Махмуд II

Из Википедије, слободне енциклопедије
Махмуд II
MahmutII.jpg
Махмуд II
Датум рођења (1785-07-20)20. јул 1785.
Место рођења Османско царство
Датум смрти 1. јул 1839.(1839-07-01) (53 год.)
Место смрти Истанбул
Османско царство
Династија Османлије
Супружник Пертевнијал
Потомство Абдулмеџид I
Абдул Азиз
Период 18081839.
Претходник Мустафа IV
Наследник Абдул Меџид

Махмуд II (20. јул 17891. јул 1839) је био турски султан 1808—1839. године. До ступања на престо био је одсечен од јавности. Он је син султана Абдул Хамида I и францускиње Ами Дибук де Ривера. Због тога је називан ,, Хришћанским Султаном". Борио се са многим унутрашњим и спољним потешкоћама.

Његова владавина праћена је административним, фискалним и војним реформама које су кулминирале у време Танзимата, а спровели су их његови синови Абдулмеџид I и Абдул Азиз. Познат је као ,, Петар Велики од Турске". Укинуо је јаничаре 1826. године и тиме је уклонио све препреке на путу спровођена реформи.

Наследство[уреди]

Године 1808. Махмудов старији брат Мустафа IV наредио је погубљење њега и његовог рођака, смењеног султана Селима III како би угушио буну. Селим III је убијен, а Махмуд се спасао јер је био сакривен. За то се постарала његова мајка. Махмуд је наследио престо након што су побуњеници уклонили са престола, а касније убили његовог брата Мустафу IV. Вођа буне, Алемдар Мустафа-паша постао је један од Махмудових везира. Западни историчари приписују Махмуду веома лошу репутацију само зато што је владао у време када је османско царство изгубило добар део територије.

Постоје многе приче о покушају Махмудовог погубљења. Грузијанка по имену Џеврије почела је да скупља пепео када је чула да је Селим III убијен. Она је бацала пепео у очи џелатима и тиме купила Махмуду времена. Махмуд је изашао кроз прозор и попео се на кров харема, а онда су му људи који су га видели помогли да сиђе помоћу гомиле одеће од које су направили мердевине. У том тренутку Алемдар Мустафа- паша је са својим наоружаним људима видео беживотно тело Селима III и одмах прогласио Махмуда за новог султана. Џеврије је за своју храброст и заслуге при спасавању Махмуда била награђена тиме што је постала главна ризничарка у харему. Степениште у харему (златна стаза) се зове по њој због њене повезаности са догађајима и тим степеницама.

Почетак владавине[уреди]

Велики везир преузео је иницијативу по питању реформације која је прекинута државним ударом од стране конзервативних кругова који су довели Мустафу IV на власт. Везир је убијен током револта 1808., па је Махмуд привремено обуставио реформе. Његове касније реформе биће ефектније.

Рат са емиратом Дирија[уреди]

Током првих година Махмудове владавине, његов велики везир Мехмед Али-паша, гувернер Египта, успешно је повратио свете градове Меку (1813) и Медину (1812) од Дирија емирата.

Стилизовани потпис Махмуда II

Абдулах бин Сауд и прва Сауди држава су бранили муслиманима из османског царства да уђу у Меку и Медину, његови пратиоци су оскрнавили гробове Алија, Хасан ибн Алија и Хусеин ибн Алија. Абдулах бин Сауд и његова два пратиоца били су јавно погубљени због скрнављења светих градова.

Грчки рат за независност[уреди]

Битка за Наварино

Његова владавина такође је обележена првим османским сломом, када је Грчка добила независност испраћену револтом из 1821. године. Током битке код Ерзурума (1821), део османско-персијског рата (1821-1823), Махмудова супериорна сила била је поражена од стране Абас Мирзе, што је резултовало победом Персијанаца потврђену споразумом у Ерзеруму. Неколико година касније, године 1827., удружене морнарице Британије, Француске и Русије поразиле су османску флоту у бици код Наварина, тиме је османско царство било принуђено да призна независност Грчке цариградским споразумом у јулу 1832. године. Овај догађај, заједно са француском окупацијом Алжира 1830. означио је почетак постепеног распада османског царства. Етничке групе које нису чинили Турци, почеле су да дижу буне широм Европе и траже независност.

Укидање јаничара[уреди]

Један од најважнији подухвата Махмуда II јесте укидање јаничара 1826. , што је омогућило успостављање војске по узору на европску, састављену од румелијских Турака и азијских мањина. Јаничари су почели да губе глас као славна професионална војска.

Њихов борбени дух је током година почео да опада, почели су се бавити трговином, преузели су право женидбе. За време Султана Мурата I, 1362. године било је око 1000 јаничара, а за време Махмуда II их је било већ 140.000. Султан се одлучио да јаничаре коначно и беспоштедно укине, као препреку реформама. Ни народ више није стајао на страни елитних трупа. Тако је 15. јуна 1826. године султанова артљерија побила 8.000 јањичара. Султан је ферманом наредио потпуно укидање јањичарских јединица у Царству, што је завршено 1830. године. Један човек који је гатао, објавио је Махмуду II: „Ако их задржиш, од њих ћеш погинути. Ако их се ријешиш, исто ћеш погинути, само другачије“. Тако је и било.

Махмуд је такође одговоран за покоравање ирачких мамелука од стране Али Рида-паше 1831. године. Наредио је погубљење познатог Али-паше од Тепелена. Послао је великог везира да погубио бошњачког хероја Хусеина Градашчевића и раствори бошњачки елајет.

