Crkva Sv. Arhanđela Mihaila u Varšavi
| Crkva Svetog Arhanđela Mihajila | |
|---|---|
| Cerkiew św. Michała Archanioła | |
 Opšti pogled na crkvu | |
| Osnovni podaci | |
| Tip | Crkva |
| Jurisdikcija | Ruska pravoslavna crkva |
| Osnivanje | 1892-1894 |
| Posvećen | Arhanđel Mihail |
| Lokacija | |
| Mesto | Varšava |
| Država |  Poljska |
| Koordinate | 52° 13′ 13″ N 21° 01′ 32.0″ W / 52.22028° S; 21.025556° Z |
Crkva Sv. Arhanđela Mihaila (polj. Cerkiew św. Michała Archanioła) je pravoslavna crkva u Varšavi, koja se nalazi u Aleji Ujazdovskie, na području današnjeg Trga Na Rozdrožu. Bila je to jedna od vojnih crkava izgrađenih za potrebe ruskih vojnika stacioniranih u Varšavi, posebno koji su služili u litvanskom puku Lejbgard. Podignuta 1890-ih, srušena je 1923. godine, tokom akcije restauracije crkve koja se smatrala simbolom ruske moći tokom podela.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Okolnosti izgradnje[uredi | uredi izvor]
Podizanje crkve Sv. Mihaila Arhangela u Varšavi pada na period povećanih ulaganja u sakralno graditeljstvo, koji se odigrao u poslednjim godinama vladavine Aleksandra III i početkom vladavine Nikolaja II na zapadnim rubovima Ruskog carstva. Jedan od elemenata kampanje za podizanje novih pravoslavnih hramova bilo je snabdevanje pojedinih ruskih vojnih jedinica sopstvenim crkvama. Crkva Sv. Arhangela Mihaila bila je jedan od objekata za ovu namenu.[1]
Sveto zdanje se nalazilo u ulici Aleje Ujazdovskie 12, na području grada sa velikim brojem civila. Prema memoarima A. Kraušara, ovo područje je bilo posebno privlačno za bogate Ruse. Na prelazu iz 19. u 20. vek gotovo u potpunosti gubi svoj izvorni poljski karakter.[2] Građevinske radove je nadgledao inženjerski kapetan Luders.[3] Objekat je podignut 1892–1894.[4] Kamen temeljac za izgradnju nove crkve položen je 16. juna 1892. godine na mestu starijeg, privremenog vojnog hrama.[2] Ceremoniju je predvodio arhiepiskop hemsko-varšavski Flavijan, kome je sasluživala grupa vojnih kapelana i dva eparhijska klira.[5] Dana 21. decembra 1894. godine je osvećena.[6] Crkva je bila deo kasarne Litvanskog Lejbgardskog puka, koja se prostirala između Aleje Šuha i Litevske i Novoviejske ulice.[2] Zgrada se smatrala jednom od arhitektonski najuspešnijih pravoslavnih crkava koje su podigli Rusi u Varšavi.[3][7] Bio je u vezi sa elitnim karakterom puka kome je bio namenjen. Nije bio podignut po jedinstvenom planu predviđenom za vojne crkve, već po projektu pripremljenom posebno za ovu priliku, koji je uzeo u obzir način na koji se objekat uklapa u okolinu (posebno sa obližnjim parkovima).[8] Za izgradnju objekta dodeljeno je 130 hiljada rublja.[5]
Posle Prvog svetskog rata[uredi | uredi izvor]
Nakon povlačenja ruskih vojnika iz Varšave 1915. godine, crkva je prestala da se koristi za svoju namenu. Bila je napuštena i počela je da propada. Kratko vreme ga je koristila parohija Evangelističke crkve.[7] Nakon što je počelo rušenje crkve, smatrana je nepotrebnom, izazivajući asocijacije na ruske vlasti u Varšavi, i srušena je 1923.[7] Riszard Maczevski smatra da je glavni razlog njenog rušenja bio loše tehničko stanje zbog njenog napuštanja i neodržavanja.[9] Rušenje hrama bila je jedna od od delova akcije restitucije pravoslavnih crkava, koja je objavljena u inostranstvu, kao dokaz verske netrpeljivosti koja vlada u Poljskoj. Ubrzo su na njegovom mestu podignute izložbene hale „Łobzowianki” i i koncertna sala.[7] Danas, na mestu gde se hram nalazio, u iskopu prolazi Lazenkovska ruta.[10]
Arhitektura[uredi | uredi izvor]
Crkva je imala pet kupola sa krstovima i zvonik sa dodatnom kupolom iznad ulaza. Predstavljao je staroruski stil (kasnu varijaciju vizantijsko-ruskog stila, zvanični stil Ruskog carstva).[6] Sve kupole su bile obložene pocinkovanim čelikom i farbane zelenom bojom u šahovnici.[6] Pjotr Paškevič upoređuje raspored hrama sa hramom Svetog Vasilija Blaženog u Moskvi – kao i u slučaju ove građevine, čitava kompozicija zgrade bila je sastavljena od naizgled nezavisnih elemenata. Četiri bočne kupole davale su utisak manjih hramova labavo spojenih sa glavnim telom krunisanim glavnom kulo-šatorskom kupolom na bubnju. Međutim, postojala je razlika između izgleda crkve u Moskvi i u Varšavi – manje kupole su bile smanjena verzija glavne, a ne labava referenca na njenu arhitekturu.[2] Autor je mišljenja da je crkva Sv. Crkva Arhanđela Mihaila odgovarala opisu kojim je Vojslav Mole karakterisao hram Svetog Vasilija Blaženog:
