Romansa (ljubav)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Romeo i Julija, par koji predstavlja ljubav. Slikano od strane slikara Franka Diksija.

Ljubavna romansa ili romansa je izraz kojim se opisuje intimni odnos dvoje ljudi koji odovaraju idealu tzv. romantične ljubavi, odnosno u kom jedno prema drugom gaje osećaje maksimalne privrženosti i predanosti koja može, ali ne mora uvek imati i seksualnu komponentu. Za taj fenomen se takođe koristi izraz ljubavna veza ili ljubavna afera.

Enciklopedija porodičnih studija Vajlija Blekvela navodi da je „romantična ljubav, zasnovana na modelu obostrane privlačnosti i na vezi između dvoje ljudi koja ih spaja kao par, stvarajući uslove za prevazilaženje modela porodice i braka.” [1] Ovo ukazuje da romantična ljubav može biti temelj privlačnosti između dve osobe. Ovaj pojam je prvenstveno korišten u „zapadnim zemljama nakon što je prihvaćen nakon tokom 1800-ih godina, ljubav je neophodan preduslov za započinjanje intimne veze i predstavlja temelj na kojem počivaju naredni koraci formiranja porodice”.

Alternativno, prema Kolinsovom rečniku romantična ljubav je opisana kao „intenzitet i idealizacija ljubavnog odnosa, u kojoj su osobe prožete izvanrednom vrlinom, lepotom itd, tako da odnos prevazilazi sva ostala razmatranja, uključujući i ona materijalna”.[2]

Opšte definicije[uredi | uredi izvor]

Bod i Kušnik[3] su preduzeli opsežan pregled romantične ljubavi iz biološke perspektive 2021. godine. Oni su razmatrali psihologiju romantične ljubavi, njene mehanizme, razvoj tokom života, funkcije i evolucionu istoriju. Na osnovu sadržaja tog pregleda, oni su predložili biološku definiciju romantične ljubavi:

„Romantična ljubav je motivaciono stanje koje je tipično povezano sa željom za dugotrajnim parenjem sa određenom osobom. Javlja se tokom celog života i povezano je sa prepoznatljivim kognitivnim, emocionalnim, bihevioralnim, društvenim, genetskim, neuronskim i endokrinim aktivnostima kod oba pola. Tokom većeg dela životnog toka služi izboru partnera, udvaranju, seksu i vezivanju parova. To je skup adaptacija i nusproizvoda koji su nastali negde tokom nedavne evolucione istorije ljudi.”

Antropolog Čarls Lindholm definisao je ljubav kao „svaku intenzivnu privlačnost koja uključuje idealizaciju drugog, u erotskom kontekstu, sa očekivanjem da će potrajati u budućnosti”.[4]

Psihologija[uredi | uredi izvor]

Mnogi teoretičari su pokušali da analiziraju proces romantične ljubavi.[5][6][7][8]

Antropolog Helen Fišer u svojoj knjizi Zašto volimo[9] koristi skeniranje mozga kako bi pokazala da je ljubav proizvod hemijskih reakcija u mozgu. Norepinefrin i dopamin, između ostalih hemikalija u mozgu, odgovorni su za uzbuđenje i blaženstvo kod ljudi, kao i kod drugih životinja. Fišer koristi MRI za proučavanje moždane aktivnosti „zaljubljene” osobe i zaključuje da je ljubav prirodni pogon, koji je snažan poput gladi.

