Pređi na sadržaj

Pravednost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Pravednost je idealno, moralno ispravno stanje stvari ili ličnosti.[1] Pravednost is a particular body of law that was developed in the English Court of Chancery.[2] Its general purpose is to provide a remedy for situations where the law is not flexible enough for the usual court system to deliver a fair resolution to a case.[3] The concept of equity is deeply intertwined with its historical origins in the common law system used in England.[3] However, equity is in some ways a separate system from common law: it has its own established rules and principles, and was historically administered by separate courts, called "courts of equity" or "courts of chancery".[3]

Pravednost postoji u domaćem pravu, kako u građanskom pravu, tako i u sistemima običajnog prava, i u međunarodnom pravu.[2] Tradicija pravičnosti počinje u antici sa Aristotelovim spisima (epieikeia) i rimskim pravom (aequitas).[2][4] Kasnije, u sistemima građanskog prava, pravičnost je integrisana u pravna pravila, dok je u sistemima običajnog prava postala samostalan zakon.[2]

Platonovo određenje pravednosti[uredi | uredi izvor]

Platon daje sledeću definiciju za »pravednost«. On veli: »Pravednost je posedovanje i delanje onoga šta kome pripada« (433).

To znači da svako za svoj rad ima dobijati onoliko koliko taj rad vredi, i da ima raditi ono za što je najsposobniji. Prema tome, pravedan je onaj čovek koji stoji baš na pravom mestu, i vrši ono što najbolje može da vrši, i punom i jednakom merom vraća za ono što dobija. I zato bi društvo pravednih ljudi bilo najharmoničnija i za rad najsposobnija grupa, jer bi svaki član stojao na svome mestu i vršio funkciju za koju ga je priroda odredila, slično instrumentima y savršenom orkestru. Pravednost y jednom društvu ličila bi na onu harmoniju odnosa kojom se planete održavaju y svom pravilnom (ili, kako bi Pitagora kazao, muzikalnom) hodu. Tako organizovano, društvo bi bilo sposobno za dalji život; i pravednost bi dobila neku vrstu darvinske potvrde. Gde ljudi ne stoje na svom prirodnom mestu, gde trgovac pritišće državnika, ili gde ratnik otima položaj vladara — tu je koordinacija delova razorena, veze pucaju, i društvo se rastvara i rasturuje. Pravednost je stvaralačka koordinacija.

Pravednost je taxis kai kosmos — poredak i lepota — duševnih delova; to je duši ono isto što i zdravlje telu. Svako zlo je disharmonija; i to između čoveka i prirode, ili između čoveka i drugih ljudi, ili između čoveka i njegove vlastite prirode.

Tako Platon odgovara Trasimahu, Kaliklu i svima ničeovcima koji se još mogu naći: pravednost nije gola snaga, nego harmonična snaga — požuda i ljudi y poretku što ga udešavaju um i organizacija ; pravednost nije pravo jačih, nego stvaralačka i jaka harmonija celine.

Pravičnost u jurisdikcijama običajnog prava (opšteg)[uredi | uredi izvor]

Sud u Londonu, početkom 19. veka

U jurisdikcijama koje prate engleski sistem običajnog prava, pravičnost je zakon koji je razvijen u engleskom sudu pravde i koji se sada primenjuje uporedo sa opštim pravom.[5] U jurisdikcijama običajnog prava, reč „pravičnost“ „nije sinonim za 'opštu pravičnost' ili 'prirodnu pravdu'“, već se odnosi na „posebni skup pravila koja su nastala u posebnom sistemu sudova“.[6]

Tokom većeg dela svoje istorije, englesko običajno pravo je uglavnom bilo razvijeno i vođeno u centralnim kraljevskim sudovima: Sudu Kraljevske klupe, Sudu za opštih žalbi i Državnoj blagajni. Pravičnost je bilo ime dato zakonu koji je primenjivan u Sudu pravde. Reforme pravosuđa tokom 1870-ih su izvršile proceduralnu fuziju dva tela zakona, okončavajući njihovo institucionalno razdvajanje. Međutim, reforme nisu spojile same zakone. Na primer, ovaj nedostatak sjedinjenja značio je da još uvek nije bilo moguće dobiti pravičan pravni lek za nepravdu koja je u vezi sa čisto uobičajenim pravom. Sudsko ili akademsko rezonovanje koje pretpostavlja suprotno je opisano kao „greška fuzije“.[7]

