Pređi na sadržaj

Radol Gajda

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Radol Gajda
Radol Gajda (1922)
Lični podaci
Datum rođenja(1892-02-14)14. februar 1892.
Mesto rođenjaKotor, Knjaževina Crna Gora
Datum smrti15. april 1948.(1948-04-15) (56 god.)
Mesto smrtiPrag, ČSSR
Vojna karijera
Služba1929 – 1931
1935 – 1939
Čingeneral

Radol Gajda rođen kao Rudolf Geidl (Kotor, 14. februara 1892 — Prag, 15. april 1948) bio je češki vojnik Austrougarske vojske, jedan od glavnih komandanata čehoslovačkih legija u Rusiji (koji se neko vreme borio na strani ruskih belogardejaca od 1918 - 1919. godine i zauzimao važno mesto u vojsci admirala Kolčaka), posleratni general i čehoslovački fašistički političar.

Radol Gajda je primer kako rezultati rata i revolucije ne dovod samo do promena u društvenom i ekonomskom načinu života, već i konceptu morala, uzrokujući neočekivani i brzi rast u karijeri neke osobe. Za Radola Gajdu Prvi svetski rat i ruski građanski rat postali su lestvice kojima se on vinuo do najviših visina u političkoj i vojnoj karijeri.

Život i karijera[uredi | uredi izvor]

Rođen je 1892, godina, kao Rudolf Geidl se kao najstariji sin Jana Gajdla, rodom iz Kjova u Moravskoj, dugogodišnjeg podoficir u austrougarskoj jadranskoj pomorskoj bazi i njegova supruga Ane, koja je smatrana Crnogorkom, ali prema kasnijim informacijama predsednika Tomaša Masarika, trebalo bi da je poreklom iz italijanske porodice.

Nakon odsluženja 12 godina vojnog roka, Jan Gajdel je dobio potvrdu o prijemu u državnu službu. Vratio se u Kijov kao sekretar kancelarije lokalnog guvernera. U početku materijalna situacija porodice nije bila naročito dobra jer su, pored prvorođenog Rudolfa, imali još petoro dece. Porodica je bila višejezična - pored nemačkog govorili su se češki, italijanski a prema kasnijim svedočenjima bez problema su govorili i ruski, srpsko-hrvatski, francuski i engleski.

Nakon preseljenja u Moravsku, Radol ječetiri godine učio u gimnaziji u Kijovu na jugu Moravske, a potom napustio školu i školovao se za prodavca. Kasnije kada mu je to trebalo jako se oznojio da bi dokazivao nivo obrazovanja. Sam Gajda je u svojim biografijama izjavio da je „dva puta menjao gimnaziju, i maturirao 1907. godine. Čak je tvrdio da je pre rata u Kotoru i privatno završio srednju školu. To mu je navodno omogućilo da položi maturu 1921. godine u Lozani (Švajcarska) i na osnovu toga stekne zvanje inženjera poljoprivrede u Parizu.

Kontroverze oko Gajdinog školovanja:
Detaljnija anketa otkrila je da je završio privatnu srednju školu „Lemania“ u Lozani sa prosečnim rezultatom nakon studije kojesu trajale od 8. januara 1921. do 15. decembra 1921. godine. Da bi stekao zvanje inženjera poljoprivrede, počev od 30. jula 1922, godine trebalo mu je samo pola godine i nekoliko poseta ponovo privatnom institutu, poznatom po dodeljivanju akademskih diploma bogatim i visokim rangiranje strancima za visoku naknadu sa minimalnim zahtevima znanjem. Kasnije je Gajda takođe pokušao da doktorira kada je 1926. godine poslao doktorsku tezu „Razvoj ljudskih krila i letećeg materijala“ na „Međunarodni koledž u Lozani“, ali mu navodno „spoljne okolnosti“ nisu dozvolile da izvrši Plan.

Između 1912. i 1913. godine kada je kralj Nikola, vladar Crne Gore, želeo da dobije izlaz na more, njegove trupe počele su da zauzimaju teritoriju današnje Albanije. Gajda u svojoj biografji navodi da je „tokom boravka u crnogorskoj vojsci u balkanskom ratu ...“ (kako se našao u toj vojsci, bilo da se u njoj borio ili šta, ne navodi u svojoj biografiji) upoznao tokom osvajanja Skadra 1913. godine Zoru ćerku lokalnog apotekara Pirone, za koju se oženio (ali je 1926. godine na sudu nju nazvao „Zora Kukavicova“) i neko vreme vodio posao svog tasta. Uz njegovu pomoć osnovao je „ drogeriju, hemijsku laboratorija i kozmetički kabinet.

