Tungdži (dinastija Ćing)

U kineskoj tradiciji prezime (Aisin-gjoro) prethodi imenu.

Car Tungdži
Car Tung-dž’ iz dinastije Ćing
Lični podaci
Puno ime	Aisin-gjoro Cai-čun
Datum rođenja	(1856-04-27)27. april 1856.
Mesto rođenja	Đingši, Dinastija Ćing
Datum smrti	12. januar 1875.(1875-01-12) (18 god.)
Mesto smrti	Đingši, Dinastija Ćing
Grob	Istočna grobnica Đinga
Porodica
Supružnik	Empress Xiaozheyi, Imperial Noble Consort Shushen, Imperial Noble Consort Gongsu, Imperial Noble Consort Xianzhe, Imperial Noble Consort Dunhui
Roditelji	Car Sjen-feng iz dinastije Ćing Cisi
Dinastija	Dinastija Ćing
Kineski car
Period	1861. - 1875.
Prethodnik	Car Sjen-feng iz dinastije Ćing
Naslednik	Car Guang-sji iz dinastije Ćing
Savladar	Cisi

Tungdži iz dinastije Ćing (kin: Tongzhi (光绪); oko 1861/27. april 1856, Đingši - 12. januar 1875, Đingši) bio je kineski car u periodu 1861—1875. godine.

Tokom njegove vladavine Kina se, nakratko, oporavila. Taj period poznat je pod imenom „Tungdžijeva restauracija”.

Za vreme njegove vladavine Kina je bila naseljenija od svih evropskih država. Kinezi sačinjavahu jednu masu od 350 do 400 miliona duša, s jednim jezikom i jednakim običajima. To je bila jedna trezvena i vredna narodnost, kojoj nema ravna u veštini da stvori pogodne prilike, da na malom prostoru može živeti mnogo ljudi; oko velikih kineskih reka stanovništvo je bilo najgušće naseljeno na celom svetu. Zemljište je obrađeno najmarljivije što može biti, i to većinom ljudskom rukom: Kina je ličila na kakav prostrani vrt. — Kinezi su vešti i strpljivi radnici; njihova je industrija mnogo nadmašavala zapadnjačku industriju, sve dok mašine nisu evropljanima dale prevagu. Isto tako u Kini je imalo i mnogo velikih gradova; računa se da ih je imalo 42 koji prebacuju preko 100 000 stanovnika, a neki ih imaju i po milion. — Kina ima svoju dobro uređenu upravu; mandarini, koji zemljom upravljaju, učeni su ljudi, koji su prelazili iz čina u čin i tako prolazili čitav niz utakmica.

Kad su se evropska i kineska civilizacija susrele, mislilo se u početku, da će se one izmiriti i utvrditi prijateljske odnose.

No izgledalo je, kao da ima između Kineza i evropljana neka nesavladljiva prirodna odvratnost. Sve ono što sačinjava stvarnu veličinu evropske civilizacije, nauke, umetnosti, vera itd., sve to ostaje za Kineze nepristupačno, zatvoreno, ili pak oni sve to drukčije razumeju nego oni. Izgleda kao da oni preziru i samo napredovanje i da se pre svega trude da sačuvaju običaje svojih predaka. Oni su s nepoverenjem gledali dolazak evropljana, kao opakih i lažljivih varvara. Evropljani su im se predstavili kao trgovci i kao vojnici; i u evropskoj kulturi Kinezi su videli kao nešto najuočljivije, najrazgovetnije —vatreno oružje kao oruđe za ubijanje, i opijum, kojim su engleski trgovci trovali kineske pušače.

Za vreme Tung-dž’a su gotovo sve evropske države sklopile s vladom ugovore, kojima im je dato pravo, da trguju sa izvesnim pristaništima.

Poreklo

Otac mu je bio car Sjen-feng iz dinastije Đing, a majka Sjen-fengova konkubina Cisi. Pripadao je dinanstiji Đing, koju su osnovali njegovi preci, Tatari iz Mandžurije, još 1664. godine. Tada su Tatari iz Mandžurije prodrli u Kinu i njihov je poglavica zauzeo presto. Oni nisu dirali kineskih običaja i ovi su se glavni predstavnici žute rase širili i na kopnu i po ostrvima.

