Пређи на садржај

Херпес симплекс вирус

С Википедије, слободне енциклопедије
Херпес симплекс вирус
TEM micrograph of virions of a herpes simplex virus species
Микрографија херпес симплекс вируса
Научна класификацијаEdit this classification
(нерангирано): Virus
Realm: Duplodnaviria
Царство: Heunggongvirae
Тип: Peploviricota
Класа: Herviviricetes
Ред: Herpesvirales
Породица: Herpesviridae
Потпородица: Alphaherpesvirinae
Род: Simplexvirus
Укључене групе
Кладистички укључене, мада традиционално искључене из таксона

All other Simplexvirus spp.:

Херпес симплек вирус (акроним ХСВ) или ХСВ-1 и ХСВ-2, такође познати под својим таксономским називима Људски алфахерпесвирус 1 и Људски алфахерпесвирус 2, су два члана из хумане породице Herpesviridae, групе новијих вируса који производе вирусне инфекције код већине људи.[1][2] И ХСВ-1 (који производи већину херпеса) и ХСВ-2 (који производи већину гениталног херпеса) су уобичајени и заразни, и могу се пренети када заражена особа почне да преноси вирус.

Око 67% светске популације млађе од 50 година има ХСВ-1.[3] У Сједињеним Америчким Државама се верује да је око 47,8% особа заражено ХСВ-1, а 11,9% особа ХСВ-2.[4] Пошто се може пренети било којим интимним контактом, спада у групу изазивача најчешћих полно преносивих инфекција.[5]

Преношење

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Херпес

ХСВ-1 и ХСВ-2 се преносе контактом са зараженом особом која има реактивацију вируса.

ХСВ-2 се периодично излучује преко људских гениталних органа, најчешће код асимптоматских облика. Већина сексуалних преноса се дешава током периода асимптоматске реактивације инфекције.[6] Асимптоматска реактивација значи да вирус изазива атипичне, суптилне или тешко уочљиве симптоме који нису идентификовани као активна херпес инфекција, тако да је стицање вируса могуће чак и ако нема активних ХСВ пликова или раница.

У једној студији, дневни узорци брисева гениталних органа открили су ХСВ-2 у просеку у 12–28% случајева међу онима који су имали епидемију и у 10% међу онима који пате од асимптоматске инфекције, при чему су се многе од ових епизода дешавале без видљивих манифестација („субклинички осип“).[7]

У другој студији, 73 субјекта су рандомизована да примају валацикловир 1 грам дневно или плацебо током 60 дана сваки у двосмерном унакрсном дизајну. Дневни брис гениталног подручја је самостално узет за детекцију ХСВ-2 ланчаном реакцијом полимеразе, да би се упоредио ефекат валацикловира у односу на плацебо на асимптоматским излучивањем вируса код имунокомпетентних, ХСВ-2 серопозитивних субјеката без историје симптоматске инфекције гениталног херпеса. Студија је открила да је валацикловир значајно смањио излучивање током субклиничких дана у поређењу са плацебом, показујући смањење од 71%; док 84% испитаника није имало осип док су примали валацикловир у односу на 54% испитаника који су били а плацебу. Око 88% пацијената лечених валацикловиром није имало препознате знакове или симптоме у односу на 77% код плацеба.[8]

За ХСВ-2, субклиничко излучивање може представљати најзначајнији начин преношења.[7] Студије на нескладним партнерима (један заражен ХСВ-2, један не) показују да је стопа преношења приближно 5 на 10.000 сексуалних контаката.[9] Атипични симптоми се често приписују другим узроцима, као што је гљивична инфекција.

ХСВ-1 се често добија орално током детињства. Такође се може пренети полно, укључујући контакт са пљувачком, као што је љубљење и контакт уста са гениталијама (орални секс).[10]

ХСВ-2 је првенствено полно преносива инфекција, али стопа гениталних инфекција ХСВ-1 све више расте.[11]

Оба вируса се такође могу преносити вертикално током порођаја,[12] па се често вирус назива „негенитални херпес симплекс вирус“.[13] Међутим, ризик од преношења инфекције је минималан ако мајка нема симптоме или пликове током порођаја. Ризик је значајнији када се мајка први пут зарази вирусом током касне трудноће.[14]

Супротно популарним митовима, херпес се не може пренети са површина као што су тоалетне даске јер вирус херпеса почиње да умире одмах по изласку из тела.[15] Иако херпес симплекс вируси могу утицати на делове коже који су изложена контакту са зараженом особом. Пример за то је херпес инфекција прстију, нпр. стоматолога пре рутинске употребе рукавица приликом лечења пацијената.[16] Руковање са зараженом особом не преноси ову болест.

Инфекција ХСВ-2 повећава ризик од добијања ХИВ-а.[17]

Вирологи

[уреди | уреди извор]

Вирусна структура

[уреди | уреди извор]
Тродимензионална реконструкција и анимација склопа налик репу на капсиди ХСВ-1
3Д реконструкција капсиде ХСВ-1
Херпес Симплек вирус 2

Сви вируси херпеса код животиња имају нека заједничка својства. Структура херпес вируса састоји се од релативно великог, дволанчаног, линеарног ДНК генома умотаног у икосаедарски протеински кавез који се зове капсид, који је умотан у липидни двослој који се назива омотач. Коверта је спојена са капсидом помоћу тегумента. Ова потпуна честица је позната као вирион.[18] Сваки од ХСВ-1 и ХСВ-2 садржи најмање 74 гена (или отворених оквира читања, ОРФ) унутар својих генома,[19] иако спекулације о гомилању гена дозвољавају чак 84 јединствена гена који кодирају протеине помоћу 94 наводна ОРФ-а.[20] Ови гени кодирају различите протеине укључене у формирање капсида, тегумента и омотача вируса, као и контролу репликације и инфективности вируса. Ови гени и њихове функције су приказани у табели испод.

