Sultan Kajtbej

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sultan Kajtbej
Sultan Kajtbej
Lični podaci
Puno imeEl Malik el Ašraf Saif ad Din Abu Nasr Kait-bej az Zahiri
Datum rođenjaoko 1416/1418.
Mesto rođenjaVelika Čerkezija
Datum smrti8. avgust 1496. (77/78 / 79/80 god.)
Mesto smrtiKairo, Mamelučki sultanat

El Malik el Ašraf Saif ad Din Abu Nasr Kajtbej az Zahiri (arap. [al-Malik al-Ašraf Saif ad-Dīn Abū n-Naṣr Qāʾit/Qāyit-Bey aẓ-Ẓāhirī] الملك الأشرف سيف الدين أبو النصر قايت باي الظاهري; Velika Čerkezija, oko 1416/1418. — Kairo, 8. avgust 1496) bio je osamnaesti burdžijski mamelučki sultan u Egiptu 872—901. hidžretske godine (1468—1496. gregorijanske). Rođenjem je čerkeskog porekla. Kupio ga je deveti sultan Barsbej (1422—1438), a oslobodio jedanaesti sultan Džakmak (1438—1453). Tokom svoje vladavine, stabilizovao je Mamelučku državu i ekonomiju, učvrstio severnu granicu sultanata sa Osmanskim carstvom i pokazao se kao veliki mecena umetnosti i arhitekture. Štaviše, iako je Kajtbej vodio šesnaest vojnih pohoda, ostao je upamćen uglavnom po spektakularnim izgradnjama koje je finansirao, ostavljajući trag svojim građevinama u Meki, Medini, Jerusalimu, Damasku, Alepu, Aleksandriji i svakom kutku Kaira.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Kajtbej je rođen između 1416. i 1418. u velikoj Čerkaziji na Kavkazu. Njegova spretnost u streličarstvu i jahanju konja privukla je pažnju trgovca robova koji ga je otkupio i doveo ga u Kairo, kada mu je već bilo oko 20 godina. Ubrzo ga je kupio vladajući sultan Barsbej i postavio za člana dvorske Garde. Oslobodio ga je Barsbejev naslednik, Džakmak, a imenovao ga za trećeg izvršog sekretara; pod vlašću Sejfudina Inala, Huškadama i Jilbeja je dalje unapređivan kroz mamelučku vojnu hijerarhiju, da bi postao Таqaddimat alf, komandant hiljade Mameluka.[1] Pod vlašću sultana Timurbuge, dostigao je rang Atabaka, ili feldmaršala čitave mamelučke vojske. Tokom ovog perioda, Kajtbej je prikupio značajno bogatstvo koje mu je omogućilo da vrši mnoga dobročinstva kao sultan bez pražnjenja kraljevske riznice.[2]

Dolazak na presto[uredi | uredi izvor]

Kajtbejeva citadela u Aleksandriji.

Vladavina Timurbuge trajala je manje od dva meseca, jer su ga zbacili sa prestola 30. januara 1468. godine vojnim pučem.[3] Kajtbej je predložen kao kompromisni kandidat koga su prihvatile mnoge dvorske frakcije. Uprkos očitom negodovanju, došao je na presto 31. januara. Kajtbej je insistirao na tome da Timurbugi bude dodeljena časna penzija, umesto prisilnog egzila koji je uglavnom nametan zbačenim vladarima. Međutim, naredio je egzil vođama puča, i osnovao je novo vladajuće Veće sastavljeno od njegovih podržavalaca i starijih dvorjana koje je prethodna vlast odstranila.[4] Jašbak min Mahdi je imenovan za „davadara“ (dawadar), odnosno izvršnog sekretara, a Azbak min Tuth za atabaka (atabak). Njih dvojica su ostali Kajtbejevi najbliži savetnici do kraja svoje karijere, iako se međusobno nisu podnosili. Smatra se da je Kajtbej ustanovio politiku postavljanja rivala na mesta jednakog autoriteta, time sprečavajući pojavu nadređenog i prikupljanja previše moći, a uz to je zadržavao mogućnost izglađivanja svih nesporazuma svojom autokratskom vlašću.[5]

Kajtbejev prvi veliki izazov bio je pobuna šaha Suvara, vođe jedne male turkmenske dinastije, Zulkadrida, u istočnoj Anadoliji. Prvi pohod protiv njih je propao, a Suvar je pretio da napadne Siriju. Druga mamelučka vojska je poslata 1469. pod vođstvom Azbaka, ali je isto tako poražena. Tek je 1471. treći napad, ovoga puta pod komandom Jašbaka, uspeo da pobedi Suvarovu vojsku. Tokom 1473, Suvar je zarobljen i doveden natrag u Kairo, zajedno sa svojom braćom. Zatvorenici su razvučeni i raskomadani, a njihovi ostaci su okačeni na Bab Zuvejla kapiji.[6]

