Panfilo Kastaldi

Panfilo Kastaldi
Panfilo Kastaldi
Puno ime	Panfilo Castaldi
Datum rođenja	1430.
Mesto rođenja	Feltre, Mletačka republika
Datum smrti	oktobar/novembar 1487.
Mesto smrti	Zadar, Mletačka republika

Panfilo Kastaldi (ital. Panfilo Castaldi; Feltre, 1430. – Zadar, 1487) bio je italijanski lekar i štampar, jedan od nekolicine njih, pored Gutenberga, kojima se pridavalo prvenstvo izuma štampe pokretnim metalnim slovima. Među ostalim mogućim prvim štamparima su Lorens Koster, Prokop Valdvogel i Žan Brito.

Biografija

Rane godine života i porodica

Panfilo Kastaldi rođen je u Feltreu oko 1430. u porodici koja je pripadala sitnom plemstvu, a čiji su se članovi ipak bavili slobodnim profesijama: deda Vitore bio je lekar, brat Daniele beležnik, a Danielov sin je navodno bio čuveni pravnik i humanista po imenu Kornelio.

Obrazovanje

Kastaldi je izučavao slobodne veštine godine 1449. u Padovi gde su mu učitelji najverovatnije bili neki od znamenitijih predstavnika padovskih akademaca tog veka: Gaetano da Tjene, Siđizmondo Polikastri, Mateolo iz Peruđe. Gaetano da Tjene mu je svečano uručio zvanje doktora slobodnih veština godine 1451. Potom je nastavo sa medicinskim studijama, i dalje u Padovi, gde je dobio je diplomu iz medicine pre 1457. Te godine biva nazvan phisicus u zapisniku venecijanskog notara Vitorea. Panfilo Kastaldi je započeo svoju profesionalnu aktivnost 21. septembra 1461. kao lekar u Koparu, ali najverovatnije tada nije bio zadovoljan svojim smeštajem, pa je tri godine kasnije konkurisao za isti posao, ali u Belunu. Ne zna se da li je Kastaldi nastavio da se bavi svojom profesijom u Koparu ili se preselio. Ponovo je u Feltreu 28. februara 1466. godine, ali najverovatnije da bi mu biskupov vikar dao potvrdu za njega i brata Daniela o investiranju u neke brdske feude. Potom se nalazio u Veneciji avgusta 1469.

Kastaldi kao štampar

U Veneciju je uvedeno štampanje pojedinačnim pokretnim slovima 1469. godine objavljivanjem Ciceronovih Porodična prepiska, a koje je pripremio Johan fon Špejer. Kastaldi je zasigurno upoznao ovaj izum i tako je imao prilike da stekne praktično iskustvo koje je za kratko vreme pretvorilo turobnog i nemirnog lekara u poslovnog čoveka i štampara. Možda nijedan dokument ne može nikada to potvrditi, ali je nesumnjivo da je Kastaldi imao prilike da prouči tu novu štamparsku tehniku i da stupi u dodir sa onima koji su je koristili. Njegovi budući saradnici su verovatno bili radnici iz radionice Johana i Vindelina fon Špejera u Veneciji 1470. godine.

Kastaldi nije propustio priliku da uoči očigledne ekonomske mogućnosti izuma, ali je smatrao da nije bio dobar trenutak da okuša sreću u Veneciji jer se konkurencija povećavala uprkos petogodišnjoj privilegiji koja je data Johanu fon Špejeru. Stoga je odlučio da se time bavi u nekom drugom gradu u kom je štampa još uvek bila nepoznata. Okrenuo se Milanu Milano je bio važan grad, pa je zasigurno morao da ima potencijalno tržište knjigama koje je dosta obećavalo. O tome svedoči to što su od marta 1469. tri osobe jedna za drugom pokušavale da uvedu štampu.

Prvi je bio izvesni Antonio Kača, takođe lekar, ali se bez sumnje njegov pokušaj izjalovio. Potom je pokušao i izvesni Antonio Pianela, iz Venecije i majstor od Manje, čije se ime ne zna. Uspeo je u tome samo ovaj prvi dobivši, 7. septembra 1470, privilegiju u trajanju od pet godina pod uslovom da niko ne pokaže da ume da radi bolje od njega.

Možda je Kastaldi uspeo da se dokaže ili je možda Pianela odustao od svoga poduhvata. Ono što je sigurno je to da nema daljih vesti o njegovom štamparskom radu, niti je moguće da se dokažu njegove veze sa Kastaldijem.

