Nacionalno buđenje u Rumuniji

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Ovaj članak je deo serije o istoriji Rumunije
Istorija Rumunije
Coat of arms of Romania.svg


Koncept nacionalne države pojavio se među Rumunima, kao i kod mnogih drugih evropskih naroda, tokom 19. veka, nakon Francuske revolucije. Rumunski gornji slojevi stanovništva tražili su pomoć od Ruske imperije za koju su smatrali da će pomoći rumunskim pravoslavcima u borbi protiv muslimana Osmanskog carstva. Međutim, tome su se isprečili ruski ekspanzionistički planovi. U Rusko-turskom ratu (1806-1812), Rusi okupiraju Besarabiju. Austrijanci su takođe vladali delovima rumunskih teritorija okupirajući Olteniju (1718-1739) i Bukovinu (1775). Rumunska elita stoga traži saveznike u zapadnoj Evropi.

Uvod[uredi]

Po završetku rata Šeste koalicije, 216 predstavnika evropskih zemalja okupilo se na Bečkom kongresu kako bi iscrtali novu političku kartu Evrope. Najuticajniji na Kongresu bili su ruski car Aleksandar i austrijski kancelar Meternih. Rusija je želela da što potpunije obnovi feudalni poredak u Evropi i proširi svoj uticaj. Zato je podržavala prusko-austrijsko suparništvo u nemačkom svetu i zalagala se za očuvanje dovoljno jake Francuske kako bi sprečila preveliko snaženje Britanije. Teritorijalne pretenzije Rusije ušle su u pravcu bivšeg Velikog Varšavskog Vojvodstva, Besarabije i Finske. Na Kongresu je Rusija izdejstvovala priznavanje Besarabijske gubernije koju je zauzela u Rusko-turskom ratu (1806-1812). Centar joj je bio grad Kišinjev.

Vlaški ustanak[uredi]

Vlaški ustanak vođen je uporedo sa Grčkim ustankom. Pripreme za ustanak otpočele su već 1814. godine osnivanjem tajnog revolucionarnog udruženja Filiki Heterija u Odesi u Ukrajini. Heterija je obrazovana po tipu karbonarskih udruženja. Činili su je, pored Grka, i Srbi, Bugari, Rumuni i Rusi, trgovci, zanatlije, sveštenici, intelektualci, borci drugih nacionalnih pokreta (među njima i Karađorđe Petrović koji se 1817. godine po zadatku Filiki Heterije vratio u Srbiju gde je ubijen po naredbi kneza Miloša Obrenovića). Heterija je za vođu 1820. godine izabrala Aleksandra Ipsilantija, ađutanta ruskog cara Aleksandra i sina generala Konstantina Ipsilantija. Pokret je trebalo da zahvati sve balkanske narode pod Turcima. Proširio se najpre u Moldaviji i Vlaškoj. Tamo mu pristupa i Tudor Vladimiresku, učesnik Rusko-turskog rata (1806-1812) koji pokreće antiturski i antifeudalni ustanak u Vlaškoj. Miloš Obrenović, na savet Rusije, nije se odazvao na heterijine pozive. Ustanak je 1821. godine izbio samo u Dunavskim kneževinama i Grčkoj.

Akcija je započela prelaskom Aleksandra Ipsilantija preko reke Pruta u Moldaviju februara 1821. godine. Istovremeno je u Vlaškoj ustanak podigao Tudor Vladimiresku. On je stvorio tajnu organizaciju u Vlaškoj, nezavisnu od Heterije. Uz pomoć Heterije, pokrenuo je ustanak u Olteniji. Program Vladimireskua bio je tipičan za buržoaske revolucije; sazivanje skupštine sastavljene od svih slojeva buržoazije, stvaranje nacionalne armije, poreska reforma i sl. Vladimiresku je marta 1826. godine ušao u Bukurešt. Ipsilanti za to freme ratuje u Moldaviji i stupa u vezu sa Vladimireskuom. Ruski car Aleksandar nije pristao da pomogne ustanicima izražavajući podršku turskom sultanu Mahmudu II (1808-1839) za gušenje ustanka. Ovakav stav ruskog cara doveo je do raskida saveza između Ipsilantija i Vladimireskua. Turci maja prodiru u Vlašku i zauzimaju Bukurešt. Pokret Vladimireskua se raspao, a on sam je zarobljen od strane heterista i streljan. Potom su heteristi poraženi kod Dragašanija te su isterani iz Dunavskih kneževina. Ipsilanti beži u Austriju gde je uhapšen. Umro je u tamnici 1828. godine.