Dolazak na presto

Došao je na presto posle smrti svog oca cara Sjen-fenga, 1861. godine, kada je imao 5 godina (po kineskom računanju sa 6 godina). Mladi vladar uzeo vladarsko ime Tung-dž’. Vladao je pod regentima, koji su zaveli trijumvirat. Na njihovom čelu je bila careva majka, carica Cisi.

Vlada i uprava

Iako su mandžurijski vladari dinastije Đing kopirali sistem kineske uprave koja je postojala u vreme dinastije Tang (618—907) - a u nekim delovima čak još od perioda dinastije Han (206. p. n. e. - 220. n. e.) - oni stvorili neke važne nove elemente koji su ranije napravljeni instrumenti efikasniji.

Glavni grad Mandžurijske imperije je preseljen iz Šenjanga, na poluostrvu Ljaoning, u Đingši 1644. godine, koji je bio glavni grad dinastije Ming i ostao glavni grad dinastije Đing do 1911. godine, dok su Mandžurci koristili kao sekundarnu prestonicu u prvih sto godina dinastije Đing. Muškim srodnicima cara bilo je dozvoljeno da učestvuju - u izvesnoj meri - u centralnoj vladi. Braća i sinovi cara zvali su se Carski prinčevi (kin: qinwang 親王). Da biste izbegle borbe oko nasledstva, naslednik je bio nominovan kratko pre smrti cara. Princeze nisu dobijale feude, ali su dobijale apanažu. Tradicionalne titule tri vojvode (kin: sangong 三公): Veliki inspektor (kin: taishi 太師), Veliki mentor (kin: taifu 太傅), Veliki čuvar (kin: taibao 太保) i Tri usmaljenika (kin: sangu 三 孤) bili čisto počasni u praksi. Veliko carsko domaćinstvo sa carskom palatom trebalo je posebnu agenciju, Carski kućeodržavatelji odeljenja (kin: neiwufu 內務府). Većina poruka od carskog domaćinstva su prvo pregledali evnusi; najviši među njima imao veliki značaj u izbegavnju svakodnevnog poslovanja. Centralnu vladu je prvi put predvodio Veliki Sekretarijat (kin: neige 內閣) koji je radio po ugledu na tradicionalnu kinesku vladu, sa akademijama na palati za regrutovanje najviših zvaničnika za prevod edikata i dokumenata na kineski i mandžurski jezik, itd.

Postojalo je šest ministarstva:

• Ministarstvo osoblja (kin: 吏部),
• Ministarstvo prihoda (kin: 戶 部);
• Ministarstvo obreda (kin: 禮部),
• Ministarstvo rata (kin: 兵部),
• Ministarstvo pravde (kin: 刑部),
• Ministarstvo javnih radova (kin: 工部).

Svako ministarstvo je predvodio ministar (kin: shangshu 尚書) i Cenzorat (kin: duchayuan 都察院).

Početkom XIX veka uticaj Velikog sekretarijata se postepeno smanjuje i institucija se pretvorila u aparat papirologije. Umesto toga, prvobitno nezvanični Državni savet (kin: (junjichu 軍機處) je preuzeo vlast. Tu je predsedavao princ i predvodio pet velikih ministara spoljnih poslova (kin: junji dachen 軍機大臣). Za vreme dinastije Đing počeli su da se održavaju veliki koncili. Cenzorat su carevi dinastije Đing temeljno kopirali administraciju dinastije Ming i on je imao zadatak da održava disciplinski nadzor nad službenicima. Njegovo osoblje sastojao se od cenzora za ispitivanje (kin: jiancha yushi 監察御史). Posebna agencija, u svom značenju gotovo je jednaka kao i ministri. Postojao je sud kolonijalnih poslova (kin: lifanyuan 理藩院), od 1861. godine nazvanom Centralnom spoljnim poslovima (kin: zongli yamen 總理衙門). Sud kolonijalnih poslova je bilo diplomatsko predstavništvo uglavnom sastavljeno od Mongola i drugih centralno-azijskih naroda. Centralni spoljni poslovi je bila modernija forma stranog ministarstva.

