Хилари Клинтон

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хилари Клинтон

Клинтонова као државни секретар 2009. године
Клинтонова као државни секретар 2009. године

Биографија
Име при рођењу Хилари Дајен Родам[н. 1]
Датум рођења 26. октобар 1947.
(67)
Супружник Бил Клинтон
(у браку од 1975)
Деца Челси Клинтон
(рођена 1980)
Држављанство Американка
Вероисповест Методизам
(Уједињена метод. црква)
Политичка партија Републиканска (до 1968)
Демократска (од 1968)
Универзитет Велзлеј колеџ
Универзитет Јејл
Професија Адвокат
Потпис Hillary Rodham Clinton Signature.svg
Списак првих дама САД
Списак државних секретара САД
www.hillaryclinton.com
Мандат(и)
67. Државни секретар Сједињених Америчких Држава
21. јануар 2009 — 3. фебруар 2013.
Председник Барак Обама
Претходник Кондолиза Рајс
Наследник Џон Кери
Сенатор Њујорка
3. јануар 2001 — 21. јануар 2009.
Избори 7. новембар 2000.
Реизбор(и) 7. новембар 2006.
Претходник Данијел Патрик Мојнијан
Наследник Кирстен Џилибренд
42. Прва дама САД
20. јануар 1993 — 20. јануар 2001.
Председник Бил Клинтон
Претходник Барбара Буш
Наследник Лора Буш
Прва дама Арканзаса
11. јануар 1983 — 12. децембар 1992.
Председник Бил Клинтон
Претходник Геј Денијелс Вајт
Наследник Бети Такер
Прва дама Арканзаса
9. јануар 1979 — 19. јануар 1981.
Председник Бил Клинтон
Претходник Барбара Прајор
Наследник Геј Денијелс Вајт

Great Seal of the United States (obverse).svg Department of state.svg

Хилари Дајен Родам Клинтон (енг. Hillary Diane Rodham Clinton; Чикаго, 26. октобар 1947) је бивша америчка државна секретарка, сенаторка и прва дама Сједињених Америчких Држава. Од 2009. до 2013. била је 67. Државни секретар САД у администрацији Барака Обаме. Раније је представљала државу Њујорк у Америчком Сенату (2001—2009). Пре тога, као супруга председника Била Клинтона, била је прва дама Америке од 1993. до 2001. На изборима 2008. године била је водећи кандидат демократа.

Пореклом из Илиноиса, 1975. се преселила у Арканзас и удала за Била Клинтона. Хилари се у Арканзасу залагала за децу и породицу до 1977. године. 1978. постаје прва жена председник корпорације за правне услуге. Била је један од сто најутицајнијих адвоката Америке.[тражи се извор од 01. 2015.] Као прва дама Арканзаса од 1979. до 1981, а потом и од 1983. до 1992. године, водила је радну групу за реформисање образовног система Арканзаса.

1994. године, као прва дама САД, њена главна иницијатива — „План Клинтонове здравствене заштите” — није добила одобрење од Конгреса. Међутим, 1997. и 1999. Клинтонова је одиграла водећу улогу у залагању за остварење побољшања здравственог осигурања деце и одраслих. Са супругом, била је оптужена и сведочила је пред Федералним судом 1997. године, због афере Вајтвотер, мада кривица никада није доказана. Њен брак је издржао и аферу Левински 1998. године.

Након завршетка Клинтоновог мандата, Хилари и Бил су се преселили у државу Њујорк. Тада се кандидовала и постала прва жена сенатор Њујорка. Након 11. септембра, подржала је војну акцију у Авганистану и Ираку, али је касније приговорила да администрација Џорџа Буша води рат у Ираку ком се оштро противи. 2006. године поново је изабрана за сенатора Њујорка, док је две године после на председничким изборима изгубила од тадашњег сенатора а данашњег председника Сједињених ДржаваБарака Обаме.

Обама је потом номиновао Клинтонову за новог државног секретара САД, што у јануару 2009. потврђује и Сенат, те је проглашава 67. Америчким државним секретаром. Била је одговорна за Арапско пролеће и залагала се за војну интервенцију у Либији 2011. године. 2012. је преузела одговорност за безбедносне пропусте у Бенгазију, што је резултовало смрћу америчког конзула. Посетила је више држава него било који државни секретар у историји САД. Залагала се за права жена и слободу на интернету. Обамину администрацију напушта на крају његовог првог мандата (2012). Већ 12. априла 2015. године — путем видеа — објављује кандидатуру за председника Сједињених Држава, за 58. председничке изборе у САД који би требало да се одрже 8. новембра 2016. године. Клинтонова своју кампању води под слоганом „Хилари за Америку” (енг. Hillary for America).

Детињство, младост и образовање[уреди]

Детињство и младост[уреди]

Хилари[н. 2] Дајан Родам је рођена у болници „Еџвотер” у Чикагу (Илиноис).[7][8] Одрастала је у породици која је била припадник Уједињене методистичке цркве, прво у Чикагу, а касније — од своје треће године — у приградском Парк Риџу.[9] Њен отац, Хуг Елсворд Родам (1911—1993), који је велског и енглеског порекла,[10] успео је у приватном бизнису у текстилној индустрији. Мајка, Дороти Ема Ховел (1919-2011), која је шкотског, енглеског и француског порекла, била је домаћица.[10][11][12] Хилари је одрастала са два млађа брата, Хјуом и Тонијем.[13]

Музејска витрина која садржи фотографије, папире, ципеле, лутке те друге артефакте из Хилариног раног детињства
Успомене из Хилари Родаминог раног детињства изложене у председничкој библиотеци Била Клинтона (William J. Clinton Presidential Center) у Литл Року (Арканзас)

Као дете, Родамова је била омиљена ученица у јавној школи у Парк Риџу.[14][15] Остварила је бројне награде у кулинарству са колачима и за роштиљом. Учествовала је у пливању, бејзболу и другим спортским активностима, те је освајала многобројне награде као што су Brownie и Girl Scout.[14][15] Похађала је Main East High School, где је учествовала у школском савету и изради школских новина.[7][16] Завршне године премештена је у Maine South High School, где је дипломирала 1965. године у топ пет ученика свог разреда.[16][17] Родитељи су желели да изгради успешну каријеру, без обзира на пол. Како год, њена мајка је више желела да јој ћерка оствари независну професионалну каријеру,[12] док је отац — који је био по природи традиционалан — осећао да Хилари има могућности и шансе које пол не би требао да ограничава у било ком смислу.[18]

