Иво Војновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иво Војновић
Ivo-vojnovi.jpg
Иво Војновић
Пуно име Иво Војновић
Датум рођења (1857-10-09) 9. октобар 1857.
Место рођења Дубровник
Аустријско царство
Датум смрти 30. август 1929.(1929-08-30)(71 год.)
Место смрти Београд
Краљевина Југославија
Најважнија дела Дубровачка трилогија

Иво Војновић, гроф (конте) ужички Иво Војновић, (Дубровник, 9. октобар 1857Београд, 30. август 1929) српски књижевник и правник, члан Српске краљевске академија наука (1924), драматург Хрватског земаљског казалишта у Загребу, био је дубровачки писац из познате српске[1].[2] породице Војновића[3]

Биографија[уреди]

Порекло и породица[уреди]

Родна кућа Иве Војновића

Гроф (конте) ужички Иво Војновић пореклом је из српске православне породице венецијанских грофова (conte veneto) Војновић из Херцег Новог .[4], која је око 1690. из Попова Поља дошла у Херцег Нови. Војновићи из Херцег Новог су сматрали да води порекло од средњовековне црногорске властеоске породице Војиновић-Алтомановић [5]. Иако се не може поуздано утврдити и документовати породична веза између средњовековних Војиновића и Војновића из Херцег Новог, Венецијанска република 1771. и Хабзбуршка монархија 1815, потврдила им је право коришћења породичног грба који је идентичан са грбом средњовековних Војиновића и коришћење титуле ужичких грофова јер је Ужице било седиште средњовековних Војиновића [6]

Из породице Војиновића из Херцег Новог било је више руских официра, као што су су адмирал гроф Марко Војновић, један од оснивача руске Црноморске флоте .[7], потом контраадмирал Јован (Иван) Војновић, генерал коњице Александар В. Војновић и др [8]. И прадеда Ива Војновића био је руски официр мајор гроф Ђорђе Васиљевић Војиновић (1760-1821), који се након освајања Анконе 1799. оженио Италијанком католичке вероисповести из Анконе Касандром Ангели Радовани (1748—1837). Њихов син конте ужички Јован Војновић (1811-1837), умро је млад у 26. години живота и оставио је два малолетна сина Константина и Ђорђа и удовицу Катарину Војновић, рођ. Гојковић (црногорског порекла), чија мајка је била из породице митрополита карловачког Стевана Стратимировића. Удовица Катарина Војновић удала се у католичку италијанску породицу Пелегрини, а синови од 5 и 4 године су отишли код баке по оцу, Касандре Војновић, рођ. Ангели Радовани, која их је убрзо уписала у дубровачку католичку школу под управом једног католичког калуђерског реда, где су деца током школовања покатоличена [9] Костантин Војновић, отац Ива Војновића остао је у католичкој вероисповести, док се његов годину дана млађи брат Ђорђе вратио у православље и касније је био председник општине Херцег Нови и један од вођа Српске странке у Далматинском сабору, након поделе Народне странке на српски и хрватски део.

Иво Војновић је старији син грофа ужичког Константина-Косте Ј. Војиновића (1832—1903), правника, универзитетског професора и Марије Сераљи (Serragli) (1836-1922) из Дубровника, кћерке Луја Луиђија де Сераљиа (Luigi de Serragli) (1808-1902), трговца чији отац је из Имоле у Италији дошао у Дубровник. Иво Војновић имао је млађег брата Луја и три сестре, Катицу, Еугенију и Кристину.

Млађи брат конта Ива Војновића конте ужички др Лујо К. Војиновић (1864-1951) докторирао је права у Грацу, био је дубровачки адвокат, 1896. секретар црногорског кнеза Николе а затим министар правде Књажевине Црне Горе, опуномоћени посланик Црне Горе у Ватикану, (1901-1903), а од 1904. до 1906. гувернер краљевића Александра Карађорђевића у Београду, на двору Петра I Карађорђевића. Између 1907. и 1911. у Бугарској је припремао терен за српско-бугарски споразум. У Црну Гору се враћа 1912, као шеф кабинета краља Николе. Од 1913. до 1914. делегат Црне Горе на Лондонској конференцији и потписује у Лондону мир са Турском, 28. маја 1913.