Carska uprava je vodila nekoliko sudova, kancelarija i direkcija koja je upravljala pitanjima komunikacije, nadležnosti, imperijalnih žrtvovanja, državnih banketa, astronomije, obrazovanja, toka dokumentacije između centra i pokrajina, i tako dalje. Važna kancelarija za veliko Carstvo dinastije Đing bila je biro za prevod. On je izdavao rečnike za mongolski, kalmički, mandžurski, tibetanski, turski, arapski, i tako dalje. Svaka institucija, centralno i teritorijalno, bila je, barem u teoriji, na čelu sa Mandžurcem ili Kinezom u jednakom broju, što dovodi do prevelikog birokratskog osoblja.

Teritorijalna uprava je bila osnovana po ugledu na administraciju dinastije Ming u provincijama. Njihova imena su bila ista kao sadašnje kineske pokrajine, osim Džilija (kin: 直隸) (današnji Hebej); Fengtijen kin: 奉天 (danas Ljaoding), Kineski ili Istočni Turkestan (od 1884. provincija Ksinjiang); Tajvan je postao provincija 1885. godine, Tibet (Xizang 西藏) je bio relativno autonoman, podjednako Mongolija (zvana Uliasutai kin: 烏里雅蘇 台). Pokrajinama su lično rukovodili guverneri (kin: xunfu 巡撫) za vreme dinastije Ming osnovana je kolektivna čakijanska kin: 差遣 komisija, ali guverner je bio potčinjen jednom od devet generalnih guvernera (kin: zongdu 總 都). Dok se guverneri mogu posmatrati kao civilni administratori i stoga su često prevođeni kao "namesnici" od strane stranaca, guvernerima su, u opštem smislu, specijalno povereni vojni zadaci.

Provicije su bile podeljene na krajeve (kin: dao 道), administori krajeva intendanti (kin: daotai 道 臺) koji je morao da nadzire plovne puteve, naplatu poreza i transporta, proizvodnju soli i njenu prodaju, i morao je da radi još mnogo specijalnih zadataka. Oni su bili direktno pod kontrolom centralne vlade, a ne pod kontrolom pokrajinskih guvernera. Teritorijalna uprava sama je organizovana u prefekturama (kin: fu 府; bolje-rečeno: prvorazrednim prefekturama), departmanima (zhou 州; bolje: drugorazrednim prefekturama) i suprefekturama (ting 廳; bolje-rečeno: trećerazrednim prefekturama, često se nalaze u pograničnim regionima). Na čelu prefekture nalazio se prefekat (kin: zhifu 知府). Prefekture su bule podeljene na okruge (kin: xian 縣), na čijem čelu je bio administrativni činovnik (kin: zhixian 知縣).

U spoljnoj Mongoliji, plemena su bila organizovana u ligama (kin: meng 盟). U XIX veku, te teritorije su pale pod kontrolu centralne vlade, kao i Tibet, gde vlada dinastije Đing vlada stacionirala dva predstavnika, Velikog ministra Superintendanta (banshi dachen 辦事 大臣, u Mandžuriji nazvan amban).

Vojska dinastije Đing organizovala se u osam armija, prvobitno samo Mandžurskih trupa, koje su kasnije povećane na osam Mandžurskih i osam Kineskih armija. Svakom armijom je komandovao vrhovni komandant (kin: dutong 都 統) i ostao je u nadležnosti cara ili jednog od carskih prinčeva. Neke armije su stacionirane u glavnom gradu ili čak delovale kao dvorska straža, druge armije su stacionirane u posebnim garnizonima širom carstva. Vojni garnizon je bio nasledan, a armijske porodice živele su zajedno sa Mandžurskim vojnicima u vojnim garnizona. Kineske trupe su generalno označene kao "Zelenog Standarda" (kin: lüying 綠營).

Veoma važan aspekt kineske vlade i uprave bio je konkurentan za zapošljavanje državnih službenika, nastao za vreme dinastije Tang i usavršavan za vreme dinastije Song (960—1279) i za vreme dinastije Ming. Ovaj sistem se oslanjala na otvoreni konkurs pregleda sa godišnjim kvotama od zvaničnika (mandžurskim, mongolskim i kineskim) iz svakog regiona. Prvi korak u hijerarhiji ispitivanja bili su ispiti prefekture. Diplomiranja su dovodila do titule Šengjuan (kin: 生 員). Licima koja su prošla pokrajinski ispit (kin: juren 舉人) bilo je dozvoljeno da preuzmu imenovanja nižeg nivoa. Oni koji su položili gradske ispite zvali su se Jinši (kin: 進士) i imali su pravo da postanu zvaničnici sa višim činovima posle daljih studija na centralnoj Hanlin akademiji. Imenovanje (kin: xuanju 選舉) je potreban izbor u skladu sa potrebama. Ispitivanja su tri dana duga i trebalo je da budu napisani u klausure gde su kandidati tražili da prevodilaca stavove iz konfučijeve klasike i da piše eseje u propisanim književnim oblicima. Sve zvanične poruke su ocenjeni u devet ranga sistema (kin: jiupin 九品) koji je bio nasleđe iz perioda Vei kin: 曹魏 (220—265). Iako se činilo da je ovaj otvoreni sistem regrutovanja sasvim objektivan i fer, on je oštetio mogućnost nižih klasa da budu u akademijama, kao i činjenica da su kandidati često visoko zaduženi.

