Herpes simpleks virus

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Herpes simpleks virus
TEM micrograph of virions of a herpes simplex virus species
Mikrografija herpes simpleks virusa
Naučna klasifikacijaEdit this classification
(nerangirano): Virus
Realm: Duplodnaviria
Carstvo: Heunggongvirae
Tip: Peploviricota
Klasa: Herviviricetes
Red: Herpesvirales
Porodica: Herpesviridae
Potporodica: Alphaherpesvirinae
Rod: Simplexvirus
Uključene grupe
Kladistički uključene, mada tradicionalno isključene iz taksona

All other Simplexvirus spp.:

Herpes simplek virus (akronim HSV) ili HSV-1 i HSV-2, takođe poznati pod svojim taksonomskim nazivima Ljudski alfaherpesvirus 1 i Ljudski alfaherpesvirus 2, su dva člana iz humane porodice Herpesviridae, grupe novijih virusa koji proizvode virusne infekcije kod većine ljudi.[1][2] I HSV-1 (koji proizvodi većinu herpesa) i HSV-2 (koji proizvodi većinu genitalnog herpesa) su uobičajeni i zarazni, i mogu se preneti kada zaražena osoba počne da prenosi virus.

Oko 67% svetske populacije mlađe od 50 godina ima HSV-1.[3] U Sjedinjenim Američkim Državama se veruje da je oko 47,8% osoba zaraženo HSV-1, a 11,9% osoba HSV-2.[4] Pošto se može preneti bilo kojim intimnim kontaktom, spada u grupu izazivača najčešćih polno prenosivih infekcija.[5]

Prenošenje[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Herpes

HSV-1 i HSV-2 se prenose kontaktom sa zaraženom osobom koja ima reaktivaciju virusa.

HSV-2 se periodično izlučuje preko ljudskih genitalnih organa, najčešće kod asimptomatskih oblika. Većina seksualnih prenosa se dešava tokom perioda asimptomatske reaktivacije infekcije.[6] Asimptomatska reaktivacija znači da virus izaziva atipične, suptilne ili teško uočljive simptome koji nisu identifikovani kao aktivna herpes infekcija, tako da je sticanje virusa moguće čak i ako nema aktivnih HSV plikova ili ranica.

U jednoj studiji, dnevni uzorci briseva genitalnih organa otkrili su HSV-2 u proseku u 12–28% slučajeva među onima koji su imali epidemiju i u 10% među onima koji pate od asimptomatske infekcije, pri čemu su se mnoge od ovih epizoda dešavale bez vidljivih manifestacija („subklinički osip“).[7]

U drugoj studiji, 73 subjekta su randomizovana da primaju valaciklovir 1 gram dnevno ili placebo tokom 60 dana svaki u dvosmernom unakrsnom dizajnu. Dnevni bris genitalnog područja je samostalno uzet za detekciju HSV-2 lančanom reakcijom polimeraze, da bi se uporedio efekat valaciklovira u odnosu na placebo na asimptomatskim izlučivanjem virusa kod imunokompetentnih, HSV-2 seropozitivnih subjekata bez istorije simptomatske infekcije genitalnog herpesa. Studija je otkrila da je valaciklovir značajno smanjio izlučivanje tokom subkliničkih dana u poređenju sa placebom, pokazujući smanjenje od 71%; dok 84% ispitanika nije imalo osip dok su primali valaciklovir u odnosu na 54% ispitanika koji su bili a placebu. Oko 88% pacijenata lečenih valaciklovirom nije imalo prepoznate znakove ili simptome u odnosu na 77% kod placeba.[8]

Za HSV-2, subkliničko izlučivanje može predstavljati najznačajniji način prenošenja.[7] Studije na neskladnim partnerima (jedan zaražen HSV-2, jedan ne) pokazuju da je stopa prenošenja približno 5 na 10.000 seksualnih kontakata.[9] Atipični simptomi se često pripisuju drugim uzrocima, kao što je gljivična infekcija.

HSV-1 se često dobija oralno tokom detinjstva. Takođe se može preneti polno, uključujući kontakt sa pljuvačkom, kao što je ljubljenje i kontakt usta sa genitalijama (oralni seks).[10]

HSV-2 je prvenstveno polno prenosiva infekcija, ali stopa genitalnih infekcija HSV-1 sve više raste.[11]

Oba virusa se takođe mogu prenositi vertikalno tokom porođaja,[12] pa se često virus naziva „negenitalni herpes simpleks virus“.[13] Međutim, rizik od prenošenja infekcije je minimalan ako majka nema simptome ili plikove tokom porođaja. Rizik je značajniji kada se majka prvi put zarazi virusom tokom kasne trudnoće.[14]

Suprotno popularnim mitovima, herpes se ne može preneti sa površina kao što su toaletne daske jer virus herpesa počinje da umire odmah po izlasku iz tela.[15] Iako herpes simpleks virusi mogu uticati na delove kože koji su izložena kontaktu sa zaraženom osobom. Primer za to je herpes infekcija prstiju, npr. stomatologa pre rutinske upotrebe rukavica prilikom lečenja pacijenata.[16] Rukovanje sa zaraženom osobom ne prenosi ovu bolest.

Infekcija HSV-2 povećava rizik od dobijanja HIV-a.[17]

Virologi[uredi | uredi izvor]

Virusna struktura[uredi | uredi izvor]

Trodimenzionalna rekonstrukcija i animacija sklopa nalik repu na kapsidi HSV-1
3D rekonstrukcija kapside HSV-1
Herpes Simplek virus 2

Svi virusi herpesa kod životinja imaju neka zajednička svojstva. Struktura herpes virusa sastoji se od relativno velikog, dvolančanog, linearnog DNK genoma umotanog u ikosaedarski proteinski kavez koji se zove kapsid, koji je umotan u lipidni dvosloj koji se naziva omotač. Koverta je spojena sa kapsidom pomoću tegumenta. Ova potpuna čestica je poznata kao virion.[18] Svaki od HSV-1 i HSV-2 sadrži najmanje 74 gena (ili otvorenih okvira čitanja, ORF) unutar svojih genoma,[19] iako spekulacije o gomilanju gena dozvoljavaju čak 84 jedinstvena gena koji kodiraju proteine pomoću 94 navodna ORF-a.[20] Ovi geni kodiraju različite proteine uključene u formiranje kapsida, tegumenta i omotača virusa, kao i kontrolu replikacije i infektivnosti virusa. Ovi geni i njihove funkcije su prikazani u tabeli ispod.

