskih dela, kao što su Simfonijeta, simfonijska poema Čovek i rat, Simfonijski stav, Suita giocosa, Simfonijske varijacije, Burleska, Sedam bagatela, Svita, Tri mala komada, Tri polifone studije, Galop, zbog čega se svrstava među najveće naše simfoničare. Pored simfonijskih, napisao je i značajan broj koncertantnih dela u koja spadaju koncert za violinu, dva koncerta za klavir, koncert za klarinet, koncert za trubu, koncert za orkestar, koncert za kamerni orkestar. Od kamernih ostvarenja u polustepenom sistemu izdavaju se pet gudačkih kvarteta, a tu su i: Duvački kvintet, Sonata za dve violine i klavir, dve sonate za violinu i klavir, sonata za violu i klavir, duet za violinu i violu, 24 fuge za razne instrumentalne sastave. Među četvrtstepene kompozicije se svrstavaju Svita za četiri trombona, Septet, Svita za deset gudačkih intrumenata, Sonata za solo violinu, dok je u Duetu za violinu i violončelo Ristić koristio šestine stepena. Stvarao je i kompozicije za scenu, kao što su baleti Pepeljuga i Tiranin (neodovršen). Delima kao što su Kroz mećavu, Jablan, Smrt Smail-age Čengića, Pesma o sokolu i dr. za recitatora i kamerni ili veliki orkestar svrstao se među retke srpske autore koji su negovali žanr melodrama. Ostavio je izvestan broj obrada narodnih pesama i igara kao i orkestracije kompozicija Josifa Marinkovića i Isidora Bajića.

Druga simfonija iz 1951. godine predstavlja u Ristićevom opusu paradigmatičan primer njegovog kompoziciono-tehničkog majstorstva. Realizovana je ograničenim fondom izražajnih sredstava, te usmerena ka postizanju balansa i preglednosti forme transparentnom melodikom i funkcionalizovanim harmonskim odnosima. Prvi stav motoričnog toka, svojom pulsacijom obuhvata i lirsku temu, opisujući daljim razvojem konture sonatnog oblika. Drugi stav je simulacija serenade koja uvodi i gest groteske oličen u orkestraciji teme koju donosi klarinet u pratnji trube i fagota. Skerco i trio se povezuju sa folklorom zbog neparne metrike, ali nemaju nedvosmislene intonativne relacije sa nekim konkretnim napevom. Finale je modernistička fuga u kojoj je Ristić predstavio svoje vladanje kontrapunktskim tehnikama (inverzija, augmentacija, streta). Pored toga, prozračna ali efektna orkestracija, prijemčiva izvođačima i slušaocima, doprinela je da ovo delo bude izvođeno i van granica Jugoslavije (Izveo ju je u Ženevi orkestar Suisse romande). Vesna Mikić ističe da “Druga simfonija stoji na početku ‘nove epohe’ u srpskoj muzici i kulturi” (Mikić, 2009: 119), budući da se u godini njene premijere (5. septembar 1951. godine, Simfonijski orkestar NR Srbije pod upravom Živojina Zdravkovića) događala tranzicija u jugoslovenskoj umetnosti od dominirajućeg socijalističkog realizma ka (socijalističkom umerenom, umirenom) modernizmu/(socijalističkom) estetizmu. Ristićeva Druga simfonija sa ovim kulturnim promenama korespondira u svim strukturnim aspektima. Njen neoklasični izraz se postavlja kao negovanje tekovina zdrave klasike, nasuprot vulgarizovanju umetnosti u dnevnopolitičkoj upotrebi, nema programsko određenje, ali izgrađena majstorskom (kanonskom) veštinom uz simulaciju određenih modela folklorne konotacije (skerco je u taktu pet osmina a trio u sedam osmina), svojom dovršenošću i solidnošću se ne suprotstavlja vladajućoj doktrini, a pritom je delo savremenog izraza, te optimističnim duhom odražava polet kojim čitavo jugoslovensko društvo toga perioda ulazi u promene iz zemlje Varšavskog pakta u samoupravni socijalizam.

