Tomas Mor

С Википедије, слободне енциклопедије
Tomas Mor
Portret Tomasa Mora iz 1527. koji je uradio Hans Holbajn Mlađi
Datum rođenja(1478-02-07)7. februar 1478.
Mesto rođenjaLondon
 Kraljevina Engleska
Datum smrti6. jul 1535.(1535-07-06) (57 god.)
Mesto smrtiTauer Hil, London
 Kraljevina Engleska
StilHrišćanski humanizam[1]
renesansni humanizam
Prethodnik
Potpis

Tomas Mor (engl. Thomas More; London, 7. februar 1478Tauer Hil, London, 6. jul 1535) bio je engleski humanista, književnik i državnik.[7]

Biografija[уреди | уреди извор]

Tomas Mor je bio sin uglednog londonskog advokata i sudije Džona Mora. Po završetku osnovnog obrazovanja postao je paž kanterberijskog nadbiskupa Džona Mortona, gde se upoznao sa opasnostima i intrigama političkog života. To je snažno uticalo na mladog Tomasa, pa je i pored aktivnog političkog delovanja često razmišljao o povlačenju u neki manastir. Pod Mortonovim pokroviteljstvom i uz očevo odobrenje odlazi na Oksford, gde studira grčku i latinsku književnost. Ubrzo, po očevoj želji, vraća se u London da studira pravne nauke. Međutim, i pored velikog zalaganja u izučavanju prava, Mor nastavlja da se bavi književnošću, jezikom, filozofijom i teologijom. Pored velikog broja učenih ljudi, upoznaje i Erazma Roterdamskog, s kojim se brzo sprijateljio i koji mu je posvetio svoje delo Pohvala ludosti.

Posle završenih studija prava, Mor započinje uspešnu advokatsku karijeru, koja traje oko 15 godina. I pored učešća u javnom životu, i dalje gaji želju da se povuče u manastir. Ispod odela uvek je nosio grubu košulju od kostreti, kako bi trpeo telesne patnje.

Kada je već stekao ugled kao advokat, dobija poziv od kralja Henrija VIII da bude javni službenik na njegovom dvoru. Mor je znao da je ta služba puna rizika i da je slabije plaćena nego advokatura, ali je ipak prihvatio. Između ostalog, bio je zadužen da piše napade na Martina Lutera, osnivača protestantizma.

Kada se Mor prihvatio službe na dvoru, kralj Henri VIII je još uvek bio u dobrim odnosima sa rimskim papom Lavom X, ali je ubrzo došlo do razlaza zbog papinog neprihvatanja da prizna Henrijev razvod od prve žene, Katarine Aragonske (zbog kraljeve optužbe da mu nije obezbedila muškog naslednika). Vrhovni sudija, kardinal Volsi, nije uspeo da ubedi papu da prizna razvod, pa je na njegovo mesto postavljen Mor, koji se privatno nije slagao sa kraljevim potezima, ali javno nije dovodio u pitanje njegove odluke i suverenitet.

Kao vrhovni sudija, Mor se usredsredio na dva osnovna zadatka: 1.oblikovanje i unapređivanje sudskog sistema, 2.otkrivanje i sankcionisanje postupaka koje je smatrao opasnim po državu i crkvu. Njegove reforme su bile toliko temeljne i sveobuhvatne da ih mnogi porede sa Kromvelovim reformama iz 1530-ih godina. Na ovoj poziciji Mor je proveo 31 mesec. Kao slobodouman i savestan čovek on je sve više ulazio u sukob sa kraljem. Otvoreno se usprotivio njegovom i Kromvelovom pokušaju da preko parlamenta ukinu slobodu crkve koja joj je bila zagarantovana u Magna Carta. Čak je podneo ostavku kada se kralj razveo od Katarine i oženio Anom Bolen, ali je Henri nije prihvatio.

Godine 1534. Mor odbija da prihvati dekret po kojem bi svako Anino dete bilo punopravni naslednik prestola, kao i da prizna Henriju apsolutnu svetovnu i duhovnu vlast u Engleskog. Uhapšen je i zatvoren u zloglasni londonski Tauer (The Tower of London). Odbija sve molbe porodice i prijatelja da potpiše dekret. Tokom zatočenja bavi se pisanjem pobožnih tekstova i tumačenjem Svetog pisma. Pogubljen je 6. jula 1535. godine i sahranjen u kraljevskoj kapeli Sveti Petar u lancima, a četiri veka kasnije, 19. maja 1935, Katolička crkva ga je proglasila svecem.

Pisao je dela na engleskom i latinskom jeziku, a najpoznatije mu je delo Utopija, u kojem kritikuje društvene prilike u Engleskoj i suprotstavlja im viziju o idealnoj zajednici na zamišljenom ostrvu Utopiji.

Bibliografija[уреди | уреди извор]

  • More, Thomas. Yale Edition of the Complete Works of St. Thomas More (New Haven and London 1963–1997) links
  • Roper, William. The Life of Sir Thomas More (1556) ed. by Gerard B. Wegemer and Stephen W. Smith (Center for Thomas More Studies, 2003)[1] Архивирано на сајту Wayback Machine (8. јун 2012)
  • More, Thomas. Utopia (Norton Critical Editions) ed. by George M. Logan and Robert M. Adams (3rd. ed. 2010)
  • More, Thomas. Saint Thomas More: Selected Writings ed. by John F. Thornton (2003)
  • More, Thomas. The Last Letters of Thomas More ed. by Alvaro de Silva (2001)
  • More, Thomas (2004). Gerald B. Wegemer; Stephen W. Smith, ур. A Thomas More Source Book. Catholic University of America Press. 

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Topic 1.3: The Northern Renaissance” (PDF). 
  2. ^ „Plato's Dialectical Politics and Thomas More's Utopia”. Архивирано из оригинала 14. 11. 2019. г. Приступљено 09. 10. 2022. 
  3. ^ „AUGUSTINE'S AND MORE'S USE OF CICERO” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 09. 08. 2020. г. Приступљено 09. 10. 2022. 
  4. ^ Hodgkinson, Tom. „How Utopia shaped the world”. www.bbc.com. 
  5. ^ „Is Thomas More's 'Utopia'. 
  6. ^ Roper 2007, стр. 2.
  7. ^ „Thomas More | Biography, Beliefs, Books, Utopia, Death, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2024-02-03. Приступљено 2024-02-05. 

Literatura[уреди | уреди извор]

(Note: Brémond is frequently cited in Berglar (2009))

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]