Tradicionalno se smatra da romantična ljubav, u apstraktnom smislu, uključuje mešavinu emocionalne i seksualne želje za drugim kao osobom. Međutim, Lisa M. Dajmond, profesor psihologije na Univerzitetu u Juti, predlaže da su seksualna želja i romantična ljubav funkcionalno nezavisne[10] i da romantična ljubav nije suštinski orijentisana prema istospolnim ili partnerima drugog pola. Ona takođe predlaže da su veze između ljubavi i želje dvosmerne za razliku od jednostranih. Štaviše, Dajmond ne navodi da nečiji pol ima prioritet nad drugim polom (muškim ili ženskim) u romantičnoj ljubavi, jer njena teorija sugeriše da je moguće da se neko ko je homoseksualac zaljubi u nekoga drugog pola, kao i za nekoga ko je heteroseksualan da se zaljubi u nekoga istog pola.[11] U svom pregledu ove teme iz 2012. godine, Dajmond je naglasila da ono što je tačno za muškarce, možda nije tačno za žene. Prema Dajmondvoj, kod većine muškaraca seksualna orijentacija je fiksna i najverovatnije urođena, dok kod mnogih žena seksualna orijentacija može varirati od 0 do 6 po Kinsijevoj skali i nazad.[12]

Marti Haselton, psiholog sa UCLA, smatra da je romantična ljubav „uređaj za predanost” ili mehanizam koji podstiče dvoje ljudi da stvore trajnu vezu. Ona je istražila evolucijsko obrazloženje koje je oblikovalo modernu romantičnu ljubav i zaključila da su dugotrajne veze korisne kako bi se osiguralo da deca dostignu reproduktivno doba, i da ih dvoje roditelja hrane i neguju. Haselton i njene kolege su u svojim eksperimentima pronašli dokaze koji ukazuju na prilagođavanje ljubavi. Prvi deo eksperimenata sastoji se od toga da ljudi razmišljaju o tome koliko nekoga vole, a zatim da potiskuju misli o drugim privlačnim ljudima. U drugom delu eksperimenta od istih ljudi se traži da razmisle o tome koliko seksualno žele iste te partnere, a zatim da pokušaju da potisnu misli o drugima. Rezultati su pokazali da je ljubav efikasnija u istiskivanju rivala od seksa.[13]

Istraživanje Univerziteta u Paviji sugeriše da romantična ljubav traje oko godinu dana (slično kao i limerencija) pre nego što bude zamenjena stabilnijom, nestrastvenom „saputničkom ljubavlju“.[14] U saputničkoj ljubavi promene se dešavaju od rane faze ljubavi prema stadijumu kada se odnos uspostavi i romantična osećanja prestanu. Međutim, jedno istraživanje sa Univerziteta Stoni Bruk u Njujorku sugeriše da neki parovi mnogo duže održavaju romantična osećanja tokom životnog veka.[15]

Obrasci privršenosti[uredi | uredi izvor]

