Србофобија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Овај чланак је део серије о
Србима
Serbian Cross.svg

Србофобија или србомржња (такође антисрбизам или антисрпство), представља осећање непријатељства или мржње према Србима, Србији, Републици Српској, српској историји, српском језику, српској култури и свему што је повезано са Србима.

Посебан облик србофобије или антисрбизма представља антисрбијанство као осећање непријатељства или мржње према Србији или Републици Српској.

Врхунац србофобије био је средином 20. века када је у геноциду над Србима у Другом свјетском рату од стране нацистичке Немачке и Независне Државе Хрватске страдало више од милион Срба.

Идеолошка основа савременог антисрбизма почива на доктринарном антиславизму који је добио коначне облике у радовима Адолфа Хитлера и других теоретичара немачког фашизма. Агресивни антиславизам немачких фашиста имао је изразито расистичка обележја и био је првенствено усмерен против државотворних словенских народа, односно против Пољака, Чеха, Руса и Срба.

Различити су и врло сложени разлози за појаву антисрпства. Мржња одређених народа према Србима је кулминирала у више наврата.

Први пут је то било током османске власти над српским земљама, крајем 18. и почетком 19. века у време распада Османског царства и покушаја српског народа да се ослободе вековног турског ропства и терора који је у то време чињен над становништвом.

Други пут се ескалација антисрпства десила након анексије Босне и Херцеговине и напада Аустроугарске на Краљевину Србију 1914. године, чиме је започео Први светски рат у коме је убијено више од 720.000 Срба.

Трећи и најкрвавији пут се догодило током Другог светског рата, када је, по званичним подацима, на различите начине страдало више од милион Срба.

Најновији излив антисрпства десио се током ратова за отцепљење бивших републике СФР Југославије у периоду од 1991-1996., као и покушаја стварања независне државе на територији Косова и Метохије уз подршку НАТО снага 1999. године. Током ових ратних дејстава вршени су небројени злочини над српским становништвом и вођена интензивна антисрпска пропаганда од стране већине новоформираних држава на тлу бивше Југославије, као и њихових савезника пре свега НАТО алијансе. Посебно је запамћена антисрпска пропаганда током НАТО агресије на СР Југославију 1999. године.

Историјат[уреди]

Србија се у неким историјским документима, попут византијских и сл, писала као Сервија (лат. Servia), а име Срби латинизовано Сервс (лат. Servs), изводећи име српског народа и његове државе од латинске речи сервијус (лат. servius) што значи „слуга“. Тиме се хтело српском народу приписати ропски карактер, као народа недостојног да живи у слободи већ предодређеног да над њим владају странци.

У својим екстремнијим облицима србофобија се исказује кроз акте који за циљ имају уклањање Срба из неке заједнице. То може укључивати бојкот појединаца, предузећа и институција, односно отпуштање и спречавање запошљавања лица српске националности из државне управе, школства или медија. У још екстремнијим случајевима србофобија се исказује кроз претње, саботаже, физичке нападе, узнемиравање, присилно расељавање а на крају ескалира иу систематско етничко чишћење, односно геноцид.

Постоје настојања да се име „Срби“ изведе из неких речи које би омаловажавале име народа, а тиме и сам народ.

Аустроугарска карикатура из периода пред Први свјетски рат, која приказује руку која смрскава Србина. Текст карикатуре гласи „Србија мора умрети“.

Сам израз србофобија је релативно нов, а први га је почетком 20. века користио хрватски писац Антун Густав Матош [1] како би описао широко распрострањене ставове у јавном животу тадашње Аустроугарске. Међутим, феномени који би се назвали србофобијом су постојали и раније, односно датирају од 19. века, односно од времена када су се Срби почели формирати у народ у модерном смислу. Србофобија се тада почела одвајати од ранијих, ширих облика дискриминације / нетолеранције - према хришћанима (карактеристичним за Османско царство), православцима (карактеристичним за Хабзбуршко царство), славофобије, односно разних регионалних и племенских ривалитета.

