Ciriški protokoli

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ciriški protokoli se odnose na dva bilateralna protokola koja su 2009. potpisale Jermenija i Turska, a koja su predviđala početak procesa normalizacije odnosa između dve zemlje.[1] Protokoli su uključivali odredbe za uspostavljanje formalnih diplomatskih odnosa, otvaranje tursko-jermenske granice (koja je zatvorena od 1993. godine) i uspostavljanje zajedničke istorijske komisije o pitanju genocida nad Jermenima.[2] U postupku sporazuma, koji se kasnije pokazao neefikasnim, posredovale su Sjedinjene Države, Rusija i Francuska.[3]

Ministri inostranih poslova, Ahmet Davutoglu za Tursku i Eduard Nalbandjan za Jermeniju, potpisali su 10. oktobra 2009. godine u Cirihu dva protokola na ceremoniji kojoj su prisustvovali i tadašnja državna sekretarka SAD Hilari Klinton, visoki predstavnik EU za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku Havijer Solana, francuski ministar spoljnih poslova Bernar Kušner i ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov.[4]

Nalbandjan i Davutoglu potpisuju sporazum

Protokoli su zahtevali ratifikaciju od strane parlamenata obe zemlje. U nastojanju da se razdvoje pitanja, u protokolima se ne pominje sukob između Jermenije i Azerbejdžana oko Nagorno-Karabaha. Oni takođe nisu uključivali rok za ratifikaciju.[5]

Ustavni sud Jermenije je 12. januara 2010. godine odobrio Protokole uz niz zapažanja za koje je turska strana smatrala da sadrže „preduslove i restriktivne odredbe koje narušavaju slovo i duh protokola“.[6][7] Turska strana je takođe počela da vezuje proces normalizacije sa konfliktom u Nagorno-Karabahu, pri čemu je turski premijer Redžep Tajip Erdogan izjavio da tursko-jermenska granica neće biti otvorena bez povlačenja jermenskih snaga sa teritorije Azerbejdžana.[8]

Protokoli su se suočili sa ogromnim kritikama u obe zemlje, pri čemu su neki Jermeni optužili svoju vladu za prodaju, a neki u Turskoj uznemireni što se Protokoli ne odnose na pitanje Nagorno-Karabaha.[5] U međuvremenu, Azerbejdžan je negativno reagovao na Protokole i izvršio pritisak na Tursku da ne ide dalje u zbližavanje sa Jermenijom.[8][9] Dakle, Protokoli su stajali u parlamentima oba naroda bez ratifikacije nakon potpisivanja.

U februaru 2015. jermenski deo, koji je predstavljao predsednik Serž Sargsjan, opozvao je protokole iz parlamenta, pozivajući se na „odsustvo političke volje“ na turskoj strani.[10][11] Zatim, u decembru 2017, navodeći nedostatak bilo kakvog „pozitivnog napretka u njihovoj implementaciji“ od strane Turske, jermenska strana je obećala da će ih proglasiti nevažećim i ništavnim,[12] što je Jermenija formalno i učinila 1. marta 2018.[13]

Uprkos gorčini koja je rezultat zastoja u procesu normalizacije, neki autori smatraju da bi Ciriški protokoli i dalje mogli da predstavljaju put napred za proces normalizacije odnosa Jermenije i Turske.[5]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Poseta turskog predsednika Jermeniji 2008. godine[uredi | uredi izvor]

Utakmica kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u fudbalu između Jermenije i Turske odigrana 6. septembra 2008. na stadionu Hrazdan u Jerevanu kojoj je prisustvovao predsednik Turske Abdulah Gul na poziv jermenskog predsednika Serža Sargsjana