„Pretvorena je u okamenjeni i živi biljni organizam koji se neprestano penjao naviše”.[11]
Posebno je bio obiman ulaz u zdanje. Glavni portal crkve bio je zasnovan na bogatim stubovima i bio je flankiran sa dva manja. Iznad ulaza se nalazio zvonik završen malom kupolom u tradicionalnom obliku luka. Bogatstvo detalja ukrasa koji pokrivaju zidove hrama, slično kao i kod crkve Sv. Tatjane iz Rima, zamaglio je osnovni oblik tela zgrade.[12] Crkvenoj službi je moglo istovremeno da prisustvuje 1000 ljudi.[5]
Isto tako bogato je ukrašena i unutrašnjost crkve. Freske na njenim zidovima uradio je slikar Aleksandar Muraško, a na ikonostasu je radio zajedno sa Belevičem. Bio je dvokod. Bila je to kopija zida sa ikonama Sabornog hrama Sv. Valadimira u Kijevu.[2] Unutrašnjost kupola bila je pozlaćena, a pod hrama je bio od terakote, imitirajući mermer. Samo u prezbiteriju je u tu svrhu korišćeno drvo.[7] U vreme osvećenja crkva je imala jedan oltar – Sv. Arhanđela Mihaila. Godine 1897. drugi - Sv. Nikole, a 1899. još jedan, Sveti Konstantin i Jelena. Nalazili su se na desnoj, odnosno levoj strani prezbiterija.[7] Nije poznato čije su se ikone poštovale u hramu. Poznata je samo jedna slika – ikona Sv. Jovana Viteza sa delom njegovih moštiju.[3]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Krycka-Michnowska, Iwona (2018-06-01). „EMIGRACJA ROSYJSKA W MIĘDZYWOJENNEJ WARSZAWIE: ALEKSANDR CHIRIAKOW”. Acta Neophilologica. 1 (XX): 187—197. ISSN 2450-0852. doi:10.31648/an.2695.
- ^ a b v g d WIĘCKOWSKA, Ewelina (2019-06-27). „SYTUACJA SPOŁECZNO-POLITYCZNA ROMANOWÓW PO REWOLUCJI BOLSZEWICKIEJ”. Historia@Teoria. 1 (7): 131—137. ISSN 2450-8047. doi:10.14746/ht.2018.7.1.09.
- ^ a b v „Russkaja”. dx.doi.org. Pristupljeno 2022-04-21.
- ^ Piotr Paszkiewicz wskazuje, jako okres wznoszenia cerkwi lata 1896–1897. Podkreśla jednak, że kamień węgielny pod jej budowę został położony w r. 1892. Por. P. Paszkiewicz, Pod berłem Romanowów, s. 164.
- ^ a b v „Zakładka cerkwi na okrainie Warszawy dla czinow lejb-gwardii Litowskogo połka.”. Tokyo Kagaku Kaishi. 13: 237—238. 1892. ISSN 1881-1116. doi:10.1246/nikkashi1880.13.237.
- ^ a b v Błażej, Popławski (2018-07-11). „Kakaowce nad Wisłą? Przyczynek do analizy percepcji roślin egzotycznych w Polsce”. Przegląd Humanistyczny. 62 (1 (460)): 121—130. ISSN 0033-2194. doi:10.5604/01.3001.0012.2263.
- ^ a b v g d đ Riedel, Adolf (1954). „Mięczaki okolic Kazimierza nad Wisłą = Mollûski okrestnostej Kazimeža nad Visloj”. Fragmenta Faunistica. 7: 147—186. ISSN 0015-9301. doi:10.3161/00159301ff1954.7.2.147.
- ^ Steinbacher, Sybille (2004), Karte: Das SS-Interessengebiet von Auschwitz, Verlag C.H.BECK oHG, str. 129—130, Pristupljeno 2022-04-21
- ^ Dąbkowska, Monika (2010-01-01). „Poreformacki kościół pw. św. Michała Archanioła w Choczu.Dzieje, architektura i organizacja przestrzeni sakralnej, problematyka konserwatorska”. Ecclesia. Studia z Dziejów Wielkopolski (5): 53. ISSN 1731-0679. doi:10.14746/e.2010.5.3.
- ^ Majewski, Jerzy S. (2013). Warszawa na starych pocztówkach. Warszawa: Agora S.A. ISBN 978-83-268-1238-5. OCLC 870922076.
- ^ Jajte, R.; Paszkiewicz, A. (2001). „P. Paszkiewicz, Pod berłem Romanowów”. Journal of Mathematical Sciences. 105 (6): 2557—2561. ISSN 1072-3374. doi:10.1023/a:1011355018293.
- ^ Szopińska, Kinga (2015-05-05). „Ocena lokalizacji budynku pod kątem zapewnienia właściwych warunków akustycznych”. MATERIAŁY BUDOWLANE. 1 (5): 104—105. ISSN 0137-2971. doi:10.15199/33.2015.05.42.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- P. Paszkiewicz, Pod berłem Romanowów. Sztuka rosyjska w Warszawie 1815–1915, Warszawa 1991.
- H. Sienkiewicz (2006). Cerkwie w krainie kościołów. ISBN 978-83-60623-04-6., TRIO, Warszawa. .
- K. Sokoł, A. Sosna, Kopuły nad Wisłą. Prawosławne cerkwie w centralnej Polsce w latach 1815–1915, Moskwa, MID „Synergia” 2003, .
- K. Sokoł (2002). Russkaja Warszawa. ISBN 5-7368-0252-X., MID Synergia, Moskwa. .