Štamparska delatnost

Nije se sačuvao akt kojim je milanski vojvoda dao Kastaldiju privilegiju petogodišnjeg štamparstva u Milanu. Zna se o njegovom postojanju iz jednog dokumenta iz maja 1472, te se smatra da mu je data tokom prethodne godine. Naime, 3. avgusta 1471. objavljen je, bez imena štampara, ali je zasigurno reč o Kastaldijevom i delu njegovih saradnika, prva knjiga štampana u Milanu: De verborum significatione Pompeja Festa, štampana čitkim rimskim slovima jasnog venecijanskog porekla. Nakon štampnja Festovog dela je usledilo štampanje izdanja Kozmografije Pomponija Mele, ali ovoga puta bez imena štampara. Akt od 29. oktobra 1471. može dokumentovati ugovor između paroha San Vitorea di Kazorate, Đulijana Merlija, i braće Antonija i Fortunata Zarotija sa Gabrijelom Orsonijem koji je predstavljao sebe i Kastaldija. U pitanju je akt o štampanju tri stotine primeraka Ciceronove Porodične prepiske. Ovaj ugovor je veoma važan iz više razloga: pre svega jer je jedini dokument koji nam daje pravo da pripišemo Kastaldiju, ili bolje štampariji kojom je on upravljao; štampanje knjiga koje mu se pripisuju, a koje nemaju ime štampara.

Štampanje Cicerona je zaista i bilo obavljeno bez napomena o štampariji. Porodične prepiske su odštampane lepim rimskim karakterima, čija velika slova, a i opšti izgled, veoma nalikuju na ono koje je koristio Jenson 1470. u Veneciji, međutim, nalikuju i na ona koja je koristio Johan fon Špejer, a koja su se ranije koristila za štampanje Festovog i Melovog dela i mnogih drugih dela od manjeg značaja. Zatim postoji još jedan dokument iz oktobra 1471. koji je važan jer sadrži imena saradnika, i, kako se čini, Kastaldijevih ortaka; Gabrijela Orsonija i Antonio i Fortunato Zaroti. Njegovi ortaci su po svoj prilici obavljali sam posao štampanja, a Kastaldi se bavio upravljanjem i organizacijom. Antonio Zaroto će kasnije nastaviti sam svoju štamparsku delatnost, isprva sa Kastaldijevim slovima, još dugo godina i doživeo je veliki štamparski uspeh. Nekoliko štampanih dela bez napomene o štampariji - Život Device Marije Antonija Komacana i Persa di Negroponte oktavama anonimnog autora, sačinjavaju potpuni spisak izdanja koja se mogu sa dovoljno sigurnosti pripisati Kastaldijevoj štampariji. Ono što je veoma značajno je da su ova dva dela i Ciceron štampani manje-više u isto vreme u Milanu od strane Filipa da Lavanja, kao direktna i krajnje nelojalna konkurencija i u očiglednom kontrastu sa privilegijom koju je vojvoda dao Kastaldiju. Međutim, treba uzeti u obzir dokumenta iz Državnog arhiva Milana kada se govori o konkurencijama i pokušaju Filipa da Lavanje, a verovatno i drugih štampara, da započnu u Milanu štamparsku delatnost slobodno, uprkos monopolu koji je u trajanju od pet godina bio dodeljen Kastaldiju. Prvih dana marta 1472, malo pre nego što je Filipo da Lavanja završio izradu štampane knjige Ciceronove (25. mart 1472), Kastaldi je pozvan u Viđevano na dvor vojvode Galeaca Marije Sforce. Ne zna se šta mu je rečeno, ali može da se zaključi na osnovu odredebe koju je vojvoda dao upraviteljima prihoda dana 5. maja 1472. da je Kastaldiju dopušteno da se vrati u Veneciju sa svojim štamparskim mašinama bez plaćanja poreza. Prethodno je Kastaldi odustao od privilegije da bi ko god želi mogao da štampa slobodno. Na ovaj način se okončao pokušaj jednog lekara iz Feltra da se bavi štamparstvom, ali dva ovlašćenja koja je dao advokatima jula 1472. svedoče da je njegova štamparska aktivnost u Milanu ipak imala neke pravosudne posledice. Nakon ovlašćenja se vratio u Veneciju gde je njegovo prisustvo dokumentovano aprila 1474. godine. Nije pokušavao iznova da započne štamparski posao, pa je verovatno svoj materijal i mašine prepustio drugima, a o tome govori podatak da su se njegova slova pojavila kasnije 1475. godine u Venecji kod dvojice osrednjih štampara: Lorenca dal'Akuile i Sibilina Umbrijskog.