U septembru 2008, turski predsednik Abdulah Gul postao je prvi turski šef države koji je posetio Jermeniju nakon što je prihvatio poziv jermenskog predsednika Serža Sargsjana da prisustvuje fudbalskoj utakmici kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u fudbalu između turske i jermenske fudbalske reprezentacije.[14] Razgovori tokom utakmice bili su usredsređeni na bilateralne odnose i Karabah, i nisu se doticali genocida,[15] iako je turski ministar spoljnih poslova Ali Babadžan pokrenuo to pitanje ubrzo nakon toga.[16] Oba predsednika i štampa u njihovim zemljama pozitivno su se odrazili na posetu koja je postavila osnov za otopljenje diplomatskih odnosa za koje se očekivalo da će postići veliki napredak na vreme Sargsjanove recipročne posete Turskoj u oktobru kako bi pratio revanš meč.[17]

Pregovori za normalizaciju diplomatskih odnosa[uredi | uredi izvor]

Uoči posete američkog predsednika Baraka Obame Turskoj 2009. godine, izvori u Ankari i Jerevanu najavili su da bi uskoro mogao biti postignut dogovor o ponovnom otvaranju granice između dve države i razmeni diplomatskog osoblja[18] na šta je novi predsednik SAD pozitivno odgovorio pošto je pozvao Tursku da se pomiri sa prošlošću i reši jermensko pitanje. Zvaničnici u Azerbejdžanu su, međutim, reagovali sa zabrinutošću, što je izazvalo burnu debatu u turskom parlamentu sa liderom Partije nacionalističkog pokreta Devletom Bahčelijem koji je podelio „opravdanu zabrinutost“ azerbejdžanskog naroda upozoravajući vladu „vaš pristup Jermeniji šteti našem dostojanstvu“, a lider Republikanske narodne stranke Deniz Bajkal je pitao: "Kako možemo ignorisati tekuću okupaciju Azerbejdžana?"[19] Turski premijer Erdogan pokušao je da ublaži ove zabrinutosti 10. aprila najavljujući da „osim ako Azerbejdžan i Jermenija ne potpišu protokol o Nagorno-Karabahu, nećemo potpisati nikakav konačni sporazum sa Jermenijom o vezama. Obavljamo preliminarne radove, ali to definitivno zavisi od rešavanja problema Nagorno-Karabaha.“[20] Turski ministar inostranih poslova Ali Babadžan je pojasnio da „želimo rešenje u kojem su svi pobednici“, u izjavi datoj pre sastanka ministara inostranih poslova Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju 15. aprila u Jerevanu, dodajući „mi ne kažemo, 'Hajde da prvo rešimo jedan problem, a kasnije drugi.' Želimo da sličan proces počne između Azerbejdžana i Jermenije. Pomno pratimo razgovore između Azerbejdžana i Jermenije.“[21]

Jermenski ministar spoljnih poslova Eduard Nalbandjan potvrdio je da su „Turska i Jermenija prešle dug put ka otvaranju tursko-jermenske granice, i da će se približiti njenom otvaranju uskoro“,[22] ali je odbacio bilo kakvu vezu sa sporom oko Nagorno-Karabaha za koji je on naveo da se radi preko Minske grupe OEBS-a. Politički direktor Jermenske revolucionarne federacije Giro Manojan dobro je reagovao na zbližavanje i ponovio Babadžanovu izjavu „da će ne samo Jermenija, već će obe strane pobediti ako se granica otvori“ i odgovorio na podsećanja na zlostavljanje turske zastave tokom komemoracija povodom Dana genocida nad Jermenima prethodne godine izjavom da „obećavam da se ovoga puta neće dogoditi tako nešto, ako možemo da zadržimo kontrolu“ pre nego što je nastavio da upozorava „da će pregovori biti prekinuti ako se spor između Jermenije i Azerbejdžana oko Nagorno-Karabaha postavi kao preduslov“.[23]