Genomi HSV-1 i HSV-2 su složeni i sadrže dva jedinstvena regiona koji se nazivaju dugi jedinstveni region (UL) i kratki jedinstveni region (US). Od 74 poznata ORF-a, UL sadrži 56 virusnih gena, dok US sadrži samo 12.[19] Transkripciju HSV gena katalizuje RNK polimeraza II inficiranog domaćina.[19] Neposredni rani geni, koji kodiraju proteine koji regulišu ekspresiju ranih i kasnih virusnih gena, prvi su koji se eksprimiraju nakon infekcije. Sledi rana ekspresija gena, kako bi se omogućila sinteza enzima uključenih u replikaciju DNK i proizvodnju određenih glikoproteina omotača. Ekspresija kasnih gena se dešava poslednja; ova grupa gena pretežno kodira proteine koji formiraju virionsku česticu.[19]

Pet proteina iz (UL) formiraju virusni kapsid - UL6, UL18, UL35, UL38 i glavni kapsid protein UL19.[18]

Ulaz u ćeliju[uredi | uredi izvor]

Ulazak HSV-a u ćeliju domaćina uključuje vezivanje nekoliko glikoproteina na površini virusa sa omotačem za njihove transmembranske receptore na površini ćelije. Mnogi od ovih receptora se zatim povlače prema unutra od strane ćelije, za koju se smatra da otvara prsten od tri heterodimera gHgL koji stabilizuju kompaktnu konformaciju gB glikoproteina, tako da on izbija i probija ćelijsku membranu.[21] Omotač koji pokriva virusnu česticu se zatim spaja sa ćelijskom membranom, stvarajući poru kroz koju sadržaj virusnog omotača ulazi u ćeliju domaćina.

Uzastopne faze ulaska HSV-a su analogne onima kod drugih virusa. U početku, komplementarni receptori na virusu i na površini ćelije dovode virus i ćelijske membrane u blizinu. Interakcije ovih molekula zatim formiraju stabilnu ulaznu poru kroz koju se sadržaj virusnog omotača unosi u ćeliju domaćina. Virus se takođe može endocitozirati nakon vezivanja za receptore, a fuzija se može desiti na endosomu. Na elektronskim mikrografijama, spoljni listići virusnog i ćelijskog lipidnog dvosloja su viđeni spojeni;[22] ova hemifuzija može biti na uobičajenom putu ka ulasku ili obično može biti zaustavljeno stanje koje je verovatnije da će biti zarobljeno nego prolazni mehanizam ulaska.

U slučaju herpes virusa, početne interakcije se javljaju kada se dva virusna glikoproteina omotača nazvana glikoprotein C (gC) i glikoprotein B (gB) vežu za česticu na površini ćelije koja se zove heparan sulfat. Zatim, glavni protein koji vezuje receptore, glikoprotein D (gD), vezuje se specifično za najmanje jedan od tri poznata ulazna receptora.[traži se izvor] Ovi ćelijski receptori uključuju posrednik ulaska herpesvirusa (HVEM), nektin-1 i 3-O sulfatni heparan sulfat. Nektinski receptori obično proizvode adheziju ćelija-ćelija, da bi obezbedili jaku tačku vezivanja virusa za ćeliju domaćina.[21] Ove interakcije dovode površine membrane u međusobnu blizinu i omogućavaju drugim glikoproteinima ugrađenim u omotač virusa da stupe u interakciju sa drugim molekulima površine ćelije. Jednom vezan za HVEM, gD menja svoju konformaciju i stupa u interakciju sa virusnim glikoproteinima H (gH) i L (gL), koji formiraju kompleks. Interakcija ovih membranskih proteina može dovesti do stanja hemifuzije. gB interakcija sa gH/gL kompleksom stvara ulazne pore za virusni kapsid.[22] gB stupa u interakciju sa glikozaminoglikanima na površini ćelije domaćina

Genetska inokulacija[uredi | uredi izvor]

Nakon što virusni kapsid uđe u ćelijsku citoplazmu, transportuje se do jezgra ćelije. Jednom kada se zakači za jezgro u nuklearnoj ulaznoj poru, kapsid izbacuje svoj DNK sadržaj preko kapisnog portala. Kapsidni portal je formiran od 12 kopija portalnog proteina, UL6, raspoređenih u obliku prstena; proteini sadrže leucinski rajsferšlus sekvencu aminokiselina, što im omogućava da se prianjaju jedni za druge.[23] Svaki ikosaedarski kapsid sadrži jedan portal, smešten u jednom tjemenu.[24] DNK izlazi iz kapsida u jednom linearnom segmentu.[25]

Imunološko izbegavanje[uredi | uredi izvor]

HSV izbegava imunološki sistem preko interferencije sa prezentacijom antigena MHC klase I na površini ćelije, blokiranjem transportera povezanog sa obradom antigena (TAP) indukovanog sekrecijom ICP-47 od strane HSV. U ćeliji domaćinu, TAP prenosi digestivne peptide epitopa virusnog antigena iz citosola u endoplazmatski retikulum, omogućavajući da se ovi epitopi kombinuju sa molekulima MHC klase I i predstave na površini ćelije. Prezentacija virusnog epitopa sa MHC klase I je preduslov za aktivaciju citotoksičnih T-limfocita (CTL), glavnih efektora imunog odgovora posredovanog ćelijama protiv ćelija inficiranih virusom. ICP-47 sprečava pokretanje CTL odgovora na HSV, omogućavajući virusu da preživi duži period u domaćinu.[26] HSV obično proizvodi citopatski efekat (CPE) u roku od 24-72 sata nakon infekcije u permisivnim ćelijskim linijama, što se primećuje klasičnim formiranjem plaka. Međutim, prijavljeni su i klinički izolati HSV-1 koji nisu pokazali nikakav CPE u Vero i A549 ćelijskim kulturama tokom nekoliko pasusa sa niskim nivoom ekspresije proteina virusa. Verovatno ovi izolati HSV-1 evoluiraju ka „zagonetnijem“ obliku da bi se uspostavila hronična infekcija i na taj način otkrila još jednu strategiju za izbegavanje imunološkog sistema domaćina, osim neuronske latencije.[27]

Replikacija[uredi | uredi izvor]

Mikrografija koja pokazuje virusni citopatski efekat HSV (multinukleacija, brušeni stakleni hromatin)

Nakon infekcije ćelije, proizvodi se kaskada proteina virusa herpesa, koji se nazivaju neposredno rani, rani i kasni. Istraživanje pomoću protočne citometrije na drugom članu porodice herpes virusa, herpesvirusu povezanom sa Kaposijevim sarkomom, ukazuje na mogućnost dodatnog litičkog stadijuma, odloženo-kasno.[28] Ove faze litičke infekcije, posebno kasne litičke, razlikuju se od faze latencije. U slučaju HSV-1, proteinski proizvodi se ne detektuju tokom latencije, dok se detektuju tokom litičkog ciklusa.