Jurisdikcije koje su nasledile sistem običajnog prava razlikuju se u svom tretmanu pravičnosti. Tokom dvadesetog veka neki sistemi običajnog prava počeli su da manje naglašavaju istorijsko ili institucionalno poreklo materijalnopravnih pravila. U Engleskoj i Velsu, Australiji, Novom Zelandu i Kanadi, pitanja kapitala ostaju u okviru zasebnog zakona.[7][8][9]

U drugom delu dvadesetog veka došlo je do pojačane debate o korisnosti tretiranja svojine kao posebnog korpusa zakona. Ove debate su nazvane „fuzionim ratovima”.[10][11] Poseban naglasak u ovoj debati bio je usredsređen na koncept neopravdanog bogaćenja i na to da li se oblasti prava koje se tradicionalno razmatraju odvojeno mogu racionalizovati kao deo jedinstvenog korpusa zakona poznatog kao zakon o neopravdanom bogaćenju.[12][13][14]

Istorija pravičnosti u jurisdikcijama običajnog prava[uredi | uredi izvor]

Nakon normanskog osvajanja Engleske u 11. veku, kraljevska pravda je počela da se sprovodi u tri centralna suda: Sud kraljevskog stola, Sud za opšte žalbe i Državna blagajna. Običajno pravo se razvilo u ovim kraljevskim sudovima, koji su stvoreni kraljevom vlašću, i čija je nadležnost nad sporovima između kraljevih podanika bila zasnovana na kraljevom nalogu.[15] U početku, sudski nalog je verovatno bio nejasna naredba da se postupi kako treba prema tužiocu,[15] i obično je bila pismena blagodat, izdata po volji kralja.[16]

Tokom 12. i 13. veka, pismena procedura je postepeno evoluirala u nešto mnogo rigidnije. Sve naloge za pokretanje postupka morale su da otkupe parničari u sudu, na čijem je čelu bio lord kancelar.[15] Nakon što su spisi počeli da postaju konkretniji i kreativniji (u smislu tražene pomoći), Parlament je 1258. odgovorio tako što je u Oksfordskim odredbama predvidio da kancelar više ne može da stvara nove spise bez dozvole kralja i Kraljevskog saveta (curia regis).[15] Na osnovu takvog ovlašćenja,[15] stranke su mogle da kupe određene nabrojane sudske naloge de cursu (kao što se podrazumeva) koji su kasnije postali poznati kao nalozi ex debito justitiae (kao stvar prava).[16] Svaki od ovih naloga bio je povezan sa određenim okolnostima i vodio je do određene vrste presude.[15] Procedura u sudovima običajnog prava postala je usko fokusirana na formu radnje (posebni postupak koji je ovlašćen posebnim nalogom za sprovođenje određenog materijalnog prava), a ne na ono što bi savremeni pravnici sada nazvali razlogom tužbe (osnovno materijalno pravo koje treba uspostaviti).

Stranke su počele da traže pomoć protiv nepravednih presuda sudova opšteg prava tako što su podnosili peticije kralju. Takve molbe je u početku obrađivao Kraljevski savet, koji je i sam bio prilično preopterećen, i Savet je počeo da delegira saslušanje takvih molbi lordu kancelaru.[17] Ovo delegiranje se često pravda činjenicom da je lord kancelar doslovno bio čuvar kraljeve savesti,[18][19] iako je Fransis Palgrejv tvrdio da je delegiranje u početku bilo vođeno praktičnim interesima, a moralno opravdanje je došlo kasnije.[17] Do 14. veka izgleda da je ured Kancelara delovao kao sud, dajući pravne lekove za slučajeve u kojima su stroge procedure običajnog prava činile nepravdu ili nisu pružale nikakav lek zaslužnom tužiocu. Kancelari su često imali teološku i svešteničku obuku i bili su dobro upućeni u rimsko pravo i kanonsko pravo.[18][20] Tokom ove ere, rimski koncept aequitas uticao je na razvoj izrazito drugačijeg, ali srodnog engleskog koncepta pravičnosti: „Pravičnost kojom su upravljali rani engleski kancelari... [je] priznato bila pozajmljena od aequitas i sudskih ovlašćenja rimskih magistrata.“[18] Do 15. veka sudska vlast ureda Kancelara bila je jasno priznata.