Kada je počeo Veliki rat, Radol se pridružio lvojci i prema zapisima iz njegove biografije...

gospođa Zora je prodala radnju i otišla u Kjov kod njegovog tasta. Tamo se ubrzo proslavila svojim „južnjačkim temperamentom, kojim je privukla muški svet koji joj se udvarao“. Saznavši da se njen suprug drugi put oženio u Rusiji, „udala se za drugog muškarca“.[1]

U Prvom svetskom ratu[uredi | uredi izvor]

Austogoarski vojnik

Nakon najave mobilizacije u Austrougarskoj vojsci, 28. jula 1914. prijavio se za „rezervnog vojnika“ - zastavnika, i nakon nekoliko meseci unapređen je u čin poručnika. Jedno vreme ratova za Austrougarsku vojsku, da bi 1915. godine bio zarobljen, od strane crnogorske vojske.

U Crnogorskoj vojsci

U svojim izjavama 1926. godine tvrdio je da je kao oficirski zamenik unapređen i primljen u bataljona crnogorske milicije u redovnog zastavnika, a kasnije proizveden u pomoćnika komandanta, i da je služio kao tumač i pomoćnik vojvodi Đuru Petroviću.[1]

U pismu prijatelju iz avgusta 1915. godine izjavio je da živi u Beogradu i da očekuje unapređenje u poručnika-knjigovođu. U Srbiji je promenio ime iz Rudolf Geidl u slovensko - prikladnije Radol Gajda. Od samog početka rata pretvarao se da je lekar, iako je bio prodavac u drogeriji, ali tokom rata, niko nije mogao da opovrgne njegove tvrdnje.[1]

Kada se u novembru 1915. godine, crnogorska vojska predala Austrijancima, vojnom dezerteru Radolu pretilo je vešanje. Obratio se komandantu ruske sanitetske misije u Crnoj Gori pukovniku Čabrikovu, koji mu je dao uniformu i putne isprave ruskog lekara.

Sa Srbima u Dobrudži
Gajda u Dobrudži u sastavu ambulante 3. srpskog puka

Kao član ruske misije, sa lažnim dokumentima Radol je preko Francuske otplovio do Rusije, gde se marta 1916. godine pridružio 1. puku srpske vojske u Odesi kao mlađi lekar Rodol Gajda.[1]

Ovo je bila jedna „medicinska“ peripetija Radla, tokom koje je radio kao nadrilekar i davao injekcije i možda se čak našao i u operacijama.

Lažno predstavlja kao i promena imena, kasnije mu je donelo velike probleme.[1]

Radol kao čehoslovački legionar u Rusiji[uredi | uredi izvor]

Štab legionara u Jekaterinburgu
Gajda na stanici u Jekaterinburgu vrši smotru legionara
Gajda na paradi legionara u Jekaterinburgu
Gajda sa generalom Bogoslovskim

Nakon rasejanja srpske divizije po Rusiji, pušten je iz srpske vojske na lični zahtev 25. decembra 1916. godine, a od 30. januara 1917. prijavio se u Čehoslovačku republikansku brigadu pod komandom pukovnika Trojanski. Na osnovu priznatog čina „crnogorski artiljerijski major“ (svedoči bivši srpski major Sergej Ingr ) postavljen je za mlađeg oficira 4. čete 2. puka u činu štabnog kapetana (u činu ruske vojske između poručnika i kapetan), 26. marta 1917. godine postavljen je za privremenog komandanta 12. čete i 28. juna 1917. godine i za komandanta 1. bataljona 2. puka.[2]

Početkom jula, kada je njegova brigada bila učestvovala u ofanzivi Kerenskog, blizu Zborova napao jake položaje austrougarske vojske i Gajda je tamo doživeo svoj pobednički uspeh. Komandant ovog puka, ruski potpukovnik Zambalevski pre napada na komandno mesto, se toliko napio da nije mogao da komanduje. Kada je Gajda to saznao tokom napada 1. puka, odmah je preuzeo komandu nad svojim 2. pukom i pridružio mu se u napadu. U šestosatnoj bici Čehoslovačke. brigada je probila austrijsku odbranu, zauzela četiri linije rovova, prodrla do dubine od pet kilometara i stekla 3.200 zatvorenika, uz gubitak od samo 195 ljudi.[1]