Одрастала је у политички конзервативној породици.[12] Родамова је помогла у агитовању за Chicago's South Side још у тринаестој години, баш пре надолазећих председничких избора 1960. године, када је и пронашла доказ о изборној превари против републиканског кандидата Ричарда Никсона.[19] Волонтирала је потом за Републиканску странку за време председничких избора 1964. године, на страни Барија Голдвотера.[20] Хиларин рани политички развој је углавном био обликован утицајима њеног професора историје из средње школе (који је као и њен отац био страствени антикомуниста), који ју је увео у Голдвотерову Савест конзервативца (енг. The Conscience of a Conservative),[21] те утицајима методистичког министра младих (који је као и њена мајка био забринут проблемима друштвене правде), са којим је по први пут видела и упознала највећег борца за грађанска и људска права — Мартина Лутера Кинга мл., у Чикагу 1962. године.[22]

Велзлеј колеџ[уреди]

1965. године Родам се уписује на Велзлеј колеџ, где је дипломирала политичке науке.[23] За време студентских дана, била је председница велзлејских Младих републиканаца.[24][25] Касније се повукла са ове позиције, променивши погледе на грађанска права и Вијетнамски рат.[24] За разлику од 1960. године, када се залагала за радикалне акције против политичког система, сада је тражила да буде у њему.[26] На трећој години Родам постаје присталица антиратне председничке кандидаткиње, демократкиње Јуџин Макарти.[27] Након убиства Мартина Лутера Кинга, Родам организује дводневни штрајк ученика, а радила је са Велзлејевим ученицима црне расе, да би се укључило још црначких ученика и студената.[27] Почетком 1968. изабрана је за председника удружења Wellesley College Government Association, где служи до ране 1969.[26][28] Како би јој помогао да промени политичке ставове, професор Алан Шехтер именује Родамову за приправницу у Кући републичке конференције, а похађала је и „Велзлеј летњи камп” у Вашингтону.[27] Хилари је позвана од стране њујоршког републиканског представника Чарлса Гудела да помогне гувернеру Нелсону Рокфелеру у припреми за улазак у кампању за републиканске номинације.[27] Клинтон је рисуствовала и Републиканској националној конвенцији у Мајамију 1968. године. Међутим, узнемирила се због подршке Ричарда Никсона Рокфелеру, коју је схватила као „прикривену расистичку поруку”, те тада напушта Републиканску странку заувек.[27]

Када је дипломирала 1969. године као бахелор уметности[29] (одсек политичке науке),[30] на захтев колега[31] одржала је први говор у историји Велзлеј колеџа,[28] те је добила аплауз у трајању од чак 7 минута.[26][32][33] У говору је критиковала сенатора Едварда Брука,[31] који је био присутан и који је говорио пре ње. Тог лета радила је у националном парку „Маунт Макинли” на Аљасци. Прала је судове и прерађивала рибу за фабрику Валдез, али је добила отказ преко ноћи јер се пожалила на нездраве услове.[34]

Јејл и постдипломске студије[уреди]

Родам се затим уписује на правни факултет Јејл. Тамо је служила редакцији Јејла за преглед закона и социјалне акције (енг. Yale Review of Law and Social Action). На другој години радила је у студијском центру Yale Child Study Center, учећи о развоју мозга у раном детињству, те 1973. као асистент у пројекту „У најбољем интересу детета” (енг. Beyond the Best Interests of the Child). Такође је волонтирала за New Haven Legal Services, пружајући бесплатне правне савете за сиромашне. У лето 1970. добија награду за рад на истраживачком пројекту Маријене Еделмана Washington Research Project, коју јој додељује сенатор Валтер Мондејл из пододбора за миграторни рад. Тамо је истраживала проблеме радника миграната у друштву, њихове хигијенске услове, здравствено и образовно стање и сл. Еделманова јој касније постаје значајан ментор. Родамова бива регрутована од стране политичког савета Ане Векслер да ради на кампањи кандидата за Connecticut U.S. Senate Јозефа Дуфеја.

У касно пролеће почиње се забављати са Билом Клинтоном, такође студентом права на Јејлу. Тог лета ради као стажиста (приправник) за оукландску адвокатску канцеларију Роберта Траухафта. Фирма је позната по својој подршци уставном праву, грађанским слободама и радикалном феминизму (два од четири партнера су садашњи или бивши чланови Комунистичке партије САД). Родамова је радила на старатељству и другим случајевима. Клинтон је отказао своје летње планове како би био са Хилари у Калифорнији. Пар је наставио да живи заједно на New Havan-у, након што се вратио на правни факултет. Следећег лета, Родам и Клинтон иду заједно у кампању у Тексас, и то за неуспелог демократског кандидата Џорџа Макговерна. Родам је докторирала на Јејлу 1973. године, јер је остала и додатну годину да би била са Клинтоном. Клинтон јој је понудио брак након дипломирања, али га је она одбила из разлога што није желела да за њега веже своју будућност.

Родам годину постдипломских студија почиње са децом и медицином на Yale Child Study Center-у. Свој први научни чланак објавила је крајем 1973. под називом „Деца под законом” (енг. Children Under the Law). Дискутује о новом покрету за дечија права, наводећи да су „деца грађани” били „беспомоћни појединци”, тврдећи да децу не би требало сматрати једнако неспособном од рођења до стицања деликтне способности, те да би судови требали предпоставити надлежност осим ако постоје необориви докази, све у зависности од случаја до случаја. Овај чланак је постао често цитиран у овој области.

Брак и породица, правна каријера и прва дама Арканзаса[уреди]

Од источне обале до Арканзаса[уреди]

Током постдипломских студија, Родамова ради као чланица особља адвоката у новооснованом „Дечијем фонду одбране“ (енг. Children's Defense Fund) на Кембриџу у Масачусетсу, те као консултант у „Карнешком дечјем савету” (енг. Carnegie Council on Children). 1974. године била је део истраживачког тима у Вашингтону, који је саветовао Комитет за правосуђе у вези са Вотергејт скандалом. Под вођством главног саветника Џона Доара и високог члана Бернарда Нусбаума, Родам помаже истраживачке процедуре за опозив, историјске основе и стандард за опозив. Рад групе кулминира оставком председника Ричарда Никсона у августу 1974. године.

До тада Родам је сматрана као неко са светлом политичком будућношћу: Демократски политички организатор и консултант Бетсеј Рајт је допутовао из Тексаса у Вашингтон како би јој погурао каријеру, а сматрао је да Родамова има потенцијала да постане сенатор, па чак и председник САД. У међувремену, Клинтон је неколико пута од Хилари тражио да се уда за њега, али га је она упорно одбијала. После пада на правосудном испиту у дистрикту Колумбија и положеног у Арканзасу, Родам је дошла до кључне одлуке. Касније је написала следеће: „Изабрала сам да пратим своје срце уместо главе.” Из Вашингтона следи Била Клинтона у Арканзасу, који је предавао закон и кандидовао се за место у Представничком дому САД, у својој родној држави. Августа 1974. године, Родамова се преселила у Фејтевил (Арканзас) и постала један од само два женска члана факултета на фејтевилском Универзитету Арканзас. Предавала је кривично право и сматрана је ригорозним професором, а била је и прва директорица клинике за правну помоћ у школи.

