Pređi na sadržaj

Handrij Zejler

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Handrij Zejler
Fotografija Handrija Zejlera
Lični podaci
Datum rođenja(1804-02-01)1. februar 1804.
Mesto rođenjaZalcenforst, Izborna kneževina Saksonija
Datum smrti15. oktobar 1872.(1872-10-15) (68 god.)
Mesto smrtiLoza, Nemačko carstvo
Potpis

Handrij Zejler (glsrp. Handrij Zejler, nem. Andreas Seiler, pseudonim: Boršćan; Zalcenforst, 1. februar 1804 — Loza, 15. oktobar 1872) bio je lužičkosrpski luteranski sveštenik, pesnik, publicista, urednik; osnivač lužičkosrpske nacionalne književnosti.[1]

Dobio je umetničko nadahnuće u studentskim godinama u Lajpcigu — „mestu rođenja lužičkosrpskog romantizma” (O. Vićaz).[2] Autor teksta (1827) savremene lužičkosrpske himne „Lepa Lužica” (od 1923. godine).[2] Njegove patriotske pesme „Moj zavičaj”, „Cveće Lužice” i druge postale su narodne pesme. Pisao je basne, radove o gramatici, folklorne zbirke.[3] Jedan od osnivača Matice lužičkosrpske (1847).[2]

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Otac mu Johan (1767—1844)[2] bio je farmer i bunarski majstor.[1] Majka mu je bila Marija, rođena Birke (1773—1847). Imao je sestru Mariju (rođ. 1805) i brata Mihaela (rođ. 1806).[2]

Od 1818. do 1825. godine učio je gimaziju u Budišinu (sada Baucen), gde je bio pod uticajem humanističkih ideala prosvetiteljstva i počeo da piše pesme (1824: Mojim lubym serbskim přećelam, Taj serbskaj přećelej). Od 1825. do 1829. godine studirao je teologiju (kao i slavistiku)[1] na Lajpciškom univerzitetu,[4] gde je dobivao novčanu pomoć od F. J. Loka.[5] Učestvovao je u razvoju lužičkosrpsko odeljenja Lužičkosrpskog propovedničkog društva u Lajpcigu.[6] Bio je na čelu „Sorabije”.[7] Zajedno sa univerzitetskim prijateljem H. A. Krigarom 1826. godine osnivao je rukopisne studentske novine „Serbske novini” (pre 1828. godine objavljeno je 60 brojeva novina). Ovde je objavio svoje prve pesme (narodnu odu Na Serbsku Łužicu, 1827[5]), poslovice, bajke, zagonetke,[2] kao i prevodi sa češkog, srpskog i donjolužičkosrpskog[4]. U isto vreme prvi u istoriji Lužičkih Srba počeo je da sakuplja folklor.[2] Nakon odlaska Zejlera i Krigara iz Lajpciga 1828. godine izdavanje „Serbskih novina” je prestalo.[8] Još u studentskim godinama uspostavio je lične veze sa Slovenima. Tokom svog života podržavao je veze sa predstavnicima češkog narodnog preporoda — J. Dobrovskim, F. L. Čelakovskim, F. Palackim, kao i sa drugim Slovenima — J. Kolarom, Lj. Šturom, S. Milutinovićem, I. Sreznjevskim.[2] U pismu Čelakovskom od 24. avgusta 1827. godine pisao je: „Moj cilj je sljedeći: pre svega je probuditi i raspaliti duhovnu aktivnost naših Lužičkih Srba, davši im plodove pa njihovog sopstvenog stvaralaštva; zatim želim da ih postepeno ujedinim u jedan narod, objavljujući i šireći među njima njihove pesme, priče i bajke, koje sam dugo i marljivo sakupljam…”[9]

Posle studiranja[10] trpeo je dve godine oskudicu.[5] U to vreme je nastavljao da sakuplja folklor, bavio se lingvistikom, sakupljao je materijal za lužičkosrpski rečnik, objavio svoju gramatiku gornjolužičkosrpskog jezika[5] (njem. Kurzgefaßte Grammatik der Sorben-Wendischen Sprache nach dem Budissiner Dialekte; Budišin, 1830), postao član Gornjolužičkosrpskog društva nauka u Gerlicu.[10]

Od 1830. do 1832. godine bio je propovednik, od 1832. do 1835. godine — đakon u Kliksu, od 1835. do 1872. godine — parohijski sveštenik u rodnoj Lozi.[1] Na zahtev J. A. Smolera od 1842. do 1848. godine uređivao je lužičkosrpske novine „Tiđenska novina” (u kojima je objavljivao svoje pesme[10]), istovremeno od 1844. do 1849. godine objavljivao evangelistički mesečni list „Misionske povjesće” u Hojersverdi.[2] Godine 1845. bio je predsedavajući pripremnog komiteta Matice lužičkosrpske.[6] Do 1847. vodio je rad na stvaranju Matice.[5] Godine 1845. osnovao je lužičkosrpske praznike za pesmu. Tokom revolucije u Nemačkoj (1848—1849) podržavao je lužičkosrpski nacionalni i seljački pokret.[6] Godine 1848. učestvovao je u osnivanju prvih lužičkosrpskih seljačkih društava u pruskoj Lužici.[5]