Opadanje privrede

Kada je smanjen uvoz srebra - odnosno izvoz srebra povećan - počev od XIX veka, mali bakarni novčić ("gotovina") pretrpeo amortizaciju: fatalnu situaciju za niže slojeve. Korupcija, favorizovanje, a nepotizam u okviru kineske službenosti ima dva izvora. Prvi se može videti u preteranom centralizmu administracije dinastije Đing. Vladine poruke teritorijalnj administraciji su okupirale zvaničnike koji je došli ne iz stvarnih pokrajina, ali su sudije morale da se oslone na pomoć lokalnih sekretara i lokalne vlastele i sa njima imali lične odnose sa ovim ljudima. Drugi razlog za pljačke i nepotizam mentaliteta je činjenica da - nakon prolaska teških državnih ispita i dobijanja mesta lokalnog guvernera - novo-postavljeni zvaničnik morao je da nagradi svoje sponzore i njegovu porodicu dok je sedeo na svojoj poziciji. Pored toga, svakodnevna poplava papirologije u centralizovanom državnom aparatu dovodi do teških opreznosti i nefleksibilnosti službenosti. Paralizovani uputstvima i administratorskom kontrolom cenzoratskog inspektora, lokalni zvaničnici nisu mogli da se nose sa novim izazovima u promenljivom okruženju. Država sama naiđe na finansijsku krizu nakon decenija prosperiteta, a zahtevi za finansijsku stabilnost unutar nestabilne ekonomije verovatno su bili veliki početkom 19. veka. Dok su male zemalja Evrope mogle razviti industrijsku i kapitalističku privrede, agronomska pozadina i gubitak monetarnih investicija nije moglo pomoći Kini u njenoj zaostalosti koja je postala tako očigledna kada su agresivni evropski trgovci pokušali da uđu u kinesko tržište.

Kriza

Tokom njegove vladavine problemi su progonili Kinu. Monetarna inflacija i raširena korupcija među službenicima dovela je do brojnih seljačkih pobuna. Dug period mira i novi ustavi su doprineli naglom povećanju rasta stanovništva, sa sve više ljudi nisu u stanju da se hrani. Većina Kineza se bavila poljoprivredom, a nije bilo tehničkog napretka. Još jedan problem bila je centralizovana vlast, koja nije punila državnu riznicu.

Sa sve većim brojem stanovnika, postojala je potreba za rasprostranjenu trgovinu i trgovinske mreže koje pokrivaju celu Kinu, posebno duž puteva od velikih reka i kanala. Trgovcima su bile potrebne banke za svoje fondove i za finansiranje svog poslovanja.

Vlada je pokušala da industrijalzuje Kinu pokušavajući da izveze čaj i pamuk. Trgovci i proizvođači potom formiraju nevladine saveze. I pored siromaštva, neke društvene grupe žive u bogatstvu i konzumiraju so sa donje doline Jangce umesto da svoj luksuz investiraju u tešku industriju. Sve ovo olakšalo je prodor zapadnik trgovaca.

Vlada je bila uzdržana u pitanju trgovine sa strancima, ali je dozvolila da stranci kupuju čaj i u jednoj luci, Kantonu, ali je odbila da otvori još luka sa britanskim i drugim prekomorskim trgovcima. Pitanje krijumčarenja opijuma izazvalo je da izbiju ratovi u kojima je kina pretvorena u polu-koloniju zapadnih sila.