Рани арканзаски дани[уреди]

Хилари и Бил Клинтон купили су кућу у Фејтевилу у лето 1975. године, а Хилари је напокон одлучила да се уда. Пар се венчао 11. октобра 1975. године у својој дневној соби. У арканзаском листу наведено је да је Хилари задржала презиме Родам. Хилари и Бил желели да заштите професионални живот и да избегавају сукобе интереса. Бил Клинтон губи изборе за Конгрес 1974. године, али у новембру 1976. бива изабран за правобраниоца Арканзаса, тако да се пар сада сели у главни град Литл Рок. Ту се, у фебруару 1977. године, Родам придружује цењеној адвокатској фирми „Роуз” (енг. Rose Law Firm), бастиону арканзаског политичког и економског утицаја. Специјализује се за заштиту ауторских права и интелектуалне својине. Истовремено, про боно заступа децу и ретко изводи парнични рад у суду.

Родамова објављује научне радове под називом „Дечја политика: Напуштање и занемаривање” (енг. Children's Policies: Abandonment and Neglect) 1977. године, те „Права детета: Правна перспектива” (енг. Children's Rights: A Legal Perspective) 1979. године. Истрајала је у својим аргументима да деци правна надлежност зависи од њихове старости и других околности, а да је у озбиљним случајевима судска интервенција медицинсог права оправдана. Америчка адвокатска комора је касније рекла следеће: „Њени производи су били важни, не зато што су били радикално нови, већ зато што су помогли у формирању новог почетка.” Историчар Гери Вилс ће је касније описати као „једног од важнијих научника-активиста у последње две деценије”.

Године 1977, Хилари суоснива организацију „Адвокати Арканзаса са децу и породицу” (енг. Arkansas Advocates for Children and Families) заједно са „Дечијим фондом одбране”, и то на државном нивоу. Након неког времена, исте 1977. године, председник Џими Картер (коме је Родамова служила као директорица кампање на терену у Индијани прошле, 1976. године) поставља је на место директора корпорације за правне услуге, где је била у периоду 1978—1981. Од средине 1978. до средине 1980, обавља дужност председавајућег тог одбора, као прва жена на тој позицији. Током свог времена, као директорица, проширила је средства корпорације за 210 милиона долара (са 90 на 300 мил. долара), те се успешно изборила против председника Роналда Регана, који је покушавао да смањи финансирање и измени организацију корпорације.

Након новембарских избора 1978. године, Бил Клинтон бива изабран за гувернера Арканзаса, а Хилари добија титулу прве даме и задржава је наредник дванаест година (1979—1981, 1983—1992). Исте године, Клинтон именује Хилари за директорицу Саветодавног комитета за рурално здравље (енг. Rural Health Advisory Committee), где обезбеђује новац из федералног фонда за медицинске установе у најсиромашнијим областима Арканзаса, без утицаја на накнаде за лекаре.

Године 1979, Хилари Клинтон постаје прва жена која је постала пуноправни партнер адвокатске фирме „Роуз”. Од 1978. године па све до уласка у Белу кућу, Клинтон је имала већу плату од свога супруга. Током 1978. и 1979. године, Родамова је остварила спектакуларни профит у ризичним пословима на сточној берзи. Почетну инвестицију од 1.000 долара претворила је у невероватних 100.000 долара, али је престала са трговином након десет месеци. У то време пар улази у злогласни посао с некретнинама, и то са Џимом и Сузан Мекдугал; ова афера је широко позната под именом „афера Вајтвотер”.

27. фебруара 1980. године, Родамова рађа кћер Челси Викторију Клинтон. У новембру 1980, Бил Клинтон је поражен у свом настојању да обнови мандат арканзаског гувернера.

Касни арканзаски дани[уреди]

Бил Клинтон се вратио у канцеларију гувернера две године касније, после победе на изборима 1982. године. Током кампање свог мужа, Родам почиње да користи име Хилари Клинтон, или понекад госпођа Бил Клинтон. Да ублажи забринутости арканзаских бирача, она је такође узела одсуство из „Роуза” како би водила кампању за њега пуно радно време. Као поново изабрана прва дама Арканзаса, узела је презиме Клинтон. Председник „Одбора за арканзаски образовни стандард” (енг. Arkansas Educational Standards Committee) постала је 1983. године, где је тражила да се реформише судски санкционисани јавни образовни систем државе. У једној од најважнијих иницијатива Клинтоновог гувернерства, борила се продужено, али на крају ипак побеђује против „Арканзаске асоцијације за едукацију” (енг. Arkansas Education Association), те успоставља обавезно тестирање наставника и државне стандарде за наставни план и програм и величину учионица. То је постао њен увод у политику. Године 1985, представила је Арканзасу „Почетно упутство, програм за предшколце” (енг. Arkansas's Home Instruction Program for Preschool Youth), програм који помаже родитељима да раде са својом децом на предшколским спремностима и писмености. Проглашена је Женом године Арканзаса 1983. и Мајком године Арканзаса 1984. године.

Клинтонова је наставила да се бави адвокатуром у адвокатској канцеларији „Роуза” све док је била прва дама Арканзаса. Зарађивала је мање од својих колега, јер је наплаћивала мање сати, али и даље су то биле бројке веће од 200.000 долара. Републикански противкандидат Била Клинтона на изборима за гувернера Арканзаса оптужио је Клинтонове да су били у сукобу интереса, јер она је такође била веома утицајна у именовању државних судија.

Од 1982. до 1988. године Клинтонова је била директорица у одбору, каткад и председавајући фондације „Нови свет” (енг. New World Foundation), која је финансирала разлиите интересне групе тзв. „Нове левице” (енг. New Left). Два пута је именована од стране National Law Jurnal-а за једну од 100 најутицајних адвоката у Америци, и то 1988. и 1991. године. Када је Бил размишљао да се не кандидује за нови гувернерски мандат, Хилари је сматрала да се мора кандидовати, па се он на крају — ипак — кандидовао по последњи пут.

Клинтонова је била у „Одборима за правне службе Дечје болнице у Арканзасу” (енг. Arkansas Children's Hospital Legal Services) у периоду 1988—1992, као и „Дечјем фонду за одбрану” (енг. Children's Defense Fund) у периоду 1986—1992. (као председавајућа). Осим својих позиција у непрофитним организацијама, она се такође налазила у управним одборима озбиљних корпорација, као што су: TCBY (1985—1992), Wal-Mart Stores (1986—1992), Lafarge (1990—1992) итд. TCBY и Wal-Mart су клијенти у адвокатској фирми „Роуз”. Хилари је прва жена у управи Wal-Mart-а, а ту дужност почела је да обнаша после вршења притиска на председника Сема Валтона да именује жену на неку високу функцију.

