Nikola Čupić
Nikola Čupić (Šabac, 1836 — Oran, 31. januar 1870) bio je srpski zadužbinar, kapetan i pronalazač. On je bio je unuk Stojana Čupića, Zmaja od Noćaja, jedan od obrazovanijih i čuvenijih ljudi svog vremena.
Poreklo i obrazovanje[uredi | uredi izvor]
Po rođenju dobio je prezime svog oca Kurtović, ali je docnije uzeo prezime svoje majke Vasilije, koja je bila ćerka čuvenog ustanika Stojana Čupića.[1] Rastao je pod velikim uticajem slave svog dede, koji mu je bio veliki uzor. Smatrao je da će kao vojnik najbolje osvetiti dedinu smrt, a i nastaviti njegovu borbu za oslobođenje od Turaka, zato je posle završene škole u Šapcu, završio artiljerijsku školu u Beogradu. Postao je oficir i napredovao do kapetana prve klase 1863. za vreme kneza Mihaila.[2]
Savremenici ga opisuju kao lepog, vitkog, stasitog, crnomanjastog mladića, veoma naočitog i obrazovanog. Posebno ga je privlačila literatura o spiritualizmu i materijalizmu. Voleo je šah, a uzgajao je i konje, za koje se govorilo da su najlepši u Srbiji.
Bio je oženjen Jermilom Obrenović, ćerkom gospodara Jovana Obrenovića. Ovaj brak će potrajati nekoliko godina, nakon čega će im crkva dozvoliti da se razvedu. Nisu imali dece.[1]
Politika ga nije zanimala i nikada se nije njome bavio, ali se zato bavio vojnim pitanjima. Stalno je čekao dan kada će se vratiti u Bosnu da osveti svog dedu i maštao o oslobođenju zemlje. Ličnim sredsvima je nabavljao vojni materijal i kad god bi naišao na nešto što je moglo biti korisno za vojsku, rekao bi: „Ovo će valjati kad se pređe u Bosnu”.[1]
Bavio se i pronalazaštvom. Konstruisao je jedan mali pešadijski top, koji se za njegova života nije proizvodio i kola s malim uglom osovinskog okretanja.[2]
Bolest i smrt[uredi | uredi izvor]
U svim planovima i stremljenjima Nikolu je sprečila bolest. Konstatovana mu je tuberkuloza i pošto se tada verovalo da suv i jako topao vazduh leči tuberkulozu, on odlazi preko Francuske u Alžir i nastanjuje se u Oranu. Danas znamo da nije moglo da bude ni govora o nekom ozdravljanju, pogotovo u takvim tropskim uslovima, te Nikola Čupić umire 31. januara 1870. u trideset četvrtoj godini života.[1]
Samo nekoliko dana pred smrt pisao je svom prijatelju:
Čas je tu, mreti se mora. Leka mi nema. Moći nemam da se kući vratim, ah srpsko sunce, srpska zemljo! Hitam da učinim raspoloženje s mojim imanjem dok još ovo malo duše u meni traje. Kad ne bejah srećan da, kao što su moji stari, budem od koristi svojoj otadžbini na bojnom polju sa sabljom u ruci, za šta se vazda spremah, ostaviću sve svoje imanje na prosvetne celji, te da bar na ovom polju svojoj zemlji pomognem. I prosveta je oštra kao bojni mač i ona može da pognjavi Turke, i da osveti naše Kosovo. Vama amanet da se ovo izvrši. Ah! Slatka i draga Srbijo.[1]
Čupić je sahranjen u Oranu, a njegovi posmrtni ostaci nikada nisu nađeni pošto su groblje u kome je bio sahranjen, kao i znatan deo varoši Oran, razoreni u velikom zemljotresu 1890. i 1891. godine. Prilikom raščišćavanja ruševina groblje je uništeno a na njegovom mestu se kasnije proširila varoš. O ovom oštećenju groba svoga osnivača zadužbinski Odbor nije na vreme obavešten.[2]
Zadužbina Nikole Čupića[uredi | uredi izvor]
U svom testamentu napisao je Sve ostalo pokretno i nepokretno moje imanje da se upotrebi na izdavanje naučnih i moralnih dela.[2]
Čim je dobio obaveštenje o Čupićevom testamentu, ministar prosvete i crkvenih dela Kneževine Srbije Dimitrije Matić odredio je 21. oktobra 1871. dvanaest članova komisije čija je dužnost bila da utvrde stanje Čupićeve zaostavštine i postupe prema odredbama testamenta. Ta komisija je kasnije prerasla u Odbor Čupićeve zadužbine. U taj prvi odbor pozvani su dr Josif Pančić, Čedomilj Mijatović, Stojan Bošković, Sava Sretenović, Kosta Protić, Đorđe Maletić, Jovan Anđelković, Stojan Novaković, Milivoje Prajzović, Mata Karamarković, Jovan Pavlović i Kosta Marinković.[2]
Fond Zadužbine Čupićeve imao je kapital, 31. januara 1875. godine, od 6.000 dukata cesarskih koji je predat Upravi fondova na rukovanje. Na kraju prvog sastanka Odbora odlučeno je takođe da se objavljivanje zapisnika smatra kao oglas i poziv književnicima koji žele da im se dela izdaju o trošku zadužbine.
Godine 1877. doneta je odluka da se izdaje poseban časopis „Godišnjica”, koji će izlaziti svakog januara (po starom kalendaru) na dan smrti Nikole Čupića. Prva knjiga Godišnjice prodavana je preko knjižara u Beogradu, Novom Sadu i Pančevu po ceni od 2 dinara za Srbiju i 1 forinte za Austro-Ugarsku, s tim da se knjižarima nije smelo davati više od 25% od zarade.[2] Đacima i studentima Godišnjica je prodavana za 50% jeftinije do kraja njenog izlaženja. Primerci Godišnjice poslati su srpskim i stranim redakcijama radi oglašavanja. Tiraž ove prve knjige Godišnjice iznosio je 600 primeraka. Književna dela koja je prvih godina svoga rada izdavala Zadužbina Nikole Čupića bila su uglavnom patriotsko-poučna i naučno-popularna, dok se kasnije pretežno posvećivala pažnja književno-naučnom sadržaju.[2]
Odbor Čupićeve zadužbine doneo je odluku 1880. godine da se svakog 31. januara održi svečana javna sednica i parastos osnivaču. Održavanje ovih sednica prekinuo Prvi Svetski Rat, kao i sam rad Čupićeve zadužbine.[2]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d Urednik Gavrilović, Andra (1901). Znameniti Srbi XIX veka I tom. Zagreb: Naklada i štampa Srpske štamparije. str. 108—109.
- ^ a b v g d đ e ž Sofronijević, Mira (1995). „Darivali su svome otečestvu, Nikola Čupić, Književni fond Čupićeve zadužbine”. Projekat Rastko. Pristupljeno 08. 10. 2020.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Znameniti Srbi XIX veka I tom, ur. profesor A. Gavrilović, Zagreb 1901.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
