Rudolf Cistler

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Rudolf Cistler
Datum rođenja(1886-00-00)1886.
Mesto rođenjaZagreb, Austrougarska
Datum smrti1960.(1960-Nedostaje neophodni parametar 1, mesec!-00) (73/74 god.)
Zanimanjeadvokat

Rudolf Cistler (nem. Rudolf Zistler/Cistler; Zagreb, 1886—1960)[1] bio je austrougarski advokat, najpoznatiji po zastupanju članova Mlade Bosne na suđenju za atentat na Franca Ferdinanda.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Potiče iz mešovitog braka. Otac mu je bio Austrijanac, a majka, rođena Bregeš,[2] iz Zagorja.[3] U roditeljskoj kući se nije govorio nemački, naučio ga je tek tokom studija na Bečkom univerzitetu,[2] gde je stekao titulu doktora prava.[3]

Još u ranoj mladosti je postao socijalista. Na Prvomajskoj proslavi u Banjaluci 1908. držao je govore.[4] Urednik je „Majskih spisa socijalističkog radništva Bosne i Hercegovine”, koju je izdala Srpska štamparija u Zagrebu (1908).

Karijeru je započeo kao pripravnik u kancelariji poznatog srpskog advokata Milana Srškića.[5] Kao pripravnik je radio u velikim advokatskim kancelarijama, sa kojima je imao prilike da učestvuje i da se istakne u krupnim pravnim predmetima.[2]

Sud u Sarajevu ga je imenovao kao jednog od 6 branilaca, po službenoj dužnosti (svakom braniocu su dodeljena po 4 optužena). Jedini je imao zvanje advokata pripravnika,[3] dok su ostali bili advokati i sudije. Po imenovanju je istakao da će savesno pristupiti svojoj dužnosti. Njegovi branjenici, optuženi za zločin veleizdaje su bili Veljko Čubrilović, Vaso Čubrilović, Ivo Kranjčević i Neđo Kerović.[3] Istovremeno kada je postavljen za advokata po dužnosti, obratila mu se žena Miška Jovanovića, trgovca, koji je jedini od optuženih mogao sebi da priušti advokata. Tražila je da preuzme njegovu odbranu. Naime, Mišku Jovanoviću je po službenoj dužnosti dodeljen Kosta Premužić, Hrvat, klerikalac i frankovac, politički izrazito antisrpske i šovinističke orijentacije. Cistler je prihvatio ponudu i tražio od predsednika suda da ga razreši imenovanja advokata po dužnosti, ali se predsednik suda usprotivio ovom zahtevu. Ne mogavši da se prihvati odbrane Miška Jovanovića, obećao je njegovoj porodici da će odbrana koju sprema za svoju grupu biti vezana za opšta pitanja krivičnog prava i da će na taj način, indirektno braniti[2] i ostale optužene.

Tokom istražnog postupka, pre otvaranja glavne rasprave, u zatvoru je posećivao uglavnom Veljka Čubrilovića. Na njegov zahtev je doneo mu je paketić s hranom, fotografijom njegove tek rođene ćerke i cigaretama,[2] zbog čega je sud protiv njega pokrenuo disciplinski postupak,[6] za njegovo brisanje sa liste advokatskih kandidata,[7] a na teret mu je stavljeno i to što je bio jedini od branitelja koji se rukovao i razgovarao sa optuženima, u pauzama dok je trajao glavni pretres.[2] Za disciplinskog tužitelja je postavljen Jozo Sunarić, kasnije Pavelićev doglavnik.[2]

