Pređi na sadržaj

Samoća

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Samoća Frederika Lejtona

Samoća je stanje povučenosti ili izolacije, nedostatak socijalizacije.

Efekti mogu biti pozitivni ili negativni, u zavisnosti od situacije. Kratkotrajna samoća se često ceni kao vreme kada se može raditi, razmišljati ili odmarati bez ometanja. To može biti poželjno radi privatnosti. Nepoželjna dugotrajna samoća može proisteći iz narušenih odnosa, gubitka voljenih, namernog izbora, zarazne bolesti, mentalnih poremećaja, neuroloških poremećaja kao što je poremećaj cirkadijalne disritmije ili okolnosti zaposlenja ili situacije.

Napravljena je razlika između samoće i usamljenosti. U tom smislu, ove dve reči se odnose, na radost i bol što ste sami.[1][2]

Uticaji na zdravlje

[uredi | uredi izvor]

Simptomi potpune izolacije, koji se nazivaju senzorna deprivacija, mogu uključivati anksioznost, senzorne iluzije ili izobličenja vremena i percepcije. Međutim, to je slučaj kada uopšte nema stimulacije čulnih sistema, a ne samo nedostatak kontakta sa ljudima. Dakle, ovo se može izbeći tako što ćete imati druge stvari kojima će se zauzeti um[3]

Dugotrajna samoća se često smatra nepoželjnom, što uzrokuje usamljenost ili povučenost koja je rezultat nemogućnosti uspostavljanja odnosa. Štaviše, može dovesti do kliničke depresije, iako neki ljudi na nju ne reaguju negativno. Monasi smatraju dugotrajnu samoću sredstvom duhovnog prosvetljenja.. Neka psihološka stanja (kao što su šizofrenija[4] i šizoidni poremećaj ličnosti) su snažno povezana sa tendencijom traženja samoće.

Prinudna usamljenost (samica) je bila kažnjavanje kroz istoriju. Često se smatra oblikom mučenja.

Istraživači, uključujući Roberta J. Koplana i Juli C. Bovker, odbacili su ideju da su usamljene prakse i samoća inherentno nefunkcionalni i nepoželjni. U svojoj knjizi Priručnik o samoći iz 2013. godine, autori primećuju kako samoća može omogućiti poboljšanje samopoštovanja, stvara jasnoću i može biti veoma terapeutska. U uređivanom radu, Koplan i Bovker pozivaju ne samo kolege iz psihologije da se uključe u rad na ovom pitanju, već i niz drugih fakulteta iz različitih disciplina. Fongovo poglavlje nudi alternativni pogled na to kako je samoća više od samo lične putanje za inventarizaciju života; takođe daje niz važnih socioloških znakova koji omogućavaju protagonisti da se kreće kroz društvo, čak i visoko politizovana društva.[5] U tom procesu, politički zatvorenici u samicama su ispitivani kako bi se utvrdilo kako zaključuju svoje stavove o društvu.

Psihološki efekti

[uredi | uredi izvor]
Brzslover Hasid praktikuje jevrejsku tradiciju hitbodedut.

Postoje i pozitivni i negativni psihološki efekti samoće. Veći deo vremena, ovi efekti i dugovečnost su određeni količinom vremena koje osoba provodi u izolaciji.[6] Pozitivni efekti mogu se kretati bilo gde od više slobode do povećane duhovnosti,[7] dok su negativni efekti pojava mogućih mentalnih bolesti.[8] Dok je pozitivna samoća često poželjna, negativna samoća je često nevoljna ili nepoželjna u trenutku kada se pojavi.[9]

Pozitivni efekti

[uredi | uredi izvor]

Sloboda se smatra jednom od prednosti samoće; ograničenja drugih neće imati nikakvog uticaja na osobu koja provodi vreme u samoći, što joj daje više slobode u svojim postupcima. Sa povećanom slobodom, manje je verovatno da će na izbor osobe uticati interakcije sa drugima.[7]