Rani transkribovani proteini se koriste u regulaciji genetske replikacije virusa. Prilikom ulaska u ćeliju, α-TIF protein se pridružuje virusnoj čestici i pomaže u neposrednoj ranoj transkripciji. Protein za zatvaranje viriona (VHS ili UL41) je veoma važan za replikaciju virusa.[29] Ovaj enzim isključuje sintezu proteina u domaćinu, razgrađuje mRNK domaćina, pomaže u replikaciji virusa i reguliše ekspresiju gena virusnih proteina. Virusni genom odmah putuje u jezgro, ali VHS protein ostaje u citoplazmi.[30][29]

Kasni proteini formiraju kapsid i receptore na površini virusa. Pakovanje virusnih čestica - uključujući genom, jezgro i kapsid - se dešava u jezgru ćelije. Ovde se konkatemeri virusnog genoma razdvajaju cepanjem i stavljaju u formirane kapside. HSV-1 prolazi kroz proces primarnog i sekundarnog omotača. Primarni omotač se dobija pupanjem u unutrašnju nuklearnu membranu ćelije. Ovo se zatim spaja sa spoljnom nuklearnom membranom. Virus dobija svoj konačni omotač pupanjem u citoplazmatske vezikule.[31]

Latentna infekcija[uredi | uredi izvor]

HSV-ovi mogu opstati u mirnom, ali upornom obliku poznatom kao latentna infekcija, posebno u nervnim ganglijama.[1] HSV-1 ima tendenciju da boravi u trigeminalnim ganglijima, dok HSV-2 ima tendenciju da boravi u sakralnim ganglijima, ali to su samo tendencije, a ne fiksno ponašanje. Tokom latentne infekcije ćelije, HSV eksprimiraju RNK transkripta povezanu sa latencijom (LAT). LAT reguliše genom ćelije domaćina i ometa prirodne mehanizme ćelijske smrti. Održavanjem ćelija domaćina, ekspresija LAT čuva rezervoar virusa, što omogućava naknadne, obično simptomatske, periodične recidive ili „izbijanja“ karakteristične za nelatentnost. Bez obzira na to da li su recidivi simptomatski ili ne, dolazi do oslobađanja virusa da bi se inficirao novi domaćin.

Protein koji se nalazi u neuronima može se vezati za DNK virusa herpesa i regulisati latenciju. DNK virusa herpesa sadrži gen za protein nazvan ICP4, koji je važan transaktivator gena povezanih sa litičkom infekcijom kod HSV-1.[32] Elementi koji okružuju gen za ICP4 vezuju protein poznat kao humani neuronski protein neuronski restriktivni faktor utišavanja (NRSF) ili faktor transkripcije utišavanja elementa represora čoveka (REST). Kada se veže za elemente virusne DNK, deacetilacija histona se dešava na vrhu ICP4 genske sekvence kako bi se sprečilo pokretanje transkripcije sa ovog gena, čime se sprečava transkripcija drugih virusnih gena uključenih u litički ciklus.[32] Drugi HSV protein preokreće inhibiciju sinteze proteina ICP4. ICP0 odvaja NRSF od ICP4 gena i na taj način sprečava utišavanje virusne DNK.[33]

Genom[uredi | uredi izvor]

HSV genom se sastoji od dva jedinstvena segmenta, nazvana jedinstveni dugi (UL) i jedinstveni kratki (US), kao i terminalnih invertiranih ponavljanja pronađenih na dva kraja nazvana dugo ponavljanje (RL) i kratko ponavljanje (RS). Postoje i manji elementi „zaliha terminala“ (α) koji se nalaze na daljim krajevima RS. Ukupan raspored je RL-UL-RL-α-RS-US-RS-α sa svakim parom ponavljanja koji se međusobno invertuju. Cela sekvenca se zatim kapsulira u terminalnu direktnu ponavljanje. Dugi i kratki delovi imaju svoje poreklo replikacije, pri čemu se OriL nalazi između UL28 i UL30 i OriS koji se nalazi u paru blizu RS.[34] Kako se L i S segmenti mogu sastaviti u bilo kom smeru, oni se mogu slobodno okretati jedan u odnosu na drugi, formirajući različite linearne izomere.[35]

Otvoreni okviri za čitanje (ORF) HSV-a
ORF Lažni protein HSV-1 HSV-2 Funkcija/opis
Dugo ponavljanje (RL)
ICP0/RL2 ICP0; IE110; α0 P08393 P28284 E3 ubikvitin ligaza koja aktivira transkripciju virusnog gena suprotstavljajući se hromatinizaciji virusnog genoma i suprotstavlja se intrinzičnim i antivirusnim odgovorima zasnovanim na interferonu.
RL1 RL1; ICP34.5 O12396 Faktor neurovirulencije. Antagonizira PKR defosforilacijom eIF4a. Veže se za BECN1 i inaktivira autofagiju.
LAT LRP1, LRP2 P17588