Suita giocosa, a naročito Sedam bagatela za orkestar potvrđuju Ristićev „optimizam“, „jasne forme, sa slobodnom ali uvek prisutnom tonalnošću i jasnoćom polifonog rada (...) ova dela zbog toga nose u sebi izuzetnu komunikativnost“ (Bergamo, 1977: 80). Za njegove Bagatele Peričić ističe da su „duhovite“, pregledne forme, transparentne zvučnosti“, te Ristića naziva „majstorom neoklasičnog izraza“, čija dela krase „vedrina“, „lirika“, „dobroćudni humor“, ali uvek „pod racionalnom kontrolom“ (Peričić, 1968: 471–472). Tako, evocirajući skerzo Druge, Ristić i u Bagatelama koristi 5/8 takt, pišući „blisko folkloru“, ali, i sa vrlo važnim modernističkim epitetom, koji govori kako o „individualnosti“ autora, tako i o njegovoj „savremenosti“, „neobičnim harmonijama“ (Peričić, 1968: 472). O tome svedoče i tadašnje kritike povodom izvođenja Ristićevih dela, u kojima se ističe „bliskost sa čovekom naše stvarnosti“, „da pokazuje kakav rezultat daje sinteza talenta, zdravog pogleda na život i marljivog, studioznog rada“, „zdravi orkestrarski stil u našoj muzici“ (Bergamo, 1977: 80).

U Trećoj simfoniji Ristić sa pozicija osvojenih prethodnim ostvarenjima selektira i ponovo prisvaja određene postupke koje je koristio u svojim studentskim radovima. Kompozicija je posvećena dvadesetogodišnjici revolucije, a izvedena je najpre uoči proslave Dana ustanka, 6. jula 1961. godine, a zatim i na koncertu Beogradske filharmonije pod upravom Živojina Zdravkovića. Iste godine je nagrađena Oktobarskom nagradom grada Beograda. Na primeru Treće simfonije se mogu uočiti brojni karakteristični kompromisi za socijalistički estetizam. Izražajno udaljeno od socrealizma, ovo delo je posvećeno proslavi 20 godina Revolucije. Međutim, u delu nema citata pesama iz NOB-a ili bilo kakvih postupaka poznatih iz četrdesetih. Sa Revolucijom se još jedino mogu povezati podnaslovi stavova (Mladost-Nemiri-Okupacija-Novi Svet), ali u sintezi sa Ristićevom biografijom. „Klasičan“ četvorostavačni simfonijski ciklus, sa „odgovarajućim“ redosledom stavova (II skerco, III lagani), ostvaren je „savremenim“ jezikom. Međutim, „savremenost“ jezika nije nedvosmislena, jer se ne radi ni o dodekafoniji, ni o tonalnom jeziku, dok, istovremeno, postoji rad sa dvanaest tonova, ali i vrlo jasna tonalna „uporišta“. Ristić je, takođe, demonstrirao svoje vladanje orkestracijom i kontrapunktskim tehnikama, ali u samom delu nema nikakvih pretenzija da se muzikom prenese neki konkretan vanmuzički narativ. Ova kompozicija „nema striktni, određeni program“, već kako Peričić ističe, „deluje svojom čisto muzičkom sadržinom“. „Ne-diskurzivnost“ ovog dela istaknuta je u prvi plan tradicionalnim četvorostavačnim oblikom simfonije – Allegro moderato – Vivace, Come una Marcia funebre, Tempo I – Andante mosso – Allegro assai – u kome pojedinačni stavovi slede arhitektonske formalne obrasce sonatnog oblika (I i IV stav) i oblika pesme (II i III stav).

Koncert za klavir i orkestar iz 1954. godine osmišljen je jednostavno, bez uobičajene virtuoznosti. Makro plan koncerta sa rasporedom stavova brz-lagan-brz, ne odstupa od tradicionalne koncepcije. Pored toga, Ristić primenjuje i Frankov ciklični princip. Pojava druge teme u As-duru, nakon prve teme u C-duru, i promene vrste takta u drugom stavu (4/4, 5/4, 4/4, 5/4) odstupaju od „klasičnih“ rešenja. Drugi, lirski stav, započinje polifonim odlomkom sa promenama vrste takta, što na izvestan način daje povoda za folklorne konotacije. Treći stav koji sadrži oštrija sazvučja nego što je to bio slučaj u prethodnom toku, protiče u motoričnom pokretu.