Sledeći meseci nisu bili nimalo povoljni za Gajdu. Početkom avgusta profesor Tomaš Masarik je došao u komandu legije i od prvog sastanka zauzeo je vrlo kritičan stav prema Gajdi. Započelo je ispitivanje njegove „lekarske karijere“, njegovog čina i njegove uglavnom prilično maglovite prošlosti. Tok je bio prilično buran, Masarik ga je čak poslao i na oficirski sud brigade. Sukob se završilo sporazumnim zaključkom vojne komisije legija, koja je u Kijevu 21. oktobra 1917. godine, uz učešće Tomaša Masarika, odlučila da na sastanku „nije pronašla motive nečasnih radnji Gajda“, i samo ga je uklonila sa spiska oficira koji su odlazi u Francusku i tamo bili jezgro Francuske legija.[1]

U martu 1918. godine Gajda je radio je kao obični oficir čehoslovačkog osoblja u Ukrajini. Kako je korpusa, u međuvremenu narastao na 40.000 ljudi regrutovanjem zarobljenika u Ukrajini, gde se ona nalazio vladala su haotični uslovi.[1]

U maju 1918. Gajda je dobio zapovedništvo nad 7. pukom Tatra, sa kojim je osvojio Marinsk i Novonikolajevsk. Postao je i komandant Istočne grupe koja je osvojila Irkutsk 11. jula 1918 . godine. U avgustu 1918. prešao je Bajkalsko jezero i pridružio se Vladivostočkoj grupi Čehoslovačkih legionara. U septembru 1918. godine unapređen je u čin general-majora. Bio je u bliskom kontaktu sa admiralom Kolčakom koji je čak Gajdu nominovao za komandanta operacije za osvajanje Moskve.[1]

Povratak u Čehoslovačku[uredi | uredi izvor]

Vlada je Gajdu pozvala u domovinu telegramom ministra Beneša 31. oktobra 1919. godine, koji mu je predat 7. novembra (to je ujedno bila saglasnost da se časno vrati u Čehoslovačku). Na put u Čehoslovačku krenuo je iz Vladivostoka 28. novembra 1919. godine na ruskom brodu Penza do Šangaja, gde je zvanično dočekan uz sve vojne počasti. Novinske agencije borile su se za intervju sa njim, primio ga je ministar spoljnih poslova, predsednik parlamenta i niz legija velikih sila. Uz zvuke Marseljeze i pucketanje nebrojenih raketa, doplovio je 25. decembra 1919. godine francuskim brodom „Andre Lebon“ u Francusku. U Parizu su ga primili manje pompezno, ali bilo je i određen broj ljudi koji su čeznuli da svojim očima vide „sibirskog lava“ i rukuju se sa njim.

U Čehoslovačku je stigao 11. februara 1920. godine i kako stoji u njegovim memoarima i „pas na njega nije lajao“ dok su u štampi navodili imena stariji oficiri koji su se vratili, ali niko nije pomenu ime Radola Gajde. Predsednik Tomaš Masarik nije zaboravio da je Gajda bio na čelu onih legionara koji su ušli u sukob sa boljševicima protiv naređenja Nacionalnog saveta. Nova država u nastajanju bila je prožeta levičarskom atmosferom, a Gajdu je većina javnog mnjenja označila odvratnim reakcionarom, zahvaljujući njegovoj bliskoj vezi sa Kolčakom

Školovanje[uredi | uredi izvor]

Po povratku iz Rusije (1920) diplomirao je na Francuskom ratnom univerzitetu, između 1922. i 1924. godine

Na komandnim dužnostima[uredi | uredi izvor]

Za komandanta 11. divizije u Košicama Gajda je postavljen je 9. oktobra 1922. godine. U čin generala proizveden je 29. devembra 1922. godine.

U Košicama, je bio uspešan organizator kulturnog i političkog života (još uvek je po njemu nazvan izvor mineralnog voda „Gajdovka“ koja izvire u rekreativnoj zoni Košice).