Stilovi vezanosti koje ljudi razvijaju kao deca mogu uticati na način na koji stupaju u interakciju sa partnerima u odnosima odraslih, pri čemu su stilovi sigurne vezanosti povezani sa zdravijim i poverenijim odnosima od izbegavajućih ili uznemirenih stilova privrženosti.[16][17] Hazen i Šaver su otkrili da su stilovi romantične privrženosti za odrasle slični kategorijama sigurnog, izbegavajućeg i uznemirenog, koje su prethodno proučavane u privrženosti dece njihovim negovateljima, pokazujući da su stilovi vezanosti stabilni tokom celog života.[18] Kasnije su istraživači razlikovali odbacivanje izbegavajuće vezanosti i plašljivo izbegavanje vezanosti.[19] Drugi su otkrili da sigurnu privrženost odraslih, koja dovodi do sposobnosti intimnosti i poverenja u stabilnost veze, karakteriše niska anksioznost i izbegavanje u kontekstu vezivanja, dok su u plašljivom stil visoke obe dimenzije, odbacujući stil ispoljava nisku anksioznost i visok stepen izbegavanja, a preokupirani stil je karakterisan visoko zastupljenom anksioznošću, a niskim stupnjem izbegavanja.[20]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The Wiley Blackwell encyclopedia of family studies. Shehan, Constance L. Chichester, West Sussex, UK. 2016. ISBN 9781119085621. OCLC 936191649. 
  2. ^ de Jong, Michelle; Collins, Anthony (2017). „Love and looks: A discourse of romantic love and consumer culture”. Acta Academica. 49 (1). ISSN 0587-2405. doi:10.18820/24150479/aa49i1.5. 
  3. ^ Bode, Adam; Kushnick, Geoff (2021). „Proximate and Ultimate Perspectives on Romantic Love”. Frontiers in Psychology (na jeziku: engleski). 12: 573123. ISSN 1664-1078. PMID 33912094. doi:10.3389/fpsyg.2021.573123 Slobodan pristup. 
  4. ^ Smith, Daniel Jordan (2001). „Romance, Parenthood, and Gender in a Modern African Society”. Ethnology. 40 (2): 129—151. JSTOR 3773927. doi:10.2307/3773927. 
  5. ^ Regan, Pamela C. (2016). „General Theories of Love”. The Mating Game: A Primer on Love, Sex, and Marriage. SAGE Publications. str. 151—168. ISBN 978-1-4833-7920-3. 
  6. ^ Tobore, Tobore Onojighofia (2020-05-19). „Towards a Comprehensive Theory of Love: The Quadruple Theory”. Frontiers in Psychology. 11: 862. PMID 32508711. doi:10.3389/fpsyg.2020.00862 Slobodan pristup. 
  7. ^ Wlodarski, Rafael; Dunbar, Robin I. M. (1. 12. 2014). „The Effects of Romantic Love on Mentalizing Abilities”. Review of General Psychology. 18 (4): 313—321. PMID 26167112. doi:10.1037/gpr0000020. 
  8. ^ Pelz, B. (n.d.). Developmental Psychology. Types of Love | Developmental Psychology. https://courses.lumenlearning.com/suny-hccc-ss-152-1/chapter/types-of-love/.
  9. ^ Helen Fisher, 2004, "Why We Love" Henry Holt and Company LLC, 175 Fifth Ave. New York, NY 10010, ISBN 0-8050-7796-0
  10. ^ Diamond, Lisa M. (jun 2004). „Emerging Perspectives on Distinctions Between Romantic Love and Sexual Desire”. Current Directions in Psychological Science. 13 (3): 116—119. S2CID 35022167. doi:10.1111/j.0963-7214.2004.00287.x. 
  11. ^ Diamond, Lisa M. (2003). „What does sexual orientation orient? A biobehavioral model distinguishing romantic love and sexual desire.”. Psychological Review. 110 (1): 173—192. PMID 12529061. doi:10.1037/0033-295X.110.1.173. 
  12. ^ Diamond, Lisa M. (februar 2012). „The Desire Disorder in Research on Sexual Orientation in Women: Contributions of Dynamical Systems Theory”. Archives of Sexual Behavior. 41 (1): 73—83. PMID 22278028. S2CID 543731. doi:10.1007/s10508-012-9909-7. 
  13. ^ Zimmer, Carl (2008-01-17). „Romance Is An Illusion”. Time. Arhivirano iz originala 22. 1. 2008. g. Pristupljeno 2010-07-08. 
  14. ^ „Romantic love 'lasts just a year'”. BBC News. 2005-11-28. Pristupljeno 2010-04-10. 
  15. ^ „Scientists: True love can last a lifetime”. CNN. 2009-01-04. Pristupljeno 2010-04-10. 
  16. ^ Ainsworth, Mary S. (1979). „Infant–mother attachment.”. American Psychologist. 34 (10): 932—937. PMID 517843. doi:10.1037//0003-066x.34.10.932. 
  17. ^ Simpson, Jeffry A. (1990). „Influence of attachment styles on romantic relationships.”. Journal of Personality and Social Psychology. 59 (5): 971—980. doi:10.1037/0022-3514.59.5.971. 