Godine 1853. oženio se Johanom, rođenom Šnajder (1815—1866). Imali su decu: Magdalenu Elizabet (1855—1915) i Mariju Olgu (1857—1928).[2] Nakon smrti njegove supruge 1866. godine, koja je umrla od tifusa, ostao je sa maloletnim ćerkama.[5]

Umro je u Lozi, gde je i sahranjen.[5] Njegova kćerka Marja Kirhšlagerova (rođ. 1857, Laz — um. 1928, Ljubljana) aktivno je radila među prijateljima Lužičkih Srba u Jugoslaviji.[6]

Stvaralaštvo

[uredi | uredi izvor]

Svoja prva remek-dela Zejler je napisao u studentskim godinama: pesme „Lepa Lužica” (Rjana Łužica, 1827) i sonet „Moj narod” (Mój ludo, oko 1830).[6]

Godine 1844. pesnik je sklopio prijateljstvo sa kompozitorom K. A. Kocorom.[6] Od 1845. do 1860. napisao je pesme „Godišnja doba” u pet delova. Kocor je komponovao muziku na ove pesme kao oratoriji: „Proleće”, „Predvečerje leta”, „Leto ili žetva”, „Jesen” i „Zima”. Oratorij „Proleće” bio je prvi put otpevan 1861. godine. Zajedno su stvorili delove „Lužičkosrpski maj” (1845), „Lužičkosrpska svadba” (1847), „Jakub i Kata” (opersko libreto,[2] 1851). Većinu svojih basni napisao je pre revolucije 1848. godine. Ubuduće stvorio je humorističko-satiristički ciklus pesama „Hans Vučba” (Budišin, 1851) i „Da bi je zvonio mir” (Budišin, 1871).[6] Sačuvano je sto prevoda na lužičkosrpski (uglavnom sam nemačkog jezika), napisao oko 10 pesama na nemačkom jeziku.[2]

Objavljivao je svoje delove u „Časopisu Matice lužičkosrpske”, uključujući pesme, narode balade i poslovice.[6] Za života objavio je svoe pesničke delove — Krótke kěrluše a spěwańčka za serbske šule (1842) i 60 basni samo u dve knjige. Basne su izašle u zbirci Serbske basnje („драгом народу”,[6] 1855).[5] Укупно од 1847. до 1850. године написао је више од 200 басни.[2] „Прикупљена дела” Зејлера издао је А. Мука од 1883. до 1891. године.[5]

Референце

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ а б в г Jan Šołta, Pětr Kunze, Franc Šěn (1984). Nowy biografiski słownik k stawiznam a kulturje Serbow. Budyšin: Domowina. стр. 642. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Scholze, Dietrich (23. 7. 2014). „Zejler (Seiler) Handrij (Andreas) (Pseudonym: Boršćan)”. // saebi.isgv.de. 
  3. ^ Краткая литературная энциклопедия. 9. Москва: Советская энциклопедия. 1978. стр. 313. 
  4. ^ а б Гугнин, А. А. (1997). История литератур западных и южных славян. 2. Москва: Индрик. стр. 89. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и Lorenc, Kito (1984). Handrij Zejler. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж з Jan Šołta, Pětr Kunze, Franc Šěn (1984). Nowy biografiski słownik k stawiznam a kulturje Serbow. Budyšin: Domowina. стр. 642—644. 
  7. ^ Гугнин, А. А. (1997). История литератур западных и южных славян. 2. Москва: Индрик. стр. 85. 
  8. ^ Гугнин, А. А. (1997). История литератур западных и южных славян. 2. Москва: Индрик. стр. 95. 
  9. ^ Гугнин, А. А. (1997). История литератур западных и южных славян. 2. Москва: Индрик. стр. 89—90. 
  10. ^ а б в Jan Šołta, Pětr Kunze, Franc Šěn (1984). Nowy biografiski słownik k stawiznam a kulturje Serbow. Budyšin: Domowina. стр. 643. 
  11. ^ Пипер, Предраг (2002). „Поезија Лужичких Срба”. // rastko.rs. 

Литература

[uredi | uredi izvor]

Спољашне везе

[uredi | uredi izvor]
Хандриј Зејлер на Викимедијиној остави.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хандриј_Зејлер&oldid=26076013”