Vladavina Kajtbeja je bila obeležena razvojem trgovačkog prometa sa drugim savremenim državama. Tokom iskopavanja krajem 19. i početkom 20. veka u više od četrnaest lokacija u okolini Borame na teritoriji današnje severozapadne Somalije je otkopan, između ostalog, kovani novac koji je identifikovan kao Kajtbejev.[7] Većina ovih nalaza je povezana sa srednjovekovnim sultanatom Adalom,[8] i poslata je u Britanski muzej u Londonu radi očuvanja ubrzo nakon otkrića.[7]

Učvršćivanje vlasti[uredi | uredi izvor]

Nakon Suvarovog poraza, Kajtbej je započeo čišćenje svog dvora od svih preostalih frakcija. Postavio je svoje Mameluke na sve ključne pozicije. On je često išao na izlete, namerno ostavljajući citadelu sa ograničenim brojem stražara da pokaže svoje poverenje prema potčinjenima i stanovništvu. Često je putovao tokom svoje vladavine. Između ostalih gradova posetio je Aleksandriju, Damask i Alep. Lično je kontrolisao izgradnju svojih brojnih projekata. Tokom 1472. godine je otišao na hadžiluk u Meku. Siromaštvo građana Medine ga je veoma pogađalo. Zbog toga je znatan deo svog privatnog bogatstva uložio u ublažavanje njihovog lošeg materijalnog stanja. Takvim postupcima, Kajtbej je stekao reputaciju pobožnog i milosrdnog vladara sa kraljevskim samopouzdanjem.[9]

Osmansko-mamelučki rat[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Osmansko-mamelučki rat (1485–1491)

Tokom 1480, Jašbak je predvodio vojsku protiv dinastije Ak Koyunlu u Severnoj Mesopotamiji, ali je poražen pri napadu na Urfu, gde je zarobljen i pogubljen.[10] Ovi događaji nagovestili su znatno veće vojno angažovanje protiv mnogo moćnijeg Osmanskog carstva u Anadoliji. Od 1485. godine, osmanlijska vojska je otpočela pohod na mamelučke granice, a iz Kaira je poslata vojna jedinica da im se suprotstavi. Ove mamelučke trupe izvojevale su iznenađujuću pobedu u blizini Adane 1486. godine. Usledilo je privremeno primirje. Međutim, naredne godine Osmanlije su ponovo osvojile Adanu, da bi ih odmah potom porazila velika mamelučka vojska. Kako je turska ekspanzija na zapadnom Mediteranu predstavljala sve veću opasnost po špansku Krunu, kralj Španije Fernando II je sklopio privremeni savez sa Mamelucima protiv Osmanlija od 1488. do 1491. godine, šaljući pšenicu i nudeći flotu od 50 karavela protiv Osmanlija.[11]

Od 1491. je potpisano konačno primirje, koje je trajalo do kraja vladavine Kajtbeja i osmanskog sultana Bajazita II. Sposobnost Kajtbeja da sklopi mir sa najvećom vojnom silom muslimanskog sveta poboljšala je njegov ugled u zemlji i inostranstvu.[12]

Kraj vladavine[uredi | uredi izvor]

Kajtbejeva džamija u Kairu

Poslednje godine vladavine Kajtbeja bile su uzdrmane brojnim nemirima među njegovim vojnicima i narušavanjem njegovog zdravlja, uključujući i nesreću sa jahanja, zbog koje je bio u komi danima. Mnogi od njegovih najvernijih savetnika su umrli, a na njihova mesta su došli daleko nestručniji početnici. Usledio je dug period dvorskih intriga. Tokom 1492. godine, kuga se vratila u Kairo, a prijavljena je smrt 200.000 ljudi. Zdravlje Kajtbeja se značajno pogoršalo 1494. godine, a njegov dvor, kome je nedostajala autoritarna ličnost, zapada u sukobe, frakcionalizam i čistke.

Umro je 8. avgusta 1496. godine i sahranjen je u spektakularnom mauzoleju u sklopu svoje džamije na kairskom Severnom groblju, koju je izgradio za života. Nasledio ga je sin, El Nasir Muhamed (ne povezivati sa čuvenim sultanom iz 14. veka sa istim imenom).[13]

Zaostavština[uredi | uredi izvor]

Vladavina Kajtbeja se tradicionalno smatra „srećnom kulminacijom“ mamelučke burdžijske dinastije.[14] To je bio period neuporedive političke stabilnosti, vojnog uspeha i prosperiteta. Njegovi savremenici su ga poštovali kao zaštitnika tradicionalnih mamelučkih vrednosti. Istovremeno, može biti kritikovan zbog svog konzervativizma, i zbog toga što nije uspeo da prihvati modernizaciju u svetlu novih izazova.[15] Nakon smrti Kajtbeja, mamelučka država zapada u dugotrajnu krizu borbe oko prestola u trajanju od pet godina, sve do dolaska El Ašrafa Kansuha el Gaurija.[16]

