Topolska buna
| Topolska buna | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Velike istočne krize | |||||||||
 Srbija 1877. | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Narodna vojska lepeničkog sreza | |||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
Jovan Belimarković |
Milovan Živić Ranko Radivojević | ||||||||
| Jačina | |||||||||
| 1 bataljon i 1 eskadron | 1 bataljon (440 ljudi) | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| bez gubitaka | oko 100 zarobljenih | ||||||||
Topolska buna izbila je 25. novembra 1877. (7. decembra po novom kalendaru) na Stanovljanskom polju više Kragujevca kad su dva bataljona (lepenički i jasenički) narodne vojske odbila da polože zakletvu i pođu na granicu uoči Drugog srpsko-turskog rata.
Istog dana su pobunjeni vojnici, sa vodnikom Milovanom Žižićem na čelu, pošli u Topolu očekujući širi pokret za svrgavanje Milana Obrenovića i dovođenje na vlast Petra Karađorđevića.
Knez Milan je u pobunjenim srezovima proglasio vanredno stanje i poslao iz Beograda stajaću vojsku, koja je već 29. novembra ugušila bunu i pohvatala pobunjenike. Pred vanredni vojni sud izvedeni su pored učesnika i konzervativni opozicionari Aćim Čumić i Ilija Milosavljević Kolarac, iako njihovo učešće nije bilo dokazano. Od 70 lica optuženih za veleizdaju 30. marta 1878, osuđena na smrt su 23, od kojih su šestorica streljana.
Želeći da uništi svog političkog protivnika i rastući radikalski pokret, knez Milan je iskoristio Topolsku bunu da likvidira potpukovnika Jevrema Markovića, brata Svetozara Markovića. Jevrem je uhapšen sredinom marta 1878, doveden u vezu sa pobunom i bez dokazane krivice osuđen i streljan 19. maja 1878. godine.
Uvod
[uredi | uredi izvor]Spoljna politika Ristićeve vlade zaokupljena je izbijanjem Rusko-turskog rata u koji se i Srbija želela uključiti kako bi popravila stanje nastalo nakon prethodnog rata. Srbi su ruskom caru (koji se nalazio u Kišinjevu) poslali deputata, ujaka kneza Milana. Car je izrazio želju da Srbija ostane uzdržana od sukoba, a isto je izrazio i Gorčakov. Knez i Ristić rešili su se na odlučniji korak, te su i sami posetili cara. On im je savetovao da ostanu mirni do prelaska ruske vojske preko Dunava, a posle mogu činiti po svojoj odluci. Srbima je razjašnjeno da je rusko-srpska saradnja moguća samo van srpskih granica, u skladu sa Peštanskom konvencijom.
Stav Rusije se promenio usled nemoći da se slomi otpor turskom Osman-paše kod Plevne. Rusija je sada od Srbije očekivala da se uključi u rat; poslata je i pomoć u novcu. Srbija nije htela da se sada odazove pozivu jer bi se ruska vojska ubrzo povukla na zimovanje, što bi za Srbe bila katastrofa. Opravdanje je bila vojna nespremnost Srbije, što je potvrdio i ruski izvidnik, pukovnik Bobrikov. Novembra 1877. godine odlučeno je da je srpska vojska spremna za rat. Rusi šalju veliku količinu novca za ratne pripreme. Srpska vojska podeljena je u pet korpusa: Timočki, Drinski, Šumadijski, Javorski i Moravski.[1]
Buna
[uredi | uredi izvor]U dvoumljenju srpskih vlasti stigla je vest o Topolskoj buni 7. decembra. Bila je to buna jednog bataljona vojske (283 vojnika) u oblasti Kragujevca i Topole, koji je odbio da ide na front. Trajala je 4 dana (7-11. decembar). Pobunjenike, uglavnom seljake sa ovih prostora, predvodili su vodnici Milovan Živić i Ranko Radivojević. Vojnicima je obećano da će im se pridružiti i brigade iz Smedereva, Kragujevca i Beograda, te da će im se na čelo staviti Petar Karađorđević koji će zbaciti Milana. Živićeva grupa se raspala. Oko 100 vojnika razbežalo se kućama. Do kraja bune zadržalo se svega stotinak vojnika. Pokušaj karađorđevaca da zbace kneza Milana Topolskom bunom bio je slabo organizovan. Knez Milan je na vanrednoj sednici vlade proglasio vanredno stanje u lepeničkom i jaseničkom srezu. Zatim je uputio odred stajaće vojske koji je rasturio pobunjenike. Živić se nije usudio da mu se suprotstavi. Svi pobunjenici su pohvatani. Sudio im je poseban vojni sud formiran za optužene u Topolskoj buni. Knez je optužio konzervativca Čumića i radikala Markovića za učešće u buni i saradnju sa Petrom Karađorđevićem, za šta nije imalo dokaza. Osuđeni su na smrt, ali su kasnije pomilovani i kazna im je zamenjena robijom. Knez nije oprostio pukovniku Jevremu Markoviću, bratu Svetozara Markovića, koji je po završetku drugog srpsko-turskog rata streljan u Aranđelovcu 31. maja 1878. godine, zajedno sa Milovanom Živićem, Rankom Radivojevićem i drugim vođama bune.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Popov, Čedomir (1981). „Srbija 1868—1878. godine”. Istorija srpskog naroda. knj. 5, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 303—421.
- Andrija Radenić, O Topolskoj buni, Istorijski časopis 1961.
- Vlada Milana Obrenovića. Knj. 2[mrtva veza], Slobodan Jovanović, pp. 159–179, Digitalna Narodna biblioteka Srbije.
- Grupa autora; Istorija srpskog naroda, knjiga 5, tom 1, drugo izdanje, Beograd 1994.
Velika istočna kriza (1875—1878) | ||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Ratovi i sukobi |
|        | ||||||
| Međunarodni sporazumi | ||||||||
| Vidi još | ||||||||
- ^ MIŠIĆ, VOJVODA ŽIVOJIN (1990). MOJE USPOMENE (na jeziku: srpski) (5th izd.). Beograd: BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD. str. 34—36. ISBN 9788678184246.