Клинтонова председничка кампања 1992. године[уреди]

Хилари Клинтон националну пажњу добија тек када се њен супруг Бил кандидовао за демократске председничке номинације 1992. године. Пре пријема у Њу Хемширу, штампа је тврдила да Бил Клинтон има ванбрачну аферу са арканзаском певачицом Џенифер Фловерс. Ради одговора на оптужбу, Клинтонови се појављују заједно у емисији „60 минута” (енг. 60 Minutes), где Бил негира аферу али признаје да „изазива бол у његовом браку”. Овај заједнички наступ заслужан је за спас Клинтонове кампање. У току кампање, Хилари је културно омаловажавана од стране Тами Винет и њеног погледа на брак, „на жене код куће које кухају чај и праве колаче, и које су непромишљене”. Бил Клинтон је рекао да ако њега изаберу, народ ће „добити два за цену једног”, позивајући се на истакнуту улогу своје супруге. Почев од Денијел Батенберговог чланка из августа 1992. године у The American Spectator-у под називом „Леди Магбет од Литл Рока” (енг. The Lady Macbeth of Little Rock), Хилари Клинтон бива нападнута, а прави се поређење између ње и Леди Магбет.

Прва дама Сједињених Држава[уреди]

У улози прве даме[уреди]

Званични портрет бившег председника и бивше прве даме

Када је Бил Клинтон ступио на дужност председника САД у јануару 1993. године, Хилари Родам Клинтон постаје прва дама Сједињених Држава. Била је прва прва дама која је сутидирала на постдипломским студијама и која је имала професионалну каријеру до уласка у Белу кућу. Такође је прва која је имала своју канцеларију у западном крилу Беле куће, поред уобичајене канцеларије за прву даму у источном крилу. Поред Еленор Рузвелт, Клинтонова се сматра првом дамом са највише овлашћења у америчкој историји.

Неки критичари сматрали су да је неприкладно да прва дама игра централну улогу по питању јавне политике. Клинтонове присталице истакле су да се улога Хилари Клинтон не разликује од других саветника у Белој кући, те да су бирачи били свесни да ће она играти активну улогу у председништву свога мужа. Клинтоново обећање у току кампање „два за цену једног” довело је до подругивања од стране политичких противника, који су Клинтонову називали „ко-председником” или именом „Билари”. Притисци сукобљених идеја о улози прве даме довели су Клинтона да се у „имагинарним дискусијама” осврће на такође политички активну Еленор Рузвелт. Од тренутка када је дошла у Вашингтон, она је такође нашла уточиште у организацији The Fellowship, чије су чланице супруге конзервативних личности из Вашингтона. После смрти њеног оца у априлу 1993. године, Хилари активно тражи да се пронађе синтеза између методистичког учења, либералне верске и политичке филозофије, и дела „Тики” (енг. Tikkun) уредника Мајкла Лернера. Остали сегменти јавности усмерени су на Хиларин изглед који је временом еволуирао од жене која не пази на моду у арканзаским данима, до популарног веб-сајта који јој даје упутства и анализе фризура прикладних за прву даму. Појављује се и на насловници популарног магазина Вог (Vogue) 1998. године.

Здравствена заштита и остале политичке активности[уреди]

У јануару 1993. године, Бил Клинтон именује Хилари на чело радне групе за Националну реформу здравства, у нади да понови успех који је остварила у Арканзасу. Поред нерегулисаности у Северноамеричком споразуму о слободној трговини (НАФТА), она је позвала да се реформа здравства стави у први план. Препорука радне групе је постала позната као „План Клинтонове здравствене заштите” (енг. Clinton health care plan, зв. име: Health Security Act), а представљала је свеобухватни предлог који би захтевао од послодаваца да обезбеде здравствено осигурање за њихове запосленике кроз организације за одржавање здравља. Њихови противници за кратко време план називају „Хиларикер” (енг. Hillarycare); неки протестују против њега на веома заједљив начин, а с друге стране — током јула 1994. године — возачи аутобуса, да би прикупили подршку за план, с времена на време носе панцире.

Услед неуспеха да се прикупи довољно подршке за изгласавање, да ли у Представничком дому или Сенату (иако демократе контролишу оба дома), предлог је пропао септембра 1994. године. Клинтонова касније признаје у својим мемоарима да је њено политичко неискуство делимично допринело поразу, али је навела и многе друге факторе. Њен рејтинг као прве даме почиње опадати; прве године је био 50 %, у априлу 1994. пао је на 44 %, а у септембру 1994. године износио је 35 %. Републиканци су искористили „План Клинтонове здравствене заштите” на представничким и сенатским изборима 1994. године, када су добили три места у Представничком дому и седам у Сенату, чиме су остварили већину и успоставили контролу оба дома. Многи аналитичари сматрају да је План био главни фактор у поразу демократа, нарочито међу независним бирачима. Бела кућа је касније покушавала чак да умањи улогу Хилари Клинтон у обликовању политике. Противници универзалне здравствене заштите наставили су да користе термин „Хиларикер” као погрдан назив за сличне планове у будућности.

Заједно са сенаторима Тедом Кенедијем и Орином Хатком, Хилари чврсто стоји иза Програма државног дечјег здравственог осиурања (енг. State Children's Health Insurance Program) 1997. године, који је представљао план да држава пружи подршку деци чији родитељи нису у могућности да плаћају здравствено осигурање. Она широм земље промовише имунизацију против дечијих болести и охрабрује старије жене да траже мамографски преглед за откривање рака дојке, са покрићем „Медикера” (енг. Medicare). Хилари је успешно тражила повећање средстава за откривање рака простате и астме код деце од Националног института за здравље. Прва дама је радила и на истраживању болести која захвата ветеране Заливског рата, која је постала позната као „Синдром заливског рата”. Заједно са врховном адвокатицом Џенет Рено, Клинтонова помаже у отварању „Канцеларије за насиље над женама” (енг. Office on Violence Against Women) у Министарству правде САД. 1997. покренула је провођење „Акта о усвајању и заштити породице” (енг. Adoption and Safe Families Act), који се сматра њеним највећим политички успехом као прве даме Сједињених држава. Као прва дама, Хилари Клинтон је била домаћин бројним конференцијама у Белој кући: „Дечја заштита” (енг. Child Care) 1997. године, „Рани развој и учење” (енг. Early Childhood Development and Learning) исте године, „Васпитање деце и омладине” (енг. Children and Adolescents) 2000. године и др. Била је домаћин и прве икада одржане „Конференције о филантропији” (енг. Conference on Philanthropy) у Белој кући 1999. године.