Геноми ХСВ-1 и ХСВ-2 су сложени и садрже два јединствена региона који се називају дуги јединствени регион (УЛ) и кратки јединствени регион (УС). Од 74 позната ОРФ-а, УЛ садржи 56 вирусних гена, док УС садржи само 12.[19] Транскрипцију ХСВ гена катализује РНК полимераза ИИ инфицираног домаћина.[19] Непосредни рани гени, који кодирају протеине који регулишу експресију раних и касних вирусних гена, први су који се експримирају након инфекције. Следи рана експресија гена, како би се омогућила синтеза ензима укључених у репликацију ДНК и производњу одређених гликопротеина омотача. Експресија касних гена се дешава последња; ова група гена претежно кодира протеине који формирају вирионску честицу.[19]

Пет протеина из (УЛ) формирају вирусни капсид - УЛ6, УЛ18, УЛ35, УЛ38 и главни капсид протеин УЛ19.[18]

Улаз у ћелију

[уреди | уреди извор]

Улазак ХСВ-а у ћелију домаћина укључује везивање неколико гликопротеина на површини вируса са омотачем за њихове трансмембранске рецепторе на површини ћелије. Многи од ових рецептора се затим повлаче према унутра од стране ћелије, за коју се сматра да отвара прстен од три хетеродимера гХгЛ који стабилизују компактну конформацију гБ гликопротеина, тако да он избија и пробија ћелијску мембрану.[21] Омотач који покрива вирусну честицу се затим спаја са ћелијском мембраном, стварајући пору кроз коју садржај вирусног омотача улази у ћелију домаћина.

Узастопне фазе уласка ХСВ-а су аналогне онима код других вируса. У почетку, комплементарни рецептори на вирусу и на површини ћелије доводе вирус и ћелијске мембране у близину. Интеракције ових молекула затим формирају стабилну улазну пору кроз коју се садржај вирусног омотача уноси у ћелију домаћина. Вирус се такође може ендоцитозирати након везивања за рецепторе, а фузија се може десити на ендосому. На електронским микрографијама, спољни листићи вирусног и ћелијског липидног двослоја су виђени спојени;[22] ова хемифузија може бити на уобичајеном путу ка уласку или обично може бити заустављено стање које је вероватније да ће бити заробљено него пролазни механизам уласка.

У случају херпес вируса, почетне интеракције се јављају када се два вирусна гликопротеина омотача названа гликопротеин Ц (гЦ) и гликопротеин Б (гБ) вежу за честицу на површини ћелије која се зове хепаран сулфат. Затим, главни протеин који везује рецепторе, гликопротеин Д (гД), везује се специфично за најмање један од три позната улазна рецептора.[тражи се извор] Ови ћелијски рецептори укључују посредник уласка херпесвируса (ХВЕМ), нектин-1 и 3-О сулфатни хепаран сулфат. Нектински рецептори обично производе адхезију ћелија-ћелија, да би обезбедили јаку тачку везивања вируса за ћелију домаћина.[21] Ове интеракције доводе површине мембране у међусобну близину и омогућавају другим гликопротеинима уграђеним у омотач вируса да ступе у интеракцију са другим молекулима површине ћелије. Једном везан за ХВЕМ, гД мења своју конформацију и ступа у интеракцију са вирусним гликопротеинима Х (гХ) и Л (гЛ), који формирају комплекс. Интеракција ових мембранских протеина може довести до стања хемифузије. гБ интеракција са гХ/гЛ комплексом ствара улазне поре за вирусни капсид.[22] гБ ступа у интеракцију са гликозаминогликанима на површини ћелије домаћина

Генетска инокулација

[уреди | уреди извор]

Након што вирусни капсид уђе у ћелијску цитоплазму, транспортује се до језгра ћелије. Једном када се закачи за језгро у нуклеарној улазној пору, капсид избацује свој ДНК садржај преко каписног портала. Капсидни портал је формиран од 12 копија порталног протеина, УЛ6, распоређених у облику прстена; протеини садрже леуцински рајсфершлус секвенцу аминокиселина, што им омогућава да се приањају једни за друге.[23] Сваки икосаедарски капсид садржи један портал, смештен у једном тјемену.[24] ДНК излази из капсида у једном линеарном сегменту.[25]

Имунолошко избегавање

[уреди | уреди извор]

ХСВ избегава имунолошки систем преко интерференције са презентацијом антигена МХЦ класе И на површини ћелије, блокирањем транспортера повезаног са обрадом антигена (ТАП) индукованог секрецијом ИЦП-47 од стране ХСВ. У ћелији домаћину, ТАП преноси дигестивне пептиде епитопа вирусног антигена из цитосола у ендоплазматски ретикулум, омогућавајући да се ови епитопи комбинују са молекулима МХЦ класе И и представе на површини ћелије. Презентација вирусног епитопа са МХЦ класе И је предуслов за активацију цитотоксичних Т-лимфоцита (ЦТЛ), главних ефектора имуног одговора посредованог ћелијама против ћелија инфицираних вирусом. ИЦП-47 спречава покретање ЦТЛ одговора на ХСВ, омогућавајући вирусу да преживи дужи период у домаћину.[26] ХСВ обично производи цитопатски ефекат (ЦПЕ) у року од 24-72 сата након инфекције у пермисивним ћелијским линијама, што се примећује класичним формирањем плака. Међутим, пријављени су и клинички изолати ХСВ-1 који нису показали никакав ЦПЕ у Веро и А549 ћелијским културама током неколико пасуса са ниским нивоом експресије протеина вируса. Вероватно ови изолати ХСВ-1 еволуирају ка „загонетнијем“ облику да би се успоставила хронична инфекција и на тај начин открила још једну стратегију за избегавање имунолошког система домаћина, осим неуронске латенције.[27]

Репликација

[уреди | уреди извор]
Микрографија која показује вирусни цитопатски ефекат ХСВ (мултинуклеација, брушени стаклени хроматин)

Након инфекције ћелије, производи се каскада протеина вируса херпеса, који се називају непосредно рани, рани и касни. Истраживање помоћу проточне цитометрије на другом члану породице херпес вируса, херпесвирусу повезаном са Капосијевим саркомом, указује на могућност додатног литичког стадијума, одложено-касно.[28] Ове фазе литичке инфекције, посебно касне литичке, разликују се од фазе латенције. У случају ХСВ-1, протеински производи се не детектују током латенције, док се детектују током литичког циклуса.

