Илија Милосављевић Коларац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Илија Милосављевић Коларац
Ilija Kolarac.jpeg
Илија Милосављевић Коларац
Датум рођења1800.
Место рођењаКолари
Османско царство
Датум смрти18. октобар 1878.(1878-10-18) (77/78 год.)
Место смртиБеоград
Кнежевина Србија

Илија Милосављевић Коларац (Колари, 1800Београд, 6/18. октобар 1878) је био српски трговац и задужбинар.

Биографија[уреди]

Рођен је око 1800. године у селу Колари надомак Смедерева, по коме је и добио надимак Коларац, а умро је 6. октобра 1878. у Београду. Отац Милосав био је абаџија, а мајка се звала Јованка.

Као дете је рањен у Првом устанку. По његовој пропасти, Илијина породица пребегла је преко Дунава, али се Илија брзо нашао у Београду, са 30 пара. Радио је као трговачки момак за друге трговце, а 1827. године оженио се ћерком једног од њих Милутина Радовановића, Синђелијом Радовановић, рођеном 1809. године. Отворио је сопствену радњу, болту. Недуго затим, преселио се у Панчево, због страха од кнеза Милоша. Наиме, постоји прича да када је Илија боравио у Београду, почну неки млађи београђани носити неке капе, са златним ширитима. Кнез Милош, мрзећи на расипање и луксуз, и држећи да му ваља Србе од тог палила склањати, макар каквим мерама, заповеди те се неколико Београђана, с тим златали капама, обале и истуку батинама. Илија се, од те мере, толико уплаши, да је одмах оставио Београд, и преселио се у Панчево.[1] Међутим, сам Коларац ће написати да је у Панчево дошао због трговине и сигурне зараде у царско-краљевској аустријској држави, 1828. године. Тамо је развио велику трговину и са Србијом и унутар Аустроугарске, првенствено са храном, али и са стоком, и веома се обогатио. Извозио је пшеницу, јечам, овас, суражицу, просо и кукуруз. Имао је своје бродове, који су се звали Немања и Свети Ђорђе. Такође, бавио се и узгојем и продајом свиња.[1] Коларац је напустио Панчево 1856. године.

Илија је житар трговац у Панчеву средином 1855. године, који прилаже 10 ф. за споменик песнику Лукијану Мушицком у Карловцу. [2]Синђелија, коју је врло волео, умрла је 1855. године у Пешти, а сахрањена је у Београду, где се и сам Илија Коларац преселио следеће године. Ту се бавио трговином сољу и шалитром, а улагао је и у руднике. Дуго је помагао ствараоце у књижевности, а 1861. је основао Књижевни фонд Илије Милосављевића Коларца уз помоћ Косте Цукића. До Првог светског рата фонд је издао 120 књига. Коларац је донирао и хиљаду форинти за оснивање правне Академије у Новом Саду.

Крајем 1877. године замало је страдао. Влада га је оптужила за велеиздају због наводног учешћа у Тополској буни, заједно са Јевремом Марковићем и Аћимом Чумићем, а преки војни суд осудио на тамницу. Кнез Милан га је убрзо помиловао, али је затвор нарушио Коларчево здравље и убрзо је умро.

Тестаментом је оставио своје имање (око милион тадашњих динара) фонду за стварање београдског универзитета, што је била велика Коларчева жеља, и фонду за помагање књижевности. По смрти Коларца, две синовице, жене Велизара Карапешића и професора Димитрија Нешића, повеле су судски спор за обарање тестамента, подржане од тадашњих власти. Тек је Касациони суд оснажио Коларчев тестамент.[3] Драгиња Петровић је потраживала из заоставштине накит своје сестре, Коларчеве жене.[4]

Спада у велике задужбинаре Србије. Његова најпознатија задужбина је Коларчев универзитет.

Основна школа у родним Коларима носи његово име.

Фотогалерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Todorović/Heš, Milan/Elza (1985). Ilija Milosavljević Kolarac u Pančevu (1828-1856) u: Informator (sveska 20). Pančevo: Istorijski arhiv Pančevo. стр. 49—58. 
  2. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1855. године
  3. ^ Илија Сервијанер и Дунавски Ротшлид („Српско наслеђе“, јул 1998)
  4. ^ „Коларчева парница имала је и један занимљив епилог. Покојна Драга Станојловица тражила је из масе накит своје сестре, а жене Коларчеве. По пресудама судским она је имала положити допуну заклетву да је онај накит био доиста својина њене сестре. Од стране Коларчеве задужбине одређен је био да присуствује заклетви пок. Милан Ђ. Милићевић. Полажући заклетву пок. Станојловица пала је у тако раздражење да је, и не слушајући текст заклетве који јој је ваљало изговорити, узела грозно клети све чланове Коларчеве задужбине, који су је до заклетве довели, и све њихово и живо и мртво, скидајући с небеса и Бога и све свеце да би јој се клетва испунила. Сиромах Милићевић беше се шћућурио у један ћошак ни жив ни мртав од чуда и страха. Једва је дошао к себи, дршћући потписао протокол заклетве и безобзирце из суда побегао.“ из књиге Коста Н. Христић: „Записи старог Београђанина“, Нолит, Београд. 1989. ISBN 86-19-01637-7. стр. 353-354,.

Спољашње везе[уреди]