Dana 1. decembra 1924. godine postao je član Generalštaba čehoslovačke armije, a 20. marta 1926. postao je i načenih Generalštaba.

Memoare koje je objavio u to vreme simbolično je posvetio A. Jiraseku, ali nije zaboravio da naglasi herojsku ulogu Tomaša Masarika u formiranju legija boravkom u Rusiji 1917. i 1918. godine

Zbog Gajdinih fašističkih simpatija i stvarnih kontakata sa češkim fašistima, 1926. godine degradiran je i oteraan iz vojske.[3]

Član fašističkog pokreta i učesnik političkog života[uredi | uredi izvor]

Potom je postao predsedavajući (vođa) Nacionalne fašističke zajednice, pokreta po uzoru na italijanski fašizam sa sličnom političkom agendom, sa izuzetkom jačeg antisemitizma. Na na čelu ovog pokreta ostao je sve do njegove integracije u Stranku nacionalnog jedinstva.

Korice knjige o suđenju Gajdi 1933. godine

Na parlamentarnim izborima 1929. godine izabran je u Nacionalnu skupštinu Čehoslovačke Republike za Ligu protiv vezanih kandidatskih lista (koju su formirale Fašistička nacionalna zajednica i neke druge nacionalističke grupe). Pridružio se poslaničkom klubu Slovačke narodne partije Hlinka kao hospitalac. Svoj mandat izgubio je aktom izbornog suda u decembru 1931. godine, kada je Antonin Hmelik zauzeo njegovo mesto u parlamentu.

U parlamen se vratio na parlamentarnim izborima 1935. godine, sada kao član Nezavisne fašističke nacionalne zajednice. Zvanično je zadržao svoj mandat do ukidanja parlamenta 1939. godine, dok se u decembru 1938. pridružio poslaničkoj grupi novoformirane Partije nacionalnog jedinstva.[4]

Letak Nacionalne fašističke zajednice o parlamentarnim izborima 1935. godine

U noći 21. na 22. januar 1933. godine sedamdeset pripadnika nacionalnog fašističkog sela napalo je vojnu kasarnu u Židenicama. Napad je odbijen uz pomoć žandarmerije i likvidiran je čitav takozvani Židenski puč. Radola Gajda je sa ostalim napadačima uhapšen 23. januara u i optužen za pokušaj puča. Uprkos snažnom političkom pritisku da osudi Gajdu, sud ga je oslobodio jer on nije direktno učestvovao u puču. Na inicijativu Kancelarije predsednika Republike, Vrhovno javno tužilaštvo se nije složilo sa presudom i zatražilo je od Vrhovnog suda da je preispita sudska presuda. Iako nisu pribavljeni novi dokazi, sud je osudio Gajdu na šest meseci zatvora. Fašistička nacionalna zajednica diskreditovana je neuspelim pokušajem puča, ali Gajda se okitio oreolom mučenika, ili nevino stradale osobe.[5]

Tokom minhenske krize uključio se u odbranu Čehoslovačke Republike jer nije podneo tešku izdaju saveznika. Tokom Druge republike bio je funkcioner desničarske Partije nacionalnog jedinstva.

Gajda u Drugom svetskom ratu[uredi | uredi izvor]

U martu 1939. godine, zajedno sa drugim organizacijama krajnje desnice (Zastava, Akcija nacionalnog preporoda ), kao i nekim članovima bivše agrarne i socijaldemokratske stranke, osnovao je Češki nacionalni komitet, koji je imenovala buduća vlada, Protektorat. Češki nacionalni komitet je potom izdao javno saopštenje:

Narode Češki!
U ovo teško vreme uspostavljen je češki nacionalni komitet iz svih delova našeg naroda. Ovaj odbor se ne sastoji od nijednog političara i teži cilju, s jedne strane, prilagođavanja odnosa naših ljudi prema Nemačkom carstvu u sadašnjim teškim vremenima, i, s druge strane, pojednostavljenja i olakšavanja ekonomskih, kulturnih i društveni život u odnosu na Nemačko carstvo. Funkcija ovog pripremnog odbora je da definitivno eliminiše trenutnu neopravdanu gorčinu prema Nemačkom carstvu. Naša nacija je vekovima živela u najužim kulturnim i ekonomskim odnosima sa nemačkom nacijom, kao prva i najveća naša svetinja, Sveti Vaclav. Funkcija Češkog nacionalnog komiteta će stoga biti da osigura da naša nacija ponovo sledi taj stari i dokazani put i da sledi ideju čeških kraljeva, koji su uvek mogli da nađu dobar put do nemačke nacije i čak su stekli odličan položaj u nemačkom političkom svetu za češku naciju. Tim više što sada naš češki narod mora pokušati da se uključi u ekonomski organizam srednje Evrope. Češka nacionalna komisija uverena je da nestankom štetočina naše nacije i gubitkom njihove političke moći više nije otežan put ka prijateljskom suživotu sa nemačkom nacijom na kulturnom, ekonomskom i socijalnom polju. Njegov cilj će biti da dve nacije, i nemačka i češka, postignu puno međusobno razumevanje i ojačaju prijateljsku koheziju u svim naznačenim pravcima. da nestankom štetočina naše nacije i gubitkom njihove političke moći put ka prijateljskom suživotu sa nemačkom nacijom na kulturnom, ekonomskom i socijalnom polju više nije otežan. Njegov cilj će biti da dve nacije, i nemačka i češka, postignu puno međusobno razumevanje i ojačaju prijateljsku koheziju u svim naznačenim pravcima. da nestankom štetočina naše nacije i gubitkom njihove političke moći put ka prijateljskom suživotu sa nemačkom nacijom na kulturnom, ekonomskom i socijalnom polju više nije otežan. Njegov cilj će biti da dve nacije, i nemačka i češka, postignu puno međusobno razumevanje i ojačaju prijateljsku koheziju u svim naznačenim pravcima.[6]

Gajda je 15. marta uspostavio kontakt sa nemačkim generalom von Gablenzom u Pragu, kome se predstavio kao predsednik Češkog nacionalnog komiteta i obećao mu lojalnost i saradnju. Tek nakon intervencije predsednika Hače, koji je Nemcima objasnio situaciju da Gajda i njegov odbor nisu uživali njegovo poverenje, Nemci su prestali da komuniciraju sa Češkim nacionalnim komitetom.[7] Posle ovog događaja, i u dogovoru sa predsednikom Hačom, preneo je veći deo članstva u redove Nacionalne unije .

Tokom nemačke okupacije finansijski je pomagao češkim pilotima koji su bežali od stranog otpora, intervenisao je u korist nekih progonjenih osoba i odbio saradnju sa Nemcima,[8] ili je znao za aktivnosti u otpora njegovog sina.[8] Nakon pogubljenja borca otpora Bohuslava Selucke preuzeo je na sebe da bude hranitelj Seluckeho.[8] Na proslavi pedesete godišnjice u februaru 1942, pozvao je svoje pristalice da ne sarađuju sa nemačkim okupatorima.[8]

Gajda nakon Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor]

Gajdin grob na groblju Olšani.

Gajda je po završetku Drugog svetskog rata uhapšen i zatvorena 12. maja 1945. godine. Osuđen je na dve godine zatvora 1947. godine. U obrazloženju presude nije se pojavilo ništa što bi ukazivalo na njegovu saradnju sa nacistima, već je osuđen zbog svojih aktivnosti tokom Druge republike, promocije češkog fašizma i prihvatanja položaja u Češkom nacionalnom komitetu.[9] Tužilac u njegovom slučaju bio je Josef Urvalek, koji je predložio doživotni zatvor, ali taj predlog nije prihvaćen.[10] U istražnom zatvoru je zlostavljan, praktično izgubivši vid pušten, ali je 15. aprila 1948. podlegao leukemiji.[11] Njegov grob nalazi se na groblju Olšani.[11]

Supruge Radola Gajda[uredi | uredi izvor]

Ekaterina Gajdova

Radol Gajda je 1913. godine u Crnoj Gori upoznao Zoru Piron koja se udala za njega iste godine.[12] Nakon odlaska Gajde na ratište, Zora se preselila kod tasta i živela u Kjovu.[12]

