Pređi na sadržaj

Stenli Kjunic

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Stenli Kjunic
Stenli Kjunic
Lični podaci
Puno imeStenli Džaspon Kjunic
Datum rođenja(1905-07-29)29. jul 1905.
Mesto rođenjaVuster Masačusets, SAD
Datum smrti14. maj 2006.(2006-05-14) (100 god.)
Mesto smrtiNjujork, SAD
UniverzitetUniverzitet Harvard
Zanimanjepesnik, pisac, prevodilac, lingvista
Porodica
SupružnikHelen Pirs (1930—1937)
Elenor Evans (1937—1958)
Eliz Ašer (1958—2004)
RoditeljiSolomon Kjunic
Jeta Helen (djevojačko prezime Džaspon)
Književni rad
Uticaji odKarl Jung
Uticao naDžejms Rajt, Mark Doti, Luiz Glik, Džoan Haton Landis i Karolin Kizer
NagradeNacionalna nagrada za knjigu za poeziju 1995
Pulicerova nagrada za poeziju

Stenli Džaspon Kjunic (29. juli 1905 — 14. maj 2006) bio je američki pesnik. Dva puta je imenovan za Savetnika pesnika laureata u Pesništvu Kongresne biblioteke, prvo 1974, a zatim ponovo 2000.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Kjunic je rođen u Vusteru, u Masačusetsu, kao najmlađi od troje dece, Jete Helen (djevojačko prezime Džaspon) i Solomona Z. Kjunica,[2] oboje jevrejskog, ruskog i litvanskog porekla.[3]

Njegov otac, krojač ruskog jevrejskog nasleđa,[3] izvršio je samoubistvo u javnom parku šest nedelja pre nego što se Stenli rodio.[4] Nakon bankrota, otišao je u Elm Park u Vusteru,[5] i popio karbolnu kiselinu.[6] Njegova majka je uklonila svaki trag Kjunicovog oca iz domaćinstva. Smrt oca imala je snažan uticaj na njegov život.[7]

Kjunica i njegove dve starije sestre, Saru i Sofiju, odgajila je njihova majka, koja se 1890. sama izborila u Jašvenu, Kovno, Litvanija[8] i otvorila prodavnicu tekstila.[9] 1912. se ponovo udala za Marka Dajna. Jeta i Mark su 1912. godine podneli zahtev za bankrot, ali Okružni sud SAD ih je optužio za prikrivanje imovine. Oni su se izjasnili krivim i poveriocima predali 10.500 američkih dolara.[10] Mark Dajn je umro kada je Kjunic imao četrnaest godina,[2] kada je, dok je kačio zavese, doživeo srčani udar.[11]

Sa petnaest godina Kjunic se iselio iz kuće i postao mesarski pomoćnik.[2] Kasnije se zaposlio kao izveštač početnik u vusterskom časopisu Telegram & Gazette, gde je nastavio da radi tokom letnjih raspusta na fakultetu.

Kjunic je diplomirao summa cum laude (sa najboljim ocenama) 1926. godine na Univerzitetu Harvard na engleskom i filozofskom programu[2] a zatim je sledeće godine magistrirao engleski jezik na Harvardu. Želeo je da nastavi studije na doktoratu, ali mu je sa univerziteta saopšteno da anglosaksonski studenti ne bi voleli da ih podučava Jevrej.

Posle Harvarda radio je kao izveštač za vusterski Telegram & Gazette i kao urednik za kompaniju H.V. Vilson u Njujorku. Zatim je osnovao i uredio Bilten biblioteke Vilson i pokrenuo Autorske biografske studije.[2] Kjunic se oženio sa Helen Pirs 1930; razveli su se 1937.[12] 1935. preselio se u Njuhoup u Pensilvaniji i sprijateljio se sa Tiodorom Rotkeom. Oženio se sa Elenor Evans 1939; dobili su ćerku Grečen 1950. Kjunic se razveo od Elenor 1958. godine.[13]

U kompaniji Vilson, Kjunic je služio kao ko-urednik za Autore dvadesetog veka, među ostalim referentnim radovima. 1931. godine, kao Dili Tante, uredio je knjigu Živi autori, knjiga biografija. Njegove pesme počele su da se pojavljuju u časopisima: Poezija, Komonvil, Nova Republika, Nacija i Dajal.