Postojali su i drugi problemi; u ogromnoj imperiji dinastije Đing živeli su različiti narodi i kada je nastupila kriza oni su se pobunili, posebno muslimani iz Turkestana, koji su ustali u Gansuu i Ksinjiangu. Za muslimanima pobunili su se i Aboridžini u Junanu, Guejdžou, Sičuanu i na Tajvanu. Još veća opasnost bio je prodor Rusije u centralnu Aziju, ali sa Rusima je došlo do sporazuma, a pobune Aboridžina su ugušene.

Ustanci

Taipinški ustanak

Za vreme njega je uveliko trajao, veliki Tajpinški ustanak. Centralna vlada u Đingšiu nije mogla da potčini pobunjenike, i umesto toga, lokalni guverneri i bogati trgovci regrutuju vojnike da pokore moćno Nebesko carstvo. Tri armije lokalnih guvernera (Zenga Guofana, Zua Zongtanga i Lija Hongdžanga) i zapadne sile pod Frederikom T. Vardom i Čarlsom J. Gordonom sa svojim "Uvek pobedonosnom armijom" su mogle da postepeno uništavaju Nebesko carstvo i nakraju je došlo do masakra u Tajpinškoj presstolnici Nankinga 1864. godine. Tako je ugušen najveći kineskih ustanak u XIX veku.

Nianski ustanak

Nianski ustanak (kin: 捻 亂) (1853—1868) su vodili siromašni seljaci i krijumčari sa socijalnim zadatkom, da pobune narod Mao kin: 苗 亂 u Gueidžouu i malo kasnije i muslimane kin: 回 亂 (u kini nazivanih Huizu) u Junanu, Gansuu i u Sinkjangu pod Jakub-begom do 1878. godine, bili su jasno orijentisani protiv kineske eksploatacije i kolonizacije.

Posledice

Rezultat ovih pobuna je bio jasan dokaz da je centralna vlada i dalje u stanju da kontroliše svoje ogromno carstvo. Umesto toga, lokalni guverneri i vojni komandanti su preuzeli odgovornost za aktuelnu politiku - u situaciji sličnoj do kraja dinastije Han, kada su generali mogli da kontrolišu centralnu vladu posle gušenja pobune Žutih Turbana, s tom razlikom da su komandanti Kasne dinastije Han pokušali da zamene cara, dok Li Hongdžang i njegove kolege smatrale moralnim braniti tron dinastije Đing od pobunjenika. Jer vlada nije želela da pregovara sa zapadnim silama, pokrajinski guverneri su imali odrešene ruke u oblasti spoljne politike. Ekonomski i demografski uticaj ovih dvadeset godina unutrašnjeg rata bio je dovoljno duboko da počne da se razmišlja o "restauraciji" pod carem Tung-dž’om: pre izgradnje moderne industrije, privreda je u celini morala da bude rekonstruisana, posebno poljoprivreda sa zadatkom građenja nasipa, vodenih tokova, rezervoara za vodu i žitnica; ekonomska rekonstrukcija je trebalo da poveća poreze i dažbine, situacija, koja nije pomogla trgovinu i razmenu koja je trebalo da nailazi na stranu konkurenciju.

Pokušaj obnove

Ekonomskom uticajem Opijumskih ratova i prodorom zapadnih sila u kineskom sistemu trgovine se uglavnom vidi problem u valuti. Ogromna količina uvoznog opijuma ne može biti uravnotežena sa količinom izvoza kineske robe. Prema ugovorima, Kina je morala da plati desetine miliona srebrnih dolara kao ratnu odštetu zapadnim silama. Kineski trgovinski balans je kritično ugrožen ovim činjenicama, a osim toga od inflacije srebrne valute u odnosu na zlatni standard koji je usvojen od strane zapadnih zemalja. Posebno je niža klasa kineskog društva osetila inflaciju srebrnog novca i kovanica od bakra i cinka. Zbog Taipingove pobune (1850—1864) obnova države u vreme Guang-sjia je bila još teža, a i zbog prisutnosti nacionalizma, koji su pomagale strane sile.