P17589

Transkript povezan sa kašnjenjem i proteinski proizvodi (proteini povezani sa kašnjenjem)
Jedinstvena duga (UL)
UL1 Glycoprotein L P10185 Površina i membrana
UL2 UL2 P10186 Uracil-DNK glikozilaza
UL3 UL3 P10187 Nepoznat
UL4 UL4 P10188 Nepoznat
UL5 UL5 Q2MGV2 DNK replikacija
UL6 Portalni protein UL-6 P10190 Dvanaest od ovih proteina čine kapisdni portalni prsten kroz koji DNK ulazi i izlazi iz kapsida.
UL7 UL7 P10191 Sazrevanje viriona
UL8 UL8 P10192 Protein povezan sa kompleksom DNK virusa helikaze i primaze
UL9 UL9 P10193 Protein koji se vezuje poreko replikacije
UL10 Glycoprotein M P04288 Površina i membrana
UL11 UL11 P04289 Izlaz viriona i sekundarni omotač
UL12 UL12 Q68978 Alkalna eksonukleaza
UL13 UL13 Q9QNF2 Serin-treonin protein kinaza
UL14 UL14 P04291 Tegument protein
UL15 Terminase P04295 Obrada i pakovanje DNK
UL16 UL16 P10200 Tegument protein
UL17 UL17 P10201 Obrada i pakovanje DNK
UL18 VP23 P10202 Kapsidni protein
UL19 VP5; ICP5 P06491 Glavni kapsidni protein
UL20 UL20 P10204 Membranski protein
UL21 UL21 P10205 Tegument protein
UL22 Glycoprotein H P06477 Površina i membrana
UL23 Thymidine kinase O55259 Periferna replikacija DNK
UL24 UL24 P10208 Nepoznat
UL25 UL25 P10209 Obrada i pakovanje DNK
UL26 P40; VP24; VP22A; UL26.5 (HHV2 kratka izoforma) P10210 P89449 Kapsidni protein
UL27 Glycoprotein B A1Z0P5 Površina i membrana
UL28 ICP18.5 P10212 Obrada i pakovanje DNK
UL29 UL29; ICP8 Q2MGU6 Glavni protein koji vezuje DNK
UL30 DNA polymerase Q4ACM2 DNK replikacija
UL31 UL31 Q25BX0 Protein nuklearnog matriksa
UL32 UL32 P10216 Glikoprotein omotača
UL33 UL33 P10217 Obrada i pakovanje DNK
UL34 UL34 P10218 Protein unutrašnje nuklearne membrane
UL35 VP26 P10219 Kapsidni protein
UL36 UL36 P10220 Protein velikog tegumenta
UL37 UL37 P10216 Sastavljanje kapsida
UL38 UL38; VP19C P32888 Sastavljanje kapsida i sazrevanje DNK
UL39 UL39; RR-1; ICP6 P08543 Ribonukleotid reduktaza (mala podjedinica)
UL40 UL40; RR-2 P06474 Ribonukleotid reduktaza (mala podjedinica)
UL41 UL41; VHS P10225 Tegument protein; isključivanje domaćina viriona
UL42 UL42 Q4H1G9 Faktor procesivnosti DNK polimeraze
UL43 UL43 P10227 Mambranski protein
UL44 Glycoprotein C P10228 Površina i membrana
UL45 UL45 P10229 Membranski protein; C-tip lektina
UL46 VP11/12 P08314 Tegument proteini
UL47 UL47; VP13/14 P10231 Tegument proteini
UL48 VP16 (Alpha-TIF) P04486 Sazrevanje viriona; aktiviraju IE gene interakcijom sa ćelijskim transkripcionim faktorima Oct-1 i HCF. Vezuje se za sekvencu5'TAATGARAT3'.
UL49 UL49A O09800 Protein omotača
UL50 UL50 P10234 dUTP difosfataza
UL51 UL51 P10234 Tegument proteini
UL52 UL52 P10236 Protein kompleksa DNK helikaze/primaze
UL53 Glycoprotein K P68333 Površina i membrana
UL54 IE63; ICP27 P10238 Regulacija transkripcije i inhibicija STING signaloma
UL55 UL55 P10239 Nepoznat
UL56 UL56 P10240 Nepoznat
Obrnuto ponavljanje dugo (IRL)
Obrnuto ponavljanje kratko (IRS)
Jedinstveno kratko (US)
US1 ICP22; IE68 P04485 Replikacija virusa
US2 US2 P06485 Nepoznat
US3 US3 P04413 Serin/treonin-protein kinaza
US4 Glycoprotein G P06484 Površina i membrana
US5 Glycoprotein J P06480 Površina i membrana
US6 Glycoprotein D A1Z0Q5 Površina i membrana
US7 Glycoprotein I P06487 Površina i membrana
US8 Glycoprotein E Q703F0 Površina i membrana
US9 US9 P06481 Tegument protein
US10 US10 P06486 Kapsid/Tegument protein
US11 US11; Vmw21 P56958 Vezuje DNK i RNK
US12 ICP47; IE12 P03170 Inhibira put MHC klase 1 sprečavanjem vezivanja antigena za TAP
Kratko ponavljajući terminal (TRS)
RS1 ICP4; IE175 P08392 Glavni aktivator transkripcije. Neophodan za napredovanje nakon neposredne rane faze infekcije. IEG represor transkripcije.

Evolucija[uredi | uredi izvor]

Genomi herpes simpleksa 1 mogu se klasifikovati u šest klasa.[36] Četiri od njih se javljaju u istočnoj Africi, jedan u istočnoj Aziji i jedan u Evropi i Severnoj Americi. Ovo sugeriše da virus možda potiče iz istočne Afrike. Čini se da je najnoviji zajednički predak evroazijskih sojeva evoluirao pre oko 60.000 godina.[37] Istočnoazijski izolati HSV-1 imaju neobičan obrazac koji se trenutno najbolje objašnjava sa dva talasa migracija odgovornih za naseljavanje Japana.[37]

Herpes simplek 2 genomi se mogu podeliti u dve grupe: jedna je globalno rasprostranjena, a druga je uglavnom ograničena na podsaharsku Afriku.[38] Globalno rasprostranjeni genotip je prošao kroz četiri drevne rekombinacije sa herpes simpleksom 1. Takođe je objavljeno da HSV-1 i HSV-2 mogu imati savremene i stabilne događaje rekombinacije kod domaćina koji su istovremeno inficirani sa oba patogena. Svi slučajevi su HSV-2 koji preuzima delove HSV-1 genoma, ponekad menjajući u evolucionom procesu delove epitopa antigena.[39]

Stopa mutacije je procenjena na ~1,38×10−7 supstitucija/lokaciji/godini.[36] U kliničkom okruženju, mutacije u genu timidin kinaze ili genu DNK polimeraze izazvale su otpornost na aciklovir. Međutim, većina mutacija se javlja u genu timidin kinaze, a ne u genu DNK polimeraze.[40]

Druga analiza je procenila da je stopa mutacije u genomu herpes simpleksa 1 1,82×10−8 supstitucija nukleotida po mestu godišnje. Ova analiza je postavila najnovijeg zajedničkog pretka ovog virusa pre ~710.000 godina.[41]

Herpes simpleks 1 i 2 su se razdvojili u dva posebna podtipa pre oko 6 miliona godina.[39]

Klinička slika infekcije[uredi | uredi izvor]

Mnogi od onih koji su zaraženi nikada ne razviju simptome.[traži se izvor] Simptomi, kada se pojave, mogu uključivati vodenaste plikove na koži ili sluzokoži usta, usana, nosa ili genitalija,[1] ili očiju (očni herpes).[traži se izvor] Lezije leče krastama karakterističnim za herpetičnu bolest. Ponekad virusi izazivaju blage ili atipične simptome tokom izbijanja. Međutim, oni takođe mogu izazvati problematičnije oblike herpes simpleksa. Kao neurotropni i neuroinvazivni virusi, HSV-1 i -2 opstaju u telu skrivajući se od imunog sistema u ćelijskim telima neurona. Nakon početne ili primarne infekcije, neki zaraženi ljudi doživljavaju sporadične epizode virusne reaktivacije ili izbijanja. U izbijanju, virus u nervnoj ćeliji postaje aktivan i transportuje se preko aksona neurona do kože, gde dolazi do umnožavanja i izbacivanja virusa i izaziva nove rane.[traži se izvor]

Terapija[uredi | uredi izvor]

Tablete aciklovira
Tableta valciklovira

Herpes virusi uspostavljaju doživotne infekcije (i stoga se ne mogu iskoreniti iz tela).[42]