Kreativnost osobe može se pokrenuti kada joj se da sloboda. Samoća može povećati slobodu i štaviše, sloboda od ometanja ima potencijal da izazove kreativnost. Psiholog Mihali Čiksentmihali je 1994. otkrio da adolescenti koji ne mogu da podnesu da budu sami često prestaju da razvijaju kreativne talente.[7]

Još jedna dokazana korist vremena provedenog u samoći je razvoj sopstva. Kada osoba provodi vreme u samoći od drugih, može doživeti promene u svom samopoimanju. Ovo takođe može pomoći osobi da formira ili otkrije svoj identitet bez ikakvih spoljnih ometanja. Samoća takođe pruža vreme za kontemplaciju, rast lične duhovnosti i samoispitivanje. U ovim situacijama, usamljenost se može izbeći sve dok osoba u samoći zna da ima smislene odnose sa drugima.[7]

Negativni efekti

[uredi | uredi izvor]

Negativni efekti su primećeni kod zatvorenika. Ponašanje zatvorenika koji provode dugo vremena u samoći može se pogoršati.[8] Samoća može izazvati fiziološke reakcije koje povećavaju rizike po zdravlje.[10]

Negativni efekti samoće mogu takođe zavisiti od starosti. Deca osnovnoškolskog uzrasta koja često doživljavaju samoću mogu negativno reagovati.[11] To je uglavnom zato što često samoća u ovom uzrastu nije izbor deteta. Usamljenost kod dece osnovnog uzrasta može nastati kada nisu sigurna kako da komuniciraju u društvu, pa više vole da budu sami, što izaziva stidljivost ili društveno odbacivanje.

Iako je veća verovatnoća da će se tinejdžeri osećati usamljeno ili nesrećno kada nisu u blizini drugih, takođe je veća verovatnoća da će imati prijatnije iskustvo sa drugima ako su prvo proveli vreme sami. Međutim, tinejdžeri koji često provode vreme sami nemaju tako dobro globalno prilagođavanje kao oni koji svoje vreme samoće balansiraju sa vremenom socijalizacije.[11]

Druge upotrebe

[uredi | uredi izvor]

Kao zadovoljstvo

[uredi | uredi izvor]
Ilustracija Hauarda Pajla iz 19. veka napuštenog gusara

Samoća ne podrazumeva nužno osećanje usamljenosti, i može zapravo biti jedini izvor istinskog zadovoljstva za one koji je biraju sa namerom. Neki pojedinci traže samoću da bi otkrili značajnije i vitalnije postojanje.[12] Na primer, u religioznim kontekstima, neki sveci su više voleli tišinu, nalazeći ogromno zadovoljstvo u svojoj percipiranoj jednoobraznosti sa Bogom. Samoća je stanje koje se može pozitivno koristiti za molitvu omogućavajući „da budemo sami sa sobom i sa Bogom, da se stavimo u slušanje njegove volje, ali i onoga što se kreće u našim srcima, neka pročisti naše odnose; samoća i tišina tako postajemo prostori u kojima živi Bog, i sposobnost da se oporavimo i rastemo u čovečanstvu." [13]

U psihologiji, introverti imaju potrebu da provode vreme sami da bi se napunili, dok bi onima koji su jednostavno socijalno apatični mogli biti prijatno okruženje u kojem se mogu zaokupiti usamljenim zadacima.

Buda je dostigao prosvetljenje upotrebom meditacije, lišen telesnih potreba i spoljašnjih želja, uključujući društvenu interakciju. Kontekst samoće je postizanje zadovoljstva iznutra, ali to ne zahteva potpuno odvajanje od spoljašnjeg sveta.

