Урошевац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Урошевац
Xhami dhe Kishë Orthodokse.jpg
Урошевац
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина Косово и Метохија
Округ Косовски
Општина Урошевац
Становништво
Становништво
 — 2011. Пад 42.628
Географске карактеристике
Координате 42°22′12″ СГШ; 21°09′18″ ИГД / 42.37° СГШ; 21.155° ИГД / 42.37; 21.155Координате: 42°22′12″ СГШ; 21°09′18″ ИГД / 42.37° СГШ; 21.155° ИГД / 42.37; 21.155
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина 573 м
Урошевац на мапи Србије
Урошевац
Урошевац

Урошевац (старији назив Феризовић, алб. Ferizaj, Ferizaji, Ferizoviç) је град и седиште истоимене општине у Србији, које се налази у југоистоћном делу Косова и Метохије и припада Косовском управном округу. Према попису из 2011. године било је 42.628 становника.[a]

Географија[уреди]

Налази се на јужном ободу Косовске котлине, у подножју Шар планине, на надморској висини од 573 метра. Смештен је на обалама реке Неродимке, познате по ретком хидролошком феномену — бифуркацији, на магистралном путу ПриштинаСкопље.

Историја[уреди]

Средњи век[уреди]

За разлику од самог града, који је релативно млад — настао крајем деветнаестог века, његова ужа околина је још у средњем веку била поприште бурних историјских догађаја.

Године 1183, појавом Немањића, а нарочито у 14. веку, овај део Косова постаје значајно политичко, привредно и културно средиште српске средњовековне државе. Тада је на територији око данашњег Урошевца постојао велики број племићких двораца и летњиковаца са богатим аристократским животом који се дешавао унутар њихових зидова. Они су били места окупљања српског племства и центри где су доношене важне политичке и друге одлуке, али и места која су походили страни изасланици и истакнути гости из владајућих европских племићких породица. Овде су изграђени неки од познатијих средњовековних дворова: Сврчин, Пауни, Неродимље, Штимље и други. У Сврчину је српски цар Душан први пут крунисан за краља године 1331, а дворац у Паунима, познат по својој лепоти, био је омиљено место краља Милутина. У Паунима је 1342. године цар Душан примио Јована VI Кантакузина, једног од претендената на византијски трон тог времена. Неродимље, са тврђавама Велики и Мали Петрич око дворца, била је омиљена резиденција Стефана Дечанског. У Штимљу се налазио дворац краља Уроша у коме је он наплаћивао дажбине. Након смрти Цара Уроша у Неродимљу 4. децембра 1371. године, ова територија улази у састав земаља Вука Бранковића, тада господара Дренице и Косова.[1]

Под турском влашћу[уреди]

Урошевац (Феризовић) почетком 20. века

У доба Отоманске империје, у пописним дефтерима, па ни у каснијим турским изворима, све до изградње железничке пруге, не помиње се насеље под именом Фериз-беј (Феризовић).

У то време, данашњи Урошевац (до 1912. Феризовић) био је само омање село окружено шумом и мочварама, све до 1873. када је отворена железничка пруга од Косовске Митровице до Скопља. Била је то прва значајнија пруга пуштена у саобраћај на територији данашње Србије. На скоро голом пољу, налазио се хан чији је господар био извесни Фериз-бег Шашивари. Поред хана је подигнута железничка станица, која по називу власника хана добија име Феризовић, а по станици и место које почиње да ниче уз њу. Када је око 1900. године насеље Феризовић подигнуто на степен мудирлука (среске испоставе) његово име је због српског облика по свом наставку избачено из званичне употребе и замењено именом Фериз Беј. Међутим, ово је име остало само у службеној употреби, а становништво је варошицу и даље звало Феризовић. Код сељака из околних места заживео је назив — Тасјан, што је турска форма француске речи station — станица, по објекту око кога је настао град.

Изградњом пруге путеви из правца Призрена са запада и Гњилана са истока одједном су добили на важности. Уместо коњским караванима пољопривредни и занатски производи овог дела Косова сада су могли да се превозе железницом до Солуна, а у Урошевцу је истоварана солунска роба за Призрен и Гњилане. За мање од 25 година око железничке станице израста варошица од 400 кућа и око 150 дућана. Захваљујући погодном географско-саобраћајном положају Урошевац постаје важан трговачки и транзитни центар оног времена. Будући да се развијао у последњим деценијама 19. века, у време када се и у централном делу Балканског полуострва осећао утицај европске културе, град је врло мало примио од турско-источњачког обележја. Као најмлађи град на Косову он у то време одаје утисак модерне вароши. Феризовић чак нема одвојену чаршију као остале вароши, већ се чаршија пружа дуж целе вароши, њеном средњом и највећом улицом. Ипак, мали и збијени дућани са ћепенцима откривала су турско-источњачки утицај на његову архитектуру. Почела је градња путева, ханова, школа... Место је већ имало џамију и крај ње турску школу. Срби су за градњу школе добили дозволу (ферман) 1879. године[2].

Пре званичног припајања Краљевини Србији, име града је промењено у Урошевац по Урошу Нејаком, задњем цару Српскога царства. Промена назива одиграла се 22. октобра 1912. године.[3]

Америчка војна база Бондстил се налази у непосредној близини града. Ова база је највећи послодавац у граду.