Tretman obično uključuje antivirusne lekove opšte namene koji ometaju replikaciju virusa, smanjuju fizičku težinu lezija povezanih sa epidemijom i smanjuju mogućnost prenošenja na druge. Studije ranjivih populacija pacijenata su pokazale da svakodnevna upotreba antivirusnih lekova kao što su aciklovir[43] valaciklovir može smanjiti stope reaktivacije.[44] Ekstenzivna upotreba antiherpetičkih lekova dovela je do razvoja rezistencije na lekove, što zauzvrat dovodi do neuspeha lečenja. Stoga se novi izvori lekova široko istražuju kako bi se rešio problem. U januaru 2020. objavljen je opsežan pregledni članak koji je pokazao efikasnost prirodnih proizvoda kao obećavajućih lekova protiv HSV.[45]

Pirition, jonofor cinka, pokazuje antivirusnu aktivnost protiv virusa herpes simpleksa.[46]

Reaktivacija višestrukosti[uredi | uredi izvor]

Reaktivacija višestrukosti (MR) je proces kojim virusni genomi koji sadrže oštećenje međusobno deluju unutar zaražene ćelije da bi stvorili održivi virusni genom. MR je prvobitno otkriven sa bakterijskim virusom bakteriofagom T4, ali je potom pronađen i kod patogenih virusa, uključujući virus gripa, HIV-1, adenovirusni simian virus 40, virus vakcinije, reovirus, poliovirus i virus herpes simpleksa.[47]

Kada su HSV čestice izložene dozama agensa koji oštećuje DNK koji bi bio smrtonosan u pojedinačnim infekcijama, ali im se zatim dozvoli da se podvrgnu višestrukoj infekciji (dva ili više virusa u ćeliji domaćina), primećuje se reaktivacija višestrukosti. Poboljšano preživljavanje HSV-1 usled reaktivacije višestrukosti nastaje nakon izlaganja različitim agensima koji oštećuju DNK, uključujući metil metansulfonat,[48] trimetilpsoralen (koji uzrokuje umrežavanje DNK u lancima)[49][50] i UV svetlost.[51]

Nakon tretmana genetski obeleženog HSV trimetilpsoralenom, povećava se rekombinacija između obeleženih virusa, što sugeriše da oštećenje trimetilpsoralena stimuliše rekombinaciju. Izgleda da reaktivacija višestrukosti HSV delimično zavisi od rekombinacionih funkcija za popravku ćelija domaćina, jer ćelije fibroblasta kože oštećene u okviru ove funkcije (ćelije pacijenata sa Blumovim sindromom) nemaju reaktivaciju višestrukosti.[51]

