Pređi na sadržaj

Sjuen (dinastija Han)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Car Sjuen iz dinastije Han
Portret cara Sjuena iz dinastije Han, iz zbirke gravura Slike Sancai iz perioda pozne dinastije Ming.
Lični podaci
Puno imeCar Sjao-sjuen iz dinastije Han
Datum rođenja91. p. n. e.
Mesto rođenjaČangan, Carstvo Han
Datum smrti10. januar 48. p. n. e. (42/43 god.)
Mesto smrtiČangan, Carstvo Han
Grobmauzolej Duling
Religijašenizam
Porodica
SupružnikSju Pingđun,
Huo Šengđun,
Vang
PotomstvoJuan
RoditeljiLiju Đin
Vang Vengsju
DinastijaZapadni Han (grana dinastije Han)
car Kine
Period74—48. p. n. e.
PrethodnikLiju He
NaslednikJuan

Sjuen Di,[1] Sjuen ili car Sjao-sjuen[a] (kin: 孝宣皇帝; pin: Xiàoxuān huángdì; 91. p. n. e. Čangan — 10. januar 48. p. n. e. Čangan) bio je car Kine iz dinastije Zapadni Han (74—48. p. n. e.).[2] Tokom njegove vladavine Kina doživljava period prosperiteta. Na unutrašnjem planu car se izborio za samostalnu autokratsku vladavinu i administrativni aparat je dobro funkcionisao, dok se na spoljašnjem planu zemlja uspešno suprotstavljala spoljnim opasnostima u vidu naroda Sjongnu. Smatra se jednim od najvećih careva dinastije Han.

Imena[uredi | uredi izvor]

U kineskoj tradiciji prezime (Liju) prethodi imenu.[3]

Ime po rođenju cara Sjuena bilo je Liju Sjin (kin: 刘询; pin: Liú Xún). Shodno kineskoj tradiciji, za njega se koriste posthumno ime i hramovno ime, dok je sam vladar koristio brojna vladarska imena.[b] Caru Sjuenu dodeljeno je hramovno ime Han Džung-cung (kin: 中宗; pin: Hàn Zhōngzōng), davano vladarima tokom čije vladavine je država doživela uspon i preporod. Posthumno ime mu je upravo bilo car Sjao-sjuen, po kojem se u istoriji i navodi.

Tokom svoje vladavine car Sjuen je koristio sedam vladarskih imena, tj. imena ere: Ben-ši (kin: 本始; pin: Běnshǐ; 73—70. p. n. e.), Di-đije (kin: 地节; pin: Dìjié; 70—66. p. n. e.), Juen-kang (kin: 元康; pin: Yúankāng; 66—61. p. n. e.), Šen-đije (kin: 神爵; pin: Shénjué; 61—58. p. n. e.), Vu-feng (kin: 五凤; pin: Wŭfèng; 58—54. p. n. e.), Gan-lu (kin: 甘露; pin: Gānlù; 54—50. p. n. e.) i Huang-lung (kin: 黄龙; pin: Huánglóng; 50—48. p. n. e.).

Poreklo i preuzimanje vlasti[uredi | uredi izvor]

Huo Guang, glavni general i starešina carskog sekretarijata, najuticajnija ličnost rane Sjuenove vladavine. Portret iz perioda dinastije Ming.

Liju Sjin se rodio 91. p. n. e. kao sin Liju Đina, sina krunskog princa Veija i unuka cara Vua, i njegove supruge Vang Vengsju. U godini njegovog rođenja krunski princ Vei je bio osuđen zbog veštičarenja protiv cara i nateran na samoubistvo, zajedno sa svojim sinom Liju Đinom. Sjinu je pošteđen život, jer je bio beba, ali je bio osuđen da ostatak života provede kao običan podanik.

Posle smrti cara Džaoa 74. p. n. e. general Huo Guang, starešina carskog sekretarijata i najuticajnija ličnost u carstvu, postavio je za cara Liju Hea, sinovca pređašnjeg.[4] Kako se Liju He pokazao kao loš izbor zbog svojih ekcesa koji su obuhvatali neodmereno slavlje dok je još trajala žalost za preminulim carem i nepotizam, Huo Guang je, uz jednoglasnu podršku carskog klana, svrgnuo novog cara već posle 27 dana. Ovo predstavlja redak slučaj gde je visoki carski funkcioner svrgnuo cara zarad dobrobiti države. Za novog cara Huo Guang izabrao je mladog Liju Sjina.

