Srpski operski kompozitori

Istorija klasične muzike u Srbiji je relativno kratka, i počinje tek polovinom XIX veka. Ipak, još je Jovan Sterija Popović razmišljao o prvoj nacionalnoj operi i čak je počeo da radi na libretu za operu koju je nazvao „Postanak srbskog carstva“, ali nikada nije završio rad na njemu. Razlog njenom pojavljivanju tako kasno u odnosu na ostali deo Evrope verovatno leži u činjenici da je Srbija bila pod turskom vlašću veoma dugo, te da se uspela osloboditi tog uticaja vrlo kasno. Mnoge evropske zemlje su posedovale dugu muzičku tradiciju. Čak i kada su se pojavili srpski kompozitori, oni su se svi školovali u evropskim muzičkim centrima (Budimpešta, Beč, Lajpcig, Rim, Pariz). U operskoj muzici je došlo do pojave najpre kraćih opera koje su sve bile nacionalnog karaktera, vezane za vreme provedeno pod turcima.

Prvu srpsku operu, doduše amatersku, izvelo je Srpsko pevačko društvo iz Bele Crkve (Banat) prvi put 1880. godine u Novom Sadu. Bila je to opera u jednom činu „Miloš Obilić”, koju je napisao profesionalni vojnik i muzički posvećenik Sima Mičin (1843—1904), tadašnji predsednik Društva. Ista opera je izvedena i 1883. godine u Temišvaru, ali u dva čina. Kritika je operu okarakterisala kao diletantsku, ali ipak je to pionirski pokušaj da se krene i u tom pravcu muzičke umetnosti u Srbiji.

Prva „prava“ opera u Srbiji je „Na uranku” Stanislava Biničkog praizvedena 1903. godine. Partitura i veći deo orkestarskog materijala ove opere je izgubljen u bombardovanju Beograda 1941, ali je na osnovu fragmenata, određenih snimaka i sećanja, kao i na osnovu klavirskog izvoda operu obnovio i ponovo orkestrirao dirigent Angel Šurev. I sledeća izvedena opera, iako je između napisano još nekoliko, je bila Bajićev „Knez Ivo od Semberije”. Počinju da se pišu i opere vezane za književna dela domaćih autora, kao što su „Knez od Zete” (Konjović prema Lazi Kostiću), „Suton” (Hristić prema Ivi Vojnoviću) ili „Pokondirena tikva“ (Logar prema Steriji).

Tek mnogo kasnije, pretežno posle II Svetskog rata nastaju i dela koja nisu vezana za istoriju i tradiciju balkanskog poluostrva, kao što je opera Gilgameš Rudolfa Bručija koja je postavljena u Srpskom narodnom pozorištu '80-ih godina XX veka, a izvođena čak i u Bagdadu i Vavilonu pred hiljadama gledalaca.

Kompozitori i njihova dela

• Isidor Bajić
  • „Knez Ivo od Semberije” (1911)
• Stanislav Binički
  • „Na uranku” (1903)
• Rudolf Bruči (Rudolph Brucci)
  • „Gilgameš” (1986)
  • „Prometej” (1981)
• Petar Konjović
  • „Ženidba Miloša Obilića / Vilin veo” (1917/1922)
  • „Knez od Zete” (1927/1946)
  • „Koštana” (1931/1940/1948)
  • „Seljaci” (1951)
  • „Otadžbina (nedovršena)” (1960)
• Mihovil Logar
  • „Kir Janja“ (1934, nikad izvedena, sav notni materijal izgoreo u bombardovanju Beograda 1941)
  • „Sablazan u dolini Štenflorijanskoj” (1938)
  • „Zlatna ribica” (1938)
  • „Pokondirena tikva” (1956)
  • „Četrdeset prva” (1959)
  • „Paštrovski vitez” (1976)
• Svetomir Nastasijević
  • „Đurađ Branković”
  • „Međuluško blago”
  • „Antigona”
  • „Prvi ustanak” (1954)
• Stanojlo Rajičić
  • „Simonida”
  • „Karađorđe”
  • „Dnevnik jednog ludaka”
  • „Bele noći”
• Petar Stojanović
  • „Tigar” (1905)
  • „Ljubavnici na krovu”
  • „Vojvoda od Rajhštata”
  • „Blaženkina zakletva”
• Stevan Hristić
  • „Suton” (1925)
• Miroslav Štatkić
  • „Lenka Dunđerska”
  • „Teodora”
  • „Boj na Kosovu”