Рани транскрибовани протеини се користе у регулацији генетске репликације вируса. Приликом уласка у ћелију, α-ТИФ протеин се придружује вирусној честици и помаже у непосредној раној транскрипцији. Протеин за затварање вириона (ВХС или УЛ41) је веома важан за репликацију вируса.[29] Овај ензим искључује синтезу протеина у домаћину, разграђује мРНК домаћина, помаже у репликацији вируса и регулише експресију гена вирусних протеина. Вирусни геном одмах путује у језгро, али ВХС протеин остаје у цитоплазми.[30][29]

Касни протеини формирају капсид и рецепторе на површини вируса. Паковање вирусних честица - укључујући геном, језгро и капсид - се дешава у језгру ћелије. Овде се конкатемери вирусног генома раздвајају цепањем и стављају у формиране капсиде. ХСВ-1 пролази кроз процес примарног и секундарног омотача. Примарни омотач се добија пупањем у унутрашњу нуклеарну мембрану ћелије. Ово се затим спаја са спољном нуклеарном мембраном. Вирус добија свој коначни омотач пупањем у цитоплазматске везикуле.[31]

Латентна инфекција

[уреди | уреди извор]

ХСВ-ови могу опстати у мирном, али упорном облику познатом као латентна инфекција, посебно у нервним ганглијама.[1] ХСВ-1 има тенденцију да борави у тригеминалним ганглијима, док ХСВ-2 има тенденцију да борави у сакралним ганглијима, али то су само тенденције, а не фиксно понашање. Током латентне инфекције ћелије, ХСВ експримирају РНК транскрипта повезану са латенцијом (ЛАТ). ЛАТ регулише геном ћелије домаћина и омета природне механизме ћелијске смрти. Одржавањем ћелија домаћина, експресија ЛАТ чува резервоар вируса, што омогућава накнадне, обично симптоматске, периодичне рецидиве или „избијања“ карактеристичне за нелатентност. Без обзира на то да ли су рецидиви симптоматски или не, долази до ослобађања вируса да би се инфицирао нови домаћин.

Протеин који се налази у неуронима може се везати за ДНК вируса херпеса и регулисати латенцију. ДНК вируса херпеса садржи ген за протеин назван ИЦП4, који је важан трансактиватор гена повезаних са литичком инфекцијом код ХСВ-1.[32] Елементи који окружују ген за ИЦП4 везују протеин познат као хумани неуронски протеин неуронски рестриктивни фактор утишавања (НРСФ) или фактор транскрипције утишавања елемента репресора човека (РЕСТ). Када се веже за елементе вирусне ДНК, деацетилација хистона се дешава на врху ИЦП4 генске секвенце како би се спречило покретање транскрипције са овог гена, чиме се спречава транскрипција других вирусних гена укључених у литички циклус.[32] Други ХСВ протеин преокреће инхибицију синтезе протеина ИЦП4. ИЦП0 одваја НРСФ од ИЦП4 гена и на тај начин спречава утишавање вирусне ДНК.[33]

Геном

[уреди | уреди извор]

ХСВ геном се састоји од два јединствена сегмента, названа јединствени дуги (УЛ) и јединствени кратки (УС), као и терминалних инвертираних понављања пронађених на два краја названа дуго понављање (РЛ) и кратко понављање (РС). Постоје и мањи елементи „залиха терминала“ (α) који се налазе на даљим крајевима РС. Укупан распоред је РЛ-УЛ-РЛ-α-РС-УС-РС-α са сваким паром понављања који се међусобно инвертују. Цела секвенца се затим капсулира у терминалну директну понављање. Дуги и кратки делови имају своје порекло репликације, при чему се ОриЛ налази између УЛ28 и УЛ30 и ОриС који се налази у пару близу РС.[34] Како се Л и С сегменти могу саставити у било ком смеру, они се могу слободно окретати један у односу на други, формирајући различите линеарне изомере.[35]

Отворени оквири за читање (ОРФ) ХСВ-а
ОРФ Лажни протеин ХСВ-1 ХСВ-2 Функција/опис
Дуго понављање (RL)
ICP0/RL2 ICP0; IE110; α0 P08393 P28284 E3 убиквитин лигаза која активира транскрипцију вирусног гена супротстављајући се хроматинизацији вирусног генома и супротставља се интринзичним и антивирусним одговорима заснованим на интерферону.
RL1 RL1; ICP34.5 O12396 Фактор неуровируленције. Антагонизира ПКР дефосфорилацијом еИФ4а. Веже се за БЕЦН1 и инактивира аутофагију.
LAT LRP1, LRP2 P17588