Клинтонова је посетила 79 земаља као прва дама, престигавши до тада „најпропутованију” прву даму Пет Никсон. Хилари није имала дозволу присуству састанцима Савета за националу безбедност, али је играла улогу у америчкој дипломатији остварујући своје циљеве. Марта 1995. године, делегација од пет чланова путује у јужну Азију, по наредби Стејт департментa; Хилари тада путује без свог мужа, а циљ је био побољшавање односа Индије и Пакистана. Путовања су Хилари донела искуства за евентуалну каријеру у дипломатији. У септембру 1995. говорећи на Четвртој светској конференцији о женама (енг. Fourth World Conference on Women) у Пекингу, Клинтонова се енергично залаже за прекид праксе злостављања жена широм света, а за Народну Републику Кину посебно наглашава „да више није прихватљиво одвајати права жена од људских права”. Испред делегација из 180 земаља рекла је:

Ако постоји иједна порука која треба да одјекне даље од ове конференције, нека то буде да су људска права женска права и да су женска права људска права, једном за свагда.

На овај начин она се одупрела кинеском притиску да „омекша своје примедбе”. Хилари потом постаје прва најугледнија личност касних деведесетих, која јавно говори против третмана авганистанских жена од стране исламског фундаментализма талибана. Помогла је и у стварању међународне непрофитне невладине организације под именом Vital Voices, која у ствари представља међународну иницијативу под покровитељством Сједињених Држава за промовисање учешће жена у јавној политици.

Вајтвотер и остале истраге[уреди]

За више информација видети Афера Вајтвотер, Афера Травелгејт и Фајлгејт.

Прва дама Клинтон била је предмет неколико истрага од стране Америчке канцеларије назависних браниоца (енг. United States Office of the Independent Counsel), одбора америчког Конгреса и разних листова.

Афера Вајтвотер[уреди]

Афера Вајтвотер је доживела медијску пажњу од објављивања извештаја у Њујорк Тајмсу у току Клинтонове председничке кампање 1992. године и док је Хилари била прва дама. Клинтонови су изгубили инвестирани новац у „Вајтвотер девелопмент корпорејшон” (енг. Whitewater Development Corporation) касних 70-их; у исто време, њихови пословни партнери у тој инвестицији — Џим и Сузан Мекдугал — руководили су „Медисон гаранти” (енг. Madison Guaranty), штедну и кредитну институцију којој је адвокатска фирма „Роуз” вршила правне услуге и која је вероватно непрописно субвеционисала губитке Вајтвотера. „Медисон гаранти” касније пропада, а рад Клинтонове ставља се под лупу због могућег сукоба интереса. Она је тврдила да је урадила минималан посао за банку. Независни браниоци Роберт Фајск и Кенет Стар судски су позвали Хиларине евиденције јавних наплата, а она је рекла да не зна где су. Евиденције су пронађене у библиотеци прве даме у Белој кући после две године истраге, те достављени истражитељима почетком 1996. Одложена појава евиденција изазвала је велики интерес како су пронађене и где су биле. Особље Клинтонове приписује проблем сталним променама документације у Белој кући, као и проблемима при транспорту документације од пансиона гувернера Арканзаса до Куће. 26. јануара 1996. године, Клинтонова постаје прва прва дама која је добила судски позив да сведочи пред Савезном поротом. Након неколико истрага независних браниоца, извештај је коначно издат 2000. године, а назначено је да није било довољно доказа да је Клинтонова починила кривични преступ.

Афера Травелгејт[уреди]

Контролом запосленика у канцеларији за путовања у Белој кући маја 1993. године, настала је афера позната под именом „афера Травелгејт”; афером се у почетку оптуживала директно Бела кућа, и то да је користила неправилности у замени особља у канцеларији за путовања — како се наводи — са „пријатељима из Арканзаса”. 1996. године, открићем двогодишњег дописа Беле куће, истрага се фокусирала на Хилари Клинтон и њену улогу у отпуштању у канцеларији за путовања. Завршним извештајем независних браниоца из 2000. године, закључује се да је Клинтонова била укључена у отпуштање радника и да је „под заклетвом сведочила чињенично нетачно”, али да нема довољно доказа да ли је знала да лажно сведочи и да ли је знала да ће њени поступци довести до отпуштања; стога, Хилари Клинтон није кривично гоњена.

Након самоубиства заменика заступника Беле куће Винса Фостера у јулу 1993. године, Хилари Клинтон бива оптужена да је наредила уклањање потенцијално штетних докумената (у вези са Вајтвотером и др.) из Фостерове канцеларије у ноћи његове смрти. Независни бранилац Кенет Стар истраживао је овај случај, а Старов наследник — Роберт Реј — у завршном извештају 2000. године, у вези са афером Вајтвотер, наводи да нема доказа против Клинтонове у вези са овим сучајем.

Афера Фајлгејт[уреди]

Пред крај истраге везане за Травелгејт, појавила се нова афера, јуна 1996. године. Ова афера је позната као „афера Фајлгејт”. Оптужена је Хилари Клинтон да је безусловно препоручивала запошљавање појединаца на чело канцеларије за безбедност у Белој кући. Завршним извештајем независних браниоца 2000. године, наводи се да нису нађени уверљиви докази да је Хилари имала икакву улогу у томе и да није било икакве злоупотребе.

Огроман профит на сточној берзи (1978—1979)[уреди]

У марту 1994. године, новински извештаји откривају Хиларин огроман профит на сточној берзи у периоду 1978—1979. У штампи су изнесене оптужбе за сукоб интереса и прикривени мито. Неколико појединаца изанализирало је њене трговачке евиденције, али формална истрага није покренута, а Хилари Клинтон никада није оптужена за било какву злоупотребу.

Левински скандал[уреди]

1998. године почиње се спекулисати око везе између председника Клинтона и службенице у Белој кући Монике Левински, а истрага утврђује да је председник имао ванбрачне односе са службеницом. Левински скандал је на крају довео до опозива Била Клинтона од стране Представничкиог дома САД. Када су оптужбе против Хилариног мужа изашле у јавност, она изјављује да су резултат „огромне десничарске завере”, окарактерисавши Левинскијеву као учесницу у организованом нападу на Била од стране његових политичких противника, а не било какву злоупотребу њеног мужа. Клинтонова је касније рекла да је била заведена почетним тврдњама свог мужа да се афера није десила. После непобитних доказа да се десио однос између Клинтона и Монике, Хилари Клинтон је потврдила у јавности да остаје посвећена своме браку, али приватно је била веома љута на супруга и није била сигурна да ли жели наставити са браком. Особље Беле куће приметило је изражен ниво тензија између пара током овог периода.

