Sumo
Sumo (相撲)[1] rvanje se prvi put spominje u jednom zapisu iz 712. godine, koji opisuje kako je vlasništvo nad japanskim ostrvima odlučeno između Bogova Takemikazuči i Takeminakata u rvačkoj borbi. Nihonšoki (hronike Japana u pojedinačnim zapisima) iz 720. godine datira prvu borbu između smrtnika u 23. godini p. n. e.
Sumo je nastao u Japanu, jedinoj zemlji u kojoj se profesionalno praktikuje i gde se smatra nacionalnim sportom.[2][3] Smatra se gendai budōgendaj budoom, što se odnosi na moderne japanske borilačke veštine, ali ovaj sport ima istoriju koja se proteže mnogo vekova. Mnoge drevne tradicije su očuvane u sumou, a čak i danas ovaj sport uključuje mnoge ritualne elemente, kao što je upotreba soli za prečišćavanje, iz šintoizma.
Život rvača je strogo uređen, a pravila reguliše Japansko sumo udruženje. Većina sumo rvača mora da živi u zajedničkom smeštaju za sumo obuku, poznatom na japanskom kao heja, gde su svi aspekti njihovog svakodnevnog života - od obroka do načina oblačenja - diktirani strogom tradicijom.
Od 2008. do 2016. godine, brojne kontroverze i skandali visokog profila potresli su sumo svet, sa povezanim efektom na njegovu reputaciju i prodaju karata. Ovo je takođe uticalo na sposobnost sporta da privuče regrute.[4] Uprkos ovim smetnjama, popularnost sumoa i opšta posećenost su se oporavili zbog višestrukih jokozuna (ili velikih šampiona) po prvi put u nekoliko godina i drugih rvača visokog profila koji su privukli pažnju javnosti.[5]
Japanski srednji vek (1185-1603)[uredi | uredi izvor]
Nestankom carske centralističke vlasti, ceremonijalni dvorski sumo gubi na važnosti; a u ratničko doba Kamakura nekada ceremorijalno rvanje postaje deo ratničkog treninga pod šogunatom. Od samuraja se očekivalo da se usavršavaju u ovoj veštini (počeci џијуџицу ?). Ali sumo je s vremenom prestao da bude isključivo vojnička veština/tajna, i postao je zabava za mase a sponzori su obično bili dajmijo (kao kod nas vojvoda ili župan). Sumo rvači, pobednici koji su su se borili za naklonjenost nekog velikaša su bogato nagrađivani i čak podizani u status samuraja.
Veliki ljubitelj i mecena sumo rvanja Oda Nobunaga je u februaru 1578. organizovao sumo takmičenje na kome je učestvovalo čak 1.500 sumo rvača. Da borci ne bi smetali jedni drugima izumeli su okrugle ringove. Sumatori (Dohuo) je bio rođen i razvijao se do 18. veku u današnju formu.
Edo period (1603-1867)[uredi | uredi izvor]
Pošto je je sumo u ovo doba postao masovna ulična tučnjava i smetnja u svakodnevnom životu, posebno u Edu (današnji Tokio), bio je na kratko zabranjen. Godine 1684. je opet dozvoljen ali samo na posedima manastira kako je to običaj bio u Kjotu i Osaki. U ovom periodu je razvijena i jedinstvena sumo organizacija koja se sastojala isključivo iz profesionalnih boraca. Ali pošto je 1868. ukinut feudalni sistem, sumo veština je izgubila svoje najvažnije sponzore i zbog prozapadne orijentacije zemlje, sumo postaje nešto nazadno, nešto čega se trebalo stideti... Uz sve te nedaće i sumo savez se raspao na više međusobno posvađanih frakcija ... Prava je sreća da je car Meidži 1884. godine organizovao veliki sumo turnir, ubrzo posle toga je sumo povratio svoj stari ugled i popularnost, ali tome je najverovatnije pomogao novonastali nacionalizam usled uspešnih vojnih kampanja protiv Koreje i Kine.