Međunarodna krizna grupa objavila je izveštaj o normalizaciji u kojem se navodi da „politizovana debata da li da se prizna kao genocid uništenje većeg dela osmanskog jermenskog stanovništva i zastoj jermensko-azerbejdžanskog sukoba oko Nagorno-Karabaha, ne bi trebalo da zaustave zamah“ jer „nerešeni jermensko-azerbejdžanski konflikt oko Nagorno-Karabaha i dalje rizikuje da potkopa potpuno usvajanje i sprovođenje potencijalnog paketnog sporazuma između Turske i Jermenije“, a „bilateralni detant sa Jermenijom bi na kraju mogao da pomogne Bakuu da povrati teritoriju bolje od trenutnog zastoja“.[24]

Najava privremene "mape puta"[uredi | uredi izvor]

22. aprila 2009. objavljeno je da su diplomatski pregovori na visokom nivou u Švajcarskoj od 2007. godine „postigli opipljiv napredak i međusobno razumevanje“, i da je „identifikovana mapa puta“[25] za normalizaciju diplomatskih odnosa između dve zemlje, iako još nije potpisan nikakav formalni tekst. Turski premijer Erdogan je sledećeg dana u zvaničnom saopštenju potvrdio da će „kada sve postane konkretno, biće potpisan sporazum. Takvog teksta još nema; postoji preliminarni dogovor. To znači da imamo proces koji je u toku. To je ono što podrazumevamo pod rasporedom.“[26]

Turski list Radikal potvrdio je da će biti uspostavljena međuvladina konferencija između Ankare i Jerevana na kojoj će se detaljno razgovarati o svim pitanjima „od ekonomije do transporta“ dogovorenim u „sveobuhvatnom okviru za normalizaciju“,[27] dok je Today's Zaman zaključio da je ovaj oprezni pristup turskih vlasti imao za cilj da umanji kritike Azerbejdžana i Turaka nacionalista koji su se žalili na „podvrgavanje pritisku Zapada“, ali nastavlja da citira neimenovanog zapadnog diplomatu koji je u razgovoru za Rojters potvrdio da su „svi dokumenti dogovoreni u principu“ i da „govorimo o nedeljama ili mesecima“.[28]

Reakcije na privremenu "mapu puta"[uredi | uredi izvor]

Jermenska revolucionarna partija odgovorila je na tu najavu na sastanku iza zatvorenih vrata 26. aprila odlukom da povuče svojih 16 poslanika, koji su imali tri ministarstva u jermenskoj vladi. Iako je jermenski predsednik Sargsjan izjavio da nisu dogovoreni nikakvi ustupci i da će detalji biti objavljeni, politički direktor Jermenske revolucionarne partije Giro Manojan je naveo da ta partija sebe smatra prevarenom jer nije unapred obaveštena o sporazumu i da bi odustajanje od jermenskih teritorijalnih pretenzija za koje se navodi da su deo sporazuma bilo neprihvatljivo radikalna promena u spoljnoj politici zemlje.[29]

Reakcija na najavu u Turskoj bila je prigušenija jer se lider opozicione Partije nacionalističkog pokreta Bahčeli požalio da „Jermenija zna šta se dešava; Švajcarska zna šta se dešava; turski zvaničnici uključeni u proces znaju. To znači da su turski narod i parlament jedini koji nemaju informacije o procesu", pre nego što zaključi da bi "bilo od koristi kada bi premijer ili ministar spoljnih poslova obavestili parlament. Pratićemo razvoj događaja, ali za sada ne znamo dubinu sporazuma. Uzimajući u obzir dosadašnja objašnjenja, pratimo da li se preduzimaju dalji koraci po pitanju otvaranja granice.“[30]