Tokom Drugog svetskog rata, u vojsku je pozvan 1943. godine kao prigovarač savesti, a nakon što je tri puta prošao osnovnu obuku, služio je kao ne-borac u Graveli Pointu u Vašingtonu u Komandi vazdušnog transporta, zadužen za informacije i obrazovanje. Odbio je čin oficira i otpušten je sa činom vodnika prve klase.[12]

Posle rata započeo je peripatetsku nastavničku karijeru na koledžu Benington (1946–1949; preuzeo je od svog prijatelja Rotkea).[12] Potom je predavao na sledećim univerzitetima: Državni univerzitet u Njujorku u Potsdamu (tada the New York State Teachers College at Potsdam) kao redovni profesor (1949-1950; letnje sesije 1954), Nova škola za društvena istraživanja (predavač; 1950-1957), Univerzitet u Vašingtonu (gostujući profesor; 1955-1956), Kvins koledž (gostujući profesor; 1956-1957), Univerzitet Brandais (stalni pesnik; 1958-1959) i Univerzitet Kolumbija (predavač u Školi za opšte studije; 1963-1966) pre nego što je proveo 18 godina kao vanredni profesor pisanja na Kolumbijskoj školi umetnosti (1967-1985). Tokom ovog perioda posećivao je i Univerzitet Jejl (1970), Rutgers Univerzitet-Kamden (1974), Prinston Univerzitet (1978) i Vasar koledž (1981).[14]

Nakon razvoda od Elenor, oženio se 1958. godine sa slikarkom i pesnikinjom Eliz Ašer.[15] Njegov brak sa Ašerovom doveo je do prijateljstva sa umetnicima poput Filipa Gastona i Marka Rotka.[13]

Kjunicova poezija veoma je hvaljena zbog svoje dubine i kvaliteta. Bio je Pesnički laureat države Njujork od 1987. do 1989.[16] Nastavio je da piše i objavljuje do svoje stogodišnjice, čak 2005. godine. Mnogi smatraju da je na simboliku njegove poezije značajno uticalo delo Karla Junga. Kjunic je uticao na mnoge pesnike 20. veka, uključujući Džejmsa Rajta, Marka Dotija, Luiz Glik, Džoan Haton Landis i Karolin Kizer.

Veći deo svog života Kjunic je vreme delio između Njujorka i Provinstauna u Masačusetsu. Uživao je u baštovanstvu i održavao je jedan od najimpresivnijih primorskih vrtova u Provinstaunu. Tamo je takođe osnovao Centar za likovnu umetnost, gde je bio oslonac književne zajednice, kao i Kuću pesnika na Menhetnu.

Dobitnik je nagrade Peace Abbey Courage of Conscience u oktobru 1998. u Šerbornu u Masačusetsu za doprinos oslobađanju ljudskog duha kroz poeziju.[17]

Umro je 2006. godine u svom domu na Menhetnu.[18] Približivši se smrti razmišljao je o iskustvu u svojoj poslednjoj knjizi, zbirci eseja, The Wild Braid: A Poet Reflects on a Century in the Garden (Divlja pletenica: Pesnik odražava vek u bašti).

Poezija[uredi | uredi izvor]

Prva Kjunicova zbirka pesama, Intelektualne stvari, objavljena je 1930. Njegova druga sveska pesama, Pasoš za rat, objavljena je četrnaest godina kasnije; knjiga je prošla uglavnom nezapaženo, iako je sadržala neke od Kjunicovih najpoznatijih pesama, i ubrzo je prestala da se štampa. Kjunicovo samopouzdanje nije bilo u najboljem stanju kada je 1959. imao problema sa pronalaženjem izdavača za svoju treću knjigu Izabrane pesme: 1928-1958. Uprkos ovom neugodnom iskustvu, knjiga, koju je na kraju objavio Litl Braun, dobila je Pulicerovu nagradu za poeziju.

Njegova sledeća zbirka pesama pojaviće se tek 1971. godine, ali Kjunic je bio zaposlen tokom 1960-ih uređivanjem priručnika i prevođenjem ruskih pesnika. Kada se dvanaest godina kasnije pojavilo „The Testing Tree“, Kjunicov stil je radikalno transformisan iz visoko intelektualnih i filozofskih razmišljanja njegovog ranijeg rada u dublje lične, ali disciplinovane narative.

Tokom 70-ih i 80-ih postao je jedan od najcenjenijih glasova u američkoj poeziji. Njegova zbirka Passing Through: The Later Poems osvojila je Nacionalnu nagradu za knjigu za poeziju 1995.[19] Kjunic je dobio mnoge druge počasti, uključujući Nacionalnu medalju za umetnost, nagradu Bolingen za životno delo u poeziji, medalju Roberta Frosta i Harvardovu stogodišnju medalju. Dva mandata služio je kao savetnik za poeziju u Kongresnoj biblioteci (preteča pesničkog laureata), jedan mandat za Pesničkog laureata u Sjedinjenim Državama i jedan kao Državni pesnik Njujorka. Osnovao je Centar za likovnu umetnost u Provinstaunu, Masačusets i Kuću poezije u Njujorku. Kjunic je takođe bio sudija na takmičenju mlađih pesnika Jejla.