Становништво[уреди]

Према првом попису турских власти из 1455. (најстарији сачуван попис) од 646 села записаних у области Бранковића она која данас припадају Урошевцу спадају међу највећа (Штимље 109 кућа, Плешина 82, Миросавље 73, Сојево 72, Раховица 72, Горње Неродимље 71). Становништво ових села, судећи бар по њиховим именима и прерзименима, 90% је словенског порекла. Осталих 10% чине Арбанаси, Власи, Грци и други. Овај етнички састав почиње лагано, али континуирано да се мења, још у 15. веку. Највеће етничке промене и нагла исламизација настале су крајем 17. и у првој половини 18. века, после турско-аустријских ратова, када се један део хришћанског становништва, али и део Арбанаса католика, сели на север, док се други део под притиском намета, исламизује. Из брдских предела Северне Албаније спуштају се Арбанаси, чије насељавање турске власти условљавају исламизацијом.

Када је 1836. године познати француски путописац и научник Ами Буе посетио овај крај, осим хана Фериза Шашивара затекао је још само пет негруписаних кућа. Једна је припадала породици Шерет, а остале породици Гогај, која се још раније доселила из околине Скадра.

Пуштањем у рад железничке пруге Митровица — Скопље почињу интензивна досељавања на ову територију. Око железничке станице убрзо почињу да ничу ханови, дућани и занатске радње. У варошицу се досељавању трговаци и занатлија из околних места. Међу првима долазе призренски трговци албанске и српске националности, а међу првима се досељавају Абдуљ-ага, звани Лисица и породица Синадиновић. За њима долазе и познате цинцарске трговачке породице Куртић и Сантић, из околине Битоља, село Гопеш.

Брзи развој варошице, развој трговине и саобраћаја наметнули су потребу за даљим досељавањем трговаца и занатлија из суседних косовских градова и села. Тако се, 1894. године досељавају Хусеин Мила, звани Ђаковчанин, из Гњилана и Муфтијани из горњоморавског села Слатина. Познато је да је први пекар био Мила Андрејић, Арбанас-католик из Зјумаа (Северна Албанија), а први касапин Дима Павловић из Призрена. Највише занатлија је дошло из Призрена и то, грнчари Миленковићи, бојаџија Лука Призренац, обућар Башић, самарџија Синковић, а потом и Грковићи из Ораховца. Из Приштине су дошле прве сајџије Божовићи, као и терзије Вићентијевићи. Из Призрена су још дошли Синадиновићи, Деспотовићи, Галићи, Стаменковићи, Константиновићи, док су се из Приштине доселиле породице Панчетовић и Настић.

Према попису из 1921. Урошевац је заједно са Некодимом имао 728 кућа са 3.529 становника, а по попису из 1931. било је 1.026 кућа са 5.193 становника. Од тога је православним фамилијама припадало 475 кућа (2.244 члана), муслиманима 492 куће (2.691 члан), а католицима 59 кућа (258 чланова). Ови подаци говоре да је те 1931. године у Урошевцу становништво хришћанске вероисповести (православци и католици) било нешто бројније од оних који су се изјашњавали као муслимани.

Према 1981. године град је био већински насељен Албанцима. Након рата 1999. године готово сви Срби из града и околиних села били су принуђени да напусте своје куће и имања.

Етнички састав према попису из 1961.[4]
Албанци
  
6.960 59,7 %
Срби
  
3.894 33,4 %
Црногорци
  
243 2,1 %
Хрвати
  
183 1,6 %
Муслимани
  
83 0,7 %
Укупно: 11.665
Етнички састав према попису из 1981.[5]
Албанци
  
28.365 75,3 %
Срби
  
5.202 13,8 %
Роми
  
1.813 4,8 %
Муслимани
  
1.525 4 %
Црногорци
  
262 0,7 %
Укупно: 37.659
Етнички састав према попису из 2011.[6]
Албанци
  
39.811 93,4 %
Ашкалије
  
2.203 5,2 %
Роми
  
178 0,4 %
Укупно: 42.628

Број становника на пописима:

Демографија[7]
Година Становника
1948. 6.685
1953. 8.165
1961. 11.665
1971. 22.239
1981. 37.659
1991. 57.918

Верски објекти[уреди]

Саборна црква Св. Цара Уроша, саграђена је између 1929. и 1933. године, у истом дворишту са џамијом — што је куриозитет не само за оно време. Градитељ је био Јосиф Михаиловић, архитекта из Скопља. Збирка икона припада периоду српског средњовековног иконописа, а икону Свете Тројице осликао је Јосиф Радевић из Лазаропоља 1896. године. Црква има заветне дарове из 1909, кадионицу и неколико звона која су поклониле жене Крагујевца 1912. Иконостас је из 19. века, израђен у дуборезу и дар је краља Александра Карађорђевића.

Овај храм су током немира 17. марта 2004. оскрнавили албански екстремисти.

Џамију је дао да се сагради Дервиш-паша, у спомен победи над Арнаутима 1881. године у време Призренске лиге.[2]

Познате личности[уреди]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Попис из 2011. на Косову и Метохији су спровели органи самопроглашене Републике Косово. Овај попис је био бојкотован од стране великог броја Срба, тако да је реалан број Срба на Космету знатно већи од оног исказаног у званичним резултатима овог пописа.

Извори[уреди]

  1. Здравковић, Иван (1975). Средњовековни градови и дворци на Косову. Београд.
  2. 2,0 2,1 Нушић, Бранислав (2007). Косово. Приштина: Панорама.
  3. Elsie, Robert (2004). Historical dictionary of Kosova. Scarecrow Press. стр. 58. ISBN 978-0-8108-5309-6. 
  4. Национални састав становништва ФНР Југославије 1961. године pod2.stat.gov.rs
  5. Национални састав становништва СФР Југославије 1981. године pod2.stat.gov.rs
  6. Етнички састав становништва Косова и Метохије 2011. године pop-stat.mashke.org (албански)
  7. Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]