Međunarodna reakcija na tu objavu bila je pozitivna, uprkos zabrinutosti da bi negativna reakcija Azerbejdžana mogla da utiče na evropsku energetsku bezbednost, sa zajedničkom izjavom komesara EU za proširenje Olija Rena i komesarke za spoljne odnose Benite Ferero-Valdner od 23. aprila u kojoj se navodi „pozdravljamo napredak u normalizaciji odnosa između Turske i Jermenije“ i izjava iz kancelarije potpredsednika SAD Džoa Bajdena nakon telefonskog razgovora sa jermenskim predsednikom Sargsjanom u kojoj se navodi: „Potpredsednik je aplaudirao vođstvu predsednika Sargsjana i istakao podršku administracije Jermeniji i Turskoj u ovom procesu."[28] Američka državna sekretarka Hilari Klinton pohvalila je privremenu "mapu puta" kao istorijski korak nakon telefonskog razgovora sa jermenskim ministrom spoljnih poslova Nalbandjanom u kojem ga je pozvala da krene dalje sa trasom u nastojanju da normalizuje odnose i da napravi korak napred u Nagorno- Karabaškom sporu.[31]

Američka državna sekretarka Hilari Klinton prilazi zgradi Univerziteta u Cirihu 10. oktobra 2009. kako bi prisustvovala potpisivanju sporazuma o uspostavljanju diplomatskih odnosa između Turske i Jermenije.

Približavanje Jermeniji bilo je na dnevnom redu sastanka Turskog saveta za nacionalnu bezbednost 28. aprila u palati Čankaja pod turskim predsednikom Gulom.[32] Nakon sastanka, u zvaničnom saopštenju za javnost navodi se da su „procenjene nedavne izjave nekih zemalja i naše inicijative u vezi sa događajima iz 1915. godine. Međutim, naglašeno je da se o istoriji turskog i jermenskog naroda može razgovarati samo ... naučno i nepristrasno“, dok je načelnik turskog generalštaba general Ilker Bašbug potvrdio da je „premijer jasno rekao da će se otvaranje granice desiti u vreme povlačenja jermenskih trupa. Sa ovim se potpuno slažemo.“[33]

Nakon navodno napetog 7. maja, Minska grupa OEBS-a posredovala je na mirovnom samitu između jermenskog predsednika Sargsjana i predsednika Azerbejdžana Ilhama Alijeva u rezidenciji američkog ambasadora u Pragu, na marginama konferencije o Istočnom partnerstvu EU,[34] sa rezultatom: „nema ozbiljnog napretka“.[35] Turski predsednik Gul se odvojeno sastao sa dvojicom lidera kako bi predložio četvorosmerne pregovore o sukobu koji bi uključio Rusiju kada se sledeći put sastanu na Ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu u julu.[36]

Poseta turskog predsednika Azerbejdžanu i Rusiji 2009. godine[uredi | uredi izvor]

Jermenske vlasti odgovorile su na komentare turskog premijera Erdogana tokom njegove zvanične posete Bakuu da „ovde postoji odnos uzroka i posledice. Uzrok je okupacija Nagorno-Karabaha, a posledica je zatvaranje granice. Bez okončanja okupacije, kapije neće biti otvorene“[37] uz saopštenje iz kabineta jermenskog predsednika Sargsjana koje je glasilo „predsednik je rekao da, kako je više puta isticao tokom jermensko-turskih kontakata, svaki pokušaj Turske da se meša u rešavanje problema Nagorno-Karabaha može samo da naškodi tom procesu.“[38] Jermenski ministar spoljnih poslova Nalbandjan je ponovio „da smo što se tiče jermensko-turskog procesa normalizacije, tokom protekle godine, na inicijativu jermenskog predsednika zajedno sa našim susedima Turcima i uz pomoć naših švajcarskih partnera, napredovali ka otvaranju jedne od poslednjih zatvorenih granica u Evropi i normalizaciji naših odnosa bez preduslova. Lopta je sada na turskoj strani. I nadamo se da će naći mudrosti i hrabrosti da naprave poslednji odlučujući korak. Želimo da budemo uvereni da neophodna politička volja može na kraju ostaviti iza sebe mentalitet prošlosti.“[39] Predsednik Jermenske revolucionarne partije Armen Rustamijan je odgovorio optužujući Tursku da „pokušava da diktira uslove u procesu rešavanja Nagorno-Karabaha, vidljivo držeći se na strani Azerbejdžana i prikrivajući jermensko-azerbejdžanski sukob”.[40]