P17589

Транскрипт повезан са кашњењем и протеински производи (протеини повезани са кашњењем)
Јединствена дуга (UL)
UL1 Glycoprotein L P10185 Површина и мембрана
UL2 UL2 P10186 Урацил-ДНК гликозилаза
UL3 UL3 P10187 Непознат
UL4 UL4 P10188 Непознат
UL5 UL5 Q2MGV2 ДНК репликација
UL6 Портални протеин UL-6 P10190 Дванаест од ових протеина чине каписдни портални прстен кроз који ДНК улази и излази из капсида.
UL7 UL7 P10191 Сазревање вириона
UL8 UL8 P10192 Протеин повезан са комплексом ДНК вируса хеликазе и примазе
UL9 UL9 P10193 Протеин који се везује пореко репликације
UL10 Glycoprotein M P04288 Површина и мембрана
UL11 UL11 P04289 Излаз вириона и секундарни омотач
UL12 UL12 Q68978 Алкална ексонуклеаза
UL13 UL13 Q9QNF2 Серин-треонин протеин киназа
UL14 UL14 P04291 Тегумент протеин
UL15 Terminase P04295 Обрада и паковање ДНК
UL16 UL16 P10200 Тегумент протеин
UL17 UL17 P10201 Обрада и паковање ДНК
UL18 VP23 P10202 Капсидни протеин
UL19 VP5; ICP5 P06491 Главни капсидни протеин
UL20 UL20 P10204 Мембрански протеин
UL21 UL21 P10205 Тегумент протеин
UL22 Glycoprotein H P06477 Површина и мембрана
UL23 Thymidine kinase O55259 Периферна репликација ДНК
UL24 UL24 P10208 Непознат
UL25 UL25 P10209 Обрада и паковање ДНК
UL26 P40; VP24; VP22A; UL26.5 (HHV2 кратка изоформа) P10210 P89449 Капсидни протеин
UL27 Glycoprotein B A1Z0P5 Површина и мембрана
UL28 ICP18.5 P10212 Обрада и паковање ДНК
UL29 UL29; ICP8 Q2MGU6 Главни протеин који везује ДНК
UL30 DNA polymerase Q4ACM2 ДНК репликација
UL31 UL31 Q25BX0 Протеин нуклеарног матрикса
UL32 UL32 P10216 Гликопротеин омотача
UL33 UL33 P10217 Обрада и паковање ДНК
UL34 UL34 P10218 Протеин унутрашње нуклеарне мембране
UL35 VP26 P10219 Капсидни протеин
UL36 UL36 P10220 Протеин великог тегумента
UL37 UL37 P10216 Састављање капсида
UL38 UL38; VP19C P32888 Састављање капсида и сазревање ДНК
UL39 UL39; RR-1; ICP6 P08543 Рибонуклеотид редуктаза (мала подјединица)
UL40 UL40; RR-2 P06474 Рибонуклеотид редуктаза (мала подјединица)
UL41 UL41; VHS P10225 Тегумент протеин; искључивање домаћина вириона
UL42 UL42 Q4H1G9 Фактор процесивности ДНК полимеразе
UL43 UL43 P10227 Мамбрански протеин
UL44 Glycoprotein C P10228 Површина и мембрана
UL45 UL45 P10229 Мембрански протеин; Ц-тип лектина
UL46 VP11/12 P08314 Тегумент протеини
UL47 UL47; VP13/14 P10231 Тегумент протеини
UL48 VP16 (Alpha-TIF) P04486 Сазревање вириона; активирају ИЕ гене интеракцијом са ћелијским транскрипционим факторима Оцт-1 и ХЦФ. Везује се за секвенцу5'TAATGARAT3'.
UL49 UL49A O09800 Протеин омотача
UL50 UL50 P10234 dUTP дифосфатаза
UL51 UL51 P10234 Тегумент протеини
UL52 UL52 P10236 Протеин комплекса ДНК хеликазе/примазе
UL53 Glycoprotein K P68333 Површина и мембрана
UL54 IE63; ICP27 P10238 Регулација транскрипције и инхибиција СТИНГ сигналома
UL55 UL55 P10239 Непознат
UL56 UL56 P10240 Непознат
Обрнуто понављање дуго (IRL)
Обрнуто понављање кратко (IRS)
Јединствено кратко (US)
US1 ICP22; IE68 P04485 Репликација вируса
US2 US2 P06485 Непознат
US3 US3 P04413 Серин/треонин-протеин киназа
US4 Glycoprotein G P06484 Површина и мембрана
US5 Glycoprotein J P06480 Површина и мембрана
US6 Glycoprotein D A1Z0Q5 Површина и мембрана
US7 Glycoprotein I P06487 Површина и мембрана
US8 Glycoprotein E Q703F0 Површина и мембрана
US9 US9 P06481 Тегумент протеин
US10 US10 P06486 Капсид/Тегумент протеин
US11 US11; Vmw21 P56958 Везује ДНК и РНК
US12 ICP47; IE12 P03170 Инхибира пут МХЦ класе 1 спречавањем везивања антигена за ТАП
Кратко понављајући терминал (TRS)
RS1 ICP4; IE175 P08392 Главни активатор транскрипције. Неопходан за напредовање након непосредне ране фазе инфекције. ИЕГ репресор транскрипције.

Еволуција

[уреди | уреди извор]

Геноми херпес симплекса 1 могу се класификовати у шест класа.[36] Четири од њих се јављају у источној Африци, један у источној Азији и један у Европи и Северној Америци. Ово сугерише да вирус можда потиче из источне Африке. Чини се да је најновији заједнички предак евроазијских сојева еволуирао пре око 60.000 година.[37] Источноазијски изолати ХСВ-1 имају необичан образац који се тренутно најбоље објашњава са два таласа миграција одговорних за насељавање Јапана.[37]

Херпес симплек 2 геноми се могу поделити у две групе: једна је глобално распрострањена, а друга је углавном ограничена на подсахарску Африку.[38] Глобално распрострањени генотип је прошао кроз четири древне рекомбинације са херпес симплексом 1. Такође је објављено да ХСВ-1 и ХСВ-2 могу имати савремене и стабилне догађаје рекомбинације код домаћина који су истовремено инфицирани са оба патогена. Сви случајеви су ХСВ-2 који преузима делове ХСВ-1 генома, понекад мењајући у еволуционом процесу делове епитопа антигена.[39]

Стопа мутације је процењена на ~1,38×10−7 супституција/локацији/години.[36] У клиничком окружењу, мутације у гену тимидин киназе или гену ДНК полимеразе изазвале су отпорност на ацикловир. Међутим, већина мутација се јавља у гену тимидин киназе, а не у гену ДНК полимеразе.[40]

Друга анализа је проценила да је стопа мутације у геному херпес симплекса 1 1,82×10−8 супституција нуклеотида по месту годишње. Ова анализа је поставила најновијег заједничког претка овог вируса пре ~710.000 година.[41]

Херпес симплекс 1 и 2 су се раздвојили у два посебна подтипа пре око 6 милиона година.[39]

Клиничка слика инфекције

[уреди | уреди извор]

Многи од оних који су заражени никада не развију симптоме.[тражи се извор] Симптоми, када се појаве, могу укључивати воденасте пликове на кожи или слузокожи уста, усана, носа или гениталија,[1] или очију (очни херпес).[тражи се извор] Лезије лече крастама карактеристичним за херпетичну болест. Понекад вируси изазивају благе или атипичне симптоме током избијања. Међутим, они такође могу изазвати проблематичније облике херпес симплекса. Као неуротропни и неуроинвазивни вируси, ХСВ-1 и -2 опстају у телу скривајући се од имуног система у ћелијским телима неурона. Након почетне или примарне инфекције, неки заражени људи доживљавају спорадичне епизоде вирусне реактивације или избијања. У избијању, вирус у нервној ћелији постаје активан и транспортује се преко аксона неурона до коже, где долази до умножавања и избацивања вируса и изазива нове ране.[тражи се извор]

