Čakra

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Položaj sedam glavnih čakri u ljudskom telu od prve donje Muladhara do zadnje gornje Sahasrara

Reč Čakra dolazi iz sanskrita i znači kotur. Postoji puno radova na temu modela čakre, i filozofije koji podupiru razne filozofske sisteme, spiritualne prakse i religijske običaje. Filozofske teorije i modeli čakri u obliku kružnog sistema energije su identifikovani kroz egzistencijalnu mističnu praksu joge u Indiji gde je i nastala prva zamisao čakre.

Opis[uredi]

Zagovornici ove filozofije smatraju da je čakra aktivni centar koji prima, asimilira i oslobađa životnu energiju (Prana, Či, Bioenergija). Reč čakra doslovno se prevodi kotur ili disk i odnosi se na vrteću sferu (kuglu) bioenergije za koju se smatra da izbija iz glavnog živca ganglije i da se grana iz kičme. Takvih sedam koturova (čakri) poređano je u nizu od temelja kičme do vrha glave. Postoje i manje čakre smeštene u dlanovima, stopalima, prstima i ramenima, U stvari, svaki aktivni vrtlog bi se mogao nazvati čakrom. Sedam glavnih čakri se poistovećuje sa osnovnim stanjima svesti...

Čakre su veza između metafizičke i/ili biofizičke energije u telu.

Prema nekim istočnim razmišljanjima, čakre su stepeni svesti, i stanje duše. U metafizičkom konceptu to su energetska središta suptilne elektromagnetske sile, koja deluje na fizičkom, emocionalnom, mentalnom i duhovnom planu.

Istorija[uredi]

Sistem čakri originalo je nastao u Indiji, pre više od 4000 godina. Čakre se spominju u drevnim delima Veda i kasnije Upanišada, Joga Sutras Patanjali, i najviše u 16. veku od indijskog jogina u tekstu "Sat-Chakra-Nirupana". 1920-tih godina Ser Džon Vudrof (pseudonim: Artur Avalon) je upoznao Zapad sa čakrama u svojoj knjizi "The Serpent Power“ (Kundalini joga).

Kritika[uredi]

Obzirom da se po metafizičkom shvatanju u čakrama javljaju elektromagnetne sile, bilo bi logično da se elektromagnetna zračenja iz ovih središta mogu detektovati elektronskim instrumentima (osciloskop, frekvencmetar...), kao i da se u telu nalaze organi za njihove funkcije. Anatomija i histologija nisu pronašle ove centre, a elektronskim instrumentima nisu detektovana njihova zračenja[1].

Emili Rosa je najmlađa osoba kojoj je objavljen istraživački rad u žurnalu američkog medicinskog udruženja. Sa deset godina je testirala 21 terapeuta bioenergijom, koji je trebalo da „osete“ njenu ruku. Uspešnost je bila 122 (44%) od 280 pokušaja[2].

1996. godine Džejms Rendi fondacija, poznata po testiranju i razotkrivanju raznih modernih prevara javno je ponudila 742.000 dolara bilo kome ko pod kontrolisanim uslovima uspe da oseti „energetsko polje“ osobe. Od više od 80.000 američkih terapeuta koji tvrde da imaju takvu sposobnost, javila se samo jedna osoba. Nije uspela. Nagrada koja trenutno iznosi milion dolara i dalje čeka one koji su voljni da svoja ubeđenja provere u praksi[3].

Jedini dokaz ove životne sile su različite metafizičke teorije koje se koriste kako bi objasnile šta se događa tokom energetskih terapija. Neke od ovih teorija su jednostavne, poput kineske o či energiji koja se kreće meridijanima i povremeno se zaglavi ili blokira, prouzrokujući bolest. Neke su složenije i uključuju vibracije subatomskih čestica, bioenergiju, transcedentnalna bića ili astralna tela. Ipak, ove teorije nisu nezavisno potvrđene. Bez koncepta životne sile, same teorije se urušavaju.

Reference[uredi]

  1. ^ Michael Shermer. „The Skeptic Encyclopedia of Pseudoscience”: 538. OCLC 50155642. ISBN 1-57607-653-9. 
  2. ^ Larry Sarner. „Therapeutic Touch Study Data”. Pristupljeno 6. 8. 2012. 
  3. ^ Stephen Barrett. „Why Therapeutic Touch Should Be Considered Quackery”. Pristupljeno 6. 8. 2012. 

Spoljašnje veze[uredi]