Erdogan je doleteo iz Bakua u Soči, u Rusiji, u „radnu posetu“ ruskom premijeru Vladimiru Putinu 16. maja, i izjavio da „Turska i Rusija imaju odgovornosti u regionu. Moramo da preduzmemo korake za mir i dobrobit regiona. To uključuje problem Nagorno-Karabaha, bliskoistočni spor, problem Kipra“. Putin je odgovorio da „Rusija i Turska traže da se takvi problemi reše i da će to olakšati na svaki način“, ali „što se tiče teških problema iz prošlosti – a problem Karabaha je među takvim pitanjima – učesnici treba da pronađu kompromis u konfliktu. Ostale države koje pomažu u postizanju kompromisa u ovom aspektu mogu igrati ulogu posrednika i garanta za sprovođenje potpisanih sporazuma.“[41][42]

Zamenik predsednika jermenskog parlamenta Samvel Nikojan pozdravio je grupu turskih novinara u poseti rekavši: „Lepo je što ste ovde da uspostavite veze između novinara dve zemlje. Postoje veze među narodima. I voleo bih da postoje veze između dva parlamenta.“[43] Novinarima, koji su bili deo projekta Međunarodne fondacije Hrant Dink za dijalog između Turske i Jermenije, kasnije su odbijene vize za posetu spornom regionu Karabaha, što je, prema rečima predsednika Javnog saveta Karabaha za spoljnu politiku i bezbednost Masisa Majilijana, bio politički motivisan odgovor na Erdoganovu izjavu u Bakuu.[44]

Potpisivanje sporazuma[uredi | uredi izvor]

Nakon više od godinu dana pregovora, sporazum između Jermenije i Turske potpisali su ministri spoljnih poslova dve zemlje Ahmet Davutoglu i Eduard Nalbandjan 10. oktobra 2009.[45][46] Potpisivanje je obavljeno u Cirihu, u Švajcarskoj.[1][47]

Ceremonija potpisivanja je odložena za tri sata kada su se pojavile nesuglasice prilikom potpisivanja oko neidentifikovanih „neprihvatljivih formulacija“, prema Jermeniji.[1][48][47]

Reakcija Azerbejdžana[uredi | uredi izvor]

U Azerbejdžanu je krajnje negativno primljeno potpisivanje Protokola koji predviđaju uspostavljanje diplomatskih odnosa i otvaranje tursko-jermenske granice bez pominjanja sukoba u Nagorno-Karabahu. Nakon potpisivanja Protokola, azerbejdžansko ministarstvo spoljnih poslova objavilo je saopštenje u kojem se navodi da je taj potez „direktno u suprotnosti sa nacionalnim interesima Azerbejdžana i zasenjuje duh bratskih odnosa između Azerbejdžana i Turske izgrađenih na dubokim istorijskim korenima“.[6] Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev dao je izjave u kojima je nagovestio da bi Azerbejdžan mogao da poveća cenu gasa koji se prodaje Turskoj i da preusmeri svoje resurse gasa ka Rusiji, a ne da nastavi da razvija gasne projekte sa Turskom i zapadnim zemljama.[8] Istovremeno, Azerbejdžan je finansirao lobiranje, odnose s javnošću i medijske napore protiv Protokola.[9] Ubrzo nakon potpisivanja Protokola, turski ministar spoljnih poslova Davutoglu izjavio je da je povlačenje jermenskih snaga sa teritorije Azerbejdžana i dalje jedno od „primarnih nacionalnih pitanja Turske“.[8] U decembru 2009. premijer Erdogan je izjavio da je proces tursko-jermenske normalizacije uslovljen povlačenjem jermenskih trupa sa teritorije Azerbejdžana i eksplicitno je povezao tursko-jermenski proces sa konfliktom u Nagorno-Karabahu.[8][49]