Реакције јавности биле су различите: неки су се дивили Хилариној снази да говори о приватним стварима у јавности, неки саосећали са њом као жртвом неосетљивог понашања мужа, док су је неки оптуживали да је остала с њим само да би задржала политичку моћ. Њен рејтинг у свету скочио је на око 70 %, највишу бројку икада. У мемоарима из 2003. године она приписује своју одлуку да остане с Билом у браку „љубави која траје већ деценијама”, и додаје: „Нико ме не може боље разумети и насмијати као Бил. Чак и после свих ових година, он је и даље најзанимљивија, најенергичнија и најживља особа коју сам икада срела.”

Традиционалне дужности[уреди]

Клинтонова је иницијатор и оснивач програма „Спасимо блага Америке” (енг. Save America's Treasures), који има за циљ обезбеђивање донација од федералног фонда за очување и враћање историјски значајних предмета и места. Хилари је била шефица „Миленијум савета Беле куће” (енг. White House Millennium Council) и организатор „Миленијум вечери” (енг. Millennium Evenings). Такође је створила и први „Парк скулптура Беле куће” (енг. White House Sculpture Garden), који се налази у „Башти Џеклин Кенеди” (енг. Jacqueline Kennedy Garden), где се излажу велика уметничка дела савремене америчке уметности, позајмљена из музеја.

Хилари је постављала у Белу кућу дониране рукотворине од стакла и керамике савремених уметника. Надгледала је рестаурације Плаве собе (енг. Blue Room) да би била историјски аутентична као она из времена Џејмса Монроа, те Собе карата (енг. Map Room) да би добила изглед као из времена Другог светског рата. Радила је са арканзаским декоратером Какијем Хокершмитом осам година, надгледавши се обимних приватно-финансирајућих реновирања око Беле куће. То укључује и мању обнову Угаоне собе (енг. Treaty Room), како би добила изглед из 19. века. Клинтонова је угостила многе велике догађаје у Белој кући, укључујући Дан светог Патрика, државну вечеру са посетом кинеских званичника, музичке концерте, новогодишњу прославу уласка у 21. век, државну вечеру у част двестотог рођендана Беле куће у новембру 2000. године и др.

Избори за Сенат 2000. године[уреди]

Када је дугогодишњи њујоршки сенатор Денијел Патрик Мојнхан објавио да се повлачи са те позиције 1998. године, истакнуте демократе позвале су Хилари да се кандидује на сенатским изборима 2000. за место сенатора државе Њујорк. Када је одлучила да прихвати ову понуду, Клинтонови купују кућу у Чапакви, северно од Њујорк Ситија, септембра 1999. године. Хилари Клинтон је прва прва дама која је изабрана за кандидата за неку државну функцију. У почетку, очекивала је да се суочи са Рудијем Ђулијаном, градоначелником Њујорк Ситија, али се он повукао из кампање у мају 2000. године, јер му је дијагностициран рак простате. Хилари се тако суочила са Риком Лациом, републиканским чланом у Представничком дому. Њени противници су је оптуживали да никада пре није боравила у држави Њујорк и да није учествовала у државној политици пре ових избора. Хилари је кампању започела обиласком сваког државног округа у „турнеји саслушања” (енг. listening tour). У току кампање посветила је пажњу традиционално републиканским окрузима Њујорка. Обећала је да ће побољшати економску ситуацију и запослити око 200.000 радника у току свог мандата. Имала је план укључивања пореских кредита за отварање нових радних места, посебно у „хај-тек” сектору. Позвала је на личне пореске олакшице за школовање на колеџу и дугогодишњу негу.

Кампање Клинтонове и Лација заједно су коштале око 90 милиона долара. Клинтонова је победила на изборима, 7. новембра 2000. године са 55 % гласова у односу на Лација који је освојио 43 % гласова народа. Положила је заклетву као амерички сенатор 3. јануара 2001. године.

Америчка сенаторка[уреди]

Први мандат[уреди]

Након уласка у Сенат, Клинтонова је изградила добар однос са санаторима из обе странке. Постала је редовни учесник Сенатског молитвеног доручка. Била је у пет сенатских одбора: Одбору за буџет (2001-2002), Комитету оружаних снага (2003-2009), Комитету за заштиту животне средине и јавног околиша (2001-2009), Одбору за здравство, образовање, раднике и пензионере (2001-2009) и Специјалном комитету стања. Била је текође члан Комисије за безбедност и сарадњу са Европом (2001-2009).

Након терористичког напада 11. септембра 2001. године, Клинтонова тражи средства за обнову Њујорк Ситија и побољшање безбедности у својој земљи. Заједно са високим њујоршким сенатором Чарлсом Шумером, постала је одговорна за обезбеђивање 21 милијарде долара за обнову Светског трговачког центра. Клинтонова затим преузима водећу улогу у истрази здравствених потешкоћа које се јављају након 11. септембра у том региону.

Клинтонова снажно подржава амерочку акцију у Авганистану 2001. године, рекавши да је то шанса за борбу против тероризма, те побољшање живота авганистанских жена које испаштају због талибанске владе. У октобру 2002. гласала је за резолуцију, која је овластила председника Буша да користи војну силу против Ирака.

После почетка рата у Ираку, Клинтонова је путовала у Ирак и Авганистан да би тамо посетила америчке војне базе. Приликом посети Ираку у фебруару 2005. године, сенаторка Клинтон је приметила да побуњеници нису могли пореметити демократске изборе, који су раније одржани, и да делови земље добро функционишу. Посматрајући да су ратови и ратна распоређивања исцпрљујући за редовне и резервне снаге, те се залагала за увођење закона да се повећа обим редовних снага Сејдињених Држава на 80 хиљада војника како би се смањило оптерећење. Крајем 2005. године, Клинтонова је рекла да су, иако би тренутно повлачење из Ирака била грешка, Бушова обећања да остану „док посао не буде обављен“ заблуда. Њен став изазвао је незадовољство међу онима из Демократске странке који фаворизују брзо повлачење. Подржала је задржавање и унапређење здравствене бенифиције за ветеране и лобирала против затварања појединих војних база.

2005. сенаторка Клинтон позива Federal Trade Commission да испита скривене секс сцене у видео игри Grand Theft Auto: San Andreas. Заједно са сенаторима Џоом Либерманом и Еваном Бајом, увела је Закон о заштити породице, намењен да заштити децу од непримереног садржаја који се налази у видео играма. У 2004. и 2006. години, Клинтонова гласа против Савезног амандмана о браковима, који је покушао да забрани истополне бракове.