Suđenje je održano oktobra 1914. Rudolf je utvrdio ozbiljne manjkavosti i upitnost načela legitimiteta sudske presude optuženicima.[3] Svoju odbranu je započeo tvrdnjom da optuženi nisu izvršili delo veleizdaje, s obzirom na državno-pravni status Bosne i Hercegovine. Pozivao se na odluku Berlinskog kongresa iz 1878, po kojoj je Austrougarska dobila mandat da okupira ovu teritoriju, dok je aneksija predstavljala uzurpaciju tog prava i kršenje odluke Berlinskog kongresa. Bosna i Hercegovina nije mogla biti sastavni deo Austrougarske monarhije, jer je suverenitet nad njom i dalje imao turski sultan, pa se atentatorima nije ni mogla pripisati namera njenog „otrgnuća” iz Monarhije. Samim tim, taj čin nije predstavlja veleizdaju, niti kažnjivo delo.[8] Govorio je da se optuženima ne može suditi za „ubistvo prestolonaslednika”, već za „ubistvo”, s obzirom da prema zakonu, povreda prestolonaslednika ne poznaje posebnu zaštitu.[5] Ovakvim stavovima je pokušao da obori optužnicu, braneći istovremeno svih 25 optuženih.[3]

Tokom iznošenja odbrane, sudije su ga prekidale, pretile mu oduzimanjem reči, izricale mu sudsku kaznu, dok su oficiri, kojih je u publici bilo mnogo, različitih narodnosti, a najviše Mađara i Švaba,[2] glasno su prema njemu iskazivali mržnju, zgražavanje i ogorčenje.[6]

Po završenoj odbrani, prijatelji su ga upozorili da ne napušta zgradu garnizona, u kojoj se održavao proces, jer će ga na izlazu čekati oficiri, da se sabljama obračunaju sa njim, pa je morao zaobilaznim izlazom da bude izveden iz kasarne.[7] Nakon suđenja, mnogi prijatelji su ga bojkotovali ili izbegavali iz straha. Nigde nije smeo javno da se pojavi, jer su ga oficiri provocirali i tražili povod da se obračunaju s njim. Napadala ga je sva domaća i strana štampa (uglavnom iz Beča i Budimpešte[2]), koja je otvoreno agitovala da bude zatvoren.[7] Moralnu hrabrost, zadovoljstvo i ponos su mu pružali srpski rodoljubi među slučajnim prolaznici na ulici, koji su mu iskazivali simpatije, poštovanje i zahvalnost.[2]

Stenogram Cistlerove odbrane je nakon suđenja priložen za pokretanje krivičnog progona protiv njega, pred Vojnim sudom, zbog povlađivanja veleizdaje.[7] Disciplinski postupak protiv njega, koji je započeo još pre početka suđenja je time bio prekinut. Kod Vojnog suda nije postojala oslobađajuća presuda, često su donošene masovne kazne smrti, dok je najniža vremenska kazna iznosila 5 godina teške tamnice. Razmatrao je i mogućnost odlaska u emigraciju i već je planirao da lađom u praznom buretu, zajedno sa transportom ulja, pobegne u Italiju. Srećom, nakon više meseci, krivični postupak na Vojnom sudu je obustavljen,[2] a izdejstvovana je samo odluka o izgnanstvu iz Bosne i Hercegovine, koju je potpisao Nikola Mandić, kasnije predsednik Pavelićeve vlade.[7] Ovako pozitivan ishod postupka, prema Cistlerovom mišljenju, duguje se sukobu između mađarskih i austrijskih predstavnika u državnoj upravi.[7]

Sarajevo je napustio 15. marta 1915 i ostatak rata je proveo u egzilu.[2] Radio je u Pakracu i Vukovaru.[5] Bio je istaknuti član Zagrebačke advokatske komore.[5]

Nakon završetka Prvog svetskog rata Cistler se preselio u Sarajevo. Tada je otkrio da su članovi sudskog veća, koji su sudili u veleizdajničkom procesu, ostali na svojim mestima kod Vrhovnog suda. Na zahtev Ive Kranjčevića i Branka Zagorca napisao je uvodni članak „Fiat Iusticia”, u „Srpskoj Zori” (oko 1920), posle čega su penzionisani svi članovi tog senata.[7]