Ova zapažanja sugerišu da reaktivacija višestrukosti kod HSV infekcija uključuje genetsku rekombinaciju između oštećenih virusnih genoma što rezultuje proizvodnjom održivih virusa potomaka. HSV-1, nakon zaraze ćelija domaćina, izaziva upalu i oksidativni stres.[52] Stoga se čini da genom HSV može biti izložen oksidativnom oštećenju DNK tokom infekcije, a da reaktivacija višestrukosti može poboljšati preživljavanje virusa i virulenciju pod ovim uslovima.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Ryan KJ, Ray CG, ur. (2004). Sherris Medical Microbiology (4th izd.). McGraw Hill. str. 555–62. ISBN 978-0-8385-8529-0. 
  2. ^ Chayavichitsilp P, Buckwalter JV, Krakowski AC, Friedlander SF (april 2009). „Herpes simplex”. Pediatr Rev. 30 (4): 119—29; quiz 130. PMID 19339385. S2CID 34735917. doi:10.1542/pir.30-4-119. 
  3. ^ „Herpes simplex virus”. www.who.int (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-15. 
  4. ^ Geraldine McQuillan, Ph.D., Deanna Kruszon-Moran, M.S., Elaine W. Flagg, Ph.D., M.S., and Ryne Paulose-Ram, Ph.D., M.A. Prevalence of Herpes Simplex Virus Type 1 and Type 2 in Persons Aged 14–49: United States, 2015–2016, NCHS Data Brief No. 304 February 2018
  5. ^ Straface, Gianluca; Selmin, Alessia; Zanardo, Vincenzo; De Santis, Marco; Ercoli, Alfredo; Scambia, Giovanni (2012). „Herpes Simplex Virus Infection in Pregnancy”. Infectious Diseases in Obstetrics and Gynecology. 2012: 385697. PMC 3332182 Slobodan pristup. PMID 22566740. doi:10.1155/2012/385697 Slobodan pristup. .
  6. ^ Schiffer, Joshua T.; Mayer, Bryan T.; Fong, Youyi; Swan, David A.; Wald, Anna (2014). „Herpes simplex virus-2 transmission probability estimates based on quantity of viral shedding”. Journal of the Royal Society Interface. 11 (95). PMC 4006256 Slobodan pristup. PMID 24671939. doi:10.1098/rsif.2014.0160. .
  7. ^ a b Johnston C, Koelle DM, Wald A (Dec 2011). "HSV-2: in pursuit of a vaccine". J Clin Invest. 121 (12): 4600–9. Johnston, Christine; Koelle, David M.; Wald, Anna (2011). „HSV-2: In pursuit of a vaccine”. Journal of Clinical Investigation. 121 (12): 4600—4609. PMC 3223069 Slobodan pristup. PMID 22133885. doi:10.1172/JCI57148. .
  8. ^ Sperling, Rhoda S.; Fife, Kenneth H.; Warren, Terri J.; Dix, Lynn P.; Brennan, Clare A. (2008). „The Effect of Daily Valacyclovir Suppression on Herpes Simplex Virus Type 2 Viral Shedding in HSV-2 Seropositive Subjects Without a History of Genital Herpes”. Sexually Transmitted Diseases. 35 (3): 286—290. PMID 18157071. S2CID 20687438. doi:10.1097/OLQ.0b013e31815b0132. 
  9. ^ Wald, Anna; Langenberg, A. G.; Link, K.; Izu, A. E.; Ashley, R.; Warren, T.; Tyring, S.; Douglas Jr, J. M.; Corey, L. (2001). „Effect of Condoms on Reducing the Transmission of Herpes Simplex Virus Type 2 from Men to Women”. JAMA. 285 (24): 3100—3106. PMID 11427138. doi:10.1001/jama.285.24.3100. .
  10. ^ „FAQ: Herpes”. MIT Medical (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-15. 
  11. ^ Gupta, Rachna; Warren, Terri; Wald, Anna (2007). „Genital herpes”. The Lancet. 370 (9605): 2127—2137. PMID 18156035. S2CID 40916450. doi:10.1016/S0140-6736(07)61908-4. 
  12. ^ Corey, Lawrence; Wald, Anna (2009). „Maternal and Neonatal Herpes Simplex Virus Infections”. New England Journal of Medicine. 361 (14): 1376—1385. PMC 2780322 Slobodan pristup. PMID 19797284. doi:10.1056/NEJMra0807633. .
  13. ^ Usatine, Richard P.; Tinitigan, Rochelle (2010-11-01). "Nongenital herpes simplex virus". American Family Physician. 82 (9): 1075–1082
  14. ^ Kimberlin DW (2007). "Herpes simplex virus infections of the newborn". Semin. Perinatol. 31 (1): 19–25.
  15. ^ „Can You Catch STDs From A Toilet Seat? | myLAB Box™”. myLAB Box™ - At Home Wellness Tests & At Home Health Testing (na jeziku: engleski). 2019-02-12. Pristupljeno 2022-03-15. 
  16. ^ Regezi, Joseph A.; Sciubba, James J.; Jordan, Richard C. K., eds. (2012-01-01), "Chapter 1 - Vesiculobullous Diseases", Oral Pathology (Sixth Edition), St. Louis: W.B. Saunders, pp. 1–21, „Vesiculobullous Diseases”. Oral Pathology. 2012. str. 1—21. ISBN 9781455702626. doi:10.1016/B978-1-4557-0262-6.00001-X. , Regezi, Joseph A.; Sciubba, James J.; Jordan, Richard C. K. (2012). Oral Pathology: Clinical Pathologic Correlations. Elsevier/Saunders. ISBN 978-1-4557-0262-6. ,
  17. ^ Looker, Katharine J.; Elmes, Jocelyn A R.; Gottlieb, Sami L.; Schiffer, Joshua T.; Vickerman, Peter; Turner, Katherine M E.; Boily, Marie-Claude (2017). „Effect of HSV-2 infection on subsequent HIV acquisition: An updated systematic review and meta-analysis”. The Lancet Infectious Diseases. 17 (12): 1303—1316. PMC 5700807 Slobodan pristup. PMID 28843576. doi:10.1016/S1473-3099(17)30405-X. .
  18. ^ a b Mettenleiter TC, Klupp BG, Granzow H (2006). "Herpesvirus assembly: a tale of two membranes". Curr. Opin. Microbiol. 9 (4): 423–9. Mettenleiter, Thomas C.; Klupp, Barbara G.; Granzow, Harald (2006). „Herpesvirus assembly: A tale of two membranes”. Current Opinion in Microbiology. 9 (4): 423—429. PMID 16814597. doi:10.1016/j.mib.2006.06.013. .
  19. ^ a b v g McGeoch DJ, Rixon FJ, Davison AJ (2006). "Topics in herpesvirus genomics and evolution". Virus Res. 117 (1): 90–104. McGeoch, Duncan J.; Rixon, Frazer J.; Davison, Andrew J. (2006). „Topics in herpesvirus genomics and evolution”. Virus Research. 117 (1): 90—104. PMID 16490275. doi:10.1016/j.virusres.2006.01.002. .
  20. ^ Rajčáni, Július; Andrea, Vojvodová; Ingeborg, Režuchová (2004). „Peculiarities of Herpes Simplex Virus (HSV) Transcription: An overview”. Virus Genes. 28 (3): 293—310. PMID 15266111. S2CID 19737920. doi:10.1023/B:VIRU.0000025777.62826.92. 
  21. ^ a b Clarke RW (2015). "Forces and Structures of the Herpes Simplex Virus (HSV) Entry Mechanism". ACS Infectious Diseases. 1 (9): 403–415. Clarke, Richard W. (2015). „Forces and Structures of the Herpes Simplex Virus (HSV) Entry Mechanism”. ACS Infectious Diseases. 1 (9): 403—415. PMID 27617923. doi:10.1021/acsinfecdis.5b00059. 
  22. ^ a b Subramanian RP, Geraghty RJ (2007). "Herpes simplex virus type 1 mediates fusion through a hemifusion intermediate by sequential activity of glycoproteins D, H, L, and B". Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 104 (8): 2903–8. Bibcode:2007PNAS..104.2903S. Subramanian, Ravi P.; Geraghty, Robert J. (2007). „Herpes simplex virus type 1 mediates fusion through a hemifusion intermediate by sequential activity of glycoproteins D, H, L, and B”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 104 (8): 2903—2908. Bibcode:2007PNAS..104.2903S. PMC 1815279 Slobodan pristup. PMID 17299053. doi:10.1073/pnas.0608374104 Slobodan pristup. .
  23. ^ Cardone, Giovanni; Winkler, Dennis C.; Trus, Benes L.; Cheng, Naiqian; Heuser, John E.; Newcomb, William W.; Brown, Jay C.; Steven, Alasdair C. (2007). „Visualization of the herpes simplex virus portal in situ by cryo-electron tomography”. Virology. 361 (2): 426—434. PMC 1930166 Slobodan pristup. PMID 17188319. doi:10.1016/j.virol.2006.10.047. .
  24. ^ Trus, Benes L.; Cheng, Naiqian; Newcomb, William W.; Homa, Fred L.; Brown, Jay C.; Steven, Alasdair C. (2004). „Structure and Polymorphism of the UL6 Portal Protein of Herpes Simplex Virus Type 1”. Journal of Virology. 78 (22): 12668—12671. PMC 525097 Slobodan pristup. PMID 15507654. doi:10.1128/JVI.78.22.12668-12671.2004. .
  25. ^ Newcomb, William W.; Booy, Frank P.; Brown, Jay C. (2007). „Uncoating the Herpes Simplex Virus Genome”. Journal of Molecular Biology. 370 (4): 633—642. PMC 1975772 Slobodan pristup. PMID 17540405. doi:10.1016/j.jmb.2007.05.023. .
  26. ^ Berger, Carolina; Xuereb, Suzanne; Johnson, David C.; Watanabe, Kathe S.; Kiem, Hans-Peter; Greenberg, Philip D.; Riddell, Stanley R. (2000). „Expression of Herpes Simplex Virus ICP47 and Human Cytomegalovirus US11 Prevents Recognition of Transgene Products by CD8+Cytotoxic T Lymphocytes”. Journal of Virology. 74 (10): 4465—4473. PMC 111967 Slobodan pristup. PMID 10775582. doi:10.1128/jvi.74.10.4465-4473.2000. .
  27. ^ Roy, Subrata; Sukla, Soumi; De, Abhishek; Biswas, Subhajit (2022). „Non-cytopathic herpes simplex virus type-1 isolated from acyclovir-treated patients with recurrent infections”. Scientific Reports. 12 (1): 1345. Bibcode:2022NatSR..12.1345R. PMC 8789845 Slobodan pristup. PMID 35079057. doi:10.1038/s41598-022-05188-w. .
  28. ^ Adang, Laura A.; Parsons, Christopher H.; Kedes, Dean H. (2006). „Asynchronous Progression through the Lytic Cascade and Variations in Intracellular Viral Loads Revealed by High-Throughput Single-Cell Analysis of Kaposi's Sarcoma-Associated Herpesvirus Infection”. Journal of Virology. 80 (20): 10073—10082. PMC 1617294 Slobodan pristup. PMID 17005685. doi:10.1128/JVI.01156-06. .