Иво Војновић није имао деце, његов брат Лујо Војновић имао је две кћерке чије потомство живи у иностраству.

Детињство и младост[уреди]

Ivo Vojnović.jpg

Детињство и прву младост проводи у Сплиту, а само је школски распуст проводио у Дубровнику. Године 1874. када му отац Коста постаје универзитетски професор, цела породица сели се у Загреб, где Иво полаже матуру и завршава правни факултет.

Државна служба[уреди]

До 1884. је приправник „Краљевог службеног стола“ у Загребу, да би судијску каријеру следећих пет година наставио у Крижевцима и Бјеловару. Прелази у Задар 1890, да би наредне године отишао у Дубровник где остаје седам година. После службовања у Супетру на Брачу и Задру, завршава своју чиновничку каријеру поново у Супетру као котарски поглавар. Отпуштен је без права на пензију.

Драматург позоришта у Загребу[уреди]

Следеће четири године је драматург Хрватског земаљског казалишта у Загребу, данас Хрватско народно казалиште. Од 1911. постаје професионални писац. Пред Први светски рат путује по Италији која му је била литерарна симпатија и узор, и у места где су се одржавале позоришне премијере у Београд, Будимпешту и Праг.

Посета Београду 1912.[уреди]

У априлу 1912. конте Иво Војновић посетио је Београд. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику Ријечког новог листа : „ ... Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије... дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигђе другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора, – а традиције хисторије и обичаја су још све живе. Та колико сам драгих Дубровчана нашао ! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калемегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све.... Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања (обећана земља прим.)!“ .[10]

Политичка делатност и аустријски затвор[уреди]

У лето 1914. се враћа у Дубровник где га аустријске власти као сумњивог и разглашеног југословенског националисту хапсе и одводе у шибенски затвор.

По објави рата Србији 14/28 јула 1914. у Дубровнику забрањена је употреба ћирилице и сва српска друштва. Франковци су опустошили Дом Душана Силног, потопили друштвени чамац, скинули натпис Душан Силни са Дома и гимнастичке справе бацили у море. „Илустровани лист“ из Загреба објавио је 18. јула 1914. на насловној страни 4 фотографије демолирања Дома Душана Силног под насловом Демонстрације у Дубровнику .[11] Делатност Матице српске обустављена је, а прегаоци затворени. Антисрпски расположени Хрвати уништавали су у Дубровнику српске школе, новине, друштва, станове, привредне објекте и друго. Палили су српске заставе и ломили српске симболе.

Два дана касније, 16/30. јула 1914, ухапшен је Иво Војновић и спроведен у Шибеник, где је затворен заједно са Онисимом Поповићем, који је у Шибенику и осуђен и обешен.

Због времена проведеног у затвору здравље Ива Војновића тешко је нарушено и он се од 1915. године до краја живота непрестано лечи.

Болест и лечење[уреди]

Гроб Иве Војновића

Од 1915, по изласку из затвора, где се и физички и психички намучио, утврђена је и озбиљна болест очију. Лечи се у Загребу, затим 1919. у Паризу и Ници. По повратку најчешће борави у Дубровнику одакле готово слеп одлази у београдску болницу где умире 30. августа 1929. године.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1924.

Књижевни радови[уреди]

Војновић је ушао у књижевност 1880. када му Аугуст Шеноа у „Виенцу“ објављује приповетку Геранијум под псеудонимом Сергеј П. Следећих 7 година је искључиво писао белетристичку прозу. Матица хрватска му 1884. објављује новеле Пером и оловком под истим псеудонимом, као и приповетку Ксанта две године касније. Његова проза је сентиментално везана за Дубровник и Сплит где је провео своју рану младост као и лирика Лападски сонети. Популарност коју је постигао својим драмама неправедно је запоставила ове прве радове. Прва његова драма је Psyche 1889. У периоду од (18931900) приликом свог првог дужег боравка у Дубровнику пише своја најбоља дела, драму Еквиноциј и Дубровачку трилогију инспирисане животом његовог родног места. Дубровачка трилогија је заправо драмска хроника о пропасти Дубровачке републике у којима је описао пад Дубровачке републике, у историјском тренутку уласка Француза у Дубровник, пропаст декласиране властеле и њено несналажење у оквиру политичке и социјалне проблематике на прелазу два века.