Između dva rata obilazio je udovicu i ćerku svog branjenika Veljka Čubrilovića, nad kojim je 3. februara 1915. izvršena smrtna kazna.[7]

Godine 1937. na Akademiji društva „Krajišnik”, u Narodnom pozorištu u Sarajevu je prvi put javno govorio o svojoj odbrani i to predavanje je objavljeno kao brošura pod naslovom „Kako sam branio Principa i drugove”.[4]

Povodom desetogodišnjice ujedinjenja je odobrio štampanje svojih govora sa suđenja atentatorima na Franca Ferdinanda. Objavljeni su u časopisu „Mlada Bosna” (1928).[9]

Objavio je i knjigu „O nekim pitanjima iz krivičnog prava”[7] 1936. godine.

Na akademiji u spomen Gavrilu Principu, aprila 1939. godine, zajedno sa Božom Markovićem i Stevanom Zagorčićem održao je predavanje u Sokolskom domu kralja Aleksandra. Prihod od akademije bio je namenjen podizanju Spomen-doma „Gavrilo Princip” u Bosanskom Grahovu.[10]

Na molbu, Vojislava Bogićevića, koji je povodom obeležavanja 50 godina od Sarajevskog atentata priređivao knjigu „Sarajevski atentat — pisma i saopštenja”, 1953. napisao je pismo, u kome je naveo neke manje poznate detalje njegove odbrane na suđenju.[2]

Pred Drugi svetski rat je radio kao advokat u Zagrebu. Ustaše su ga odmah uhapsile i sprovele u Logor Kerestinec, odakle ga je izbavila supruga Julijana,[7] uspevši da pronađe dokumente koji dokazuju da nije bio Jevrejin.[5]

Nakon rata je osuđen na sedam godina zatvora, zbog zastupanja oštećenih u procesu oko nacionalizacije rudnika boksita u Širokom Brijegu (Međugorje, Hercegovina). Osuđen je na sedam godina zatvora zbog saradnje sa Nemcima,[5] ali je ubrzo oslobođen,[7] na intervenciju Švajcaraca, koji su se pobunili.[5]

Umro je 1960. godine.

O Cistleru je 2014. godine snimljen film pod nazivom „Branio sam Mladu Bosnu”, u režiji Srđana Koljevića.[11]

Porodica[uredi | uredi izvor]

Sa suprugom Julijanom, Nemicom, rođenom Oberšmit, imao je ćerku Vandu Cistler, koja je postala istaknuta operska pevačica Sarajevske opere. Imala je „čist, moćan glas”.[12][13]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „1914/2014: Das Attentat von Sarajevo als Gerichtsdrama”. Tiroler Tageszeitung. APA. 24. 6. 2014. Arhivirano iz originala 03. 10. 2016. g. Pristupljeno 5. 3. 2017. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Bratić & 11. 11. 2015.
  3. ^ a b v g d đ Koljević 2014, str. 17.
  4. ^ a b Palić & 25. 11. 2013.
  5. ^ a b v g d đ e Babović & 23. 6. 2007.
  6. ^ a b Koljević 2014, str. 18.
  7. ^ a b v g d đ e ž z i j Koljević 2014, str. 19.
  8. ^ Zorić 2014, str. 329.
  9. ^ Tasić 2016, str. 351.
  10. ^ Sokolski Glasnik & 31. 3. 1939, str. 3.
  11. ^ „Premiere of the film „The Man Who Defended Gavrilo Princip” by Srđan Koljević will be held in the multiplex "Dolly Bell"”. andricgrad.com. 29. 11. 2014. Pristupljeno 5. 3. 2017. 
  12. ^ Radosavljević, Radmila (21. 9. 2013). „Srđan Koljević: Uzalud pucaju na Gavrila”. Večernje Novosti. Pristupljeno 5. 3. 2017. 
  13. ^ Marshall, William (jun 1959). „YUGOSLAVIA”. Opera. 10 (6): 388. Pristupljeno 5. 3. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рудолф_Цистлер&oldid=26995641”