Терапија

[уреди | уреди извор]
Таблете ацикловира
Таблета валцикловира

Херпес вируси успостављају доживотне инфекције (и стога се не могу искоренити из тела).[42]

Третман обично укључује антивирусне лекове опште намене који ометају репликацију вируса, смањују физичку тежину лезија повезаних са епидемијом и смањују могућност преношења на друге. Студије рањивих популација пацијената су показале да свакодневна употреба антивирусних лекова као што су ацикловир[43] валацикловир може смањити стопе реактивације.[44] Екстензивна употреба антихерпетичких лекова довела је до развоја резистенције на лекове, што заузврат доводи до неуспеха лечења. Стога се нови извори лекова широко истражују како би се решио проблем. У јануару 2020. објављен је опсежан прегледни чланак који је показао ефикасност природних производа као обећавајућих лекова против ХСВ.[45]

Пиритион, јонофор цинка, показује антивирусну активност против вируса херпес симплекса.[46]

Реактивација вишеструкости

[уреди | уреди извор]

Реактивација вишеструкости (МР) је процес којим вирусни геноми који садрже оштећење међусобно делују унутар заражене ћелије да би створили одрживи вирусни геном. МР је првобитно откривен са бактеријским вирусом бактериофагом Т4, али је потом пронађен и код патогених вируса, укључујући вирус грипа, ХИВ-1, аденовирусни симиан вирус 40, вирус вакциније, реовирус, полиовирус и вирус херпес симплекса.[47]

Када су ХСВ честице изложене дозама агенса који оштећује ДНК који би био смртоносан у појединачним инфекцијама, али им се затим дозволи да се подвргну вишеструкој инфекцији (два или више вируса у ћелији домаћина), примећује се реактивација вишеструкости. Побољшано преживљавање ХСВ-1 услед реактивације вишеструкости настаје након излагања различитим агенсима који оштећују ДНК, укључујући метил метансулфонат,[48] триметилпсорален (који узрокује умрежавање ДНК у ланцима)[49][50] и УВ светлост.[51]

Након третмана генетски обележеног ХСВ триметилпсораленом, повећава се рекомбинација између обележених вируса, што сугерише да оштећење триметилпсоралена стимулише рекомбинацију. Изгледа да реактивација вишеструкости ХСВ делимично зависи од рекомбинационих функција за поправку ћелија домаћина, јер ћелије фибробласта коже оштећене у оквиру ове функције (ћелије пацијената са Блумовим синдромом) немају реактивацију вишеструкости.[51]