Biblioteka o pravima[uredi | uredi izvor]

Kjunic je bio urednik Biltena Vilsonove biblioteke od 1928. do 1943. godine. Kao kritičar cenzure, u svojstvu urednika, kritiku je usmerio na bibliotekare koji joj se nisu aktivno protivili. Objavio je 1938. članak Bernarda Berelsona pod naslovom „Mit o bibliotečkoj nepristrasnosti“. Ovaj članak je doveo do toga da Forest Spolding i javna biblioteka Des Moines naprave nacrt Bibliotečkih prava, koji je kasnije usvojilo Američko bibliotekarsko udruženje i koji i dalje služi kao kamen temeljac o intelektualnoj slobodi u bibliotekama.[20][21]

Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Poezija

  • The Wild Braid: A Poet Reflects on a Century in the Garden (2005)
  • The Collected Poems of Stanley Kunitz (NY: W. W. Norton & Company, 2000)
  • Passing Through, The Later Poems, New and Selected (NY: W. W. Norton & Company, 1995) —winner of the National Book Award[22]
  • Next-to-Last Things: New Poems and Essays (1985)
  • The Wellfleet Whale and Companion Poems
  • The Terrible Threshold
  • The Coat without a Seam
  • The Poems of Stanley Kunitz (1928–1978) (1978)
  • The Testing-Tree (1971)
  • Selected Poems, 1928-1958 (1958)
  • Passport to the War (1944)
  • Intellectual Things (1930)

Ostali tekstovi i intervjui:

  • Conversations with Stanley Kunitz (Jackson, MS: University Press of Mississippi, Literary Conversations Series, 11/2013), Edited by Kent P. Ljungquist
  • A Kind of Order, A Kind of Folly: Essays and Conversations'
  • Interviews and Encounters with Stanley Kunitz (Riverdale-on-Hudson, NY: The Sheep Meadow Press, 1995), Edited by Stanley Moss

Kao urednik, prevodilac ili ko-prevodilac:

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Poet Laureate Timeline: 1971-1980”. Library of Congress. 2008. Pristupljeno 2008-12-19. 
  2. ^ a b v g d Orr, Gregory (1985), Stanley Kunitz: An Introduction to the Poetry, Columbia University Press, str. xxvii, ISBN 978-0-231-05234-4 
  3. ^ a b Kimmelman, Burt; Temple Cone; Randall Huff (2008). The Facts on File Companion to American Poetry: 1900 to the PresentSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. Facts On File. str. 323. ISBN 978-0-8160-6950-7. 
  4. ^ Braham, Jeanne (2007). The Light Within the Light. David R. Godine Publisher. str. 65. ISBN 978-1-56792-316-2. 
  5. ^ Williamson, Chet (3. 6. 2010), „A Poetic Structure”, Worcester Mag, Holden Landmark Corporation 
  6. ^ Davison, Peter (1994). The Fading Smile. Knopf. str. 230. ISBN 978-0-679-40658-7. 
  7. ^ Harrison, Sue (18. 5. 2006). „Farewell, Stanley: Former Poet Laureate Stanley Kunitz dies at 100”. Proviencetown Banner. GateHouse Media. 
  8. ^ Feingold, Norma; Nancy Sadick (1983). Water Street: World Within a World. Worcester Historical Museum. str. 17. 
  9. ^ Magill, Frank Northen (1992). Critical Survey of Poetry: English Language Series. Salem Press. str. 1881. ISBN 978-0-89356-838-2. 
  10. ^ „Creditors Get Property”. Boston Evening Transcript. 28. 6. 1912. str. 6. 
  11. ^ Goodyear, Dana (1. 9. 2003), „Profiles: THE GARDENER”, The New Yorker, 79 (21–28): 107 
  12. ^ a b v Orr. p.xxviii.
  13. ^ a b Orr. p.xxix.
  14. ^ „Marquis Biographies Online”. search.marquiswhoswho.com. 
  15. ^ Saxon, Wolfgang (13. 3. 2004), „Elise Asher, 92, Painter-Poet Who Blended Images and Words”, The New York Times 
  16. ^ „New York”. US State Poets Laureate. Library of Congress. Pristupljeno 8. 5. 2012. 
  17. ^ The Peace Abbey Courage of Conscience Recipients List Arhivirano 2009-02-14 na sajtu Wayback Machine
  18. ^ Lehmann-Haupt, Christopher (16. 5. 2006). „Stanley Kunitz, Poet Laureate, Dies at 100”. The New York Times. 
  19. ^ "National Book Awards – 1995". National Book Foundation. Retrieved 2012-04-08.
    (With acceptance speech by Kunitz and essay by Megan Snyder-Camp from the Awards 60-year anniversary blog.)
  20. ^ McCook, Kathleen de la Peña (2011). Introduction to Public Librarianship, pp. 62-63.
  21. ^ Lingo, Marci (2003). „Forbidden Fruit: The Banning of "The Grapes of Wrath" in the Kern County Free Library”. Libraries & Culture. 38 (4): 351—377. JSTOR 25549126. doi:10.1353/lac.2003.0069. 
  22. ^ "National Book Awards – 1995". National Book Foundation. Retrieved 2012-04-08. (With acceptance speech by Kunitz and essay by Megan Snyder-Camp from the Awards 60-year anniversary blog.)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стенли_Кјуниц&oldid=27810514”