Za razliku od ostalih azijskih sportova, u sumo rvanju se rangovi stiču i gube svaka dva do tri meseca ukoliko rvač ne pokaže da je zadržao svoju formu, za razliku od npr. karate-a u kojem se zvanja/rangovi stiču na jedinstvenim polaganjima i koja se retko kada oduzimaju, pa čak i ako se borac mizerno predstavi na turniru.
Amaterski sumo[uredi | uredi izvor]
Sumo se takođe praktikuje kao amaterski sport u Japanu, sa polaznicima koledža, srednjih škola, osnovnih škola ili radnicima preduzeća u radnim timovima. Održavaju se i otvoreni amaterski turniri. Sport na ovom nivou je lišen većine ceremonije. Većina novih upisa u profesionalni sumo su maturanti niže srednje škole sa malo ili bez prethodnog iskustva,[6] ali broj rvača sa fakultetskim iskustvom u sportu se povećava tokom poslednjih nekoliko decenija.[7] Novine The International Herald Tribune su izvestile o ovom trendu u novembru 1999. godine, kada je više od trećine rvača u prve dve divizije bilo fakultetsko obrazovano..[8] Naučni univerzitet Nipon sport i Univerzitet Nihon su koledži koji su proizveli najprofesionalnije sumo rvače.[6] Potonji je proizveo Hirošija Vadžimu, koji je 1973. postao prvi, i ostao jedini, rvač sa univerzitetskim iskustvom koji je stigao do jokozune.[7]
Najuspešnijim amaterskim rvačima (obično šampionima koledža) je dozvoljeno da uđu u profesionalni sumo u makušiti (treća divizija) ili sandanme (četvrta liga) umesto sa samog dna lestvice. Ovi rangovi se nazivaju makušita cukedaši i sandanme cukedaši, i trenutno su ekvivalentni makušiti 10, makušiti 15 ili sandanme 100 u zavisnosti od postignutog nivoa amaterskog uspeha. Svi sportisti amateri koji ulaze u profesionalne rangove moraju biti mlađi od 23 godine da bi zadovoljili prijavu, osim onih koji se kvalifikuju za makušita cukedaši ili sandanme cukedaši, koji mogu imati do 25 godina.
Međunarodna sumo federacija je osnovana da podstakne razvoj sporta širom sveta, uključujući održavanje međunarodnih prvenstava. Ključni cilj federacije je da se sumo prizna kao olimpijski sport. Shodno tome, amaterski turniri su podeljeni u kategorije (muškarci: laka do 85 kg (187 lb), srednja do 115 kg (254 lb), teška preko 115 kg (254 lb) i otvorena težina (neograničen pristup), i uključuju takmičenja za rvačice (laka do 65 kg (143 lb), srednja do 80 kg (180 lb), teška preko 80 kg (180 lb) i otvorena težina).
Amaterski sumo klubovi dobijaju na popularnosti u Sjedinjenim Državama, a takmičenja se redovno održavaju u većim gradovima širom zemlje. US Sumo Open, na primer, održan je u Kongresnom centru Los Anđelesa 2007. godine sa 3.000 gledalaca.[9] Sport je dugo bio popularan na zapadnoj obali i na Havajima, gde je igrao ulogu na festivalima japanskih etničkih zajednica. Sada je, međutim, sport prešao sferu japanske dijaspore i sportisti dolaze iz različitih etničkih, kulturnih i sportskih pozadina.
Brazil je još jedan centar amaterskog sumoa, koji su uveli japanski imigranti koji su stigli tokom prve polovine dvadesetog veka. Prvi brazilski sumo turnir održan je 1914. godine.[10] Sumo se ukorenio u imigrantskim centrima u južnom Brazilu, posebno u Sao Paulu, koji je sada dom jedinog namenski izgrađenog objekta za sumo obuku van Japana.[11] Počevši od 1990-ih, brazilske sumo organizacije su se trudile da zainteresuju Brazilce bez japanskog porekla za ovaj sport, a do sredine 2000-ih procenjeno je da je 70% učesnika poticalo izvan japansko-brazilske zajednice.[10] Brazil je takođe centar za ženski sumo.[11] Mali broj brazilskih rvača je prešao na profesionalni sumo u Japanu, uključujući Rjuko Go i Kajseja Ičiroa.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Sumo”.