U opusu Milana Ristića nalazi se još Koncert za violinu iz 1944. godine, Koncert za klarinet iz 1964. godine, Četvrta (1966), Peta (1967), Šesta (1968), Sedma (1972), Osma (1974) i Deveta simfonija (1976) i još jedan Koncert za klavir komponovan 1973. godine kao i Koncert za trubu (1978).

Spisak značajnijih dela

Orkestarska dela

• Simfonijeta (1939)
• Prva simfonija (1941)
• simfonijska poema Čovek i rat (1942)
• Druga simfionija (1951)
• Suita giocosa (1956)
• Simfonijske varijacije (1957)
• Burleska (1957)
• Sedam bagatela (1959)
• Treća simfonija (1961)
• muzika za kamerni orkestar (1962)
• Četvrta simfonija (1966)
• Peta simfonija (1967)
• Šesta simfonija (1968)
• Sedma simfonija (1972)
• Osma simfonija (1974)
• Deveta simfonija (1976)

Koncertantna dela

• koncert za violinu (1944)
• Prvi koncert za klavir (1954)
• koncert za kamerni orkestar (1958)
• koncert za orkestar (1963)
• koncert za klarinet (1964)
• Drugi koncert za klavir (1973)
• Koncert za trubu (1978)

Kamerna ostvarenja

• duet za violinu i violu (1931)
• Prvi gudački kvartet (1935)
• Duvački kvintet (1936)
• svita za violinu i violu (1937)
• Drugi gudački kvartet (1942)
• sonata za violu i klavir (1945)
• Muzika za kvartet horni (1970)
• Pet krokija za flautu, klarinet, violu i harfu (1971)
• Pet karaktera za duvački kvintet (1972)
• Treći gudački kvartet (1977)
• Četvrti gudački kvartet (1977)
• Peti gudački kvartet (1977)

Solističke kompozicije

• mala svita za kontrabas solo (1975)

Notna izdanja (izbor)

• Končerto za gudački orkestar (UKS,1971)
• Prvi koncert za klavir i orkestar, (SANU, 1979)
• Drugi koncert za klavir i orkestar (SANU, 1977), orkestarska partitura i izvod za dva klavira
• Treća simfonija (SANU, 1965)
• Četvrta simfonija (UKS, 1968)
• Sedma simfonija, (SANU, 1981)
• Simfonijske varijacije (Edicije kompozitora Jugoslavije, 1961)

Diskografija (izbor)

• Pet karaktera za pet instrumenata, Rudolf Bruči, Milan Ristić,‎ Jugoslavenska Muzička Tribina, Jugoton, LPS-61062, 1973
• Osma simfonija / Pet komada za kamerni orkestar, PGP RTB – LP 2517, Savremeni domaći kompozitori, 1977

Literatura

• Bergamo, Marija, 1977, Delo kompozitora: Stvaralački put Milana Ristića, Beograd, Univerzitet umetnosti u Beogradu.
• Marinković, Sonja (ur.), Milan Ristić, Beograd, FMU, 2010.
• Mikić Vesna, „Neoklasične tendencije“, u Istorija srpske muzike, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007
• Mikić, Vesna, 2009, Lica srpske muzike – neoklasicizam, Beograd, Katedra za muzikologiju FMU.
• Milin, Melita, 1998, Tradicionalno i novo u srpskoj muzici posle Drugog svetskog rata (1945-1965), Beograd, Muzikološki institut SANU.
• Peričić, Vlastimir, 1968, Muzički stvaraoci u Srbiji, Beograd, Prosveta.
• Stojanović-Novičić, Dragana, Marija Masnikosa, „Orkestarska muzika“ u Istorija srpske muzike, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007.

Spoljašnje veze

• Biografija na sajtu SANU