  29. ^ a b Taddeo B, Roizman B (2006). "The Virion Host Shutoff Protein (UL41) of Herpes Simplex Virus 1 Is an Endoribonuclease with a Substrate Specificity Similar to That of RNase A". J. Virol. 80 (18): 9341–5. Taddeo, Brunella; Roizman, Bernard (2006). „The Virion Host Shutoff Protein (U L 41) of Herpes Simplex Virus 1 is an Endoribonuclease with a Substrate Specificity Similar to That of RNase A”. Journal of Virology. 80 (18): 9341—9345. PMC 1563938 Slobodan pristup. PMID 16940547. doi:10.1128/JVI.01008-06. .
  30. ^ Skepper, J. N.; Whiteley, A.; Browne, H.; Minson, A. (2001). „Herpes Simplex Virus Nucleocapsids Mature to Progeny Virions by an Envelopment → Deenvelopment → Reenvelopment Pathway”. Journal of Virology. 75 (12): 5697—5702. PMC 114284 Slobodan pristup. PMID 11356979. doi:10.1128/JVI.75.12.5697-5702.2001. .
  31. ^ Granzow, Harald; Klupp, Barbara G.; Fuchs, Walter; Veits, Jutta; Osterrieder, Nikolaus; Mettenleiter, Thomas C. (2001). „Egress of Alphaherpesviruses: Comparative Ultrastructural Study”. Journal of Virology. 75 (8): 3675—3684. PMC 114859 Slobodan pristup. PMID 11264357. doi:10.1128/JVI.75.8.3675-3684.2001. .
  32. ^ a b Pinnoji RC, Bedadala GR, George B, Holland TC, Hill JM, Hsia SC (2007). "Repressor element-1 silencing transcription factor/neuronal restrictive silencer factor (REST/NRSF) can regulate HSV-1 immediate-early transcription via histone modification". Virol. J. 4: 56. Pinnoji, Rajeswara C.; Bedadala, Gautam R.; George, Beena; Holland, Thomas C.; Hill, James M.; Hsia, Shao-Chung V. (2007). „Repressor element-1 silencing transcription factor/Neuronal restrictive silencer factor (REST/NRSF) can regulate HSV-1 immediate-early transcription via histone modification”. Virology Journal. 4: 56. PMC 1906746 Slobodan pristup. PMID 17555596. doi:10.1186/1743-422X-4-56 Slobodan pristup. .
  33. ^ Roizman, Bernard; Gu, Haidong; Mandel, Gail (2005). „The First 30 Minutes in the Life of a Virus: UnREST in the Nucleus”. Cell Cycle. 4 (8): 1019—1021. PMID 16082207. S2CID 46444480. doi:10.4161/cc.4.8.1902. .
  34. ^ Davidson AJ (2007-08-16). "Comparative analysis of the genomes". Human Herpesviruses. Cambridge University Press. Arvin, Ann; Campadelli-Fiume, Gabriella; Mocarski, Edward; Moore, Patrick S.; Roizman, Bernard; Whitley, Richard; Yamanishi, Koichi (16. 8. 2007). Human Herpesviruses: Biology, Therapy, and Immunoprophylaxis. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82714-0. .
  35. ^ Slobedman, B.; Zhang, X.; Simmons, A. (1999). „Herpes Simplex Virus Genome Isomerization: Origins of Adjacent Long Segments in Concatemeric Viral DNA”. Journal of Virology. 73 (1): 810—813. PMC 103895 Slobodan pristup. PMID 9847394. doi:10.1128/JVI.73.1.810-813.1999. .
  36. ^ a b Kolb AW, Ané C, Brandt CR (2013). "Using HSV-1 genome phylogenetics to track past human migrations". PLOS ONE. 8 (10): e76267. Bibcode:2013PLoSO...876267K. Kolb, Aaron W.; Ané, Cécile; Brandt, Curtis R. (2013). „Using HSV-1 Genome Phylogenetics to Track Past Human Migrations”. PLOS ONE. 8 (10): e76267. Bibcode:2013PLoSO...876267K. PMC 3797750 Slobodan pristup. PMID 24146849. doi:10.1371/journal.pone.0076267 Slobodan pristup. .
  37. ^ a b Bowden R, Sakaoka H, Ward R, Donnelly P (2006). "Patterns of Eurasian HSV-1 molecular diversity and inferences of human migrations". Infect Genet Evol. 6 (1): 63–74. Bowden, Rory; Sakaoka, Hiroshi; Ward, Ryk; Donnelly, Peter (2006). „Patterns of Eurasian HSV-1 molecular diversity and inferences of human migrations”. Infection, Genetics and Evolution. 6 (1): 63—74. PMID 16376841. doi:10.1016/j.meegid.2005.01.004. .
  38. ^ Burrel, Sonia; Boutolleau, David; Ryu, Diane; Agut, Henri; Merkel, Kevin; Leendertz, Fabian H.; Calvignac-Spencer, Sébastien (2017). „Ancient Recombination Events between Human Herpes Simplex Viruses”. Molecular Biology and Evolution. 34 (7): 1713—1721. PMC 5455963 Slobodan pristup. PMID 28369565. doi:10.1093/molbev/msx113. .
  39. ^ a b Casto AM, Roychoudhury P, Xie H, Selke S, Perchetti GA, Wofford H, Huang ML, Verjans GM, Gottlieb GS, Wald A, Jerome KR, Koelle DM, Johnston C, Greninger AL (23 April 2019). "Large, stable, contemporary interspecies recombination events in circulating human herpes simplex viruses". The Journal of Infectious Diseases. 221 (8): 1271–1279. bioRxiv Casto, Amanda M.; Roychoudhury, Pavitra; Xie, Hong; Selke, Stacy; Perchetti, Garrett A.; Wofford, Haley; Huang, Meei-Li; Verjans, Georges M. G. M.; Gottlieb, Geoffrey S.; Wald, Anna; Jerome, Keith R.; Koelle, David M.; Johnston, Christine; Greninger, Alexander L. (2018). „The impact of interspecies recombination on human herpes simplex virus evolution and host immune recognition”. S2CID 91709867. doi:10.1101/472639. . Casto, Amanda M.; Roychoudhury, Pavitra; Xie, Hong; Selke, Stacy; Perchetti, Garrett A.; Wofford, Haley; Huang, Meei-Li; Verjans, Georges M G M.; Gottlieb, Geoffrey S.; Wald, Anna; Jerome, Keith R.; Koelle, David M.; Johnston, Christine; Greninger, Alexander L. (2019). „Large, Stable, Contemporary Interspecies Recombination Events in Circulating Human Herpes Simplex Viruses”. The Journal of Infectious Diseases. 221 (8): 1271—1279. PMC 7325804 Slobodan pristup. PMID 31016321. doi:10.1093/infdis/jiz199. .
  40. ^ Hussin, Ainulkhir; Md Nor, Norefrina Shafinaz; Ibrahim, Nazlina (2013). „Phenotypic and genotypic characterization of induced acyclovir-resistant clinical isolates of herpes simplex virus type 1”. Antiviral Research. 100 (2): 306—313. PMID 24055837. doi:10.1016/j.antiviral.2013.09.008. .
  41. ^ Norberg, Peter; Tyler, Shaun; Severini, Alberto; Whitley, Rich; Liljeqvist, Jan-Åke; Bergström, Tomas (2011). „A Genome-Wide Comparative Evolutionary Analysis of Herpes Simplex Virus Type 1 and Varicella Zoster Virus”. PLOS ONE. 6 (7): e22527. Bibcode:2011PLoSO...622527N. PMC 3143153 Slobodan pristup. PMID 21799886. doi:10.1371/journal.pone.0022527 Slobodan pristup. .
  42. ^ „STD Facts - Genital Herpes”. www.cdc.gov (na jeziku: engleski). 2022-01-18. Pristupljeno 2022-03-15. 
  43. ^ Kimberlin, David W.; et al. (2011). „Oral Acyclovir Suppression and Neurodevelopment after Neonatal Herpes”. New England Journal of Medicine. 365 (14): 1284—1292. PMC 3250992 Slobodan pristup. PMID 21991950. doi:10.1056/NEJMoa1003509. .
  44. ^ Koelle, David M.; Corey, Lawrence (2008). „Herpes Simplex: Insights on Pathogenesis and Possible Vaccines”. Annual Review of Medicine. 59: 381—395. PMID 18186706. doi:10.1146/annurev.med.59.061606.095540. 
  45. ^ Treml, Jakub; Gazdová, Markéta; Šmejkal, Karel; Šudomová, Miroslava; Kubatka, Peter; Hassan, Sherif T. S. (2020). „Natural Products-Derived Chemicals: Breaking Barriers to Novel Anti-HSV Drug Development”. Viruses. 12 (2): 154. PMC 7077281 Slobodan pristup. PMID 32013134. doi:10.3390/v12020154 Slobodan pristup. .
  46. ^ Qiu, Min; Chen, Yu; Chu, Ying; Song, Siwei; Yang, Na; Gao, Jie; Wu, Zhiwei (2013). „Zinc ionophores pyrithione inhibits herpes simplex virus replication through interfering with proteasome function and NF-κB activation”. Antiviral Research. 100 (1): 44—53. PMID 23867132. doi:10.1016/j.antiviral.2013.07.001. .
  47. ^ Michod, Richard E.; Bernstein, Harris; Nedelcu, Aurora M. (2008). „Adaptive value of sex in microbial pathogens”. Infection, Genetics and Evolution. 8 (3): 267—285. PMID 18295550. doi:10.1016/j.meegid.2008.01.002. 
  48. ^ Das, Shishir K. (1982). „Multiplicity reactivation of alkylating agent damaged herpes simplex virus (Type I) in human cells”. Mutation Research Letters. 105 (1–2): 15—18. PMID 6289091. doi:10.1016/0165-7992(82)90201-9. .
  49. ^ Hall, J. D.; Scherer, K. (1981). „Repair of psoralen-treated DNA by genetic recombination in human cells infected with herpes simplex virus”. Cancer Research. 41 (12 Pt 1): 5033—5038. PMID 6272987. 
  50. ^ Coppey, J.; Sala-Trepat, M.; Lopez, B. (1989). „Multiplicity reactivation and mutagenesis of trimethylpsoralen-damaged herpes virus in normal and Fanconi's anaemia cells”. Mutagenesis. 4 (1): 67—71. PMID 2541311. doi:10.1093/mutage/4.1.67. .
  51. ^ a b Selsky CA, Henson P, Weichselbaum RR, Little JB (September 1979). "Defective reactivation of ultraviolet light-irradiated herpesvirus by a Bloom's syndrome fibroblast strain". Cancer Research. 39 (9): 3392–6. Selsky, C. A.; Henson, P.; Weichselbaum, R. R.; Little, J. B. (1979). „Defective reactivation of ultraviolet light-irradiated herpesvirus by a Bloom's syndrome fibroblast strain”. Cancer Research. 39 (9): 3392—3396. PMID 225021. 
  52. ^ Valyi-Nagy, Tibor; Olson, Sandra J.; Valyi-Nagy, Klara; Montine, Thomas J.; Dermody, Terence S. (2000). „Herpes Simplex Virus Type 1 Latency in the Murine Nervous System is Associated with Oxidative Damage to Neurons”. Virology. 278 (2): 309—321. PMID 11118355. doi:10.1006/viro.2000.0678. .