Танзимат[уреди]

Године 1839. почео је да припрема реформе Танзимата укључујући представљање министарског већа.

Танзимат је означио почетак османске модернизације и одмах имао ефекат на правне и социјалне аспекте живота у царству, као што су европски начин облачења, архитектура, прописи, организација институција и реформе земље.

Махмуд је био свестан да треба да одржава и традицију. Уз његов напор стрељаштво као спорт је оживљен у империји. Наредио је Мустафи Канију да напише књигу која је садржала историјат, као и начин прављења турских лукова. Оно што о томе знамо данас потиче управо из његове књиге.

Правне реформе[уреди]

Међу његовим реформама су едикти и фермани којима је укинуо веће за конфискацију и одузео добар део моћи својим пашама.

Оно што је претходило првим ферманима било је претварање имовине људи који су протерани или осуђени на смрт у власништво круне и државе.

Махмуд II након реформе у облачењу.
Махмуд II пре спровођења реформе у облачењу.

Другим ферманом забранио је управницима провинција (пашама и агама) да својевољно доносе смртне пресуде. Они нису смели да убију ни Турчина, а ни припадника раје, све док не добију легалну потврду од кадије, потписану од стране судије. Махмуд је направио истрајан систем по коме сви од кримилаца до врховних војних судија, па и до самог султана могу да истрају у својој жалби.

У исто време, Махмуд је дао пример реформи тако што је присуствовао на свим састанцима дивана или већа за разлику од његових претходника који су се држали ван државних послова. Избегавање дивана од стране султана вуче корене још из позног периода владавине султана Сулејмана Величанственог, а многи историчари тврде како је то један од главних разлога пада османске империје.

Махмуд је спречио једну од најгорих сметњи у вези са вакуфима, тако што је ставио њихове приходе под државну администрацију. Међутим, он није успео да подвргне ове велике поседе потребама владе. Његова модернизација обухватила је попуштање многих рестрикција попут забране алкохолних пића у царству, чак је и познато да је султан волео да пије вино у свом кругу пријатеља. Крајем његове владавине, његове реформе нормализовале су употребу алкохола међу вишом класом и политичким фигурама.

У његово време финансијска ситуација била је забрињавајућа и поједини друштвени слојеви били су угњетавани под притиском високих намета. При решавању компликованих проблема, Махмуд је показао најбољи могући дух најславнијих Ћупрулића (фамилија великих везира). Ферманом је 22. фебруара 1834. укинуо узнемирујуће намете које су гувернери провинција дуго времена узимали од становника. Истим едиктом сви порези осим два годишња намета били су котирани као злостављање. ,, Нико није игнорантан," казао је Махмуд II у овом документу, ,,обавезан сам да помогнем својим поданицима у борби против узнемирујућих пореских поступака, настојим да им непрестано олакшавам, а не повећавам терет и омогућим им мир и спокој. Дакле, ови опресивни поступци су против воље Бога и мојих наређења."

Харач (опорезивање по глави), иако је био благ и изузимао оне који су га платили служењем војске, био је покретачка сила тираније коју су дуго времена спроводили дрски провинцијски гувернери. Ферман из 1834. укинуо је стари модел његовог убирања и одредио да једино може да га намеће комисија у чијем саставу су кадија, муслимански гувернери, шевофи муниципија и раја у сваком дистрикту. Многи други финансијски напреци су остварени. Другом важном серијом мера упрошћена је и ојачана влада и велики број споредних канцеларија укинут. Султан Махмуд II омогућио је добар лични осећај економијом, организацијом царског домаћинства, сузбијањем титула без дужности и званичнике са платом који нису имали посла.

Војна реформа[уреди]

Ратни брог Махмудија

Махмуд се ефектно бавио феудалним добрима (тимарима и зијаметима). Ове институције су служиле за снабдевање старих ефектних војних снага, али су одавно престале да служе сврси. Причвршћавањем њих за јавне домене, Махмуд је материјално ојачао државне ресурсе и стао на крај гнезду корупције. Један од његових најодлучнијих акта био је акт о сузбијању Дере-бегова, наследних шефова провинција, који су највише ометали османски феудални систем и себе начинили ситним племством у свакој од провинција.

Смањење ових непослушних феудалаца није извршена од једанпут или без озбиљне борбе и честих побуна. Махмуд је чврсто очувао ове крупне мере и само је Кипар остао једина тачка која потиче од султана која је задржала ове бегове

Један од његових најзначајнијих подухвата био је укидање јаничара (кроз масовна крвопролића, борбе, погубљења и протеривања). То је омогућило стварање модерне османске војске познатије као ,,Победоносна војска Мухамеда" (тур. Asakir-i Mansure-i Muhammediye).

Од пораза код Наварина и губитка Грчке, Махмуд II настојао је ка томе да изгради снажну османску флоту. Први пароброди добијени су 1828. Године 1829. изграђен је највећи светски ратни брод, који је дуги низ година успео да задржи ту титулу. Био је то брод из линије Махмудије, који је имао 128 топова на 3 палубе и носио 1280 војника са собом изграђен је за османску морнарицу у царској фабрици морнаричког арсенала (Tersâne-i Âmire) на Златном рогу у Цариграду.

Смрт[уреди]

Маузолеј султана Махмуда II

Махмуд је умро од туберкулозе, док неки тврде да је убијен. Смрт га је задесила 1839. године. Мноштво људи широм империје дошло је да упути последњи поздрав своме владару. Наследио га је син Абдулмеџид I.

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Мустафа IV
Османски султани Наследник:
Абдул Меџид
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}