Oliva Kelso King

Oliva Kelso King
Oliva Kelso King i Ela
Lični podaci
Datum rođenja	(1885-06-29)29. jun 1885.
Mesto rođenja	Sidnej, Australija
Datum smrti	1958. (73 god.)
Mesto smrti	Melburn
Vojna karijera
Čin	sanitetski Narednik
Učešće u ratovima	Prvi svetski rat, Solunski front

Oliva Mej Kelso King (engl. Olive May Kelso King; 30. jun 1885—1. novembar 1958) bila je vozač ambulantnih kola Srpskog saniteta na Solunskom frontu, u toku Prvog svetskog rata. Odlikovana je Ordenom Miloša Obilića za hrabrost i Ordenom Svetog Save.

Detinjstvo i školovanje

Rođena je u bogatoj sidnejskoj porodici ser Kelso Kinga i njegove žene Irene. Školovala se u Engleskoj školi za devojčice u Sidneju, a kasnije i u Nemačkoj. Bila je avanturistkinja i bavila se planinarenjem.

Na putu za Srbiju

Početkom Prvog svetskog rata Kelso se 1914. našla u Engleskoj. Rešena da pomogne i podrži ratne napore, dobrovoljno odlučuje da postane vozač ambulantnih kola. Kako je Vojska kupila sva vozila, Kelso je bila primorana da od svog novca kupi polovni kombi, koji je preuredila za potrebe ambulantnog vozila i nazvala ga “Slon Ela”. Početkom 1915. godine pridružila se Savezničkoj poljskoj sanitetskoj službi, a zatim je prešla u Bolnicu škotskih žena. Ovu bolnicu osnovale su Škotske žene po ugledu na slične bolnice u Francuskoj, Rusiji itd. Bolnica je imala za cilj pomoć vojnim snagama saveznika širom svih frontova na kojima se ratovalo u Evropi, a posebno Kraljevini Srbiji, budući da se nakon balkanskih ratova ušla u novi rat manje naoružana, manje pripremljena i sa nedovoljnim sanitetom.

Pripadnice Bolnice škotskih žena u Šumadiji (1915) za vreme Velikog rata

Solunski front

Sredinom maja 1916. godine, Kelsovoj se ukazala prilika da bude vozač u srpskoj vojsci na Solunskom frontu, koji je nastao 1915. godine kao pokušaj saveznika da pomognu srpsku vojsku. Tako se pridružila jedinici pukovnika dr Romana Sondermajera, koji nakon smene dr Lazara Genčića 1916. godine, postaje načelnik saniteta Vrhovne komande. Vozila je ambulantna kola sa registarskom tablicom broj 3. U aprilu 1917. godine unapređena je i proglašena narednikom. Izuzetno junaštvo pokazala je tokom velikog požara u Solunu koji su slučajno izazvali francuski vojnici 18. avgusta 1917. Vozila je dvadeset i četiri sata bez prestanka, prevozeći ljude na sigurno. Za pokazanu požrtvovanost i herojstvo tada, odlikovana je Ordenom Miloša Obilića za hrabrost.

Život posle rata i smrt

Nakon rata nije želela da napusti Srbiju. Krajem 1918, uz velikodušnu pomoć bogatog oca i građana Sidneja, otvorila je sedamnaest mobilnih kantina za pomoć najugroženijim Srbima, obezbeđujući im lekove, hranu i odeću. Njen otac je osnovao fond za otvaranje kantina. Sakupljeno je više od 10.000 funti. Kantine su otvorene u Beogradu, Kraljevu, Nišu, Kragujevcu, itd. Preostali novac donirala je u dobrotvorne svrhe. Za ljubav prema Srbima i humanitarni rad, kralj Aleksandar joj je 1920. dodelio kraljevski Orden Svetog Save. Po povratku u Australiju bila je aktivan član organizacije Girl Guides Australia, gde je između ostalog, držala govore o iskustvu stečenom u toku rata. Preselila se u Melburn 1956, gde je i umrla 1. novembra 1958. godine.

Ukupno je oko 1500 građana Australije i Novog Zelanda bilo tokom Prvog svetskog rata sa srpskom vojskom. O njima je Bojan Pajić napisao knjigu.