- ^ „What Is Sumo?”. Kids Web Japan. Ministry of Foreign Affairs. Pristupljeno 16. 5. 2020.
- ^ „Yoroku: The pride of Japan's 'national sport'”. The Mainichi. 2016-01-25. Pristupljeno 2022-12-30.
- ^ „Decline in apprentices threatens future of national sport”. Asahi Shimbun. Arhivirano iz originala 28. 6. 2013. g. Pristupljeno 23. 6. 2013.
- ^ „Revival of sumo's popularity” (na jeziku: japanski). Saga Shinbun. Pristupljeno 8. 12. 2014.
- ^ a b Gunning, John (18. 3. 2019). „Sumo 101: College graduates in sumo”. The Japan Times. Pristupljeno 25. 12. 2020.
- ^ a b Gunning, John (11. 11. 2020). „Universities offer foreign wrestlers new path to pro sumo”. The Japan Times. Pristupljeno 25. 12. 2020.
- ^ Kattoulas, Velisarios (9. 11. 1999). „College Sumo Wrestlers Overshadow Old Guard”. The New York Times. Pristupljeno 25. 12. 2020.
- ^ My First Date With Sumo (2007) Gould, Chris Arhivirano septembar 28, 2012 na sajtu Wayback Machine
- ^ a b Benson, Todd (27. 1. 2005). „Brazil's Japanese Preserve Sumo and Share It With Others”. The New York Times. Pristupljeno 21. 11. 2016.
- ^ a b Kwok, Matt (2. 8. 2016). „'Sumo feminino': How Brazil's female sumo wrestlers are knocking down gender barriers”. CBC News. Pristupljeno 21. 11. 2016.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Adams, Andy; Newton, Clyde (1989). Sumo. London, UK: Hamlyn. ISBN 0600563561.
- Benjamin, David (2010). Sumo: A Thinking Fan's Guide to Japan's National Sport. North Clarendon, Vermont, USA: Tuttle Publishing. ISBN 978-4-8053-1087-8.
- Bickford, Lawrence (1994). Sumo And The Woodblock Print Masters. Tokyo, New York: Kodansha International. ISBN 4770017529.
- Buckingham, Dorothea M. (1997). The Essential Guide to Sumo. Honolulu, USA: Bess Press. ISBN 1880188805.
- Cuyler, P.L.; Doreen Simmons (1989). Sumo From Rite to Sport. New York: Weatherhill. ISBN 0834802031.
- Hall, Mina (1997). The Big Book of Sumo. Berkeley, CA: Stone Bridge Press. ISBN 1880656280.
- Ito, Katsuharu (the 34th Kimura Shonosuke) (2017). The Perfect Guide To Sumo, in Japanese and English. Prevod: Shapiro, David. Kyoto, Japan: Seigensha. ISBN 978-4-86152-632-9.
- Kenrick, Douglas M. (1969). The Book of Sumo: Sport, Spectacle, and Ritual. New York: Weatherhill. ISBN 083480039X.
- Newton, Clyde (2000). Dynamic Sumo. New York and Tokyo: Kodansha International. ISBN 4770025084.
- Patmore, Angela (1991). The Giants of Sumo. London, UK: Macdonald Queen Anne Press. ISBN 0356181200.
- PHP Institute; Kitade, Seigoro, ur. (1998). Grand Sumo Fully Illustrated. Prevod: Iwabuchi, Deborah. Tokyo: Yohan Publications. ISBN 978-4-89684-251-7.
