Концерт (музичка композиција)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Gaspare Traversi: Концерт „за соло глас"
Пруски краљ Фридрих II Велики држи концерт у свом дворцу Сансуси. Званицама свира концерт за флауту. На чембалу га прати Бахов син, Карл Филип Емануел Бах, који је радио је као музичар на краљевом двору.

Концерт (итал. concerto, енгл. concerto; франц. concerto, нем. Konzert)[1] је (лат. consertum = састав, скуп, тј. ансамбл) музичка композиција за соло-инструмент уз пратњу оркестра, писана у облику сонатног циклуса.[2][3]


Историјат[уреди]

Крајем истог века, био је популаран кончерто гросо (concerto grosso, што значи велики концерт) за малу групу солистичких инструмената (од 2-4) зван - кончертино, а за оркестар зван - кончерто гросо (или Tutti = сви). Кончерти гроси су имали 4, 5 и 6 ставова. Писали су их: Корели, Торели, Вивалди, Хендл, Бах (6 Бранденбуршких концерата).

  • Солистички концерт са једним солистом настао је крајем 18. века. Троставачност је наследио од троставачних кончерта гроса, који су ређе писани. Први став карактерише тзв. Вивалдијев концертни облик где се доследно смењују Tutti и соло-одсеци. Други став солистичког концерта је у облику арије, док је трћи став грађен као први, може бити велика троделна форма или рондо (сличан Купреновом ронду).

Највише су компоновани виолински концерти, затим концерти за виолончело, флауту, обоу, фагот. Клавирске концерте међу првима је писао Бах (то су били концерти за чембало).

Особине и грађа класичарског концерта[уреди]

Класичарски концерт,[4] од Хајдна и Моцарта, установљава облик сонатног циклуса са три става (ретки су са четири), од којих су први и трећи обично брзи, а други лагани. Сви ставови су контрастни тоналитетом.

I став – има двоструку експозицију. Прву експозицију (краћа са завршетком у основном тоналитету у ком је и прва тема) даје оркестар – Tutti, а другу излаже - солиста кога прати оркестар (другу експозицију карактерише тонални контраст двеју тема). Затим следи развојни део који је краћи, па реприза. Виртуозна солистичка каденца налази се често пред кодом или у њој.

II став – најчешће је облик песме. Може да има солистичку каденцу (ређе).

III став – најчешће је облик ронда. Често има солистичку каденцу.

Три односа оркестра и солисте[уреди]

Гледано кроз историју музике, однос оркестра и солисте се мењао:

  1. Оркестар и солисата су равноправни – концерти Моцарта, Бетовена,[5] Шумана, Чајковског.
  2. Оркестар је сведен на скромну пратњу солисте – концерти Кројтзера, Паганинија, Вебера.
  3. Оркестар има превагу над солистом – тзв. симфонизирани концерти крајем 19. века (Брамсов клавирски концерт).

Види још[уреди]

Извори[уреди]