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Tronstein E, Johnston C, Huang ML, Selke S, Magaret A, Warren T, et al. Genital shedding of herpes simplex virus among symptomatic and asymptomatic persons with HSV-2 infection. JAMA 305(14):1441–9. 2011.
  • Ryder N, Jin F, McNulty AM, Grulich AE, Donovan B. Increasing role of herpes simplex virus type 1 in first-episode anogenital herpes in heterosexual women and younger men who have sex with men, 1992–2006. Sex Transm Infect 85(6):416–9. 2009.
  • Bernstein DI, Bellamy AR, Hook EW 3rd, Levin MJ, Wald A, Ewell MG, et al. Epidemiology, clinical presentation, and antibody response to primary infection with herpes simplex virus type 1 and type 2 in young women. Clin Infect Dis 56(3):344–51. 2013.
  • Xu F, Sternberg MR, Kottiri BJ, McQuillan GM, Lee FK, Nahmias AJ, et al. Trends in herpes simplex virus type 1 and type 2 seroprevalence in the United States. JAMA 296(8):964–73. 2006.
  • Bradley H, Markowitz LE, Gibson T, McQuillan GM. Seroprevalence of herpes simplex virus types 1 and 2—United States, 1999–2010. J Infect Dis 209(3):325–33. 2014.
  • Dickson N, Righarts A, van Roode T, Paul C, Taylor J, Cunningham AL. HSV-2 incidence by sex over four age periods to age 38 in a birth cohort. Sex Transm Infect 90(3):243–5. 2014.
  • Dukers NH, Bruisten SM, van den Hoek JA, de Wit JB, van Doornum GJ, Coutinho RA. Strong decline in herpes simplex virus antibodies over time among young homosexual men is associated with changing sexual behavior. Am J Epidemiol 152(7):666–73. 2000


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Херпес_симплекс_вирус&oldid=27543859”