Ова запажања сугеришу да реактивација вишеструкости код ХСВ инфекција укључује генетску рекомбинацију између оштећених вирусних генома што резултује производњом одрживих вируса потомака. ХСВ-1, након заразе ћелија домаћина, изазива упалу и оксидативни стрес.[52] Стога се чини да геном ХСВ може бити изложен оксидативном оштећењу ДНК током инфекције, а да реактивација вишеструкости може побољшати преживљавање вируса и вируленцију под овим условима.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Ryan KJ, Ray CG, ур. (2004). Sherris Medical Microbiology (4th изд.). McGraw Hill. стр. 555–62. ISBN 978-0-8385-8529-0. 
  2. ^ Chayavichitsilp P, Buckwalter JV, Krakowski AC, Friedlander SF (април 2009). „Herpes simplex”. Pediatr Rev. 30 (4): 119—29; quiz 130. PMID 19339385. S2CID 34735917. doi:10.1542/pir.30-4-119. 
  3. ^ „Herpes simplex virus”. www.who.int (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-15. 
  4. ^ Geraldine McQuillan, Ph.D., Deanna Kruszon-Moran, M.S., Elaine W. Flagg, Ph.D., M.S., and Ryne Paulose-Ram, Ph.D., M.A. Prevalence of Herpes Simplex Virus Type 1 and Type 2 in Persons Aged 14–49: United States, 2015–2016, NCHS Data Brief No. 304 February 2018
  5. ^ Straface, Gianluca; Selmin, Alessia; Zanardo, Vincenzo; De Santis, Marco; Ercoli, Alfredo; Scambia, Giovanni (2012). „Herpes Simplex Virus Infection in Pregnancy”. Infectious Diseases in Obstetrics and Gynecology. 2012: 385697. PMC 3332182 Слободан приступ. PMID 22566740. doi:10.1155/2012/385697 Слободан приступ. .
  6. ^ Schiffer, Joshua T.; Mayer, Bryan T.; Fong, Youyi; Swan, David A.; Wald, Anna (2014). „Herpes simplex virus-2 transmission probability estimates based on quantity of viral shedding”. Journal of the Royal Society Interface. 11 (95). PMC 4006256 Слободан приступ. PMID 24671939. doi:10.1098/rsif.2014.0160. .
  7. ^ а б Johnston, Christine; Koelle, David M.; Wald, Anna (2011). „HSV-2: In pursuit of a vaccine”. Journal of Clinical Investigation. 121 (12): 4600—4609. PMC 3223069 Слободан приступ. PMID 22133885. doi:10.1172/JCI57148. .
  8. ^ Sperling, Rhoda S.; Fife, Kenneth H.; Warren, Terri J.; Dix, Lynn P.; Brennan, Clare A. (2008). „The Effect of Daily Valacyclovir Suppression on Herpes Simplex Virus Type 2 Viral Shedding in HSV-2 Seropositive Subjects Without a History of Genital Herpes”. Sexually Transmitted Diseases. 35 (3): 286—290. PMID 18157071. S2CID 20687438. doi:10.1097/OLQ.0b013e31815b0132. 
  9. ^ Wald, Anna; Langenberg, A. G.; Link, K.; Izu, A. E.; Ashley, R.; Warren, T.; Tyring, S.; Douglas Jr, J. M.; Corey, L. (2001). „Effect of Condoms on Reducing the Transmission of Herpes Simplex Virus Type 2 from Men to Women”. JAMA. 285 (24): 3100—3106. PMID 11427138. doi:10.1001/jama.285.24.3100. .
  10. ^ „FAQ: Herpes”. MIT Medical (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-15. 
  11. ^ Gupta, Rachna; Warren, Terri; Wald, Anna (2007). „Genital herpes”. The Lancet. 370 (9605): 2127—2137. PMID 18156035. S2CID 40916450. doi:10.1016/S0140-6736(07)61908-4. 
  12. ^ Corey, Lawrence; Wald, Anna (2009). „Maternal and Neonatal Herpes Simplex Virus Infections”. New England Journal of Medicine. 361 (14): 1376—1385. PMC 2780322 Слободан приступ. PMID 19797284. doi:10.1056/NEJMra0807633. .
  13. ^ Usatine, Richard P.; Tinitigan, Rochelle (2010-11-01). „Nongenital herpes simplex virus”. American Family Physician. 82 (9): 1075—1082. 
  14. ^ Kimberlin DW (2007). „Herpes simplex virus infections of the newborn”. Semin. Perinatol. 31 (1): 19—25. .
  15. ^ „Can You Catch STDs From A Toilet Seat? | myLAB Box™”. myLAB Box™ - At Home Wellness Tests & At Home Health Testing (на језику: енглески). 2019-02-12. Приступљено 2022-03-15. 
  16. ^ Regezi, Joseph A.; Sciubba, James J.; Jordan, Richard C. K., eds. (2012-01-01), "Chapter 1 - Vesiculobullous Diseases", Oral Pathology (Sixth Edition), St. Louis: W.B. Saunders, pp. 1–21, „Vesiculobullous Diseases”. Oral Pathology. 2012. стр. 1—21. ISBN 9781455702626. doi:10.1016/B978-1-4557-0262-6.00001-X. , Regezi, Joseph A.; Sciubba, James J.; Jordan, Richard C. K. (2012). Oral Pathology: Clinical Pathologic Correlations. Elsevier/Saunders. ISBN 978-1-4557-0262-6. ,
  17. ^ Looker, Katharine J.; Elmes, Jocelyn A R.; Gottlieb, Sami L.; Schiffer, Joshua T.; Vickerman, Peter; Turner, Katherine M E.; Boily, Marie-Claude (2017). „Effect of HSV-2 infection on subsequent HIV acquisition: An updated systematic review and meta-analysis”. The Lancet Infectious Diseases. 17 (12): 1303—1316. PMC 5700807 Слободан приступ. PMID 28843576. doi:10.1016/S1473-3099(17)30405-X. .
  18. ^ а б Mettenleiter, Thomas C.; Klupp, Barbara G.; Granzow, Harald (2006). „Herpesvirus assembly: A tale of two membranes”. Current Opinion in Microbiology. 9 (4): 423—429. PMID 16814597. doi:10.1016/j.mib.2006.06.013. .
  19. ^ а б в г McGeoch, Duncan J.; Rixon, Frazer J.; Davison, Andrew J. (2006). „Topics in herpesvirus genomics and evolution”. Virus Research. 117 (1): 90—104. PMID 16490275. doi:10.1016/j.virusres.2006.01.002. .
  20. ^ Rajčáni, Július; Andrea, Vojvodová; Ingeborg, Režuchová (2004). „Peculiarities of Herpes Simplex Virus (HSV) Transcription: An overview”. Virus Genes. 28 (3): 293—310. PMID 15266111. S2CID 19737920. doi:10.1023/B:VIRU.0000025777.62826.92. 
  21. ^ а б Clarke, Richard W. (2015). „Forces and Structures of the Herpes Simplex Virus (HSV) Entry Mechanism”. ACS Infectious Diseases. 1 (9): 403—415. PMID 27617923. doi:10.1021/acsinfecdis.5b00059. 
  22. ^ а б Subramanian, Ravi P.; Geraghty, Robert J. (2007). „Herpes simplex virus type 1 mediates fusion through a hemifusion intermediate by sequential activity of glycoproteins D, H, L, and B”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 104 (8): 2903—2908. Bibcode:2007PNAS..104.2903S. PMC 1815279 Слободан приступ. PMID 17299053. doi:10.1073/pnas.0608374104 Слободан приступ. .
  23. ^ Cardone, Giovanni; Winkler, Dennis C.; Trus, Benes L.; Cheng, Naiqian; Heuser, John E.; Newcomb, William W.; Brown, Jay C.; Steven, Alasdair C. (2007). „Visualization of the herpes simplex virus portal in situ by cryo-electron tomography”. Virology. 361 (2): 426—434. PMC 1930166 Слободан приступ. PMID 17188319. doi:10.1016/j.virol.2006.10.047. .
  24. ^ Trus, Benes L.; Cheng, Naiqian; Newcomb, William W.; Homa, Fred L.; Brown, Jay C.; Steven, Alasdair C. (2004). „Structure and Polymorphism of the UL6 Portal Protein of Herpes Simplex Virus Type 1”. Journal of Virology. 78 (22): 12668—12671. PMC 525097 Слободан приступ. PMID 15507654. doi:10.1128/JVI.78.22.12668-12671.2004. .
  25. ^ Newcomb, William W.; Booy, Frank P.; Brown, Jay C. (2007). „Uncoating the Herpes Simplex Virus Genome”. Journal of Molecular Biology. 370 (4): 633—642. PMC 1975772 Слободан приступ. PMID 17540405. doi:10.1016/j.jmb.2007.05.023. .
  26. ^ Berger, Carolina; Xuereb, Suzanne; Johnson, David C.; Watanabe, Kathe S.; Kiem, Hans-Peter; Greenberg, Philip D.; Riddell, Stanley R. (2000). „Expression of Herpes Simplex Virus ICP47 and Human Cytomegalovirus US11 Prevents Recognition of Transgene Products by CD8+Cytotoxic T Lymphocytes”. Journal of Virology. 74 (10): 4465—4473. PMC 111967 Слободан приступ. PMID 10775582. doi:10.1128/jvi.74.10.4465-4473.2000. .
  27. ^ Roy, Subrata; Sukla, Soumi; De, Abhishek; Biswas, Subhajit (2022). „Non-cytopathic herpes simplex virus type-1 isolated from acyclovir-treated patients with recurrent infections”. Scientific Reports. 12 (1): 1345. Bibcode:2022NatSR..12.1345R. PMC 8789845 Слободан приступ. PMID 35079057. doi:10.1038/s41598-022-05188-w. .