Po pridruživanju čehoslovačkim legijama (1917), Radol Gajda je u službenom dosijeu (slično ličnom upitniku) izjavio da je neoženjen.[12] Tokom 1918. godine upoznao je studentkinju u Jekaterinburgu - Katarinu (Jekaterinu) Nikolajevnu Permjakovu (1903–1974), sa kojom se venčao 25. juna 1919. godine u Jekaterinburgu.[12] Kada se Radol Gajda (zajedno sa suprugom Jekaterinom Gajdovom) vratio u Čehoslovačku u januaru 1920. godine kupio je vilu u Žičanima, gde su živeli zajedno.[12]

Dana 31. marta 1920. godine Radol Gajda i Jekaterina Gajdova su dobili sina Vladimira (Ivan), a 27. novembra 1921. godine i sina Jiržija (Georgija).[12]

Tokom 1923. godine zvanično je okončan njegov brak sa Zorom Piron.[12] (koja se potom udala za advokata Prostejova.[12])

Nakon ovog razvoda opužen za bigamiju Radola Gajda je 1926. tvrdio da se njegova prva žena zvala Kukavicova,[12] i odbacio sve optužbe za bigamiju, jer ga je prema njegovim rečima, u Sibiru pre venčanja sa drugom ženom razveo admiral Kolčak.

Priznanja[uredi | uredi izvor]

  • Řád svatého Stanislava —Orden Svetog Stanislava, III. reda sa mačevima i lukom, 1916 (Rusija)
  • Řád svaté Anny — Orden Svete Ane, III. razred sa mačevima i lukom, 1916 (Rusija)
  • Řád svatého Jiří — Krst Svetog Jirija, IV. stepena, 1917 (Rusija)
  • Řád svatého Jiří — Orden Svetog Georgija, IV. reda, 1917 (Rusija)
  • Řád svatého Sávy — Orden Svetog Save, III. reda, 1917 (Kraljevina Srbija)
  • Řád svatého Vladimíra — Orden Svetog Vladimira, III. klase sa mačevima, 1918 (Rusija)
  • Řád svatého Stanislava — Orden Svetog Stanislava, II. reda sa mačevima i lukom, 1918 (Rusija)
  • Řád svaté Anny — Orden Svete Ane, II. klase sa mačevima, 1918 (Rusija)
  • Řád čestné legie — Orden Legije časti, IV. reda - oficirski, 1918 (Francuska)
  • Válečný kříž — Ratni krst 1914–1918, 1918 (Francuska)
  • Československý válečný kříž 1914–1918 — Čehoslovački ratni krst 1914–1918, 1918
  • Řád svatého Stanislava — Orden Svetog Vladimira, I klasa sa mačevima, 1919 (Rusija)
  • Řád svatého Vladimíra — Krst sv. Đorđe, III. stepen, 1919 (Rusija)
  • Řád svatého Stanislava — Orden Svetog Stanislava, I. klasa sa mačevima i lukom, 1919. (Rusija)
  • Řád svaté Anny — Orden Svete Ane, I. klase sa mačevima, 1919. (Rusija)
  • — Krst za ratne zasluge, 1919 (Italija)
  • Řád sokola — Orden sokola, sa mačevima, 1919
  • Řád lázně — Order of the Bath, II. klase - viteški zapovednik (vojska), 1919 (Velika Britanija)
  • Československá medaile Vítězství — Čehoslovačka medalja za pobedu, (1919)
  • Československá revoluční medaile — Čehoslovačka revolucionarna medalja, 1922
  • Řád čestné legie — Orden Legije časti, III. reda - komandant, 1923 (Francuska)
  • Řád svatého Sávy — Orden Svetog Save, II. reda, 1923 (Kraljevina Jugoslavija)
  • Řád Vytisova kříže — Orden Vtisovog krsta, I stepen II. razred, 1925. (Litvanija)
  • Pamětní Kříž na válku 1916-1919 — Spomen-krst za rat 1916–1919,1925 (Kraljevina Rumunija)
  • Řád znovuzrozeného Polska — Red Polonia Restituta II.reda, 1925. (Poljska)
  • Řád svatého Vladimíra — Orden Svetog Vladimira, IV. reda sa mačevima i lukom, (Rusija)

