Pređi na sadržaj

Fiat G.46

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Fiat G.46

Avion Fiat G.46
Avion Fiat G.46

Opšti podaci
Namena Trenažni avion
Posada 2
Poreklo  Italija
Proizvođač Fiat Aviazione (Fiat Aviacione)
Probni let 25.06.1947.
Uveden u upotrebu 1948.
Povučen iz upotrebe 1963.
Status neaktivan
Prvi operater  Italija AM (Aeronautica Militare)
Broj primeraka 223
Dimenzije
Dužina 8,48 m
Visina 2,40 m
Raspon krila 10,40 m
Površina krila 16,00 m²
Masa
Prazan 1.100 kg
Normalna poletna 1.410 kg
Pogon
Broj motora 1
Fizičke osobine
Klipnoelisni motor 1 h Alfa Romeo 115 ter
Snaga KEM-a 1 x 158 kW
Snaga KEM-a u ks 1 x 215 ks
Performanse
Maks. brzina na Hopt. 312 km/h
Ekonomska brzina 263 km/h
Dolet 900 km
Plafon leta 6.050 m
Brzina penjanja 390 m/min
 Portal Vazduhoplovstvo

Fiat G.46 je italijanski trenažni avion iz perioda neposredno nakon Drugog svetskog rata.

Projektovanje i razvoj[uredi | uredi izvor]

inž. Giuseppe Gabrielli konstruktor aviona Fijat G.46
Motor Alfa Romeo 115ter aviona Fiat G.46
Avion Fiat G.46 bočni izgled
Avion Fiat G.46 muzejski primerak
Avion Fiat G.46 Spomenik

Avion Fiat G.46 je bio prvi novi Fijatov avion posle Drugog svetskog rata. Projekt je započet 1946. godine a glavni projektant je bio inženjer Gabrieli (Giuseppe Gabrielli) koji je iza sebe imao već nekoliko veoma uspešnih projekata.

Avion je zamišljen kao jednomotorni školski avion za prelaznu obuku (od početne ka borbenoj obuci). Prototip G.46B je prvi put poleteo u leto 1947. godine. Avion je bio potpuno metalni konzolni niskokrilni avion sa uvlačećim stajnim trapom i potpuno zastakljenom nadstrešnicom kokpita. Instruktor i kadet su bili raspoređeni u tandemu (jedan iza drugog).

Tokom prvih testova otkrivene su odlične letne karakteristike ovog aviona, što nije čudo jer je projektant bio tvorac najuspešnijih italijanskih lovaca G.50 i G.55 u Drugom svetskom ratu. Narudžbine su stizale kako iz italijanskog vazduhoplovstva, tako i iz inostranstva, što je omogućilo serijsku proizvodnju ovog aviona[1].

Tehnički opis[uredi | uredi izvor]

Trup: Noseća konstrukcija aviona je bila polumonokok, set ramova napravljenih od duraluminijuma međusobno su povezani uzdužnim ukrućenjima a aluminijumska obloga je bila zakivcima pričvršćena za uzdužna ukrućenja i poprečne ramove[2]. Nosač motora je bio napravljen od zavarenih čeličnih cevi visoke čvrstoće. Pilot i instruktor su sedeli u zatvorenom kokpitu ispod kliznog prozirnog poklopca; sedišta su bila podesiva i po visini i po uglu nagiba u skladu sa željama pilota. Komande za upravljanje avionom su udvojene i bile su kombinacija polužnih sistema i čeličnih užadi sa užetnjačama.

Pogonska grupa: Ovaj avion je bio opremljen sa linijskim motorom koji se nalazio na kljunu trupa aviona. Na vratilu motora je bila dvokraka metalna elisa sa fiksnim korakom. Motor je bio postavljen na čelične nosače i obloženi aluminijumskim limom. Svi motori koji su ugrađivani u ovaj avion su bili vazduhom hlađeni, linijski sa 6 cilindara koji su bili okrenuti na dole. Na prednjim delovima kapotaže motora nalazili su se otvori za ulazak hladnog vazduha za hlađenje motora. Na modele ovog aviona su ugrađivani sledeći motori: Alfa Romeo 115 I bis i 115-1 snage 195 KS; de Heviland Džipsi Kvin 70 i 30 snage 250 KS; Alfa Romeo 115ter snage 225 KS i Alfa Romeo 115-1ter snage 215 KS.

Krila su se sastojala iz tri dela. Prvi deo je bio sastavni deo centroplana tj trupa, imao je konstrukciju od čeličnih profila. U njemu su bili prostori za uvlačeće prednje noge stajnog trapa i neophodni uređaji za njihovo pokretanje. Pored toga u ovaj deo krila su bila smešteni i rezervoari za gorivo. Za centroplan su se kačila spoljna krila konzolnog tipa, koja su bila trapezastog oblika sa dve ramenjače napravljena od legura lakih metala sa oblogom od aluminijumskog lima pričvršćenog za noseću konstrukciju pomoću zakivaka. U krilnim šupljinama između ramenjača nalazili su se rezervoari za gorivo. Ona su bila opremljena krilcima za upravljane, čija je konstrukcija bila metalna a obloga od aluminijumskoh lima. Zakrilca su bila potpuno metalna sa hidrauličnim sistemom upravljanja[2].

Repne površine: Rep aviona se sastoji od jednog vertikalnog stabilizatora i kormila pravca i dva horizontalna stabilizatora sa kormilima dubine. Noseće konstrukcije repa su metalne a obloga od aluminijumskog lima pričvršćena zakivcima. Upravljačke površine kormilo pravca i kormilo dubine su metalne konstrukcije obložene takođe aluminijumskim limom[2].