Pravičnost, kao skup pravila, uveliko se razlikovala od kancelara do kancelara, sve do kraja 16. veka. Pošto je prvim kancelarima nedostajala formalna pravna obuka u tradiciji običajnog prava i nisu pokazivali mnogo obzira na presedan, njihove odluke su često bile veoma različite. Godine 1529, advokat, ser Tomas Mor, imenovan je za kancelara, što je označilo početak nove ere. Nakon ovog vremena, svi budući kancelari su bili advokati. Počevši od 1557. godine, evidencija o postupcima pred Kancelarskim sudom je redovno vođena, razvijeno je nekoliko doktrina pravednosti, a pravičnost je počela da se razvija u sistem presedana poput svog srodnika iz običajnog prava. Vremenom, pravedna jurisprudencija je postepeno postala „telo pravičnog prava, složenog, doktrinarnog i opsednutog pravilima kao što je običajno pravo ikada bilo.“[21]

Ured kancelara je i dalje bio predmet opsežnih kritika, od kojih je najpoznatiji aforizam pravnika Džona Seldena iz 17. veka:

Pravičnost je varljiva stvar: za pravo imamo meru, znamo u šta da se pouzdamo; pravičnost je u skladu sa savesti onoga ko je kancelar, a kako je ona šira ili uža, takva je i pravičnost. Sve je to jedno kao da treba da se napravi standard za meru koju zovemo stopa, kancelarova stopa; kako bi to samo bila neizvesna mera? Jedan kancelar ima dugo stopalo, drugi kratko stopalo, treći osrednje stopalo: 'ista je stvar u savesti kancelara.[22]

