Династија Источни Хан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Историја Кине
Историја Кине
АНТИКА
Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е.
Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е.
Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е.
Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е.
 Западни Џоу
 Источни Џоу
   Пролеће и Јесен
   Зараћене државе
ЦАРСТВО
Династија Ћин 221–206 п. н. е.
Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е.
  Западни Хан
  Династија Син
  Источни Хан
Три краљевства 220–280
  Веј, Шу и Ву
Династија Ђин 265–420
  Западни Ђин
  Источни Ђин Шеснаест
краљевстава
Јужне и Сјеверне династије
420–589
Династија Суеј 581–618
Династија Танг 618–907
  (Друга Џоу династија 690–705)
Пет династија и
десет краљевстава

907–960
Династија Љао
907–1125
Династија Сунг
960–1279
  Северни Сунг Западни Сја
  Јужни Сунг Ђин
Династија Јуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Ћинг 1644–1911
САВРЕМЕНО ДОБА
Република Кина 1912–1949
Народна Република
Кина

1949–садашњост
Република
Кина (Тајван)

1949–садашњост
Портрет владара Гуанг-вуа (настао у време династије Минг)

За време грађанског рата, стари главни град Чанг'ан је био уништен, а породица Лију се преселила у главни град источно од Лоујанга (Ло-јанг), у којој је данашња провинција Сенан. Име Хан се опет употребљава, али кинески историчари радије користе израз за династију након Ванг Манга као Источни или Позни Хан. Први владар, Цар Гуанг-ву из династије Хан (Куанг-wу-ти, 5.пр.Кр.-57. год.) [1] During the widespread rebellion against Wang Mang, the state of Goguryeo was free to raid Han's Korean commanderies; Han did not reaffirm its control over the region until AD 30.[2] повратио је сва подручја царства, и попут његових предака наставио с Конфучијским учењем и реформом власти. Након његове смрти, све чешће су владари били млади и уместо њих царством су управљали министри, а у међувремену сељачки устанци су бивали све чешћи. Наоружан Даоистички култ, или Хуангјин (жути турбани) подстицали су немире по целом царству. Иако је династија наставила своје име, збрка у борби за превласт негирала је сваку власт династије Хан. Напокон, 220. године, задњи цар Хан, Xианди (Хсиен-ти), који је постављен на пријесто у доба од осам година, формално је абдицирао заслугом Цао Пи (Тс'ао П'и), који је био син његова главног министра. Цао Пи се прогласио првим царем нове династије Веј. Тај датум обележава почетак тзв. Доба Раздора, које је трајало од 220. до 589. године.

Списак владара династија Источни Хан[уреди]

Постхумно име Храмовно име Лично име Владарско име Период владавине
Конвенција за навођење: (скраћено) постхумно име. Има пар изузетака.1
Цар Гуанг-ву
光武皇帝 (Guāngwǔ huángdì)
Ш’-цу
世祖 (Shìzǔ)
Лију Сју
刘秀 (Liú Xiù)
Ђијен-ву (建武)
Ђијен-ву-џунг-јуен (建武中元)
25-56
56-57.
Цар Сјао-минг
孝明皇帝 (Xiàomíng huángdì)
Сјен-цунг
显宗 (Xiǎnzōng)
Лију Џуанг
刘庄 (Liú Zhuāng)
Јунг-пинг (永平) 58-75.
Цар Сјао-џанг
孝章皇帝 (Xiàozhāng huángdì)
Су-цунг
肃宗 (Sùzōng)
Лију Да
刘炟 (Liú Dá)
Ђијен-чу (建初)
Јуен-х’ (元和)
Џанг-х’ (章和)
76-84
84-87
87-88.
Цар Сјао-х’
孝和皇帝 (Xiàohé huángdì)
Му-цунг
穆宗 (Mùzōng)
Лију Џао
刘肇 (Liú Zhào)
Јунг-јуен (永元)
Јуен-сјинг (元兴)
89-105
105.
Цар Сјао-шанг
孝殇皇帝 (Xiàoshāng huángdì)
нема Лију Лунг
刘隆 (Liú Lóng)
Јен-пинг (延平) 106.
Цар Сјао-ан
孝安皇帝 (Xiào’ān huángdì)
Гунг-цунг
恭宗 (Gōngzōng)
Лију Ху
刘祜 (Liú Hù)
Јунг-чу (永初)
Јуен-чу (元初)
Јунг-нинг (永宁)
Ђијен-гуанг (建光)
Јен-гуанг (延光)
107-113
113-120
120-121
121-122
122-125.
Цар Шао I
前少帝 (Qián Shàodì)
нема Лију Ји
刘懿 (Liú Yì)
Јен-гуанг (延光) 125.
Цар Сјао-шун
孝顺皇帝 (Xiàoshùn huángdì)
Ђинг-цунг
汉敬宗 (Jìngzōng)
Лију Бао
刘保 (Liú Bǎo)
Јунг-ђијен (永建)
Јанг-ђија (阳嘉)
Јунг-х’ (永和)
Хан-ан (汉安)
Ђијен-канг (建康)
126-132
132-135
135-141
141-144
144
Цар Сјао-чунг
孝冲皇帝 (Xiàochōng huángdì)
нема Лију Бинг
刘炳 (Liú Bǐng)
Јунг-сји (永熹) 145.
Цар Сјао-џ’
孝质皇帝 (Xiàozhì huángdì)
нема Лију Цуан
刘缵 (Liú Zuǎn)
Бен-чу (本初) 146.
Цар Сјао-хуан
孝桓皇帝 (Xiàohuán huángdì)
Веи-цунг
汉威宗 (Wēizōng)
Лију Џ’
刘志 (Liú Zhì)
Ђијен-х’ (建和)
Х’-пинг (和平)
Јуен-ђија (元嘉)
Јунг-сјинг (永兴)
Јунг-шоу (永寿)
Јен-сји (延熹)
Јунг-канг (永康)
147-149
150
151-153
153-154
155-158
158-167
167.
Цар Сјао-линг
孝灵皇帝 (Xiàolíng huángdì)
нема Лију Хунг
刘宏 (Liú Hóng)
Ђијен-нинг (建宁)
Сји-пинг (熹平)
Гуанг-х’ (光和)
Џунг-пинг (中平)
168-172
172-178
178-184
184-189.
Цар Шао II
后少帝 (Hòu Shàodì)
нема Лију Бијен
刘辩 (Liú Biàn)
Гуанг-сји (光熹)
Џао-нинг (昭宁)
189
189.
Цар Сјао-сјен
孝献皇帝 (Xiàoxiàn huángdì) 2
нема Лију Сје
刘协 (Liú Xié)
Јунг-хан (永汉)
Чу-пинг (初平)
Сјинг-пинг (兴平)
Ђијен-ан (建安)
Јен-канг (延康)
189
190-193
193-195
195-220
220.
1. Постхумна имена свих владара ове династије, осим Гао-цуа, Гуанг-вуа и четири Шаоа садрже карактер сјао (xiào, 孝) који значи синовља оданост. У навођењу имена владара овај се карактер обично изоставља.
2. Цар Џао-лије из династије Шу Хан променио је цару Сјену постхумно име у: Цар Сјао-мин (孝愍皇帝)

Референце[уреди]

  1. David R. Knechtges, in The Cambridge History of Chinese Literature, ed. Kang-i Sun Chang and Stephen Owen (Cambridge University Press, 2010): 116.
  2. Yü (1986). стр. 450.