  28. ^ Adang, Laura A.; Parsons, Christopher H.; Kedes, Dean H. (2006). „Asynchronous Progression through the Lytic Cascade and Variations in Intracellular Viral Loads Revealed by High-Throughput Single-Cell Analysis of Kaposi's Sarcoma-Associated Herpesvirus Infection”. Journal of Virology. 80 (20): 10073—10082. PMC 1617294 Слободан приступ. PMID 17005685. doi:10.1128/JVI.01156-06. .
  29. ^ а б Taddeo, Brunella; Roizman, Bernard (2006). „The Virion Host Shutoff Protein (U L 41) of Herpes Simplex Virus 1 is an Endoribonuclease with a Substrate Specificity Similar to That of RNase A”. Journal of Virology. 80 (18): 9341—9345. PMC 1563938 Слободан приступ. PMID 16940547. doi:10.1128/JVI.01008-06. .
  30. ^ Skepper, J. N.; Whiteley, A.; Browne, H.; Minson, A. (2001). „Herpes Simplex Virus Nucleocapsids Mature to Progeny Virions by an Envelopment → Deenvelopment → Reenvelopment Pathway”. Journal of Virology. 75 (12): 5697—5702. PMC 114284 Слободан приступ. PMID 11356979. doi:10.1128/JVI.75.12.5697-5702.2001. .
  31. ^ Granzow, Harald; Klupp, Barbara G.; Fuchs, Walter; Veits, Jutta; Osterrieder, Nikolaus; Mettenleiter, Thomas C. (2001). „Egress of Alphaherpesviruses: Comparative Ultrastructural Study”. Journal of Virology. 75 (8): 3675—3684. PMC 114859 Слободан приступ. PMID 11264357. doi:10.1128/JVI.75.8.3675-3684.2001. .
  32. ^ а б Pinnoji, Rajeswara C.; Bedadala, Gautam R.; George, Beena; Holland, Thomas C.; Hill, James M.; Hsia, Shao-Chung V. (2007). „Repressor element-1 silencing transcription factor/Neuronal restrictive silencer factor (REST/NRSF) can regulate HSV-1 immediate-early transcription via histone modification”. Virology Journal. 4: 56. PMC 1906746 Слободан приступ. PMID 17555596. doi:10.1186/1743-422X-4-56 Слободан приступ. .
  33. ^ Roizman, Bernard; Gu, Haidong; Mandel, Gail (2005). „The First 30 Minutes in the Life of a Virus: UnREST in the Nucleus”. Cell Cycle. 4 (8): 1019—1021. PMID 16082207. S2CID 46444480. doi:10.4161/cc.4.8.1902. .
  34. ^ Davidson AJ (2007-08-16). "Comparative analysis of the genomes". Human Herpesviruses. Cambridge University Press. Arvin, Ann; Campadelli-Fiume, Gabriella; Mocarski, Edward; Moore, Patrick S.; Roizman, Bernard; Whitley, Richard; Yamanishi, Koichi (16. 8. 2007). Human Herpesviruses: Biology, Therapy, and Immunoprophylaxis. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82714-0. .
  35. ^ Slobedman, B.; Zhang, X.; Simmons, A. (1999). „Herpes Simplex Virus Genome Isomerization: Origins of Adjacent Long Segments in Concatemeric Viral DNA”. Journal of Virology. 73 (1): 810—813. PMC 103895 Слободан приступ. PMID 9847394. doi:10.1128/JVI.73.1.810-813.1999. .
  36. ^ а б Kolb, Aaron W.; Ané, Cécile; Brandt, Curtis R. (2013). „Using HSV-1 Genome Phylogenetics to Track Past Human Migrations”. PLOS ONE. 8 (10): e76267. Bibcode:2013PLoSO...876267K. PMC 3797750 Слободан приступ. PMID 24146849. doi:10.1371/journal.pone.0076267 Слободан приступ. .
  37. ^ а б Bowden, Rory; Sakaoka, Hiroshi; Ward, Ryk; Donnelly, Peter (2006). „Patterns of Eurasian HSV-1 molecular diversity and inferences of human migrations”. Infection, Genetics and Evolution. 6 (1): 63—74. PMID 16376841. doi:10.1016/j.meegid.2005.01.004. .
  38. ^ Burrel, Sonia; Boutolleau, David; Ryu, Diane; Agut, Henri; Merkel, Kevin; Leendertz, Fabian H.; Calvignac-Spencer, Sébastien (2017). „Ancient Recombination Events between Human Herpes Simplex Viruses”. Molecular Biology and Evolution. 34 (7): 1713—1721. PMC 5455963 Слободан приступ. PMID 28369565. doi:10.1093/molbev/msx113. .
  39. ^ а б Casto, Amanda M.; Roychoudhury, Pavitra; Xie, Hong; Selke, Stacy; Perchetti, Garrett A.; Wofford, Haley; Huang, Meei-Li; Verjans, Georges M G M.; Gottlieb, Geoffrey S.; Wald, Anna; Jerome, Keith R.; Koelle, David M.; Johnston, Christine; Greninger, Alexander L. (2019). „Large, Stable, Contemporary Interspecies Recombination Events in Circulating Human Herpes Simplex Viruses”. The Journal of Infectious Diseases. 221 (8): 1271—1279. PMC 7325804 Слободан приступ. PMID 31016321. doi:10.1093/infdis/jiz199. .
  40. ^ Hussin, Ainulkhir; Md Nor, Norefrina Shafinaz; Ibrahim, Nazlina (2013). „Phenotypic and genotypic characterization of induced acyclovir-resistant clinical isolates of herpes simplex virus type 1”. Antiviral Research. 100 (2): 306—313. PMID 24055837. doi:10.1016/j.antiviral.2013.09.008. .
  41. ^ Norberg, Peter; Tyler, Shaun; Severini, Alberto; Whitley, Rich; Liljeqvist, Jan-Åke; Bergström, Tomas (2011). „A Genome-Wide Comparative Evolutionary Analysis of Herpes Simplex Virus Type 1 and Varicella Zoster Virus”. PLOS ONE. 6 (7): e22527. Bibcode:2011PLoSO...622527N. PMC 3143153 Слободан приступ. PMID 21799886. doi:10.1371/journal.pone.0022527 Слободан приступ. .
  42. ^ „STD Facts - Genital Herpes”. www.cdc.gov (на језику: енглески). 2022-01-18. Приступљено 2022-03-15. 
  43. ^ Kimberlin, David W.; et al. (2011). „Oral Acyclovir Suppression and Neurodevelopment after Neonatal Herpes”. New England Journal of Medicine. 365 (14): 1284—1292. PMC 3250992 Слободан приступ. PMID 21991950. doi:10.1056/NEJMoa1003509. .
  44. ^ Koelle, David M.; Corey, Lawrence (2008). „Herpes Simplex: Insights on Pathogenesis and Possible Vaccines”. Annual Review of Medicine. 59: 381—395. PMID 18186706. doi:10.1146/annurev.med.59.061606.095540. 
  45. ^ Treml, Jakub; Gazdová, Markéta; Šmejkal, Karel; Šudomová, Miroslava; Kubatka, Peter; Hassan, Sherif T. S. (2020). „Natural Products-Derived Chemicals: Breaking Barriers to Novel Anti-HSV Drug Development”. Viruses. 12 (2): 154. PMC 7077281 Слободан приступ. PMID 32013134. doi:10.3390/v12020154 Слободан приступ. .
  46. ^ Qiu, Min; Chen, Yu; Chu, Ying; Song, Siwei; Yang, Na; Gao, Jie; Wu, Zhiwei (2013). „Zinc ionophores pyrithione inhibits herpes simplex virus replication through interfering with proteasome function and NF-κB activation”. Antiviral Research. 100 (1): 44—53. PMID 23867132. doi:10.1016/j.antiviral.2013.07.001. .
  47. ^ Michod, Richard E.; Bernstein, Harris; Nedelcu, Aurora M. (2008). „Adaptive value of sex in microbial pathogens”. Infection, Genetics and Evolution. 8 (3): 267—285. PMID 18295550. doi:10.1016/j.meegid.2008.01.002. 
  48. ^ Das, Shishir K. (1982). „Multiplicity reactivation of alkylating agent damaged herpes simplex virus (Type I) in human cells”. Mutation Research Letters. 105 (1–2): 15—18. PMID 6289091. doi:10.1016/0165-7992(82)90201-9. .
  49. ^ Hall, J. D.; Scherer, K. (1981). „Repair of psoralen-treated DNA by genetic recombination in human cells infected with herpes simplex virus”. Cancer Research. 41 (12 Pt 1): 5033—5038. PMID 6272987. 
  50. ^ Coppey, J.; Sala-Trepat, M.; Lopez, B. (1989). „Multiplicity reactivation and mutagenesis of trimethylpsoralen-damaged herpes virus in normal and Fanconi's anaemia cells”. Mutagenesis. 4 (1): 67—71. PMID 2541311. doi:10.1093/mutage/4.1.67. .
  51. ^ а б Selsky, C. A.; Henson, P.; Weichselbaum, R. R.; Little, J. B. (1979). „Defective reactivation of ultraviolet light-irradiated herpesvirus by a Bloom's syndrome fibroblast strain”. Cancer Research. 39 (9): 3392—3396. PMID 225021. 
  52. ^ Valyi-Nagy, Tibor; Olson, Sandra J.; Valyi-Nagy, Klara; Montine, Thomas J.; Dermody, Terence S. (2000). „Herpes Simplex Virus Type 1 Latency in the Murine Nervous System is Associated with Oxidative Damage to Neurons”. Virology. 278 (2): 309—321. PMID 11118355. doi:10.1006/viro.2000.0678. .