Ova tenzija je dostigla vrhunac u slučaju grofa Oksforda (1615) gde je presuda glavnog sudije Kuka navodno dobijena prevarom.[23] Lord kancelar, Lord Elsmer, izdao je zabranu Kancelarije kojom se zabranjuje sprovođenje poretka običajnog prava. Dva suda su se našla u ćorsokaku, a stvar je na kraju prosleđena državnom tužiocu, ser Fransisu Bejkonu. Ser Fransis je, autoritetom kralja Džejmsa I, podržao upotrebu pravedne zabrane i zaključio da će u slučaju bilo kakvog sukoba između običajnog prava i svojinskih pitanja, prevladati zakon o svojini.[24] Primat svojine u Engleskoj je kasnije ustoličen u Zakonima o pravosuđu iz 1870-ih, koji su takođe poslužili za spajanje imovinskih sudova i onih običajnog prava (iako ne i samih sistema) u jedan jedinstveni sudski sistem.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Aristotle, Ethics (1976) p. 186
  2. ^ a b v g Titi, Catharine (2021). The Function of Equity in International Law. Oxford University Press 2021. str. 11ff. ISBN 9780198868002. 
  3. ^ a b v Black, Henry Campbell (1891). A Law Dictionary, containing definitions of the terms and phrases of American and English jurisprudence, ancient and modern (second izd.). West Publishing Co. str. 432—3. Pristupljeno 14. 5. 2021. 
  4. ^ María José Falcón y Tella, Equity and Law (Peter Muckley tr, Martinus Nijhoff 2008)
  5. ^ 'Common law' here is used in its narrow sense, referring to that body of law principally developed in the superior courts of common law: King's Bench and Common Pleas.
  6. ^ Farnsworth, E. Allan (2010). Sheppard, Steve, ur. An Introduction to the Legal System of the United States (4th izd.). Oxford: Oxford University Press. str. 105. ISBN 9780199733101. Pristupljeno 17. 11. 2020. 
  7. ^ a b Heydon, JD; Leeming, MJ; Turner, PG (2014). Meagher, Gummow & Lehane's Equity: Doctrine and Remedies. Trusts, Wills and Probate Library (5th izd.). LexisNexis. ISBN 9780409332254. 
  8. ^ McGhee, John, ur. (13. 12. 2017). Snell's Equity (33rd izd.). Sweet & Maxwell. ISBN 9780414051607. 
  9. ^ There is currently a divergence of opinion between the High Court of Australia and the Supreme Court of England on this point. In Australia, the continuing existence of the equitable jurisdiction to relieve against penalties has been confirmed: Andrews v Australia and New Zealand Banking Group Limited [2012] HCA 30, 247 CLR 205. In England, this view was not adopted: Cavendish Square Holding BV v Talal El Makdessi [2015] UKSC 67.
  10. ^ Degeling, Simone; Edelman, James, ur. (oktobar 2005). Equity in Commercial Law. Sydney: Lawbook Co. ISBN 0-455-22208-8. .
  11. ^ For an example of the pro-fusionist view, see Andrew Burrows, Burrows, Andrew (1. 3. 2002), „We Do This At Common Law But That in Equity”, Oxford Journal of Legal Studies, 22 (1): 1—16, JSTOR 3600632, doi:10.1093/ojls/22.1.1 .
  12. ^ Birks, Peter (13. 1. 2005). Unjust Enrichment. Clarendon Law Series (2nd izd.). Oxford University Press. ISBN 9780199276981. 
  13. ^ Burrows, Andrew (2. 12. 2010). The Law of Restitution (3rd izd.). Oxford University Press. ISBN 9780199296521. 
  14. ^ Virgo, Graham (13. 8. 2015). The Principles of the Law of Restitution (3rd izd.). Oxford University Press. ISBN 9780198726388. 
  15. ^ a b v g d đ Kerly, Duncan Mackenzie (1890). An Historical Sketch of the Equitable Jurisdiction of the Court of Chancery. Cambridge: Cambridge University Press. str. 9. 
  16. ^ a b Goodnow, Frank J. (1891). „The Writ of Certiorari”. Political Science Quarterly. 6 (3): 493—536. JSTOR 2139490. doi:10.2307/2139490. 
  17. ^ a b Plucknett, Theodore Frank Thomas (1956). A Concise History of the Common Law (2001 reprint of 5th izd.). Boston: Little, Brown & Company. str. 180. ISBN 9781584771371. Pristupljeno 27. 2. 2021. 
  18. ^ a b v Burdick, William Livesey (1938). The Principles of Roman Law and Their Relation to Modern Law (2002 reprint izd.). The Lawbook Exchange. str. 79. ISBN 978-1-58477-253-8. 
  19. ^ Watt, Gary (2020). Trusts and Equity (9th izd.). Oxford: Oxford University Press. str. 5. ISBN 9780198854142. 
  20. ^ Worthington, Sarah (12. 10. 2006). Equity. Clarendon Law Series (2nd izd.). Oxford University Press. str. 10–11. ISBN 0199290504. 
  21. ^ Powell, H. Jefferson (leto 1993). „"Cardozo's Foot": The Chancellor's Conscience and Constructive Trusts”. Law and Contemporary Problems. 56 (3): 7—27. JSTOR 1192175. doi:10.2307/1192175.  At pp. 7-8.
  22. ^ J. Selden, Table Talk; quoted in Evans, Michael; Jack, R Ian, ur. (1984), Sources of English Legal and Constitutional History, Sydney: Butterworths, str. 223—224, ISBN 0409493821 
  23. ^ Earl of Oxford's Case, I Ch Rep I, 21 ER 485 (Court of Chancery 1615).
  24. ^ Watt, Gary (2020). Trusts and Equity (9th izd.). Oxford: Oxford University Press. str. 6. ISBN 9780198854142. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Pravednost na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Праведност&oldid=26681466”