Андрићева награда
Иди на навигацију
Иди на претрагу
На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.
Додељује се од 1975. године.
Приликом доделе награде за 2005. годину и после дискусија о томе да „награђено дело мора својим насловом и садржајем да буде у складу са достојанством Андрићевог дела“, модификовани су критеријуми у складу са временом у коме живимо. Тим пре, после дискусије коју је изазвала награда за 2004. годину![тражи се извор].
За 2010. годину награда није додељена по први пут од када је почела да се додељује. До овога је дошло пошто је жири подигао критеријум, и навео да ни један писац у 2010. години није заслужио награду, иако је било квалитетних пропиведака[1].
Списак награђених[уреди]
- Драгослав Михаиловић, „Петријин венац“ (1975);
- Антоније Исаковић, „Трен“, (1976);
- Милисав Савић, „Ујак наше вароши“, (1977);
- Александар Тишма, „Школа безбожништва“, (1978);
- Мирко Ковач, „Слике из породичног албума Мештревића“, (прича), (1979);
- Ћамил Сијарић, „Француски памук“, (1980);
- Светлана Велмар Јанковић, „Дорћол“, (1981);
- Давид Албахари, „Опис смрти“, (1982);
- Данило Киш, „Енциклопедија мртвих“, (1983);
- Видосав Стевановић, „Царски рез“, (1984);
- Радослав Братић, „Слике без оца“, (1985);
- Младен Марков, „Старци на селу“, (1986);
- Филип Давид, „Принц ватре“, (1987);
- Јован Радуловић, „Даље од олтара“, (1988);
- Радослав Петковић, „Извештај о куги“, (1989);
- Саша Хаџи Танчић, „Звездама повезани“, (1990);
- Милица Мићић Димовска, „Одмрзавање“, (1991);
- Воја Чолановић, „Природан одговор“, (приче), (1992);
- Живојин Павловић, „Таван“, прича, (1993);
- Вида Огњеновић, „Отровно млеко маслачка“, (1994);
- Павле Угринов, „Николета“, прича, (1995);
- Радован Бели Марковић, „Сетембрини у Колубари“, (1996);
- Данило Николић, „Улазак у свет“, (1997);
- Мирослав Јосић Вишњић, „Нови годови“, (1998);
- Александар Гаталица, „Век“, (1999);
- Владан Матијевић, „Прилично мртви“, (2000);
- Милорад Павић, Приче са савске падине, циклус приповедака објављених и књизи „Страсне љубавне приче“, (2001);
- Мирослав Тохољ, „Мала Азија и приче о болу“, (2002);
- Михајло Пантић, „Ако је то љубав“, (2003);
- Јовица Аћин, „Дневник о вагини“, (2004);
- Љубица Арсић, „Мацо да л' ме волиш“ (2005);
- Горан Петровић, „Разлике“ (2006);
- Љиљана Дугалић, „Акт“ (2007);
- Мирко Демић, „Молски акорди“ (2008);
- Миленко Пајић, за циклус „Документарне приче“ из књиге „Имам једну причу за тебе“ (2009);
- За 2010. није додељена.[2]
- Милован Марчетић, за приповетку „Излазак“ (2011);[3]
- Мирјана Павловић, „Трпеза без главног јела“ (2012);[4]
- Драго Кекановић, „Усвојење“ (2013);[5]
- Угљеша Шајтинац, „Банаторијум“ (2014);[6]
- Вуле Журић, „Тајна црвеног замка” (2015);[7]
- Јелена Ленголд, „Рашчарани свет” (2016);[8]
- Владимир Кецмановић, "Ратне игре" (2017)[9]
Референце[уреди]
- ^ РТС: Без награде у години јубилеја (11.10.2011)
- ^ Ове године без добитника Андрићеве награде („Политика“, 10. октобар 2011)
- ^ Уручена Андрићева награда („Политика“, 11. октобар 2012)
- ^ Андрићева награда за Мирјану Павловић (Б92, 19. септембар 2013)
- ^ Андрићева награда Драгу Кекановићу („Политика“, 19. септембар 2014)
- ^ Андрићева награда Угљеши Шајтинцу („РТС“, 9. октобар 2015)
- ^ Уручена Андрићева награда („Политика”, 10. октобар 2016)
- ^ „Андрићева награда” уручена Јелени Ленголд („Политика”, 11. октобар 2017)
- ^ Владимиру Кецмановићу награда „Иво Андрић” („Политика”, 14. септембар 2018)