Kao kazna

[uredi | uredi izvor]

Izolacija u vidu samice je kazna ili mera predostrožnosti koja se koristi u mnogim zemljama širom sveta za zatvorenike optužene za teška krivična dela, one koji mogu biti u opasnosti u zatvorskoj populaciji, one koji mogu da izvrše samoubistvo ili one koji nisu u mogućnosti da učestvuju u zatvorske populacije zbog bolesti ili povrede. Istraživanje je pokazalo da samica ne odvraća zatvorenike od daljeg nasilja u zatvoru.[14]

Kao tretman

[uredi | uredi izvor]

Psihijatrijske ustanove mogu uvesti potpunu ili delimičnu izolaciju za određene pacijente, posebno nasilne ili subverzivne, kako bi odgovorile na njihove posebne potrebe i zaštitile ostatak populacije koja se oporavlja od njihovog uticaja.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Paul Tillich, The Eternal Now, 1963, chapter 1 "Loneliness and Solitude", section II: "Our language has wisely sensed these two sides of being alone. It has created the word 'loneliness' to express the pain of being alone. And it has created the word 'solitude' to express the glory of being alone."
  2. ^ Alexander Pope. „Ode on Solitude”. Arhivirano iz originala 2016-04-21. g. Pristupljeno 2016-04-01. 
  3. ^ [1]Arhivirano mart 22, 2005 na sajtu Wayback Machine
  4. ^ Maltsberger, J.T., M. Pompili and R. Tatarelli (2006), „Sandro Morselli: Schizophrenic Solitude, Suicide, and Psychotherapy”, Suicide and Life-Threatening Behavior, 36 (5): 591—600, PMID 17087638, doi:10.1521/suli.2006.36.5.591. 
  5. ^ Fong, Jack (2014). The Role of Solitude in Transcending Social Crises – New Possibilities for Existential Sociology. Wiley-Blackwell. str. 499—516.  [nedostaje ISBN]
  6. ^ Bartol, C.R. & Bartol, A.M. (1994). „Psychology and Law: Research and Application (2nd ed.)”. CA: Brooks/Cole: Pacific Grove. Arhivirano iz originala 30. 11. 2011. g. 
  7. ^ a b v g Long, Christopher R. and Averill, James R. “Solitude: An Exploration of the Benefits of Being Alone.” Journal for the Theory of Social Behaviour 33:1 (2003): 30 September 2011.
  8. ^ a b Kupers, Terry A. “What To Do With the Survivors? Coping With the Long-Term Effects of Isolated Confinement”. Criminal Justice and Behavior 35.8 (2008): 30 September 2011.
  9. ^ Long, Christopher R.; Seburn, Mary; Averill, James R.; More, Thomas A. (5. 9. 2002). „Solitude Experiences: Varieties, Settings, and Individual Differences”. Personality & Social Psychology Bulletin. Sage Publications. 29 (5): 578—683. PMID 15272992. doi:10.1177/0146167203029005003. Arhivirano iz originala 4. 12. 2011. g. Pristupljeno 28. 11. 2011. 
  10. ^ „Loneliness triggers cellular changes that can cause illness, study shows”. PsyPost (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2016-06-01. g. Pristupljeno 2016-04-03. 
  11. ^ a b Larson, R. W. (1997-02-01). „The emergence of solitude as a constructive domain of experience in early adolescence”. Child Development. 68 (1): 80—93. ISSN 0009-3920. JSTOR 1131927. PMID 9084127. doi:10.2307/1131927. 
  12. ^ Bicudo de Castro, Vicente; Muskat, Matthias (2020-04-04). „Inverted Crusoeism: Deliberately marooning yourself on an island” (PDF). Shima: The International Journal of Research into Island Cultures. 14 (1). doi:10.21463/shima.14.1.16 Slobodan pristup. 
  13. ^ „Preghiera, solitudine e silenzio | Leggere la parola di Dio con S. Francesco e S. Chiara nella vita di tutti i giorni”. Arhivirano iz originala 2017-06-17. g. Pristupljeno 2016-10-21.  /
  14. ^ „Criminologist challenges effectiveness of solitary confinement”. www.sciencedaily.com. Arhivirano iz originala 2016-06-03. g. Pristupljeno 2016-04-03. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Самоћа&oldid=27734581”