Александар Фјодорович Гиљфердинг, у својој књизи „О сродству славенских језика са санскритским“ (Сп. 1853.), име Србин производи од санскритске речи „savara“, којом се означава „ниски“, „подли“, „рђави“, „неваљали“, „грешни“, „црни“ човек.[2]

Србофобију књижевник Добрица Ћосић објашњава:

„ Србофобија је нова глобална идеологија мржње. Ми, Срби, нови смо семити. У ствари, ми смо метафора злочиначког народа. Јевреје, Турке, Немце, Русе, Енглезе, Французе, Холанђане, Шпанце, Португалце, мрзели су поједини народи, или неколико народа, они потчињени екплоатисани, поражени у рату. Нас мрзи више од милијарду људи, сви који гледају телевизију; нас мрзе они који нас не познају, а многи који не знају на ком је континенту та Србија. Ми смо симбол зла. Ми смо сотона света. Нас свет мрзи из племенитих побуда; из сажаљења према страдалницима и паћеницима од нашег злочињења. ”

Србофобију у 19. веку је потицала недовршеност обнављања српске државе, односно иредентистички карактер српског национализма који је доводио до сукоба са супарничким националистичким и иредентистичке пројектима код суседних народа (Мађари, Бугари, Албанци, Хрвати, Бошњаци) код којих се јављају разни облици србофобије. Као један од примера из тог периода се наводе списи хрватског националистичког вође Анте Старчевића у којима се за Србе користе животињски изрази.

Србофобија је од регионалног постала глобални феномен са мајским превратом 1903. године који је широм Европе створио утисак о Србима као „дивљацима“. У ширењу таквог утисак се истакла Аустроугарска која је развила пропагандну активност, сматрајући како независна српска држава представља трајну опасност по њен територијални интегритет. Циљ је био уверити сопствену и светску јавност како се Срби могу „довести у ред“ једино под влашћу „нормалне европске“ државе, односно Аустроугарске. Том утиску је године 1914. накратко помогао и сарајевски атентат, али и новински извештаји о ратним злочинима у Балканским ратовима. За време рата су Срби били изложени дискриминацији, затварању и погубљењима од стране аустроугарских власти.

Борба Србије на страни победничке Антанте у Првом светском рату је на дуже време утишала србофобију на међународном плану, као што је институционална србофобија нестала на подручјима новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, доминација Срба у власти нове државе, као и затирање хрватског и других националних идентитета је изазвало реакцију у облику скривене србофобије. Она ће своје најекстремније облике добити у Другом светском рату када су Срби били изложени дотада незапамћеним злостављањима, прогонима, масовним убиствима, ау томе се највише истакла НДХ Анте Павелића где је геноцид Срба био део званичне државне политике.

Током постојања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и власти Савеза комуниста Југославије Јосипа Броза, кроз званичну политику братства и јединства прикрива и настоји сузбити исказивање србофобије. Она се, пак, почиње јављати крајем 1980-их као реакција на антибирократску револуцију да би поновно ескалирала кроз етничко чишћење у југословенским ратовима 1990-им. У истом периоду је карактеристично да је захваљујући светским масовним медијима и њиховом бележењу српских ратних злочина србофобија опет постала глобални феномен, односно одражава се кроз негативне стереотипове који су се, поготово на западу, одржали дан-данас .

Југословенски ратови[уреди]

Србофобија је знатно нарасла током периода југословенских ратова 1990-их. Томе су допринели како српски ратна пропаганда, која је изазивала страх и мржњу код других југословенских народа, тако и муслиманска и хрватска ратна пропаганда где су Срби оптуживани за ратне злочине.

Србофобија на Косову и Метохији[уреди]

Србофобије на подручју бивше Југославије[уреди]

Србофобија у Хрватској[уреди]

Натпис испред књижаре надбискупије у Сплиту, 2010. године

Још у периоду од 16. 17. 18. и 19. века Срби са територије Далмације, Славоније, Барање, Лике, Баније, Кордуна и осталих територија данашње Републике Хрватске на којима су били настањени, масовно прелазе у римокатоличку веру. Папски мисионари, фрањевци, под патронатом Ватикана делују на свим наведеним територијама и масовно покрштавају Србе. У годинама велике глади у Далмацији су фрањевци покрштавали велики број Срба. Србин као православни верник није могао да има високи чин или положај у аустро-угарској и млетачкој војсци, нити је могао да напредује у било којим сферама друштвеног, политичког или културног живота. Једно од сведочанстава тешког живота уцењеног српског сељака из овог периода, у каменитој Далмацији јесте и ,, Пилипенда", коју је написао Симо Матавуљ. Један од главних твораца Србофобије у Хрватској је, свакако, др. Анте Старчевић. Идеолог савремене хрватске државе је сматрао да Срби нису, и не могу бити у истом положају као Хрвати.

Србофобија у Босни и Херцеговини[уреди]

Србофобија у Босни и Херцеговини датира и јавља се у различитим периодима: 1. Османска окупација до 1878. године; 2. Анексије Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске монархије; 3. Први светски рат; 4. Други светски рат и Независна Држава Хрватска 1941-1945; 5. Грађански рат у Босни и Херцеговини 1992.1995 године.

