Прича о везировом слону

Priča o vezirovom slonu
Autor	Ivo Andrić
Zemlja	Jugoslavija
Jezik	srpski jezik
Žanr / vrsta dela	pripovetka
Izdavanje
Datum	1947.

Priča o vezirovom slonu je pripovetka srpskog književnika i nobelovca Ive Andrića. Prvi put je objavljena u časopisu Književnost 1947. Spada u red Andrićevih najuspešnijih i najpopularnijih pripovedaka. U njoj se pripoveda o travničkoj čaršiji i reakcijama njenih stanovnika na dolazak novog vezira Džalaludina-paše, surovog i povučenog čoveka, koji dovodi afričkog slona za ljubimca, prema kome će stanovnici usmeriti netrepeljivost i mržnju.

Jedna od centralnih tema pripovetke je nastanak i društvena funkcija priče i pripovedanja, njeno čuvanje i trajanje u narodu, ali i na koji način izmišljotine mogu da nose zrna istine, i obrnuto, kako ono što je prihvaćeno kao istina može da se temelji na lažima. Svetozar Koljević je naglašavajući slojevitost pripovedanja u ovoj pripoveci istakao da je ona zamišljena kao priča o jednoj travničkoj priči – unutar koje se raspredaju razne druge priče. Ova tema je jedna od ključnih tema Andrićevog opusa, i nju je, između ostalog, istakao i u besedi O priči i pričanju, koju je održao prilikom primanja Nobelove nagrade za književnost 1961.

Sadržaj pripovetke

Radnja se odigrava oko 1820. u vreme kada je Osmanlijska imperija već vidno počela da propada. U Travniku, gde se odigrava radnja, smenjen je dotadašnji bosanski vezir Mehmed Ruždi-paša, koji zbog sopstvene blagosti nije umeo da održava disciplinu u svom upravnom okrugu. Stanovnici su nespokojni usled dolaska nepoznatog novog vezira. Njihovi strahovi su se ostvarili, jer novi vezir Dželaludin-paša, ćutljivi i mračni pojedinac, zavodi strahovladu ubivši neposlušne begove i travničke prvake. Dželaludin, koga je čaršija prozvala imenom Dželalija, u mladosti se školovao za imama, ali je tu službu brzo napustio, ne bi li otišao u vojnu službu. On živi povučeno i jedinu radost pronalazi u sakupljanju hartija, mastionica, pisaljki od trske i egzotičnih životinja. Ubrzo za njim po njegovoj naredbi dolazi mladunče slona. Čaršija je vidno uznemirena neobičnom životinjom, koju su prozvali Fil (tursko ime za slona). Pošto vezira nisu viđali u javnosti, slon sve više postaje oličenje Dželalije. Fil je vremenom odrastao i odomaćio se u gradu, čineći svakojake nestašluke, a kada nestašluka nije bilo, čaršija ih je izmišljala. Stanovnici su ga se ujedno i plašili i mrzeli iz dubine duše.

Andrić posebno razvija epizodu vezanu za tri grupe Travničana koji pripremaju pekmez od šljiva. Prvu grupu čine mladići. U njoj grbavi i bolešljivi Šećeragić jedini u čaršiji iskazuje razumevanje prema slonu i prema veziru, jer oni, kako to vidi mladić, nisu došli ovde svojom voljom, već je slona doveo vezir, a vezira poslala istanbulska porta. Ovakvo razmišljanje nailazi na neodobravanje njegovog prijatelja Gluhbegovića. Drugu grupu okopljenu oko vatre čine zanatlije i trgovci koji pijani iskazuju hrabrost i spremnost da se sutra sastanu sa vezirom, kome će odbrusiti za slona. Međutim, sutradan se pojavljuju samo Aljo na ugovorenom sastanku. On je razočaran kukavičlukom svojih sugrađana, te odlučuje da se sa njima našali, tako što im je ispričao da je bio kod vezira i da ga je zamolio da dovede još nekoliko slonova u Travnik. Treću grupu čine najbogatiji stanovnici Travnika. Oni o Filu otvoreno ne govore, već smišljaju način kako da ga se otresu.

Deca su svojim nestašlucima otkrila odraslimam kako da se reše slona. Naime, jedno dete je bacilo slonu orah sa zarobljenom pčelom, što je slonu izazvalo malu nepriliku. Na osnovu ovog slučaja, ljudi su počeli da bacaju slonu jabuke, u čiju su unutrašnjost sipali izmrvljeno staklo. Fil je sve više slabio, da bi se jednog dana proširila vest da je umro. Međutim, vest je bila lažna, jer se slon sa prepolovljenom težinom opet pojavio na ulicama.

Pošto Dželalija ipak nije uspeo da obavi zadatak umirenja bosanskih begova, uskoro je stigla naredba o njegovom smenjivanju i pozivu da se vrati u Carigrad. Vezir od glasnika saznaje da mu se u Stambolu sprema ubistvo. Dželalija se povlači u svoju sobu, uništava sve pisaljke i izvršava samoubistvo otrovnim praškom. Slon umire četiri dana posle vezira. Od svih događaja ostaje natpis na vezirovom grobu i priča o Alji i slonu, koja se širi Bosnom.

Literatura

• Koljević, Svetozar (1983). Pripovetke Ive Andrića. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 

Spoljašnje veze

• O pripoveci na sajtu Ivo Andrić.org