- Sacket, Joel (1986). Rikishi The Men of Sumo. text by Wes Benson. New York: Weatherhill. ISBN 0834802147.
- Sargent, John A. (1959). Sumo The Sport and The Tradition. Rutland, Vt.: Charles E. Tuttle Company. ISBN 0804810842.
- Schilling, Mark (1984). Sumo: A Fan's Guide. Tokyo, Japan: The Japan Times, Ltd. ISBN 4-7890-0725-1.
- Shapiro, David (1995). Sumo: A Pocket Guide. Rutland, Vermont, USA & Tokyo, Japan: Charles E. Tuttle Company. ISBN 0-8048-2014-7.
- Sharnoff, Lora (1993) [1st pub. 1989]. Grand Sumo: The Living Sport and Tradition (2nd izd.). New York: Weatherhill. ISBN 0-8348-0283-X.
- Sports Watching Association (Japan); Kakuma, Tsutomu, ur. (1994). Sumo Watching. Prevod: Iwabuchi, Deborah. New York: Weatherhill. ISBN 4896842367.
- Takamiyama, Daigoro; John Wheeler (1973). Takamiyama The World of Sumo. Tokyo, New York: Kodansha International. ISBN 0870111957.
- Yamaki, Hideo (2017). Discover Sumo: Stories From Yobidashi Hideo. Prevod: Newton, Clyde. Tokyo: Gendai Shokan. ISBN 978-4768457986.
- Seeing Stars: Sports Celebrity, Identity, and Body Culture in Modern Japan (2010, Dennis J. Frost; ISBN 978-0674056107)
- Japanese Women and Sport: Beyond Baseball and Sumo (2011, Robin Kietlinski; ISBN 978-1849663403)
- Martial Arts of the World: An Encyclopedia of History and Innovation, Volume 2 (2010, Green & Svinth; ISBN 978-1-59884-243-2)
- Women's Sumo Folk Magazine-Cross-border Performing Arts (October 2012, Yoshie Kamei; ISBN 978-4874491423)
- Folk History of Sumo (August 1996, Tomoko Yamada ISBN 978-4487722419)
- Choi, Na-Young (2006). „Symbolism of Hairstyles in Korea and Japan”. Asian Folklore Studies. 65 (1): 69—86. JSTOR 30030374.
- Mageo, Jeannette (septembar 1999). „Hair: Its Power and Meaning in Asian Cultures:Hair: Its Power and Meaning in Asian Cultures”. American Anthropologist. 101 (3): 676—677. S2CID 161624655. doi:10.1525/aa.1999.101.3.676.
- Jo, Ki-Yeu; Jung, Yeon (2001). „일본 남성의 헤어스타일 변천에 관한 연구 - 고대에서 근대까지 -” [Study on the Changes of Men's Hair Styles of Japan - from Ancient to Modern -]. Fashion & Textile Research Journal (na jeziku: korejski). 3 (4): 337—343.
- Ito, Sei (1961). „Lovable Topknot”. Japan Quarterly. 8: 473.
- O'Brien, Suzanne G. (10. 11. 2008). „Splitting Hairs: History and the Politics of Daily Life in Nineteenth-Century Japan”. The Journal of Asian Studies. 67 (4): 1309. S2CID 145239880. doi:10.1017/S0021911808001794.
- Zhuo, Li (2015). „The Metamorphoses of the Pigtail Image in Modern Japanese and Chinese”. Nankai Journal. 1: 8. Arhivirano iz originala 07. 03. 2023. g. Pristupljeno 25. 03. 2023.
- Pflugfelder, Gregory M. (3. 12. 2012). „The Nation-State, the Age/Gender System, and the Reconstitution of Erotic Desire in Nineteenth-Century Japan”. The Journal of Asian Studies. 71 (4): 963—974. doi:10.1017/S0021911812001222
. - Stillfried, R. „Hairdressing”. Metadata database of Japanese old photographs in Bakumatsu-Meiji Period.
