Пређи на садржај

Андрићева награда

С Википедије, слободне енциклопедије
Андрићева награда
Повеља Андрићеве награде додељена Данилу Николићу
Додељује се заприповетку, циклус или збирку приповедака
ДодељујеЗадужбина Иве Андрића
ЛокацијаБеоград
ЗемљаСрбија
Прво додељивање
1976.; пре 49 година (1976)
Тренутни добитникИгор Маројевић
Веб-сајтhttps://www.ivoandric.org.rs/

Андрићева награда додељује се годишње за приповетку, циклус или збирку приповедака написану и први пут објављену на српском језику у прошлој години. Награду додељује Задужбина Иве Андрића од 1976. године.

О награди

[уреди | уреди извор]

Награду у част Ива Андрића, на основу његове тестаментарне воље, установио је Управни одбор Задужбине Иве Андрића на седници одржаној 12. марта 1976. Правилник о додели прилагођаван је 2005, 2006, 2019. и 2020. (Од 2005. Жири је Правилником обавезан да се обазире на достојанство Андрићевог дела.) Одлуку о добитнику доноси трочлани Жири, који именује Управни одбор из редова књижевника, књижевних критичара и историчара књижевности. Жири ради у трогодишњем мандату. Награда се састоји од повеље и новчаног износа. Свечано уручење награде приређује се 10. октобра (на дан рођења Ива Андрића), по правилу у просторијама Задужбине.[1]

Године 2011. (за 2010) награда по први пут није додељена. Према образложењу Жирија, ниједан писац у 2010. години није заслужио награду, иако је било квалитетних дела.[2] Жири је тад радио у саставу: Александар Гаталица (председник), Михајло Пантић и Слободан Владушић.

Списак награђених

[уреди | уреди извор]
Година Добитник За дело
1975 Драгослав Михаиловић „Петријин венац”
1976 Антоније Исаковић „Трен 1”
1977 Милисав Савић „Ујак наше вароши”
1978 Александар Тишма „Школа безбожништва”
1979 Мирко Ковач „Слике из породичног албума Мештревића”, (прича)
1980 Ћамил Сијарић „Француски памук“
1981 Светлана Велмар Јанковић „Дорћол“
1982 Давид Албахари „Опис смрти“
1983 Данило Киш „Енциклопедија мртвих“
1984 Видосав Стевановић „Царски рез“
1985 Радослав Братић „Слике без оца“
1986 Младен Марков „Старци на селу“
1987 Филип Давид „Принц ватре“
1988 Јован Радуловић „Даље од олтара“
1989 Радослав Петковић „Извештај о куги“
1990 Саша Хаџи Танчић „Звездама повезани“
1991 Милица Мићић Димовска „Одмрзавање“
1992 Воја Чолановић „Природан одговор“
1993 Живојин Павловић „Таван“
1994 Вида Огњеновић „Отровно млеко маслачка“
1995 Павле Угринов „Николета“
1996 Радован Бели Марковић „Сетембрини у Колубари“
1997 Данило Николић „Улазак у свет“
1998 Мирослав Јосић Вишњић „Нови годови“
1999 Александар Гаталица „Век“
2000 Владан Матијевић „Прилично мртви“
2001 Милорад Павић „Приче са савске падине”, циклус приповедака објављених у књизи „Страсне љубавне приче“
2002 Мирослав Тохољ „Мала Азија и приче о болу“
2003 Михајло Пантић „Ако је то љубав“
2004 Јовица Аћин Дневник о вагини“
2005 Љубица Арсић „Мацо да л' ме волиш“
2006 Горан Петровић „Разлике“
2007 Љиљана Дугалић „Акт“
2008 Мирко Демић „Молски акорди“
2009 Миленко Пајић, „Документарне приче“ из књиге „Имам једну причу за тебе“
2010 Није додељена[3] Није додељена
2011 Милован Марчетић „Излазак“[4]
2012 Мирјана Павловић „Трпеза без главног јела“[5]
2013 Драго Кекановић „Усвојење“[6]
2014 Угљеша Шајтинац „Банаторијум“[7]
2015 Вуле Журић „Тајна црвеног замка”[8]
2016 Јелена Ленголд „Рашчарани свет”[9]
2017 Владимир Кецмановић „Ратне игре”[10]
2018 Драган Стојановић „Ћерка шпанског борца”[11]
2019 Анђелко Анушић „Легенда о в/ј/етром вијанима”[12]
2020 Дејан Стојиљковић „Неонски блуз”[13]
2021 Игор Маројевић „Сликописање” из књиге „Све за лепоту”[14]
2022. Дарко Тушевљаковић „Хангар за снове”[15]
2023. Срђан Тешин „Црна Анђелија и друге зверске приче”[16]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Андрићева награда - Задужбина Иве Андрића”. www.ivoandric.org.rs. Приступљено 12. 2. 2023. 
  2. ^ „Без награде у години јубилеја”. www.rts.rs. 10. 10. 2011. Приступљено 12. 2. 2023. 
  3. ^ Ове године без добитника Андрићеве награде („Политика“, 10. октобар 2011)
  4. ^ Уручена Андрићева награда („Политика“, 11. октобар 2012)
  5. ^ Андрићева награда за Мирјану Павловић (Б92, 19. септембар 2013)
  6. ^ Андрићева награда Драгу Кекановићу („Политика“, 19. септембар 2014)
  7. ^ Андрићева награда Угљеши Шајтинцу („РТС“, 9. октобар 2015)
  8. ^ Уручена Андрићева награда („Политика”, 10. октобар 2016)
  9. ^ „Ан­дри­ће­ва на­гра­да” уру­че­на Је­ле­ни Лен­голд („Политика”, 11. октобар 2017)
  10. ^ Владимиру Кецмановићу награда „Иво Андрић” („Политика”, 14. септембар 2018)
  11. ^ „Драгану Стојановићу "Андрићева награда"”. Вечерње новости. 23. 9. 2019. Приступљено 25. 9. 2019. 
  12. ^ Srpska, RTRS, Radio Televizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of. „Anđelku Anušiću Andrićeva nagrada za 2019. godinu”. KULTURA - RTRS. Приступљено 2020-10-25. 
  13. ^ „ДЕЈАН СТОЈИЉКОВИЋ ДОБИТНИК АНДРИЋЕВЕ НАГРАДЕ: Трочлани жири једногласно изабрао збирку приповедака „Неонски блуз””. Вечерње новости. Танјуг. 22. 9. 2021. Приступљено 10. 10. 2021. 
  14. ^ „Андрићева награда припала Игору Маројевићу”. Politika Online. Приступљено 2022-09-27. 
  15. ^ „Андрићева награда „Хангару за снове“ Дарка Тушевљаковића”. www.rts.rs. Приступљено 11. 10. 2023. 
  16. ^ Војводине, Јавна медијска установа ЈМУ Радио-телевизија. „Срђан В. Тешин добитник Андрићеве награде”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине (на језику: српски). Приступљено 2024-10-23. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Андрићева_награда&oldid=28814925”