Došavši na vlast, car Sjuen je već bio oženjen običnom građankom Sju Pingđun, od koje je odbio da se razvede i koju je sada uzdigao u rang carice. Time je došao u sukob sa klanom Huo, pošto je Huo Guang nastojao da mladog cara oženi svojom kćerkom Huo Šengđun i tako zadrži presudan uticaj u svojim rukama. Huo Guang je izašao kao pobednik kada je 71. p. n. e. njegova supruga Sijan otrovala caricu Sju Pingđun i car oženio Huo Šengđun. Međutim, kada je 68. p. n. e. umro Huo Guang, car Sjuen je nastojao da konsoliduje svu vlast u svojim rukama.[4] Car je nastojao da iz administracije ukloni korumpirane službenike, pa je nastupio vrtoglavi pad moći klana Huo, čija je većina pobijena. Saznavši za trovanje svoje prve carice, Sjuen je 66. p. n. e. Huo Šengđun proterao sa dvora. Njegovo pogubljenje klana Huo kasnije je izazvalo velike kritike istoričara zbog nezahvalnosti prema Huo Guangu.

Opšte crte Sjuenove vladavine[uredi | uredi izvor]

Car Sjuen se pokazao kao sposoban vladar koji je nastavio delo svojih prethodnika.[1] S obzirom da je odrastao kao običan podanik, razumeo je patnje svog naroda. Zato je smanjivao poreze, liberalizovao trgovinu i postavljao sposobne ministre. Tokom svoje vladavine nastavio je razvoj zakonika Zapadnog Hana, koji je tada obuhvatao čak 960 svezaka.[5] Opisuje se kao dobar procenitelj ljudskih karaktera. Sjuenova politika imala je za posledicu veliku razvijenost činovničkog aparata. Sekretarijat je bio sastavljen gotovo isključivo od činovnika, a Han šu kaže da su „na važne položaje u vojnim zapovedništvom i kraljevinama postavljani obični službenici”. Konfučijanstvo je izgubilo stari uticaj, a proučavanje Konfučijanskih klasika postalo je gotovo nepoželjno.[6]

Pored uspeha u unutrašnjoj politici, koji je rezultirao ekonomskim prosperitetom, car Sjuen imao je uspeha i u spoljnoj politici, a Kina je postala vojna supersila. Sjuen je proširio carstvo; zauzeo je veliki deo današnje Mongolije, tako da je Kina u to vreme imala najveću teritoriju u svojoj istoriji. Narodu Sjongnu je naneo niz teških poraza koji su ga za dugo vremena odvratili od najezda na kineske teritorije.[1] Car Sjuen je postavio generala-zaštitnika za Zapadne oblasti, pa je putovanje na zapad postalo je znatno lakše, što je uticalo na još veći razvoj Puta svile.[7]

Carevi Istočnog Hana, barem u prvih sto godina postojanja dinastije, vladali su po uzoru na njega. Istoričari kažu da su „vladari posle restauracije usvojili način vladavine cara Sjuena”, i da su „posle restauracije Hana carevi primenjivali samo zakone cara Sjuena”.[6]

Konfučijanstvo: Prevlast Gulijangove škole[uredi | uredi izvor]

Car Sjuen izdaje edikt, kineska štampa graviranim drvenim blokovima iz vremena rane dinastije Ćing.

Stupivši na presto car Sjuen je dao prednost zastupnicima Gulijangove škole,[v] smatrajući da će to pomoći konsolidaciji njegove države. Pozvao je na dvor Cai Ćijenćijua, zastupnika Gulijangovih komentara i visokog činovnika, kao i nekoliko pristalica Gungjangove škole[g] i od obe strane zatražio da izloži svoje stavove. Car je zaključio da je Gulijangova škola superiornija. Ubrzo je zadužio Cai Ćijenćijua da 10 posebno izabranih dvorana uputi u sadržaj Gulijangovih komentara. Liju Sijang je postavljen za Caijevog pomoćnika. Kada je Cai umro, unuk Đijang Gunga, stručnjaka za Gulijangove komentare iz vremena cara Vua, postavljen je na njegovo mesto. A kada je on umro, zamenili su ga Džou Ćing i Ding Sing. Oni su proučavali klasike više od 10 godina i stekli detaljno i jasno znanje o njima.[8] Godine 53. p. n. e. car Sjuen je u palati sazvao sastanak posvećen Analima Proleća i Jeseni.[9] Ove rasprave su 51. p. n. e. prenete u Šiću paviljon u palati Veijang. Sijao Vangdži i drugi teoretičari poznati po svom poznavanju Pet klasika imali su zadatak da utvrde sličnosti i razlike između Gungjangovih i Gulijangovih komentara, i da ih, polazeći od klasika, procene i utvrde njihovu vrednost. Sam car u ovoj raspravi imao je ulogu konačnog arbitra. Posle ove rasprave prihvaćeno je samo nekoliko ideja učenjaka Gungjangove škole, što je značilo da su pristalice Gulijangovih komentara odneli pobedu. To je dovelo do superiornog političkog statusa učenjaka Gulijang škole, do velikih prednosti nad pristalicama Gungjangove škole, ali su se obe teorije i dalje predavale u školama za činovnike.