Povratak lekarskoj profesiji

Ponovo je počeo da se bavi lekarskom profesijom. Ponovo je bio u Koparu 25. novembra 1478. prilikom sklapanja testamenta gde je bio svedok 10. aprila 1482. i u bliskim je odnosima sa prokuratorom Mletačke republike, Nikoloom Venijerom. U Zadru je radio kao lekar i najverovatnije je to zaduženje dobio tek nedavno zato što za zastupnika radi sređivanja nezavršenih poslova iz Kopara imenije Lorenca dal'Akuile. Zatim skoro narednih sedam godina je Kastaldijevo prisustvo u Zadru dokumentovano, gde se bavio lekarskom profesijom. Bio je veoma poštovan lekar i ugledan što se može zaključiti na osnovu toga što je prisustvovao kao svedok u mnogim slučajevima. U Zadru je boravio sve do smrti u novembru ili prvih dana decembra 1487. godine. U dokumentu od 8. tog meseca, pored imena sina Leonarda i zeta Paola Kanala se pominje i Kastaldijevo ime.

Pitanje Panfila Kastaldija

Pred kraj 19. veka tzv. pitanje Panfila Kastaldija izazvalo je beskonačne polemike, a poteklo je iz odlomka jedne hronike gradića Feltra čiji je autor jedan franjevac iz 17. veka, Kambruci, u kojoj tvrdi, pozivajući se na starije hronike, da je izumitelj štampe pokretnim slovima navodno bio, oko 1456, baš Kastaldi. Od njega ju je preuzeo Fust, a od ovoga Gutenberg.

Zbog ove vesti, koja je verovatno posledica pogrešno shvaćene stvarne Kastaldijeve štamparske aktivnost u Milanu, buknulo je oduševljenje zbog nepriznatog izumitelja iz Italije uz tvrdnje zasnovane više na patriotskom osećanju nego na objektivnim istorijskim svedočanstvima. Zbog ove vesti, ali i zbog drugih legendi o njegovom prvenstvu izuma, kao i o podučavanju Gutemberga, narod Venecije je zbog tadašnje sistematske propagande severne Italije i ponosa zaista verovao u njihovu istinitost. Stoga su mu je taj narod severa tadašnje Italije podigao statuu sa natpisom: Panfiliju Kastaldiju, velikodušnom pronalazaču pokretne štampe, Italija odaje veliku počast. Kambrucijeva tvrdnja je pominjana u raznim spisima iz 16. i 17. veka, ali nije joj se pridavo veliki značaj. Na značaju je dobila tek kada je I. Bernardi 1864. godine objavio članak o tome u listu La mente.

Međutim, ova teza je već naredne godine ubrzo pobijena. Pobio ju je Lučano Skarabeli u listu L'Anunciatore iz Fana. Ovu raspravu je prekratilo štamparsko udruženje podizanjem statue Kastaldiju kao izumitelju štampe 1867. Preovladavajuće mišljenje su potvrdili, barem se tako činilo, dokumenti iz 1884. koja je par godina ranije E. Mot otkrio u Državnom arhivu grada i koji su nepobitno dokazivali povezanost Kastaldija sa štampom i njegovu delatnost u Milanu. Stanje se znatno zakomlikovalo kada je Tomazić 1884. godine objavio sećanje u rukopisu koje je ostavio Karnjati, starešina franjevačkog manastira u Koparu. Karnjati je naveo da je u biblioteci tog manastira sačuvano dveju knjiga, koje je navodno štampao Kastaldi 1461. godine u istarskom gradu. Međutim, od ovih knjižica nije ostao nikakav trag i pitanje o Kastaldiju je ostalo nerešeno, sve dok udruženje štampara nije odlučilo da se ovaj problem istraži. Bibliotekar venecijanske biblioteke Marčane, K. Kastelani je svojim istraživanjem razočarao Kastaldijeve pristalice i čak je negirao ne samo ekstremnu teoriju o Kastaldijevom izumu štampe, već i onu teoriju o Kastaldiju kao prvom italijanskom štamparu.

Definitivnu reč o ovom pitanju napisao je Fumagali: uz poneku nedoumicu, 1891. u pitanju Panfilija Kastaldija u kom je ipak smatrao mogućim da je lekar iz Feltra mogao da izume štampu, premda nema neoborivih dokaza, i najzad u svom Tipografskom leksikonu 1905, gde tvrdi da sad već niko ne može da ospori da je Gutenberg pravi izumitelj štampe. Nakon Fumagalijevog preciziranja pitanje Kastaldija je zaključeno i više nije pokretano.

Literatura

• Duggan, Mary Kay (1992). Italian Music Incunabula:Printers and Type. Berkeley: Universitz of California Press. str. 160. ISBN 0520057853. 
• Ringwalt, John Luther (1871). American Encyclopaedia of Printing. Menamin & Ringwalt, 1871. str. 96—97. Pristupljeno 10. 4. 2017. 
• Fugaldi, Salvatore; S. Sosa, Guillermo (1982). IL MANUALE DEGLI INCUNABOLI (PDF). str. 86. 
• Vukić, Marija (2014). Omaž Gutenbergovoj galaksiji (1. izd.). Novi Sad: Stylos Art. str. 106. ISBN 978-86-7473-621-0.