Najvažnije osobe ovoga vremena su Li Hongdžang (kin: 李鴻章), Zuo Zongtang (kin: 左宗棠), i Džang Džidong (kin: 張之洞); samo su oni učestvovali u otvorenoj reformskoj politici, među njima je bio i princ Gong (Jisjin) (kin: 恭 親王 奕訢). Tokom ratova protiv mnogih pobunjenika, ovi novi ljudi su razvili modernu vojsku koja je zamenila Mandžurijsku armijsku organizaciju. Njihov cilj je bio, da kontroliše varvare pored varvara (kin: Yi yi zhi yi (以 夷 治 夷)). Ali mnogo važnije su bile ekonomske investicije reformatora: fabrike, arsenali, brodogradilišta, železare, pruge, telegrafske linije, radionice za tkanje i finansijske institute. Osnovane su Akademije, a kineski studenti odlaze u inostranstvo da studiraju zapadnu tehniku i nauku. Nažalost, glavni fokus investicija bila vojna industrija, a ne proizvodi industrija koja bi pomogla da skupi malo novca u državnoj kasi. Ali postoje i uspešni primeri privatnih preduzetnika kao što Tang Tingšu ili studenata koji su postigli mnogo toga u inostranstvu kao Jong Ving.

Rastauracija

Restauracija pod vladavinom cara Tung-dž’a je pratila primere dinastija Han i Tang. U prvim godinama vladavine Tung-dž’a, kineska vlada je konačno ugušila veliku Taipingovu pobunu (1850—1864), koja je pretila jugu Kine, i Niansku pobunu (1853—1868) u Severnoj Kini. Sredstva iz carske riznice su obnovljena, a pokušano je da se regrutuju dobri ljudi u vladi. Sistem civilne službe ispita je ponovo održan u oblastima koje su dugo bile pod kontrolom pobunjenika. Vlada se potrudila i da oživljavi poljoprivrednu proizvodnju putem distribucije semena i alata i pomoći da se razvije nova zemlja. Program je takođe preduzeu da proizvodi moderno oružje, mada napor da se usvoji strana tehnologija je bio samo površno uspešan, jer proučavanje konfučijeve klasike, a ne zapadne nauke, ostao je jedini siguran put ka zvaničnom napredovanju.

Zongli Jamen ("Kancelarija za upravljanje generala") je počeo da rukovodi inostranim poslovima, a vlada je počela pokušavla da se sporazume i bavi sa Zapadom. Tung-dž’ je preuzeo ličnu kontrolu nad vladom u 1873. kada je imao 17. godina. Jedna od prvih stvari je da izda narod sa predstavnicima šest stranih zemalja. Po prvi put u kineskoj istoriji, car nije zahtevao svečano klanjanje klečenjem i dodirivanje zemlje čelom kao znak molitvi. Vlada je zaključila detant sa zapadnim silama sa sporazumima u Tjencinu (1858. godine) i Đingšiju (1860. godine).

Tung-dž’ je bio slab, nezainteresovan vladar, koji je stalno bio pod nadzorom carice Cisi. Uskoro i i umro, sa nepunih 20 godina.

Religija

Glavne kineske religije

Kao vladar kulturnog vrhunca Kine, car Tung-dž’ i njegovi preci su usvojili državnu doktrinu Konfučija kao svoju zvaničnu religiju. Konfučije je poštovan kao najveći naučnik. Zaista, većina statua Konfučija su podignuta u vreme dinastije Ćing. Daoizam živeo kao popularna religija od pojave budizma i bio prihvaćen kao jedan od tri religije Kine konfučijanizam, taoizam i budizam.

Druge religije

Lamaizam

Glavni članak: Lamaizam

Kao i mongolskih vladari, imperatori dinastije Đing koji su sklopili savez sa Tibetom priznali su Lamaizam kao posebnu religiju zbog političkih razloga: vladari Tibeta prihvatili su nominalni suverenitet dinastiji Đing nad Tibetom, ali su želeli da imaju manastire Lamaiste u Đingšiu i Tibetanski ambasador boravio je u glavnom gradu Đinga.

Islam

Glavni članak: Islam u Kini

Islam (kin: Yisilanjiao 伊斯蘭教) je bio rasprostranjen među stanovništvom kineskog Turkestana, ali i u mnogim gradovima širom Kine. Ova religija je imala velik značaj tokom vladavine cara Tung-dž’-a.

