Концерт (музичка композиција)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Gaspare Traversi: Концерт „за соло глас"
Пруски краљ Фридрих II Велики држи концерт у свом дворцу Сансуси.[1][2] Званицама свира концерт за флауту. На чембалу га прати Бахов син, Карл Филип Емануел Бах, који је радио је као музичар на краљевом двору.

Концерт (итал. concerto, енгл. concerto; франц. concerto, нем. Konzert)[3] је (лат. consertum = састав, скуп, тј. ансамбл) музичка композиција за соло-инструмент уз пратњу оркестра, писана у облику сонатног циклуса.[4][5]

Историја[уреди]

Инструментални концерт се развио у 17. веку. Настао је од венецијске оркестарске канцоне, као вид наизменичног свирања оркестарских група у канцони.[6] Крајем истог века, био је популаран кончерто гросо (concerto grosso, што значи велики концерт) за малу групу солистичких инструмената (од 2-4) зван - кончертино, а за оркестар зван - кончерто гросо (или Tutti = сви).[7][8] Кончерти гроси су имали 4, 5 и 6 ставова. Писали су их: Корели, Торели, Вивалди, Хендл, Бах (6 Бранденбуршких концерата).

Солистички концерт са једним солистом настао је крајем 18. века. Троставачност је наследио од троставачних кончерта гроса, који су ређе писани. Први став карактерише тзв. Вивалдијев концертни облик где се доследно смењују Tutti и соло-одсеци. Други став солистичког концерта је у облику арије, док је трћи став грађен као први, може бити велика троделна форма или рондо (сличан Купреновом ронду).

Највише су компоновани виолински концерти, затим концерти за виолончело, флауту, обоу, фагот. Клавирске концерте међу првима је писао Бах (то су били концерти за чембало).

Ранобарокни кончерто[уреди]

Термин „кончерто” је иницијално кориштен за означавање радова који су обухватали гласове и инструменте, при чему су инстументи имали независне делове, за разлику од ренесансне уобичајене праксе у којој су иснтрументи који су пратили гласове само дублирали гласовне делове.[9] Примери ове раније форме кончерта су Ђовани ГабријелијевIn Ecclesiis” или Хајнрих ШулцовSaul, Saul, was verfolgst du mich”.

Ранобарокни кончерто[уреди]

Кончерто је почео да поприма свој модерни облик у време касног барока, почевши са формом кончерто гросо коју је популаризовао Арканђело Корели. Корелијева кончертна група је имала две виолине и чело. У Ј. С. Баховом петом Бранденбуршком концерту, на пример, кончертино је флаута, виолина, и чембало;[10] чембало се понекад свира са рипиеном, за разлику од свирања континуо клавијатурне пратње.[11]

Особине и грађа класичарског концерта[уреди]

Класичарски концерт,[12] од Хајдна и Моцарта, установљава облик сонатног циклуса са три става (ретки су са четири), од којих су први и трећи обично брзи, а други лагани. Сви ставови су контрастни тоналитетом.

I став – има двоструку експозицију. Прву експозицију (краћа са завршетком у основном тоналитету у ком је и прва тема) даје оркестар – Tutti, а другу излаже - солиста кога прати оркестар (другу експозицију карактерише тонални контраст двеју тема). Затим следи развојни део који је краћи, па реприза. Виртуозна солистичка каденца налази се често пред кодом или у њој.

II став – најчешће је облик песме. Може да има солистичку каденцу (ређе).

III став – најчешће је облик ронда. Често има солистичку каденцу.

Три односа оркестра и солисте[уреди]

Гледано кроз историју музике, однос оркестра и солисте се мењао:

  1. Оркестар и солисата су равноправни – концерти Моцарта, Бетовена,[13] Шумана, Чајковског.
  2. Оркестар је сведен на скромну пратњу солисте – концерти Кројтзера, Паганинија, Вебера.
  3. Оркестар има превагу над солистом – тзв. симфонизирани концерти крајем 19. века (Брамсов клавирски концерт).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Asprey, Robert B. (1986). Frederick the Great: The Magnificent Enigma. New York: Ticknor & Fields. ISBN 978-0-89919-352-6. 
  2. ^ Blanning, Tim (2016). Frederick the Great: King of Prussia. New York: Random House. ISBN 978-1-4000-6812-8. 
  3. ^ Властимир Перичић, Вишејезични речник музичких термина
  4. ^ Властимир Перичић, Наука о музичким облицима[непоуздан извор?]
  5. ^ Властимир Перичић - Радивој Лазић, Основи теорије музике, Приступљено 9. 4. 2013.[непоуздан извор?]
  6. ^ "Canzone", in The Shapes of our Singing, a comprehensive guide to verse forms and metres from around the world, by Robin Skelton. EWU, Spokane, WA. 2002. ISBN 978-0-910055-76-5.
  7. ^ „The Baroque Concerto Grosso”. Приступљено 6. 10. 2016. 
  8. ^ „Concerto Grosso”. Britannica. Приступљено 6. 10. 2016. 
  9. ^ Talbot, Michael. „The Italian concerto in the Late seventeenth and early eighteenth centuries”. The Cambridge Companion to the Concerto. Cambridge Companions to Music. 
  10. ^ Steinberg, p. 14
  11. ^ Steinberg,1998, p. 14
  12. ^ Радивој Лазић, Школа за кларинет: Учим кларинет IV, Приступљено 9. 4. 2013.
  13. ^ [[Koncert za violinu i orkestar (Betoven)|Лудвиг Ван Бетовен, Концерт за виолину и оркестар, D-Dur, опус] 61.], Приступљено 9. 4. 2013.

Литератруа[уреди]

  • Hill, Ralph, Ed., 1952, The Concerto, Penguin Books.
  • Randel, Don Michael, Ed., 1986, The New Harvard Dictionary of Music, Harvard University Press, Cambridge, MA and London.
  • Steinberg, Michael, 1998, The Concerto: A Listener's Guide, Oxford University Press.
  • Tovey, Donald Francs, 1936, Essays in Musical Analysis, Volume III, Concertos, Oxford University Press.
  • Wolf, Eugene K., Concerto, in Randel, Ed., 1986, pp. 186–191.

Спољашње везе[уреди]