Obustava procesa ratifikacije[uredi | uredi izvor]

12. januara 2010. godine, Protokoli su poslati Ustavnom sudu Jermenije kako bi se potvrdila njihova ustavnost. Iako je utvrdio da su protokoli u skladu sa Ustavom Jermenije, Ustavni sud se pozvao na preambulu protokola, posebno na tri glavna pitanja. Prvo, Sud je naveo da će Jermenija nastaviti svoje napore da traži svetsko priznanje genocida nad Jermenima. Drugo, odbacila je bilo kakvu vezu između novog sporazuma sa Turskom i pitanja Nagorno-Karabaha. Treće i najvažnije, navodi se da primena protokola ne podrazumeva zvanično priznanje Jermenije postojeće tursko-jermenske granice uspostavljene Ugovorom iz Karsa iz 1921. godine. Time je Ustavni sud odbacio jednu od osnovnih premisa protokola, odnosno „međusobno priznavanje postojeće granice između dve zemlje definisane relevantnim ugovorima međunarodnog prava“.[50][6] Ubrzo nakon toga, tursko ministarstvo spoljnih poslova objavilo je saopštenje u kojem se opisuje odluka Suda kao da sadrži „preduslove i restriktivne odredbe koje narušavaju slovo i duh protokola“.[51] Turski ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu izrazio je nezadovoljstvo i ostao pri stavu da je Sud efektivno revidirao protokole i stvorio novu pravnu situaciju.[52]

Jermeni širom sveta protestovali su protiv sporazuma zbog kontroverznih ustupaka koje se jermensko rukovodstvo spremalo da učini, posebno u vezi sa genocidom nad Jermenima i tursko-jermenskom granicom. Na kraju je jermenska vladajuća koalicija odlučila da se obrati predsedniku sa zahtevom da obustavi proces ratifikacije nakon što je turski premijer Erdogan više puta najavio da turska ratifikacija zavisi od mirovnog sporazuma u sukobu u Nagorno-Karabahu. U njihovoj izjavi od 22. aprila 2010. stoji:

S obzirom na odbijanje turske strane da ispuni uslov za ratifikaciju sporazuma bez preduslova u razumnom roku, čime se obesmišljava nastavak procesa ratifikacije u nacionalnom parlamentu, smatramo da je neophodno obustaviti ovaj proces.

(...)

Politička većina u Narodnoj skupštini smatra neprihvatljivim izjave turske strane poslednjih dana, posebno premijera Erdogana, koji je ponovo stavio ratifikaciju jermensko-turskih protokola od strane turskog parlamenta u direktnu zavisnost od rezolucije o Nagorno - Karabah.[53]

Istog dana predsednik Sargsjan je suspendovao proces ratifikacije, najavljujući da Jermenija ne obustavlja proces normalizacije odnosa sa Turskom u celini.<refHairenik. „President Sarkisian Announces Suspension of Protocols”. Armenian Weekly. Pristupljeno 24. 4. 2016. </ref>