Hrišćanstvo

Glavni članak: Hrišćanstvo u Kini

Hrišćanstvo se počelo širiti još za vreme dinastije Ming. Jezuitski sveštenici i sudski astronomi Adam Šal fon Bel (kin: Tang Ruowang 湯若望) i Ferdinand Verbist mogli osvojiti poverenje careva iz 17. veka. Bel je uveo solarni kalendar za Kinu sa 365 dana za godinu dana i sa 7 dana za nedelju. Pokušali su da osvoje carski dvor i najveću elitu za hrišćanstvo bez diranja kineskih običaja i verovanja, kao i obožavanje i državna žrtvovanja za odlazak u raj. Mnogi nastupi katoličke vere zaista su ličile na budističke prakse, kao bajanje, zvona, svečane molitve, procesije, slike, relikvije, i tako dalje. Vatikan je pokušao da odvrati jezuite od Kine. Teološki razlog je da Kinezi nisu verovali u nebitne supstance koje mogu biti odvojene od materije, a da nisu videli razliku između prirodnog poretka i ljudskog moralnog zakona. Sunovrat hrišćanstva u Kini je došao kada je u 18. veku car odlučio da ne primi hrišćanstvo, a iza njega to je odlučio i narod. 1773. godine, Jezuitskom redu se gubi trag u Kini, ali krajem XVII veka, je možda oko 100 000 hrišćana živelo u Kini. Francuski i američki misionari su bili sledeći hrišćanski misionari koji su posetili Kinu, ali njihov način da preobrate Kineze bio je veoma drugačiji.

Umetnost

Umetnost je za vreme Guang-sjiovih predaka, pa i za vreme cara Guang-sjia dostigla vrhnunac. Za razliku od umetnika dinastije Ming, zanatlije, slikari i kaligrafi su tokom dinastije Đing koristili veoma stare forme i oblike za svoje umetnička dela. Posude od porcelana i posude sa lakom su dobile ne samo ispupčenja, koja su se prvu put pojavila za vreme dinastije Song, ali takođe nalazimo i bronzane posude pravljene po stilu dinastija Šang i Džou, koje su pripadale zunu, jednoj vrsti posuda. Bilo je razvijeno pravljene posuda u obliku tikve, koje su imale tri otvora ili više, tipičnne „pirinač“ činije i male šoljice za čaj u obliku saksije. Tipične plavo-zelene kineske posude za vreme Minga su, za vreme dinastije Đing, zamenile posude sa većim spektarom boja, od narandžaste do zelene i zlatne; posude od porcelana su bile mnogo više živopisne od svih prethodnih. Novi materijali, koji se intenzivno koriste, sada su od gleđa, klozone i stakla. Materijali kao što je žad, zlato i klozone se prvo kombinuju u pojedinačnim umetničkim objektima. Pored toga, tamna drvena postolja za vaze ili druge predmete su nastavila da se prave. Oni su takođe posedovali dosta predmeta napravljenih od lakih materijala kao što je drvo bambusa za nameštaj, i naravno tkanine koje su služile kao odeća, ili kao jednostavan predmet divljenja. U oblasti kaligrafije, umetnici dinastije Đing su nastavili da koriste tradicionalne stilove pisanja, ali za razliku od kaligrafa dinastije Ming, ljudi sada proučavaju najstarije primere kineskog pisma kao proročanstva kostiju i bronzane sudove sa natpisima. Sa pojavom hrišćanskih misionara u Kini, kineski slikari naučili od jezuita zapadne tehnike farbanja kao i perspektive korišćenja veštačke boje umesto crno-belih mastila. Čak su zgrade i palate građene u zapadnom stilu, kao palata Juangmingjuan (kin: 圓明園) koja je porušena u XIX veku. Tipično za članove dinastije Đing bilo je to da su mnogi vrtovi, koje su imali bogataši iz Sudžoua i Hangdžoua.

Literatura

• Theobald, Ulrich. Chinese History - Qing Dynasty 清 (1644-1911) event history
• Theobald, Ulrich. Chinese History - Qing Dynasty 清 (1644-1911) Emperors and Rulers
• Theobald, Ulrich. Chinese History - Qing Dynasty 清 (1644-1911) Religion
• Theobald, Ulrich. Chinese History - Qing Dynasty 清 (1644-1911) Arts
• Theobald, Ulrich. Chinese History - Qing Dynasty 清 (1644-1911) Government and Administration
• Tongzhi - Encyclopaedia Britannica
• Šarl Senjobos (1908). „Istorija savremene obrazovanosti“. Srpska književna zadruga. Beograd
• Luka Zrnić - „Istorija novoga veka“, 1927, Državna štamparija kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Beograd