  18. ^ Hazan, Cindy; Shaver, Phillip (1987). „Romantic love conceptualized as an attachment process.”. Journal of Personality and Social Psychology. 52 (3): 511—524. PMID 3572722. doi:10.1037//0022-3514.52.3.511. 
  19. ^ Bartholomew, Kim; Horowitz, Leonard M. (1991). „Attachment styles among young adults: A test of a four-category model.”. Journal of Personality and Social Psychology. 61 (2): 226—244. PMID 1920064. doi:10.1037//0022-3514.61.2.226. 
  20. ^ Simpson, Jeffry A.; Rholes, W. Steven (1997). „Self-report measurement of adult romantic attachment: An integrative overview”. Attachment Theory and Close Relationships. Guilford Publications. str. 46—76. ISBN 978-1-57230-102-3. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Loudin, Jo, The Hoax of Romance. New York: Prentice Hall, 1980.
  • Young-Eisendrath, Polly, You're Not Who I Expected. William Morrow & Company, 1993.
  • Kierkegaard, Søren. Stages on Life's Way. Transl. Walter Lowrie, D.D. Princeton: Princeton University Press, 1940.
  • Lévi-Strauss, Claude. Structural Anthropology. London: Allen Lane, 1968; New York: Penguin Books, 1994. Structural Anthropology. (volume 2) London: Allen Lane, 1977; New York: Peregrine Books 1976.
  • Nietzsche, Friedrich. Human, All Too Human. Transl. R.J. Hollingdale. Cambridge: Cambridge University, 2nd Edition, 1996.
  • Wiseman, Boris. Introducing Lévi-Strauss. New York: Totem Books, 1998.
  • Denis de Rougemont, Love in the Western World. Pantheon Books, 1956.
  • Francesco Alberoni, Falling in love, New York, Random House, 1983.
  • de Munck, Victor, and Andrey Korotayev. Sexual Equality and Romantic Love: A Reanalysis of Rosenblatt's Study on the Function of Romantic Love // Cross-Cultural Research 33 (1999): 265–277
  • Novak, Michael. Shaw, Elizabeth (editor) The Myth of Romantic Love and Other Essays Transaction Publishers (January 23, 2013).
  • Wexler, Harry K, "The Romantic Hoax." PsychologyToday.com, Aug 31 2009.
  • Stevens, John (1979). Music & Poetry in the Early Tudor Court. New York: Cambridge University Press. ISBN 0-521-29417-7. 
  • Newman, F. X., ur. (1968). The Meaning of Courtly Love. Albany: State University of New York. ISBN 0-87395-038-0. 
  • Ousby, I., ur. (1995). „Courtly Love”. The Cambridge Guide to Literature in English. str. 213. 
  • Newman, Francis X., ur. (1968). The Meaning of Courtly Love. vii. ISBN 0-87395-038-0. 
  • Duby, Georges. The Knight, the Lady, and the Priest: the Making of Modern Marriage in Medieval France. Translated by Barbara Bray. New York: Pantheon Books, 1983. (ISBN 0-226-16768-2).
  • Frisardi, Andrew. The Young Dante and the One Love: Two Lectures on the Vita Nova. Temenos Academy, 2013. ISBN 978-0-9564078-8-7.
  • Gaunt, Simon. "Marginal Men, Marcabru, and Orthodoxy: The Early Troubadours and Adultery". Medium Aevum 59 (1990): 55–71.
  • Lewis, C. S. The Allegory of Love: A Study in Medieval Tradition. Oxford, Clarendon Press, 1936. (ISBN 0-19-281220-3)
  • Lupack, Alan. The Oxford Guide to Arthurian Literature and Legend. Oxford: University Press, 2005.
  • Menocal, Maria Rosa. The Arabic Role in Medieval Literary History. Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 2003. (ISBN 0-8122-1324-6)
  • Murray, Jacqueline. Love, Marriage, and Family in the Middle Ages. Canada: Broadview Press Ltd., 2001.
  • Capellanus, Andreas. The Art of Courtly Love. New York: Columbia University Press, 1964.
  • Schultz, James A. Courtly Love, the Love of Courtliness, and the History of Sexuality'. Chicago: The University of Chicago Press, 2006. (ISBN 0-226-74089-7)
  • Busby, Keith, and Christopher Kleinhenz. Courtly Arts and the Art of Courtliness: Selected Papers from the Eleventh Triennial Congress of the International Courtly Literature Society. Cambridge, MA: D.S. Brewer, 2006. 679–692.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Romansa na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Романса_(љубав)&oldid=27675890”