Vlaška revolucija 1848. godine[uredi]

Revolucionarni pokreti 1848. godine zahvatili su i Kneževinu Vlašku. Pobuna je usko povezana sa ustankom u Kneževini Moldaviji. Ustanak predvodi mlada inteligencija protiv ruskog princa Georgija Bibeskua. Nakon gušenja Vlaške revolucije dolazi do rusko-turske okupacije Vlaške i Moldavije u skladu sa odredbama sporazuma u Balta-Limanu (1849) što je doprinelo rumunskom ujedinjenju jer je rasplamsalo nacionalna osećanja Rumuna. Bez konsultovanja sa bojarskim skupštinama, za rumunske gospodare dovedeni su Gregore Gika u Moldaviji i Barbu Štirbej u Vlaškoj. Krimski rat otpočeo je ruskom okupacijom Vlaške i Moldavije. Austrijanci su primorali Ruse da napuste kneževine 1854. godine i, u skladu sa sporazumom sa Turcima u Bojađi-Kioju, su ih sami okupirali. U Vlašku su ušli i Turci.

Krimski rat[uredi]

Povod je nađen u pitanju prava nad svetim mestima u Palestini. Napoleon Bonaparta je nakon krunisanja za cara 1852. godine navalio na Portu da prizna Francuzima pravo zaštite nad ovim mestima, želeći neki brzi spoljnopolitički uspeh. Slaba Turska morala je prihvatiti. Sada su Rusi od sultana tražili pravo zaštite nad svim hrišćanima u Osmanskom carstvu. Ohrabren stavom ostalih velikih sila, sultan je odbio zahtev. Rusija je na to, 1853. godine, poslala trupe da okupiraju Vlašku i Moldaviju. Porta je Rusiji objavila rat i započela operacije na Dunavu i Kavkazu. Rusi, naravno, odnose pobede. Slom Turske bio je na vidiku iste godine kad je rat započeo. Njena flota u Crnom moru je uništena. U vreme Krimskog rata, Vlaška i Moldavija držale su se mirno, a isto tako i Srbija i Crna Gora, savetovane od same Rusije.

Ujedinjenje rumunskih kneževina[uredi]

Rumunske granice od 1859.

Jedan od najznačajnijih događaja istočnog pitanja ovog perioda jeste ujedinjenje rumunskih kneževina Vlaške i Moldavije u jedinstvenu rumunsku kneževinu. Pravi gospodari rumunskih kneževina bili su Austrijanci pod komandom generala Koroninija. Austrijanci su se u kneževinama borili protiv unionističke propagande. Na Pariskoj mirovnoj konferenciji raspravljano je o rumunskom pitanju. Austrijanci su uspeli da ubede velike sile da Rumuni, u stvari, ne žele ujedinjenje. Naloženo im je, ipak, da napuste kneževine. Austrijanci su primorani da 1857. godine napuste Vlašku i Moldaviju. U kneževinama unionisti vode hrabru patriotsku politiku. U Moldaviji je glavna ličnost unionista Mihail Kogalničan, a u Vlaškoj se protiv unionista bori Barbu Štirbej. U Moldaviji je 1856. godine stvoreno „Društvo za ujedinjenje“. Vasile Aleksandrija postaje himna unionista.