Savet bezbednosti Jermenije je 1. marta 2018. zvanično poništio protokole koji su dugo mirovali.[54]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v „Turkey, Armenia sign deal on normalising relations”. The Sofia Echo. 2009-10-10. Pristupljeno 2009-10-10. 
  2. ^ Moffatt, Andrew; Hill, Fiona; Kirişci, Kemal (24. 2. 2015). „Armenia and Turkey: From normalization to reconciliation”. Brookings (na jeziku: engleski). 
  3. ^ Armenian president creates coalition with anti-Turkish party - Al Arabiya English
  4. ^ Clinton to Attend Protocols Ceremony in Zurich Asbarez.com
  5. ^ a b v David Phillips; Amb. Michael Lemmon; Thomas de Waal. „Diplomatic History: The Turkey-Armenia Protocols”. Carnegie Endowment for International Peace. 
  6. ^ a b v Nona Mikhelidze (5. 3. 2010). „The Turkish-Armenian Rapprochement at the Deadlock” (PDF). IAI Istituto Affari Internazionali. str. 3. Pristupljeno 2. 6. 2020. 
  7. ^ „Turkey says Armenian top court's ruling on protocols not acceptable”. Yeni Şafak (na jeziku: turski). 20. 1. 2010. Pristupljeno 2. 6. 2020. 
  8. ^ a b v g d Nona Mikhelidze (5. 3. 2010). „The Turkish-Armenian Rapprochement at the Deadlock” (PDF). IAI Istituto Affari Internazionali. str. 3. Pristupljeno 2. 6. 2020. 
  9. ^ a b Moffatt, Andrew; Hill, Fiona; Kirişci, Kemal (24. 2. 2015). „Armenia and Turkey: From normalization to reconciliation”. Brookings (na jeziku: engleski). {{cite web}}: CS1 maint: url-status (link)
  10. ^ Armenian president creates coalition with anti-Turkish party - Al Arabiya English
  11. ^ Armenia Recalls the Zurich Protocols The Jamestown Foundation
  12. ^ Ayla Jean Yackley (21. 12. 2017). „Armenia, Turkey Trade Blame After Yerevan Abandons Protocols”. Eurasianet.org. 
  13. ^ Armenia Annuls Normalization Protocols With Turkey NYT, 1 Ma018
  14. ^ O'Toole, Pam (2008-09-03). „Turkish president in Armenia trip”. BBC News. Arhivirano iz originala 3. 9. 2008. g. Pristupljeno 2008-09-04. 
  15. ^ Hakobyan, Tatul (2008-09-13). „Armenia receives Turkey's president for six-hour visit”. Armenian Reporter. Arhivirano iz originala 4. 12. 2008. g. Pristupljeno 2008-09-12. 
  16. ^ „Babacan presses Armenia for joint study of genocide claims”. Today's Zaman. 2008-09-13. Pristupljeno 2008-09-12. [mrtva veza]
  17. ^ Yanatma, Servet (2009-04-13). „Turkey-Armenia deal to refer to Karabakh solution”. Today's Zaman. 
  18. ^ Paul Richter (2009-04-03). „Turkey, Armenia are likely to ease conflict”. L.A. Times. Arhivirano iz originala 7. 4. 2009. g. Pristupljeno 2009-04-03. 
  19. ^ Yanatma, Servet (2009-04-15). „Armenia gives assurances on border recognition”. Today's Zaman. 
  20. ^ Yanatma, Servet (2009-04-13). „Turkey-Armenia deal to refer to Karabakh solution”. Today's Zaman. 
  21. ^ Ünal, Mustafa (2009-04-16). „Babacan: We want Turkey, Armenia and Azerbaijan to win”. Today's Zaman. 
  22. ^ Ünal, Mustafa (2009-04-16). „Babacan: We want Turkey, Armenia and Azerbaijan to win”. Today's Zaman. 
  23. ^ Yanatma, Servet (2009-04-16). „ARF vows to prevent disrespect of Turkish flag on April 24”. Today's Zaman. 
  24. ^ „ICG urges Turkey to normalize Armenia ties without delay”. Today's Zaman. 2009-04-16. 
  25. ^ „Turkey and Armenia move to ease tensions”. Today's Zaman. 2009-04-25. 