Stajni trap: Avion je imao klasičan stajni trap dve glavne noge sa točkovima napred i jedan treći točak pod repom aviona. Glavne noge stajnog trapa su bile pričvršćene za krila a uvlačile su se prema trupu. Uvlačenje stajnog trapa je bilo hidrauličnim putem. Točkovi su bili sa niskopritisnim gumama i hidrauličnim disk kočnicama. Treći točak koji je pod repom aviona u toku leta se nije uvlačio u trup aviona[2].

Verzije[uredi | uredi izvor]

  • G.46 - prototip sa motorom Alfa 115 I bis.
  • G.46-1 - dvosed sa motorom Alfa 115-1 snage 195 KS.
  • G.46 bis - model sa motor de Havilland Džipsi Kvin 70, i mitraljezom 7,7 mm u desnom krilu.
  • G.46-2 - dvosed sa motorom Džipsi Kvin 30 snage 250 KS.
  • G.46-3A - jednosed sa motorom Alfa 115ter snage 225 KS.
  • G.46-3B - dvosed sa motorom Alfa 115ter snage 225 KS.
  • G.46-4A - jednosed sa motorom Alfa 115-1ter snage 215 KS.
  • G.46-4B - dvosed sa motorom Alfa 115-1ter snage 215 KS.
  • G.46-5B - verzija prototipa za obuku u navigaciji i instrumentalnom letenju.

Operativno korišćenje[uredi | uredi izvor]

Ukupno je proizvedeno 223 primeraka ovog aviona. Od tog broja Argentinsko vazduhoplovstvo je u periodu od 1947 do 1961. godine koristilo 12 aviona G.46-2B a u periodu od 1949. do 1958. godine 36 aviona G.46-5B. Austrijsko vazduhoplovstvo je od italijanskog AM preuzelo 5 primeraka G.46-4B aviona i koristilo ih od 1957 do 1965[3]. Sirija je kupila oko 40 aviona G.46-4 i G.46-5B i koriastila ih u periodu od 1949. do 1958. godine. Ostali avioni do ukupnog broja proizvedenih je kupila AM (Aeronautika Militare) i privatnici. Avion Fiat G.46 je korišćen kao školski avion za obuku vojnih pilota i njihovu trenažu.

Zahvaljujući ovome, ovaj avion je napravio lep kako taktiko-tehnički tako i komercijalni uspeh. Proizvodnja ovog aviona je trajala sve do 1952. godine.

Sačuvani primerci[uredi | uredi izvor]

Postoji nekoliko sačuvanih primeraka ovog aviona:

  • G.46-4A - reg. MM53286, nalazi se u Istorijskom muzeju ratnog vazduhoplovstva, Bračano.
  • G.46-3A - reg. MM53312, (I-LEOR) nalazi se u Muzeju vazduhoplovstva u Riminiju, avion je služio u školi za ratno vazduhoplovstvo u Firenci 1950-ih.
  • G.46-4B - avion u delovima nalazi se na Fakultetu za vazduhoplovstvo u Univerzitetskom kampusu Forli.
  • G.46-4B - Modena - Ratni spomenik u Viale Italia.
  • G.46-4B - reg. 3A-BB Austrija: školski avion, kompletna restauracija, završena 2005. godine[4].
  • G.46 - reg. I-AEKT, avion u letnom stanju, vlasnik Mario Cotti iz Parme, održavanje Luciano Sorlini spa, provincija Breša.
  • G.46 - reg. MM 52792, Rieti: Luiđija Aldinija, trenutno se obnavlja restauracija i dovođenje u letno stanje.
  • G.46-4B - reg. MM53409, (I-AEKB) Vićenca: civilna registracija.
  • G.46 - reg. I-AEKA, nalazi se u Pokrajini Breša: Muzej letenja.
  • G.46 - reg. MM 53286, nalazi se u Museo Aeronautica Militare [Bracciano, Vigna di Valle].

Pored ovih aviona sačuvanih u Italiji u svetu su sačuvani u sledećim muzejima:

  • Izložba austrijskih vojnih aviona (Wiener Heeresgeschichtlichen Museums).
  • Nacionalni muzej argentinskog vazduhoplovstva.
  • Trg avijatičara u Buenos Ajresu.
  • Fraska avio muzej u Šampaijgnu u Ilinoisu.
  • Vojni avio muzej u Virdžinija Bič, u Virdžiniji.

Zemlje koje su koristile avion[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ http://www.airwar.ru/enc/other/g46.html
  2. ^ a b v g http://www.aldini.it/g46/technical.html
  3. ^ http://www.doppeladler.com/oebh/airreg.htm
  4. ^ http://www.doppeladler.com/oebh/sammlung05/2006/fiat1.jpg

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ministero della Difesa - Aeronautica, Istruzioni e norme per il montaggio regolazione e manutenzione Velivoli da allenamento-scuola FIAT G. 46-3 e G. 46-4, 1952
  • Enrico Leproni, Fiat G 46: un addestratore italiano degli anni cinquanta,Aerofan N°47, 1989
  • Bridgman, Leonard (1953). Jane's All The World's Aircraft 1953–54. London: Jane's All The World's Aircraft Publishing Company.
  • Taylor, Michael J. H. (1989). Jane's Encyclopedia of Aviation. London: Studio Editions. p. 389.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Fiat G.46 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фиат_G.46&oldid=27035400”