Po Organskim regulamentama, Porta je do izbora novih kneževa imala da u svakoj kneževini imenuje po trojicu namesnika (kajmakama). Ona je, međutim, imenovala samo po jednog; u Vlaškoj Aleksandra Gika, a u Moldaviji najpre Tudor Balš, a posle njegove smrti Nikolae Vogorides. Oni su, naravno, bili turkofili i protivnici unionističke politike. Napoleon III i ruska vlada traže poništenje izbora, na šta sultan ne pristaje, te dolazi do prekida diplomatskih odnosa. Dogovor velikih sila sa Engleskom postignut je u gradiću Ozborn u Engleskoj. Tamo su se sastali francuski car Bonaparta, francuski ministar spoljnim poslova Valevski, kraljica Viktorija, princ Albert, britanski predsednik vlade Palmerston i ministar spoljnim poslova Britanije, Klarendonom. Engleska je pristala da savetuje Portu da poništi izbore, a Napoleon se odrekao podrške ujedinjenju Rumunije.

Pod pritiskom Engleza, Porta je morala da poništi izbore u Moldaviji. Na novim izborima (1857), pobedu su odneli unionisti; od 87 poslanika, samo 4 su bili protiv ujedinjenja. U jesen iste godine zasedaju Divani i u Vlaškoj i u Moldaviji. Oni su usvojili sledeće tačke:

•Garancija sila za autonomiju i neutralnost Vlaške i Moldavije. •Ujedinjenje zemlje pod imenom Rumunija kojom će vladati jedan strani knez. •Uvođenje ustavnog uređenja. •Izbor zajedničke skupštine i vlade za celu zemlju.

Divani su se početkom sledeće godine razišli ne rešavajući pitanja koja su se ticala seljaštva. Evropska diplomatija je radila. Francuski car privolio je ruskog da prihvati Ozbornski dogovor. Na međunarodnoj Konferenciji velikih sila usvojena je Konvencija o definitivnoj organizaciji rumunskih kneževina. U osnovi joj je ležao Ozbornski dogovor.

Po Konvenciji:

•Kneževine će se ubuduće zvati: Ujedinjene Kneževine Modlavija i Vlaška. •Svaka od njih imaće svog kneza, skupštinu i vladu. •Zakone od zajedničkog interesa pripremaće mešoviti organ, Centralni komitet. •Administrativno uređenje obe kneževine će se ujednačiti, ali će biti odvojeno.

Konvencija je smišljena da onemogući stvarno ujedinjenje. Međutim, velike sile nisu se obazirale na volju rumunskog naroda. Posle Pariskog mira, Porta je u svakoj kneževini imenovala po trojicu kajmakama. U Moldaviji su dvojica bili za ujedinjenje te su izolovali trećeg, turkofila. U Vlaškoj je bila obrnuta situacija, te jedan namesnik nije mogao da nametne svoju volju ostaloj dvojici. U Bukureštu je došlo do nemira. Pod stalnom pretnjom desetine hiljada građana, Skupština je primorana da za kneza Vlaške jednoglasno izabere Aleksandrua Jona Kuzu. Velike sile prihvatile su Kuzu za kneza. Bile su zauzete ratom u Italiji, te su stavljene pred svršen čin. Čak je i Porta priznala Kuzu koji je u Carigradu primio dva fermana o investituri.

Ujedinjenje je konačno postignuto 1859. godine. Dve vojske sastale su se u Ploeštiju i tom prilikom su stavljene pod jednu vrhovnu komandu. Unifikacija administrativnih i zakonodavnih institucija završena je početkom 1862. godine. Stvorena je jedinstvena skupština i jedinstvena vlada kneževine Rumunije. Time je ujedinjenje završeno. Rumunija je stekla nezavisnost od Osmanskog carstva 1878. godine nakon završetka dvogodišnjeg rata za ujedinjenje. Knez Kuza prihvatio je 1864. godine Ustav. Zakonom o selu iz iste godine ukinut je feudalizam. Veleposednički slojevi, nezadovoljni Kuzinom politikom, izdejstvovali su njegovu abdikaciju 1866. godine. Na rumunski presto došao je Karlo Hoencolern.

Vidi još[uredi]

Izvori[uredi]

  • Čedomir Popov; Građanska Evropa (1770-1914), Zavod za udžbenike (2010)