Prevlast Gulijangove škole imala je za posledicu da konfučijanski učenjaci odlučnije traže „vladanje pomoću obreda”. Konfučijanski orijentisani krunski princ Liju Ši caru Sjuenu je rekao:

Vaše veličanstvo suviše strogo primenjuje kažnjavanje. Bolje bi bilo da zaposlite konfučijanske učenjake.

Na šta mu je car oštro uzvratio:

Naša dinastija Han ima sopstvene institucije, zasnovane na principu vladanja pomoću prinude i vrline. Zašto bismo se oslanjali samo na moralno vaspitanje i usvojili oblik vladavine dinastije Džou?

Naime, konfučijanski učenjaci su bili pristalice vladanja pomoću moralnog vaspitanja i korišćenja starog načina vladavine dinastije Džou, načina koji je počivao na tri načela: na stavljanju političkog težišta, ne na vođenje ratova protiv stranih država već na moralnom vaspitanju; potpunom napuštanju legalističke tradicije nasleđene od dinastije Ćin i isticanje moralnog vaspitanja; i podražavanju vojvode od Džoua u unapređivanju obreda i muzike i uspostavljanje institucija Hana utemeljenih na konfučijanskim idealima.[10]

Obrazovanje i istoriografija[uredi | uredi izvor]

Novac kovan za vreme cara Sjuena.

Car Sjuen je, poput svojih prethodnika, posvećivao pažnju obrazovanju. Za vreme vladavine cara Vua na dvorskoj školi Nacionalnog univerziteta predavalo je sedam profesora, koji su držali predavanja o Pet klasika. Sjuen je broj predavača povećao na 12.[2][11] Bilo je potrebno više predavača za Pet klasika, jer su neki klasici imali više verzija ili tumačenja.[11] Trojica profesora bila je za Klasičnu knjigu promena, Klasičnu knjigu dokumenata i Klasičnu knjigu pesama, jedan za Knjigu obreda, i dva za Anale Proleća i Jeseni.[2]

U ovom periodu carski dvor je imao direktnu kontrolu nad istoriografijom. Saborom u paviljonu Šiću koji je održao car Sjuen definitivno dolazi do integracije istoriografije i politike. Car je na saboru lično učestvovao u raspravama o tekstovima i bio konačni arbitar u formiranju zvaničnog tumačenja konfučijanskih klasika. Ovo je dovelo do carskog monopola nad konfučijanskom učenošću i do carskog monopola nad znanjem i učenjem uopšte.[12] Prema Han šuu, sam car Sjuen je rekao da je dinastija Han „vladala spajajući učenje o vladavinom silom[d] sa učenjem o vladavini čovekoljubljem”.[đ][13]

Smrt i potomstvo[uredi | uredi izvor]

Sjuen je umro 10. januara 48. p. n. e. u svojoj prestonici Čanganu, sahranjen je u svom mauzoleju Duling u današnjem Sijanu. Imao je tri supruge najvišeg ranga, tj. carice: Sju Pingđun, Huo Šengđun i Vang. Sa Sju Pingđun je imao samo jednog sina, svog naslednika Liju Šija, koji će kasnije biti poznat kao car Juan. Sa ostale dve carice nije imao dece, ali je imao dece sa suprugama nižeg reda.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Posthumna imena većine vladara dinastije Han, sadrže karakter sjao (kin: 孝; pin: xiào) koji znači sinovljeva odanost. U navođenju imena vladara ovaj karakter se obično izostavlja.
  2. ^ Kineski carevi su obično tokom različitih perioda svoje vladavine koristili brojna vladarska imena. Ta praksa se zadržala sve do dinastije Ming, kada je praksa postala da se koristi jedno.
  3. ^ Oni koji su davali prednost proučavanju Gulijangovih komentara na Anale Proleća i Jeseni, jedan od kineskih klasika.
  4. ^ Oni koji su davali prednost proučavanju Gungjangovih komentara na Anale Proleća i Jeseni, jedan od kineskih klasika.
  5. ^ Legalizam.
  6. ^ Konfučijanstvo.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Fraj 1980, str. 178.
  2. ^ a b v Grupa autora 2017, str. 53.
  3. ^ Jerković, Jovan; Pižurica, Mato; Pešikan, Mitar (2010). Pravopis srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska. str. 201. t. 220. ISBN 978-86-7946-079-0. COBISS.SR 256189191. 
  4. ^ a b Grupa autora 2017, str. 117.
  5. ^ Grupa autora 2017, str. 122.
  6. ^ a b Grupa autora 2017, str. 129.
  7. ^ Grupa autora 2017, str. 205.
  8. ^ Grupa autora 2017, str. 241.
  9. ^ Grupa autora 2017, str. 241-242.
  10. ^ Grupa autora 2017, str. 242.
  11. ^ a b Grupa autora 2017, str. 263.
  12. ^ Grupa autora 2017, str. 366.
  13. ^ Grupa autora 2017, str. 128.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Sjuen na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сјуен_(династија_Хан)&oldid=27020209”