Реизбор 2006. године[уреди]

У новембру 2004. Клинтонова најављује да ће се кандидовати за други сенатски мандат. Републикански фаворит Џенин Пиро повукао се после неколико месеци неуспешне кампање. Она је лако победила на Демократским номинацијама. Њен противник на изборима био је републиканац Џон Спенсер. Клинтонова побеђује на изборима 7. новембра 2006. са 67 % гласова у односу на Спенсера са 31 % гласова. Она је у кампањи потрошила 36 милиона долара, због чега је била критикована од стране својих противника, јер је имала најбогатију кампању на изборима 2006. године.

Други мандат[уреди]

Клинтонова се узпротивила рату у Ираку 2007. године. У марту исте године, гласала је у корист рачуна ратне потрошње, који је захтевао од председника Буша да почне са повлаћењем трупа из Ирака, који је прошао по партијској линији али је Буш ставио вето. У мају, рачун компромис-ратног финансирања прошао је у Сенату 80 напрема 14, којега је и председник Буш подписао. Клинтонова је била једна од оних која је гласала против. Она је одговорила на извештај у Конгресу генерала Дејвида Петруса из септембра 2007. године, и рекла: " Мислим да нам је, за извештаје које сте нам пружили, потребна воља за суспензију неверица".

У марту 2007. године, као одговор на отпуштање америчког адвоката контоверзе, Клинтонова позива правобраниоца Алберта Гонзалеса да поднесе оставку. Жестоко расправља о свеобухватној реформи имиграционог закона из 2007. године, за који тражи још гласова, који на крају није прошао.

Када је финансијска криза 2007-2008 достигла врхунац у септембру 2008. године, Хилари подржава предложени спас Америчког финансијског система и гласа за 700 милијарди долара, рекавши да она представља интересе народа. Предлог је прошао у Сенату 74 напрема 25.

Политичка каријера[уреди]

За време председничке изборне кампање 1992. године, када се Бил Клинтон први пут кандидовао за америчког председника, Хилари је постала снажан симбол измењене улоге и статуса жене у америчком друштву. На Правном факултету универзитета Јејл срела је будућег супруга Била и своју дугогодишњу менторку Маријан Врајт Еделман, која је основала „Дечји одбрамбени фонд” — организацију која лобира у корист деце. Хилари Клинтон је у тој организацији радила као адвокат годину дана након што је завршила право 1973. године, а касније је и председавала управним одбором организације. Године 1974, након што је учествобала у посебној истрази у вези са могућим опозивом америчког председника Ричарда Никсона (афера позната као Афера Вотергејт), Хилари се преселила у савезну државу Арканзас, где је предавала право на Универзитету у Арканзасу. Годину дана касније, удала се за Била Клинтона. Из тог брака родила се ћерка Челси. Године 1977, Хилари се запослила у адвокатској канцеларији „Роуз”, где је радила до 1992. године, специјализујући се за заштиту ауторских права и интелектуалног власништва. У америчком Националном правном листу у два наврата је уврштена међу 100 најутицајнијих америчких адвоката.

Након прве председничке трке у којој је до изражаја дошла и њена професионална каријера, Хилари Клинтон је претрпела критике оних којима је дража била традиционалнија улога прве даме Сједињених Држава. Након преузимања дужности, председник Клинтон ју је именовао за председницу Посебног савета за реформу здравства, што је био његов најзначанији потез у унутрашњој политици у првој години владавине. Тај савет је разрадио опсежан план здравствене реформе којом би сваки грађанин САД имао здравствено осигурање, а стављен је у процедуру у Конгресу септембра 1993. године. У септембру 1994. вођа сенатске већине Џорџ Мичел објавио је да Конгрес неће подржати предлог закона о реформи здравства, тако да је та реформа пропала. То био највећи пораз Клинтонових. Након пропасти здравствене реформе Хилари се повлачи из круга јавних сарадника председника Клинтона.

Године 1993, Хилари и Бил Клинтон су били под криминалном истрагом везано за аферу Вајтвотер, у којој се истраживала њихова евентуална умешаност у новчане манипулације у доба када је Клинтон био гувернер Арканзаса. У јануару 1996, Клинтонови су позвани да сведоче пред судом у вези са поменутом афером.

Док је била прва дама Америке, Хилари Клинтон се посебно залагала за програм здравственог осигурања деце који је требало да осигура здравствено осигурање милионима радничких породица. Заузимала се и за повећавање фондова за истраживање рака дојке, простате и дебелог црева, као и остеопорозе и дијабетеса. Тада се борила а и дан-данас се бори за повећање државних фондова за вакцинисање деце те за борбу против астме и епилепсије. На светској позорници Хилари се појавила као тобожњи борац за демократију, верску толеранцију и људска права. Са Билом Клинтоном активно је учествовала у политичким процесима у Северној Ирској, на Блиском истоку те на подручју бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Играла је активну улогу у залагању за бомбардовање Србије.

Након победе на изборима за Сенат Сједњених Америчких Држава за једно од два сенаторска мандата државе Њујорк 7. новембра 2000. године, очекивало се да ће се сви будући потези некадашње прве даме Сједињених Америчких Држава усмерити на освајање номинације за председничког кандитата Демократске странке већ за 2004. годину. Међутим, Хилари Клинтон је у априлу 2001. изјавила да се не намерава кандидовати за председника Сједињених Држава 2004. године: „То није нешто чиме ћу се бавити следећих година. Сенатор сам Њујорка и намеравам да до краја одрадим свој шестогодишњи сенаторски мандат.” У новембру 2006. године, поново је изгласана за сенатора. Хилари Клинтон, као сенаторка државе Њујорк, борила се за пореске олакшице малим предузетницима, инвестирање у телекомуникације и истраживање нових технологија, како би се младе породице задржале у држави Њујорку. Године 2003, у продаји се појавила књига у издању издавачке куће Simon & Shuster (која је већ исплатила Хилари аванс од 8 милиона долара), у којој је Хилари описала како је доживела дешавања у вези са Моником Левински и шта је тада осећала.

Безуспешно је покушала да освоји кандидатуру Демократске странке за председничке изборе 2008, јер је изгубила на примарним изборима од Барака Обаме. У току примарних избора покушала је да освоји већи број гласова умекшавањем свог става о Рату у Ираку, који је као сенатор подржавала. Залагала се за оштрији став према Русији, а за руског премијера Владимира Путина је изјавила да „нема душу јер је био запослен у служби КГБ”. Током кампање је тврдила да има више искуства у спољној политици од свог противника Обаме, наводећи као пример своје путовање у својству прве даме у БиХ 1996. године. Клинтонова је тврдила да је приликом слетања у Тузлу морала да бежи од снајперских метака, али — међутим — касније објављени снимци овог догађаја као и изјаве сведока натерали су Клинтонову да повуче ову изјаву. Након што је изгубила примарне изборе Демократске странке, подржала је кандидатуру Барака Обаме у борби против кандидата Републиканске странке Џона Мекејна. Барак Обама је предложио Хилари Клинтон за државног секретара крајем 2008. и на ту дужност је ступила 21. јануара 2009.