Списак дела[уреди]

  • Гераниум, Виенац (1880) I-II
  • Пером и оловком, Загреб (1884)
  • Ксанта, Загреб (1886)
  • Psyche, Загреб(1889)
  • Еквиноциј, Загреб (1895)
  • Дубровачка трилогија, (Allons enfants!..., Сутон, На тараци) Загреб (1903)
  • Смрт мајке Југовића, Загреб (1907)
  • Госпођа са сунцокретом, Загреб (1912)
  • Лазарево васкрсење, Дубровник (1913)
  • Акорди, Загреб (1918)
  • Imperatrix, Загреб (1918)
  • Машкерате испод купља, Загреб (1922)
  • Пролог ненаписане драме, Београд (1929)

Извори[уреди]

  1. http://www.arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/04/29/srpski/K05042801.shtml Prota Sava Nakićenović, O hercegnovskim Vojnovićima, Dubrovnik 1910, http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-c/1998/02/article-13.html Dragomir Acović, Heraldika i Srbi, Beograd 2008. pp. 335, http://www.rastko.org.yu/rastko-ukr/istorija/2003-ns/dmartinovic.pdf, http://www.scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0350-0861/2005/0350-08610553121C.pdf
  2. Sava Nakićenović, O hercegnovskim Vojnovićima, Dubrovnik 1910
  3. Проф др. Душан Иванић, професор нове српске књижевности на Филолошком факултету у Београду, приредио је антологију Приповијетка српских писаца из Хрватске 2005, коју је издало Српско културно друштво „Просвјета“ из Загреба, а финансијску подршку дало и хрватско Министарство културе. Вид. интервју са проф. др Душаном Иванићем, Ћирилица глува за латиницу, латиница глува за ћирилицу, Глас Јавности, 29.4.2005, http://www.arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/04/29/srpski/K05042801.shtml
  4. Прота Саво Накићеновић, О херцегновским Војновићима, Дубровник 1910.
  5. Браћа Лујо и Иво Војновић: дубровачка властела, са звуком гусала у души, Од српског Дубровника остали су гробови на Михајлу, Тамо где умиру чемпреси, а пиопе ћуте, Српско наслеђе, бр. 3, март 1998. http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-c/1998/02/article-13.html
  6. Грбове средњовековних Војновића и новских Војновића вид. у Драгомир Ацовић, Хералдика и Срби, Београд 2008. pp. 335.
  7. ru: Войнович, Марко Иванович, en: Mark Voynovich
  8. Родослов новских Војновића и Сераљија који је урадио Дарко Савин уз помоћ кћерке Луја Војновића Ксеније вид. у прилогу студије Душана Ј. Мартиновића, Адмирали и генерали Војновићи у руској војсци, Бока, Зборник радова из науке, културе и умјетности, бр. 23/2003. http://www.rastko.org.yu/rastko-ukr/istorija/2003-ns/dmartinovic.pdf, или на енглеској Википедији, где је преузет исти родослов.
  9. О покатоличењу малолетне деце Јована Војновића и породичним везама Војновића вид. Марија Црнић Пејовић, Смјешани бракови, Гласник етнографског инситута САНУ, LIII, Београд 2005. pp. 129. http://www.scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0350-0861/2005/0350-08610553121C.pdf
  10. Проф. С. Роца, Везе Далмације са Београдом и Србијом. pp. 642, Београдске Општинске Новине, бр. 7-8, Јули-Август 1940, Београд.
  11. Демонстрације у Дубровнику, Илустровани лист, бр. 29, Год. I, 18. јул 1914, Загреб

Литература[уреди]

  • Енциклопедија Југославије, том 8 (Србија-Ж). Загреб, Југославенски лексикографски завод, 1971.
  • Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија (А-Љ). Београд, Просвета, 1968.
  • Опћа енциклопедија Југославенског лексикографског завода том 8 (Ш-Жва), Загреб, 1982.
  • Проф. др Душан Иванић, Приповијетка српских писаца из Хрватске, Загреба, Српско културно друштво „Просвјета“, 2005.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]