Srpski oslobodilački pokret Otadžbina

Srpski oslobodilački pokret Otadžbina skraćeno SOPO je tajna emigrantska zaverenička organizacija koju su osnovali Srbi u rasejanju sa ciljem da povedu borbu protiv Saveza komunista Jugoslavije i Komunističke Jugoslavije na čijem čelu se nalazio Josip Broz. SOPO je osnovan kao odgovor na državni terorizam koji je sprovodila Jugoslavija preko svoje tajne političke policije, UDBE, protiv političkih neistomišljenika u rasejanju, a koji su srpskog porekla. SOPO je kao reakciju, na otmice i atentate od strane UDBE, izvršio bombaške napade na ambasade i konzularna predstavništva SFR Jugoslavije na tlu Severne Amerike 1967. godine. Pripadnici SOPO-a pokušali su u više navrata da izvrše atentat na predsednika Komunističke Jugoslavije Josipa Broza tokom njegovih službenih poseta zemljama Južne i Severne Amerike. SOPO je bio odgovoran za podmetanje eksploziva pred zgradom UN-a 1975. U Njujorku i u Vašingtonu 1976. godine, kao i za izazivanje snažne eksplozije u zgradi Generalnog komiteta Komunističke partije Amerike u Njujorku. Pripadnik SOPO-a Nikola Kavaja je 1979. godine oteo američki putnički avion „boing 727“, a zatim preuzeo avion „boing 707“ sa kojim je nameravao da doleti do Jugoslavije preko Atlantskog okeana i da se u samoubilačkoj misiji obruši na sedište Saveza komunista Jugoslavije koje se nalazilo u Novom Beogradu u neboderu pod nazivom Ce-Ka.

Pozadina

Nakon Drugog svetskog rata u Jugoslaviji svu vlast je preuzela jedna stranka, Komunistička partije Jugoslavije, na čijem čelu je bio Josip Broz, koji je zaveo lični režim. Tokom Brozovog apsolutizma bio je zabranjen višestranački sistem, kao i slobodni demokratski izbori. Bila su zabranjena osnovna ljudska prava kao što su sloboda govora, udruživanja i veroispovesti. Građani su i zbog najmanjeg verbalnog delikta protiv vođe odlazili u zatvor. Zatvori su bili puni političkih osuđenika, kako onih koji su bili za demokratiju, tako i s komunistima koji su bili pristalice politike SSSR. Nacionalna pitanja u višenacionalnoj Jugoslaviji su bila proglašena rešenim, tako što se o njima uopšte nije smelo raspravljati. U zemlji je postojala cenzura, koja je kontrolisala elektronske i štampane medije, kao i filmsku umetnost. Glavni oslonac režima je bila komunistička partija i tajna politička policija pod nazivom UDBA. Preko tajne policije, vlast je kontrolisala sve pore u društvu, njen osnovni zadatak je bio da otkrije kritičare društva i da ih zatim proglasi za neprijatelje ili izdajnicima, kojima bi posle toga bilo suđeno. UDBA je čak i u inostranstvu pratila i nadzirala iseljeničke grupe Jugoslovena, koje su se politički ili nacionalno udruživali. Udruženja iseljenika su imale svoje novine u kojima su kritikovale postojeće nedemokratsko stanje u Jugoslaviji. Na meti UDBE su uglavnom bile vođe tih udruženja, koje je neretko, tajna policija po svojoj proceni kidnapovala ili likvidirala.

Osnivanje

Sredinom 1964. godine u Parizu u stanu Jovana Brkića, koji se nalazio u elitnom kvartu francuske prestonice osnovana je srpska tajna zaverenička organizacija pod nazivom Krmčija. Molitvu uoči ovog osnivačkog skupa održao je sveštenik Stojiljko Kajević. Osnivačkom skupu je prisustvovalo 24 zaverenika koji su sedeli za velikim gostinskim stolom. Na samom čelu stola je sedeo Andrija Lončarić, a sa njegove leve i desne strane sedeli su kapetan Veljko Remetić i princ Mihailo Petrović. Iza njih, stajala su šestorica najmlađih zaverenika. Andrija Lončarić je zatim održao kraći govor čime je otvorio ovaj tajni sastanak. Tajno udruženje je osnovano kao odgovor na likvidaciju od strane UDBE u emigraciji kraljevskog oficira i četničkog komandanta Mlavskog korpusa Siniše Ocokoljića. U načelu na ovom tajnom skupu postignut je dogovor da Krmčija treba da sprovodi sledeće zadatke:

• Politička borba protiv Komunističke Jugoslavije.
• Štampanja novina i letaka u iseljeništvu i njihovo ilegalno rasturanje u Komunističkoj Jugoslaviji.
• Regrutovanje mladih ljudi za svoje ciljeve.

Program i rad Krmčije bio je sličan programu Crne ruke i komitskih organizacija. Među mlađim članovima najviše se istakao mladi sveštenik Stojiljko Kajević, koga su prvo prihvatili Andrija Lončarić i pukovnik Velimir Piletić. Tokom jeseni 1964. godine rukovodstvo Krmčije donelo je odluku da svoju organizaciju i aktivnosti prošire na Sjedinjene Američke Države i Kanadu. U Zapadnoj Evropi je bilo isuviše rizično sprovoditi bili kakve akcije, jer je bilo dosta pristalica levičarskog pokreta. SAD su tada bile izuzetno pogodne za antikomunističke akcije i važile su za vodeću zemlju u borbi protiv komunizma. Po dolasku u Ameriku sveštenika Stojiljka Kajevića prima vladika Dionisije, koji se nalazio na čelu odvojenog dela srpske crkve. U početku Kajević je obezbeđivao sredstva za rad Krmčije u Parizu, da bi po nalogu Andrije Lončarića pristupio osnivanju tajne zavereničke organizacije na tlu Severne Amerike. Osnivački skup održan je 26. avgusta 1966. godine, koji je održan u jednom motelu nedaleko od Pitsburga. Skupu je prisustvovalo 36 osoba i održan je pod zvaničnim nazivom „Biblijski seminar“. Doneta je odluka da novo ime organizacije bude Srpski oslobodilački pokret Otadžbina – SOPO. Glavni zadatak SOPO-a je bio da pored propagandne delatnosti pripreme i bombaške napade na jugoslovenska diplomatska predstavništva u državama Evrope i Amerike.

