Привреда Лесковца

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Привреда Лесковца је модерна и прати модел слободног тржишта. Махом је заснована на услужним делатностима и данас се виде утицаји страних директних инвестиција. У прошлости је Лесковац имао изузетно развијену привреду, махом захваљујући текстилној индустрији, због које је у међуратном периоду Лесковац често био називан Мали Манчестер.

Историја[уреди]

Период пре Другог светског рата[уреди]

Металопрерађивачка индустрија[уреди]

  • Предузеће металне галантерије „Монтафан” власника „Глигорије Петровић и комп”, располагало је најновијом технологијом и опремом из Чехословачаке. Конфикацијом комплетна опрема пресељена је у Београд, металско предузеће „Пролетер".
  • Металско предузеће „Христодор Тасић” је априлским бомбардовањем 1944. године онеспособљено за рад, а део опреме однесен.
  • Фабрика Браће Ђорђевић „Кукар” је у току рата порушена, а после рата конфискована и однета.
  • Ливница „Сава” власника Радуле Дедића је 1941. године немачким бомбардовањем оштећена, а после Другог светског рата прешла је у државну својину и опрема однесена.

Текстилна индустрија[уреди]

Фабрика текстила Стаменковић

Лесковачки индустријалац Лазар Теокаровић је 1933. године у Вучју подигао фабрику вунених тканина „Вучје”. То је у том времену била технолошки најсавременија фабрика вунених тканина у Србији. Из фабрике су однете најбоље текстилне и друге машине и опрема:

  • 1947/10/08. године у „Вартекс” из Вараждина (Хрватска); „Војвођанској индустрији свиле”; „Вунарској индустрији” у Параћину 48 машина за производњу гајтана;
  • 1948/04/19. године „Творници Вила”, Ченгов Вила (Босна и Херцеговина); Белишћу (Хрватска) електрогенергатор за електричну централу, дизел машина за електричну централу и два висока котла на упојни гас.
  • Тигл — Најстарија штампарска машина

Јуна месеца 1945. године конфискована је фабрика „Глигорије Петровић и комп”, и послује у друштвеној својини под називом ТИ „Коста Стаменковић”. У периоду од 1945—1952. године из ове фабрике у друге градове (Пирот, Титоград, Ужице, Прокупље, Вишеград, Пожаревац, Београд, Тетово, Земун) однето је 176 текстилних машина.

Фабрика кудељних и памучних производа основана 1904. године припадала је концерну „Косте Илића и синова”(види Влада Илић), после конфискације пословало је као предузеће „Зеле Вељковић”. Из ове фабрике однето је у Бачку Паланку: чешљачица — аутоматска гребенара; у Оџаке „сисал предилице”; фабрици џакова у Младеновцу дате су машине за кројење и сечење хартије, као и машине за ушивање џакова.

Штампарије[уреди]

Лесковац је у предратном периоду имао 4 штампарска предузећа и то:

  • Штампарско предузеће „Покрет” — власништво Николе Петровића;
  • Графички завод „Соко” — власништво Николчића и Илића;
  • Графичко предузеће „Младост” — власништво Благоја Петровића
  • Штампарија Жике Обреновића

Демонтажа и сеоба графичких машина из ових предузећа одвојила се од 1948 до 1951. године и однето је 86 машина за Врање, Владичин Хан и Београд.[1]

Хемијска индустрија[уреди]

  • Прву Југословенску фабрику гуме „Рекорд” у Лесковцу основао је Јосиф Чуљковић, а његов син Миле Чуљковић још више развио. Према подацима до 1953. године пресељено је 40—45 мањих и већих производних машина, алата и хемијска лабораторија у Београд.
  • Индустријалац Никола Стаменковић формирао је фабрику за производњу гумене робе „Морава”. По ослобођењу фабрика је конфискована и 1948. године пресељено 13 већих и мањих производних машина, алата и прибора у „Вулкан” у Нишу.
  • Фабрика сапуна и козметике „Јабланица” Јован Влајчић и синови је одмах по ослобођењу конфискована и убрзо је пресељена у Крушевац и уступљена „Мерими”.
  • Фабрика сапуна и козметике „Кукар” је одлуком државних органа пресељена када и Влајчић сапунара, мада нема прецизних података о месту пресељења. По некима пресељена је у Крушевац, а по другима у Нови Сад или Осијек.
  • Стара сапунара налазила се у згради где је данас смештен Лесковачки културни центар.

Прехрамбена индустрија[уреди]

У Лесковцу је 1928. године изграђена фабрика зејтина „Свети Никола”. Касније 1931. године дошло је до промене власника и имена фирме. Власник ове фирме је био Никола Стојиљковић, а пословала је под формом фабрика стоног уља „Дубочица”. По овлашћењу фабрика је конфискована и убрзо је комплетан машински парк (21 машина) пресељена у Урошевац (Косово и Метохија), а 30 радника остало без посла.[2]

Због дугогодишње погубне политике у послератном периоду, Лесковац данас је изгубио рејтинг напредног индустријског града.

Референце[уреди]

  1. ^ „Индустрија коју су комунисти отели од Лесковчана (1. део)”. Лесковачке вести. 22. 9. 2014. Приступљено 23. 10. 2014. 
  2. ^ „Индустрија коју су комунисти отели од Лесковчана (2. део)”. Лесковачке вести. 25. 9. 2014. Приступљено 23. 10. 2014.