Напомене[уреди]

  1. ((en)) As of 1993, she had not legally changed her name from Hillary Rodham.[1] Bill Clinton's advisers thought her use of her maiden name to be one of the reasons for his 1980 gubernatorial re-election loss. During the following winter, Vernon Jordan, Jr. suggested to Hillary Rodham that she start using the name Clinton, and she began to do so publicly with her husband's February 1982 campaign announcement to regain that office. She later wrote that "I learned the hard way that some voters in Arkansas were seriously offended by the fact that I kept my maiden name".[2] Once he was elected again, she made a point of using "Hillary Rodham Clinton" in work she did as First Lady of the state.[3] Once she became First Lady of the United States in 1993, she publicly stated that she wanted to be known as "Hillary Rodham Clinton".[1] (This announcement was parodied by the May 1993 film spoof Hot Shots! Part Deux, in which all the female characters were given the middle name "Rodham"; see IMDB entry.) She has authored all of her books under that name. She continued to use that name on her website and elsewhere once she was a U.S. Senator.[4] When she ran for president during 2007–08, she used the name "Hillary Clinton" or just "Hillary" in campaign materials.[4] She used "Hillary Rodham Clinton" again in official materials as Secretary of State.[5] As of the 2015 launch of her second presidential campaign, she has again switched to using "Hillary Clinton" in campaign materials.[5]
  2. ((en)) In 1995, Hillary Clinton said her mother had named her after Sir Edmund Hillary, co-first mountaineer to scale Mount Everest, and that was the reason for the less-common "two L's" spelling of her name. However, the Everest climb did not take place until 1953, more than five years after she was born. In October 2006, a Clinton spokeswoman said she was not named after the mountain climber. Instead, this account of her name's origin "was a sweet family story her mother shared to inspire greatness in her daughter, to great results I might add."[6]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Kelly, Michael (14. 2. 1993). „Again: It's Hillary Rodham Clinton. Got That?”. The New York Times. 
  2. Clinton (2003). pp. 91—93; Morris (1996). pp. 282.
  3. Kruse, Michael (14. 4. 2015). „The long, hot summer Hillary Clinton became a politician”. Politico. 
  4. 4,0 4,1 Williams, Joseph (26. 2. 2007). „Name changes define Clinton's various career stages”. The Boston Globe. 
  5. 5,0 5,1 Elving, Ron (13. 4. 2015). „'Hillary Clinton' Is Back, But Will There Be A Return Of The Rodham?”. NPR. 
  6. „Hillary vs. Hillary”. Snopes.com. 26. 10. 2006. 
  7. 7,0 7,1 „Hillary Rodham Clinton”. The White House. Приступљено 22. 8. 2006. 
  8. O'Laughlin, Dania (лето 2003). „Edgewater Hospital 1929–2001”. Edgewater Historical Society. Приступљено 10. 6. 2007. 
  9. Bernstein 2007, стране 18, 34
  10. 10,0 10,1 Roberts, Gary Boyd. „Notes on the Ancestry of Senator Hillary Rodham Clinton”. New England Historic Genealogical Society. Архивирано из оригинала на датум 7. 6. 2013.. Приступљено 10. 11. 2012. 
  11. Smolenyak, Megan (4—5. 2015). „Hillary Clinton's Celtic Roots”. Irish America. 
  12. 12,0 12,1 12,2 Brock 1996, стране 4 Њен отац је био републиканац, док се мајка није нарочито изјашњавала (била је „у бити демократа”). В. такође Bernstein (2007). pp. 16.
  13. Gerth & Van Natta Jr. 2007, стране 14
  14. 14,0 14,1 Morris 1996, стране 113
  15. 15,0 15,1 Bernstein 2007, стране 29
  16. 16,0 16,1 Bernstein 2007, стране 30—31
  17. Шаблон:Harnvb Такође, за Клинтонову је важило да „има највеће изгледе да успе у животу”.
  18. Bernstein (2007), стр. 13.
  19. Gerth Van Natta Jr., стране 19
  20. Middendorf, J. William (2006). Glorious Disaster: Barry Goldwater's Presidential Campaign And the Origins of the Conservative Movement. Basic Books. pp. 266. ISBN 978-0-465-04573-0. 
  21. Troy 2006, стране 15
  22. Gerth & Van Natta Jr. (2007). pp. 18—21. Професор Пол Карлсон и министар Доналд Џонс дошли су у сукоб у Парк Риџу; Клинтонова је касније овај догађај описала као „рану индикацију културних, политичких и религијских линија подела које ће се у Америци развити у [следећих] четрдесет година”. [Clinton (2003). pp. 23.]
  23. Clinton, Hillary Rodham (29. 5. 1992). „Hillary Rodham Clinton Remarks to Wellesley College Class of 1992”. Wellesley College. Приступљено 1. 6. 2007. 
  24. 24,0 24,1 Clinton 2003, стране 31
  25. „Wellesley College Republicans: History and Purpose”. Wellesley College. 16. 5. 2007. Архивирано из оригинала на датум 15. 7. 2007. Приступљено 2. 6. 2007.  Хилари је организацији дала њено прво име.
  26. 26,0 26,1 26,2 Kenney, Charles (12. 1. 1993). „Hillary: The Wellesley Years: The woman who will live in the White House was a sharp-witted activist in the class of '69”. The Boston Globe. 
  27. 27,0 27,1 27,2 27,3 27,4 Leibovich, Mark (7. 9. 2007). „In Turmoil of '68, Clinton Found a New Voice”. The New York Times. 
  28. 28,0 28,1 Rodham, Hillary (31. 5. 1969). „Hillary D. Rodham's 1969 Student Commencement Speech”. Wellesley College. Приступљено 22. 8. 2006. 
  29. Cooper, Helene. „Hillary Rodham Clinton”. The New York Times. Приступљено 13. 4. 2008. 
  30. Dedman, Bill (9. 5. 2007). „Reading Hillary Rodham's hidden thesis”. MSNBC. 
  31. 31,0 31,1 Gerth & Van Natta Jr. 2007, стране 34—36
  32. „Brooke Speech Challenged by Graduate”. Fitchburg Sentinel. 2. 6. 1969. 
  33. „Brooke Speech Draws Reply”. Nevada State Journal. 2. 6. 1969. 
  34. Morris (1996). pp. 139; Bernstein (2007). pp. 105. Клинтонова је касније написала, а потом и поновила у Late Show with David Letterman да је прерађивање рибе била најбоља припрема коју је могла да добије пре одласка у Вашингтон. [Clinton (2003). pp. 42—43.]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката:


Претходник:
Кондолиза Рајс
Амерички државни секретар
2009 —
Наследник:
Џон Кери
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}