Србофобија у Црној Гори[уреди]

Не постоји јединствен став када се овај процес појавио у Црној Гори. У почетку, иако делимично изражена, у Божићној побуни 6. Јануара 1919. године делом подстакнутој од стране Италијана, у појединим деловима Цетиња и Црне Горе се појачава такозвано анти-србијанско расположење. Разлог томе је свргавање династије Петровић са трона краљевине Црне Горе и долазак на власт династије Карађорђевић коју присталице зеленаша, као и део становника Црне Горе нису сматрали легитимном да господари новоствореном државом краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Зеленаши нису били противници српског народа који је живео у Србији и Црној Гори, али су због наглашене државне свести и оданости краљу Николи I Петровићу сматрали да Србија, односно династија Карађорђевић, немају право да Црну Гору претворе у безначајан територијални округ.

Ова појава у Црној Гори најупечатљивије датира из времена крвавог грађанског рата који је трајао од 1941—1945. године. У том периоду, у Црној Гори се на мети новог, комунистичког покрета (а касније и комунистичке власти) налази већина угледнијих и образованијих људи који су комунистичком покрету представљали препреку за успостављање новог система власти, јер су сматрани чуварима „старе буржоазије". Спровођење комунистичке револуције у Црној Гори и стварање такозваног „некласног" друштва било је праћено крвавим сукобом присталица Комунистичког покрета, са једне, и ројалиста Југословенске Војске у Отаџбини, са друге стране. У том периоду, на удару комунистичког покрета (касније НОП-а) у Црној Гори се нашла Српска православна црква. Нарочито је страдала Митрополија Црногорско - Приморска, са седиштем на Цетињу. С' друге стране, многи као носиоца србофобије у Црној Гори често узимају и др. Секулу Дрљевића, који је имао извесну улогу у проглашењу независне државе Црне Горе, под фашистичком окупацијом Италије, коју је подржала Независна Држава Хрватска, иако је та творевина кратко трајала (13. Јул 1941.)

После Другог светског рата, драстично се мења национална структура становништва Црне Горе. У односу на претходно извршене пописе становништва на којима су се у Црној Гори као Срби изјаснили преко 90% становника, на попису становништва из 1948. године су се као Срби изјаснили свега 2% становника те земље. Комунистичка власт је увела нову категорију изјашњавања, Црногорци. Та новонастала категорија је изазвала демографски суноврат Срба у Црној Гори. Срби у Црној Гори су често због притисака били присиљавани да се изјашњавају супротно. Мада се између појма „Црногорац", и „Србин", није правила значајна разлика. Ипак, та појава ће оставити далекосежне последице.

У периоду после поновног осамостаљења Црне Горе 21. маја 2006. године, српски језик, који је до 2011. године био и службени језик, губи тај статус у Црној Гори. Проценат говорника српског језика је са пописа становништва Републике Црне Горе из 2003. године са 64% опао на 44,45% говорника српског језика на попису становништва из 2011. године. Срби, као конститутивни народ се представљају као национална мањина. У односу на попис становништва Републике Црне Горе из 2003. године када су се као Срби изјаснили 31.99% становника Црне Горе, на попису становништва Републике Црне Горе из 2011. године, као Срби су се изјаснили 28.79% становника. Видан пад говорника српског језика и изјашњених Срба на попису 2011. године је разлог промовисања црногорског језика од стране власти и медија, као и самој поларизацији поимања питања националног и језичког идентитета у Црној Гори. Проценат запослених Срба у државној администрацији, здравству, полицији, школству и осталим секторима је драстично опао. Као писмо, промовише се служење латиничним писмом које је и службено, док се ћирилица потискује из службене употребе.

Најтежи удар србофоба у Црној Гори трпи Српска православна црква која је са властима већ известан период у спору око црквене имовине и промовисања канонски непризнате, такозване Црногорске православне цркве.

Србофобија у Републици Македонији[уреди]

Главни чланак: Србомани

Србофобија у Словенији[уреди]

Србофобија на Западу[уреди]

У америчким холивудским филмовима снимљеним после ратова 90-их популарно Србе често представљају као негативце. Срби се приказују као једна врста зла. Често се доводе у везу са нацистима и приказују као бескрупулозан народ који сваког мрзи и врши геноцид над другим народима. [3] Један од таквих филмова је У земљи крви и меда.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]