Danas je Kajtbej možda najpoznatiji po svom značajnom ktitorstvu. Najmanje 230 spomenika je izgrađeno tokom njegove vladavine, bilo da oni još uvek postoje ili se samo pominju u savremenim izvorima. U Egiptu, Kajtbejeve građevine se mogu naći širom Kaira, kao i u Aleksandriji i Rozeti. U Siriji je finansirao projekte u Alepu i Damasku. Pored toga, on je zaslužan za izgradnju medresa i fontana u Jerusalimu i Gazi, koje još uvek postoje - posebno Kajtbejeve fontane i Medrese el Ašrafije. Na Arabijskom poluostrvu, Kajtbej je finansirao obnovu džamija i izgradnju medresa, fontana i konaka u Meki i Medini. Nakon što je požar ozbiljno oštetio Prorokovu džamiju u Medini tokom 1481. godine, čitava građevina, uključujući grobnicu Poslanika, značajno je obnovljena pod patronatom Kajtbeja.[17]

Jedna od palata koje su izgrađene u njegovo vreme je i Bejt el-Razaz palata.

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Sabil kuteb Kajtbeja u Kairu
    Sabil kuteb Kajtbeja u Kairu
  • Kajtbejeva palata u Kairu
    Kajtbejeva palata u Kairu
  • Kajtbejeva tvrđava u Rozeti (Rašid), Egipat
    Kajtbejeva tvrđava u Rozeti (Rašid), Egipat
  • Kajtbejeva džamija i grobnica u Kairu
    Kajtbejeva džamija i grobnica u Kairu
  • Nacrt Kajtbejeve džamije sa mauzolejom na Severnom groblju u Kairu
    Nacrt Kajtbejeve džamije sa mauzolejom na Severnom groblju u Kairu
  • Enterijer Kajtbejeve džamije
    Enterijer Kajtbejeve džamije
  • Kajtbejeva česma u Jerusalimu
    Kajtbejeva česma u Jerusalimu
  • Most Sidi Abu Bakr, Mit Nama, Egipat
    Most Sidi Abu Bakr, Mit Nama, Egipat
  • Detalj sa mosta na kome je uklesano ime Kajtbeja
    Detalj sa mosta na kome je uklesano ime Kajtbeja
  • Kajtbejeva tvrđava u Aleksandriji, Egipat
    Kajtbejeva tvrđava u Aleksandriji, Egipat
  • Zidine oko Kajtbejeve tvrđave u Aleksandriji
    Zidine oko Kajtbejeve tvrđave u Aleksandriji
  • Ploča sa imenom Kajtbeja u Aleksandrijskom narodnom muzeju
    Ploča sa imenom Kajtbeja u Aleksandrijskom narodnom muzeju

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Petry, Twilight, 24-29.
  2. ^ Petry, Twilight, 33.
  3. ^ Petry, Twilight, 22.
  4. ^ Petry, Twilight, 36-43.
  5. ^ Petry, Twilight, 43-50.
  6. ^ Petry, Twilight, 57-72.
  7. ^ a b Royal Geographical Society (Great Britain), The Geographical Journal, Volume 87, (Royal Geographical Society: ). 1936. pp. 301.
  8. ^ Bernard Samuel Myers, ed., Encyclopedia of World Art, Volume 13, (McGraw-Hill: 1959), p.xcii.
  9. ^ Petry, Twilight, 73-82.
  10. ^ Petry, Twilight, 82-88.
  11. ^ The Muslims of Valencia in the age of Fernando and Isabel by Mark D. Meyerson pp. 64ff. Books.google.com. Pristupljeno 14. 09. 2015. 
  12. ^ Petry, Twilight, 88-103.
  13. ^ Petry, Twilight, 103-118.
  14. ^ Garcin, "Regime," 295.
  15. ^ Petry, Twilight, 233-34.
  16. ^ Garcin, "Regime," 297.
  17. ^ Meinecke, Mamlukische Architektur, II.396-442.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • The Muslims of Valencia in the age of Fernando and Isabel by Mark D. Meyerson pp. 64ff. Books.google.com. Pristupljeno 14. 09. 2015. 
  • Stefano Carboni, Venice and the Islamic World, 828–1797 (New Haven, 2007).
  • J.-C. Garcin, "The regime of the Circassian Mamluks," in C.F. Petry, ed., The Cambridge History of Egypt I: Islamic Egypt, 640–1517 (Cambridge, 1998), 290–317.
  • Meinecke, Michael (1992), Die mamlukische Architektur in Ägypten und Syrien (648/1250 bis 923/1517)  Nepoznati parametar |city= ignorisan (pomoć)
  • A. W. Newhall, The patronage of the Mamluk Sultan Qā’it Bay, 872–901/1468–1496 (Diss. Harvard, 1987).
  • C.F. Petry, Twilight of majesty: the reigns of the Mamlūk Sultans al-Ashrāf Qāytbāy and Qānṣūh al-Ghawrī in Egypt (Seattle, 1993).
  • André Raymond (1993), Cairo., engleski prevod: Willard Wood (2000)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Sultan Kajtbej na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Султан_Кајтбеј&oldid=25918357”