Privreda Leskovca

Privreda Leskovca je moderna i prati model slobodnog tržišta. Mahom je zasnovana na uslužnim delatnostima i danas se vide uticaji stranih direktnih investicija. U prošlosti je Leskovac imao izuzetno razvijenu privredu, mahom zahvaljujući tekstilnoj industriji, zbog koje je u međuratnom periodu Leskovac često bio nazivan Mali Mančester.

Istorija

Period pre Drugog svetskog rata

Metaloprerađivačka industrija

• Preduzeće metalne galanterije „Montafan” vlasnika „Gligorije Petrović i komp”, raspolagalo je najnovijom tehnologijom i opremom iz Čehoslovačake. Konfikacijom kompletna oprema preseljena je u Beograd, metalsko preduzeće „Proleter".
• Metalsko preduzeće „Hristodor Tasić” je aprilskim bombardovanjem 1944. godine onesposobljeno za rad, a deo opreme odnesen.
• Fabrika Braće Đorđević „Kukar” je u toku rata porušena, a posle rata konfiskovana i odneta.
• Livnica „Sava” vlasnika Radule Dedića je 1941. godine nemačkim bombardovanjem oštećena, a posle Drugog svetskog rata prešla je u državnu svojinu i oprema odnesena.

Tekstilna industrija

Fabrika tekstila Stamenković

Leskovački industrijalac Lazar Teokarović je 1933. godine u Vučju podigao fabriku vunenih tkanina „Vučje”. To je u tom vremenu bila tehnološki najsavremenija fabrika vunenih tkanina u Srbiji. Iz fabrike su odnete najbolje tekstilne i druge mašine i oprema:

• 1947/10/08. godine u „Varteks” iz Varaždina (Hrvatska); „Vojvođanskoj industriji svile”; „Vunarskoj industriji” u Paraćinu 48 mašina za proizvodnju gajtana;
• 1948/04/19. godine „Tvornici Vila”, Čengov Vila (Bosna i Hercegovina); Belišću (Hrvatska) elektrogenergator za električnu centralu, dizel mašina za električnu centralu i dva visoka kotla na upojni gas.
• Tigl — Najstarija štamparska mašina

Juna meseca 1945. godine konfiskovana je fabrika „Gligorije Petrović i komp”, i posluje u društvenoj svojini pod nazivom TI „Kosta Stamenković”. U periodu od 1945—1952. godine iz ove fabrike u druge gradove (Pirot, Titograd, Užice, Prokuplje, Višegrad, Požarevac, Beograd, Tetovo, Zemun) odneto je 176 tekstilnih mašina.

Fabrika kudeljnih i pamučnih proizvoda osnovana 1904. godine pripadala je koncernu „Koste Ilića i sinova”(vidi Vlada Ilić), posle konfiskacije poslovalo je kao preduzeće „Zele Veljković”. Iz ove fabrike odneto je u Bačku Palanku: češljačica — automatska grebenara; u Odžake „sisal predilice”; fabrici džakova u Mladenovcu date su mašine za krojenje i sečenje hartije, kao i mašine za ušivanje džakova.

Štamparije

Leskovac je u predratnom periodu imao 4 štamparska preduzeća i to:

• Štamparsko preduzeće „Pokret” — vlasništvo Nikole Petrovića;
• Grafički zavod „Soko” — vlasništvo Nikolčića i Ilića;
• Grafičko preduzeće „Mladost” — vlasništvo Blagoja Petrovića
• Štamparija Žike Obrenovića

Demontaža i seoba grafičkih mašina iz ovih preduzeća odvojila se od 1948 do 1951. godine i odneto je 86 mašina za Vranje, Vladičin Han i Beograd.

Hemijska industrija

• Prvu Jugoslovensku fabriku gume „Rekord” u Leskovcu osnovao je Josif Čuljković, a njegov sin Mile Čuljković još više razvio. Prema podacima do 1953. godine preseljeno je 40—45 manjih i većih proizvodnih mašina, alata i hemijska laboratorija u Beograd.
• Industrijalac Nikola Stamenković formirao je fabriku za proizvodnju gumene robe „Morava”. Po oslobođenju fabrika je konfiskovana i 1948. godine preseljeno 13 većih i manjih proizvodnih mašina, alata i pribora u „Vulkan” u Nišu.
• Fabrika sapuna i kozmetike „Jablanica” Jovan Vlajčić i sinovi je odmah po oslobođenju konfiskovana i ubrzo je preseljena u Kruševac i ustupljena „Merimi”.
• Fabrika sapuna i kozmetike „Kukar” je odlukom državnih organa preseljena kada i Vlajčić sapunara, mada nema preciznih podataka o mestu preseljenja. Po nekima preseljena je u Kruševac, a po drugima u Novi Sad ili Osijek.
• Stara sapunara nalazila se u zgradi gde je danas smešten Leskovački kulturni centar.

Prehrambena industrija

U Leskovcu je 1928. godine izgrađena fabrika zejtina „Sveti Nikola”. Kasnije 1931. godine došlo je do promene vlasnika i imena firme. Vlasnik ove firme je bio Nikola Stojiljković, a poslovala je pod formom fabrika stonog ulja „Dubočica”. Po ovlašćenju fabrika je konfiskovana i ubrzo je kompletan mašinski park (21 mašina) preseljena u Uroševac (Kosovo i Metohija), a 30 radnika ostalo bez posla.

Zbog dugogodišnje pogubne politike u posleratnom periodu, Leskovac danas je izgubio rejting naprednog industrijskog grada.