Rat SOPO-a i UDBE

SOPO je odlučio da prvi napad izvede u trenutku kada je u Komunističkoj Jugoslaviji nastupila politička kriza, smenom šefa UDBE Aleksandra Rankovića na IV plenumu CK SKJ na ostrvu Brioni. Pripadnici SOPO-a imali su uvreženo mišljenje da je UDBA tada navodno postala hrvatska služba, koju su preuzeli Josip Broz i Edvard Kardelj i da će posle smene Rankovića nastupiti značajne promene u Jugoslaviji na štetu Srba, što se i obistinilo Ustavom iz 1974. godine.

Otmica aviona

1979. godine član SOPO-a Nikola Kavaja je organizovao otmicu američkog putničkog aviona „Boing 727“, a zatim preuzeo avion „Boing 707“ sa kojim je nameravao da preleti Atlantski okean i da se u samoubilačkoj misiji obruši na sedište Saveza komunista Jugoslavije na Novom Beogradu. Ovaj događaj Stoiljko Kajević detaljno opisuje u svojoj knjizi Krug osvete i pravde:

Pored sobe u kojoj smo se nalazili prolazio je dugačak hodnik. Odande su se čuli brzi koraci. Punjenje šaržera.

Vrata su se otvorila tek predveče. Specijalni agent FBI-a je ušao. Učtivo mi je prišao i rekao: „Oče, dozvoli da skinem ovo gvožđe sa tebe.“ Kada je skinuo lisice i okove sa mene, dodao je: „Oče Kajeviću, otmičar aviona hoće da govori sa tobom. Molim te, hoćeš li da pođeš sa mnom.“ Sledio sam ga. Išli smo do kraja hodnika.

Zastali smo ispred jedne osmougaone sale. Zidovi su bili prekriveni televizorima i elektronskim uređajima. Dvadesetak devojaka i momaka, sa slušalicama na ušima, gledaju i zapisuju. Ovoga puta, na svim ekranima slike aerodroma OʼHero; vidim avion, koji Kavaja drži.

Životi sto trideset sedam putnika bili su u rukama čoveka koji je tražio moju slobodu. Pritisnut takvom mišlju, posmatrao sam jurnjavu agenata sa toki-vokijem u rukama i pištoljima pod miškama. Čekao sam na razgovor sa Kavajom.

Dok sam tako čekao u kontrolnom centru, jedan od agenata prišao mi je i rekao: „Otmičar aviona hoće da govori sa tobom.“ Dao mi je slušalicu u ruke i, koliko se sećam, dalje je sve ovako teklo: „Ovde Kajević.“ Kavaja mi prepoznaje glas i kaže: „Ovde komandos i terorista Kavaja. Ti si moj šef i ja tražim tvoje oslobođenje. Ako te ne dovedu ovde, uništiću avion.“ Ja mu odgovaram da nije terorista, nego otac tri ćerke, odličan suprug i pošten fabrički radnik. „Znam da nemaš ništa protiv tih ljudi u avionu, oni nisu tvoji neprijatelji“, umirujem ga: „Hvala ti za žrtvu i za pokušaj da me spaseš iz pakla. Ali ja odbijam da idem bilo gde. Za sada je kraj našoj borbi.“

Nisam mogao da čujem šta mi je odgovorio, jer su agenti FBI-a prekinuli naš razgovor.

Besni na moje odbijanje, vratili su me u onu prostoriju. Ušla je neka devojka, držeći hrpu fotografija. Stavlja mi slike pod nos i pita: „Vidiš li ovo? Znaš li šta ima oko pojasa?“ Odgovorio sam odrečno.

Pitala me je da li vidim dinamit oko njegovog struka. Rekao sam joj da ja ne znam šta je to. Pitala me da li je to pravi dinamit ili lažni. Pitala je da li smo ranije pravili ovakve naprave. Ćutao sam, a ona je nastavila sa svojim pitanjima. Bez uspeha. Nije mogla da dobije nikakav siguran odgovor od mene. Potom je ušao drugi agent sa najnovijim fotografijama. Savetovao mi je da gledam ozbiljno i da mu kažem šta vidim. Pošto sam opet ćutao, i on je pitao da li su cevi oko Kavajinog struka pravi dinamit ili ne. Nisam mogao da mu dam nikakav pouzdan odgovor. Na slici sam video Kavaju kako stoji iza leđa pilota, video sam zaprepašćene pilote i stjuardese kako sede u šoku.

Literatura

• SOPO kako je bilo – Prota dr S. N. Kajević Izdaje: Ethos, (2016) ISBN 978-86-84077-61-7
• KAJEVIĆ, Stoiljko N., 1937- Krug osvete i pravde - Beograd : Princip Pres, (2012) ISBN 978-86-6189-032-1

Izvori

• Pres magazin - SOPO, novembar 2008. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. septembar 2020)
• Novine Toronto - Ko je ubijao srpske političke emigrante, jun 2005.
• Glas javnosti - Kako je Udba ubijala po Evropi
• Svetosavske bombe u Americi („Večernje novosti“, 22. novembar 2015)