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Tronstein E, Johnston C, Huang ML, Selke S, Magaret A, Warren T,; et al. „Genital shedding of herpes simplex virus among symptomatic and asymptomatic persons with HSV-2 infection”. JAMA. 305 (14): 1441—9. . 2011.
  • Ryder N, Jin F, McNulty AM, Grulich AE, Donovan B. „Increasing role of herpes simplex virus type 1 in first-episode anogenital herpes in heterosexual women and younger men who have sex with men, 1992–2006”. Sex Transm Infect. 85 (6): 416—9. . 2009.
  • Bernstein DI, Bellamy AR, Hook EW 3rd, Levin MJ, Wald A, Ewell MG, „Epidemiology, clinical presentation, and antibody response to primary infection with herpes simplex virus type 1 and type 2 in young women”. Clin Infect Dis. 56 (3): 344—51. . 2013.
  • Xu F, Sternberg MR, Kottiri BJ, McQuillan GM, Lee FK, Nahmias AJ,; et al. „Trends in herpes simplex virus type 1 and type 2 seroprevalence in the United States”. JAMA. 296 (8): 964—73. . 2006.
  • Bradley H, Markowitz LE, Gibson T, McQuillan GM. „Seroprevalence of herpes simplex virus types 1 and 2—United States, 1999–2010”. The Journal of Infectious Diseases. 209 (3): 325—33. . 2014.
  • Dickson N, Righarts A, van Roode T, Paul C, Taylor J, Cunningham AL. „HSV-2 incidence by sex over four age periods to age 38 in a birth cohort”. Sex Transm Infect. 90 (3): 243—5. . 2014.
  • Dukers NH, Bruisten SM, van den Hoek JA, de Wit JB, van Doornum GJ, Coutinho RA. „Strong decline in herpes simplex virus antibodies over time among young homosexual men is associated with changing sexual behavior”. Am J Epidemiol. 152 (7): 666—73. . 2000


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Херпес_симплекс_вирус&oldid=27878164”