  26. ^ „Turkey and Armenia expect gradual normalization in ties”. Today's Zaman. 2009-04-25. 
  27. ^ „Press roundup: Radikal”. Today's Zaman. 2009-04-25. 
  28. ^ a b „Turkey and Armenia expect gradual normalization in ties”. Today's Zaman. 2009-04-25. 
  29. ^ „Press roundup: Radikal”. Today's Zaman. 2009-04-28. 
  30. ^ „MHP wants transparency in Armenia talks”. Today's Zaman. 2009-04-25. 
  31. ^ „Clinton: Roadmap is historical step”. Today's Zaman. 2009-04-30. Arhivirano iz originala 22. 08. 2010. g. Pristupljeno 19. 05. 2023. 
  32. ^ „National Security Council convenes with busy agenda”. Today's Zaman. 2009-04-28. [mrtva veza]
  33. ^ „Commander says Armenia border opening linked to Karabakh”. Today's Zaman. 2009-04-30. [mrtva veza]
  34. ^ „Aliyev, Sarksyan hold peace summit in Prague”. Today's Zaman. 2009-05-08. 
  35. ^ „PM says border linked to Nagarno-Karabakh issue”. Today's Zaman. 2009-05-11. 
  36. ^ „Gül seeks four-way summit to discuss Nagorno-Karabakh row”. Today's Zaman. 2009-05-08. 
  37. ^ „Erdoğan puts Baku's Armenia concerns to rest”. Today's Zaman. 2009-05-14. 
  38. ^ „Yerevan to Erdoğan: Don't interfere in Karabakh row”. Today's Zaman. 2009-05-16. 
  39. ^ „Nalbandian: Ball in Turkey's court”. Today's Zaman. 2009-05-18. 
  40. ^ „Armenian nationalist party urges end to talks with Turkey”. Today's Zaman. 2009-05-29. 
  41. ^ „Erdoğan to visit Russia next month, report says”. Today's Zaman. 2009-04-25. 
  42. ^ „Erdoğan seeks Russian backing in Karabakh peace effort”. Today's Zaman. 2009-05-18. 
  43. ^ „Armenian official calls for ties with Turkish Parliament”. Today's Zaman. 2009-05-26. 
  44. ^ „Politics behind Karabakh visa denial for journalists”. Today's Zaman. 2009-05-28. 
  45. ^ „Turkey-Armenia ink historic accord”. Al Jazeera. 2009-10-10. Arhivirano iz originala 12. 10. 2009. g. Pristupljeno 2009-10-10. 
  46. ^ „Armenia and Turkey normalise ties”. BBC. 2009-10-10. Arhivirano iz originala 10. 10. 2009. g. Pristupljeno 2009-10-10. 
  47. ^ a b „Armenia and Turkey normalise ties”. BBC. 2009-10-10. Arhivirano iz originala 10. 10. 2009. g. Pristupljeno 2009-10-10. 
  48. ^ „Turkey-Armenia ink historic accord”. Al Jazeera. 2009-10-10. Arhivirano iz originala 12. 10. 2009. g. Pristupljeno 2009-10-10. 
  49. ^ Socor, Vladimir (27. 4. 2010). „US Conflict Resolution Policy Backfires in Yerevan”. Jamestown (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-01-22. 
  50. ^ „Protocol on the Establishment of Diplomatic Relations between the Republic of. Turkey and the Republic of Armenia” (PDF). Ministry of Foreign Affairs of Turkey. Pristupljeno 2. 6. 2020. 
  51. ^ „Turkey says Armenian top court's ruling on protocols not acceptable”. Yeni Şafak (na jeziku: turski). 20. 1. 2010. Pristupljeno 2. 6. 2020. 
  52. ^ „Turkey Reacts to Armenian Constitutional Court's Decision on Protocols”. Jamestown. 26. 1. 2010. Pristupljeno 2. 6. 2020. 
  53. ^ „BBC News - Armenia suspends normalisation of ties with Turkey”. BBC.co.uk. 
  54. ^ Abrahamyan, Eduard (22. 3. 2018). „Armenia Annuls Zurich Protocols With Turkey, but Hopes for New Engagement”. Jamestown (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-01-22. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Циришки_протоколи&oldid=27699708”