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z "Generál Radola Gajda, vítěz, který prohrál" autorů Klimek Antonín a Hofman Petr, vydalo nakl. Paseka. Klimek, Antonín; Hofman, Petr (1995). Vítěz, který prohrál: Generál Radola Gajda. Paseka. ISBN 80-7185-033-0. 
  2. ^ VYKOUPIL, Libor. Radola Gajda ve válkách na Balkáně 1912-1916 (Radola Gajda during the Wars in the Balkans 1912-1916). In Štěpánek, Václav; Hladký, Ladislav. Od Moravy k Moravě III. Z historie česko-srbských vztahů. 1st ed. Brno: Matice moravská, 2017. p. 82-105. Od Moravy k Moravě III. Štěpánek, Václav; Hladký, Ladislav; Koprivica, Verica (2017). Od Morave do Morave III. Vydala Matice moravská ve spolupráci s Maticí srbskou. ISBN 978-80-87709-19-1. 
  3. ^ Kelly, David (1999-09-01). „The would‐be Führer: General Radola Gajda of Czechoslovakia”. The Journal of Slavic Military Studies. 12 (3): 163—177. ISSN 1351-8046. doi:10.1080/13518049908430407. 
  4. ^ „Poslanecká sněmovna Parlamentu České republiky”. www.psp.cz. Pristupljeno 2021-04-18. 
  5. ^ KÁRNÍK, Zdeněk. České země v éře První republiky (1918-1938). Díl druhý. Československo a české země v krizi a v ohrožení (1930-1935). Praha: Libri, 2002. 577 s. . str. 146—147. ISBN 80-7277-027-6.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  6. ^ Prohlášení Českého národního výboru. Národní listy 79, 1939, č. 75 (16. 3. večerní vydání), s. 1
  7. ^ Feierabend, Ladislav Karel. Politické vzpomínky I. Vyd. 2., upr. V Brně: Atlantis, 1994. 475 s. Feierabend, Ladislav (1994). Politické vzpomínky. Atlantis. str. 154. ISBN 80-7108-071-3. 
  8. ^ a b v g Klimek, Antonín; Hofman, Petr (1995). Vítěz, který prohrál, generál Radola Gajda. Paseka. str. 281. ISBN 80-7185-033-0. 
  9. ^ Klimek, Antonín; Hofman, Petr (1995). Vítěz, který prohrál, generál Radola Gajda. Paseka. str. 283. ISBN 80-7185-033-0. 
  10. ^ Šára, Filip (21. 1. 2020). „Komunistický prokurátor Urválek: Od justičních vražd až po záhadnou sebevraždu - Novinky.cz”. www.novinky.cz. Pristupljeno 2021-04-18. 
  11. ^ a b Pejčoch, Ivo (14. 4. 2014). „Generál Radola Gajda, muž spojený s českými fašisty” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-04-18. 
  12. ^ a b v g d đ e ž z BOBÍKOVÁ, Lenka. Bigamisté mezi legionáři. Sobotní příloha (Magazín) deníku PRÁVO (16. listopadu 2018). 16. 11. 2018., s. 32, 33.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • FIDLER, Jiří. Generálové legionáři. Brno: Books, 1999. 360 s. Fidler, Jiří (1999). Generálové legionáři. Books. ISBN 80-7242-043-7. 
  • Zbyněk M. Duda. Div. gen. Gadola Gajda, CB - Pán Sibiře a náčelník Hlavního štábu čs. armády. Historický kaleidoskop. 2012, čís. 1/2012, s. 16-22. ISSN 1802-1409.
  • Klimek, Antonín a Hofman, Petr. Vítěz, který prohrál: generál Radola Gajda. Vydání 1. Praha: Paseka, 1995. 285 stran. Historická paměť. Medailóny; svazek 3. Klimek, Antonín; Hofman, Petr (1995). Vítěz, který prohrál: Generál Radola Gajda. Paseka. ISBN 80-7185-033-0. 
  • PRECLÍK, Vratislav. Masaryk a legie, váz. kniha, 219 str., vydalo nakladatelství Paris Karviná, Žižkova 2379 (734 01 Karviná) ve spolupráci s * Masarykovým demokratickým hnutím. Preclík, Vratislav (2019). Masaryk a legie. Paris. str. 20, 36, 62, 63, 80—85, 107—114, 145, 151, 159, 169. ISBN 978-80-87173-47-3. 
  • GAJDA, Radola. Moje paměti. Praha: Vesmír, 1920. 178 s.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Radol Gajda na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Радол_Гајда&oldid=27410800”